ПО Е ЗИ ЈА Н И Т И, Г РЕ ХО ВА И ЉУ БА ВИ

Транскрипт

1 ПО Е ЗИ ЈА Н И Т И, Г РЕ ХО ВА И ЉУ БА ВИ Је ка те рина Пољанска, Стихи / Песме, превели Мирослав Алексић, Мирја н а Бу л а т о ви ћ, Вл а д и м и р Ја гл и ч и ћ, М и лош Ја н ко ви ћ, З о р а н Ко с т и ћ, М и р о љу б С в р ко т а, М и о д р а г С и б и н о в и ћ, Ђ о р ђ о С л а д о ј е и Б р а н ко С т е в а н о в и ћ, С р п с к а к њи же в н а з а д р у г а, Б е о г р а д Мо дер ност то је оно пре ла зно, про ла зно, не из ве сно, То је са мо је дан део, то је по ло ви на умет но сти, чи ја је дру га по ло ви на веч но и не про мен љи во. Ш. Бо длер Ч и т а њ е, а с ам и м т и м и п о з иц ион ир а њ е с а в р е м е н е с в е т с ке (и л и е в р опске) поезије у конт е кс т ис т орије по е зије уопш т е, у в е к п р едс т ав љ а т е жа к и ви ше с т ру к по д у х ват. Те ж и на овог по д у х ва т а ви ше је не г о ви д на упра во за то што је по ље са вре ме не по е зи је хе те ро ге но, и ни кад до краја у х в а тљи в о, а ис т о в р е ме но с е ви ше с т ру ко с т ч и т а њ а под р а з у ме в а је р з а х т е в а, кол и ко к р е т а њ е п р е м а р а с ло ја в а њу пе сн и ко в ог св е т а, т о л и ко и п р е м а т р а д и ц и ј ској о св е ш ће но с т и оно г а ко ји ч и т а и п ри м а с а в р е ме н у по е зи ју. На име, нео п ход но је јед но посеб но, па ра лел но чи та ње са вре мене по е зи је и ње ног под тек ста и кон тек ста. По е зи ја Је к а т е ри не По љ а н ске о б зн а њу је с е к а о по т в р д а по с т ојањ а два раз ли чи та пе снич ка нер ва : тра ди ци о нал ног (ко ји се на ла зи пр венстве но у по е зи ји ро ман ти зма и ње го вим на че ли ма) и са вре ме ног (херме тич ност из ра за). На раз ме ђи ова два ути ца ја на ла зи се с л ика као ни во д ож ив љ ав ањ а п ес н и чко г с убје кт а и к а о п от в рд а једн о г е мп ир и јс ко г, с т в а рн о с н о г и мп у лс а. Тр ен ут а к п р ек ид а с а т р ад иц ијо м с е о бз н ањује ка да свет пе сме по чи ње да се пре до ча ва као је зик ко ји у сло бо ди свог тран сформи са ња те жи ка ни јан си ра њу. То је не рет ко тре нутак песник и њи ног аут о по е т и ч ког п р о г о в ар ањ а, поне к а д а н т р о по мо р фи з о в а ног и пе р с о н и фи ко в а ног и з р а з а, к а д с оп с т в е но ис к у с т в о не мо же д а н а ђ е одг о в о р н а ко ме ш а њ е си м б о л а : Да нас вас це ли свет опе вам, Су тра јад на, не ма оглу ве ла... Че кам и опет зам ке по ста вљам А да ни шта ни сам раз у ме ла. Реч ме ло ми, вр ти и окре ће К а о ш т о с е д а ви де т и, до м и н а н т но по љ е ко је з а о к у п љ а ч и т а л ач к у п а ж њу и усме р а в а н и в о е р е це п ц и је пе сн и ч ког св е т а и з а б р а н и х пе с а м а Јек ат ерине По љ а н ске је с т е т е м ат ск а, с т и л ск а и т р а д и ц и ј ск а с лојевит о с т зби р ке ре флек си в не по е зи је. Ви ше ст ру кост до ж и в љај не сфе ре ове по е зи је

2 под с т и че се, не т о л и ко и з б о р ом ма т е ри ја ла ко ји по к ре ћу јед н у пе сн и ч к у слику претварајући је у симбол или метафору, већ се у читалачкој рецепци ји ја вља пи та ње на чи на њи хо ве об ра де. На ве де ни на чин обраде управ о п р ед с т а в љ а н ај в и ше к в а л и т е т е по е з и је о ко јој г о в о р и мо је р св о јом о с о б е нош ћу сп аја о с е ћ а њ е т р а д и ц и је с а и н д и ви д у а л н и м и з р а з ом ко ји пе сн и к и њ а п р о на ла зи у д у х у са вре ме не по е зи је. За т о по се б но с т све т а и осе ћа ња пе сме Је ка т е ри не По ља нске за х т ева ч и т ање које се мора к рет ат и на плану доживља ва ња пе сме као ау то по е ти зо ва не тво ревине, насуп р о т јед ном од пе сн и ч к и х а к си о м а мо де р не л и ри ке де по е т и з а ц и ји. Пра те ћи ова кав пе снич ки им пулс до ла зи мо до ра зно род но сти тема т и ке и с т и ла ко ји пе сн и к и њ а ус по с т а в љ а, а у по не к и м ау т опоет и чк и м п р о г о в а р а њи м а с а м а в о д и д и ја лог с а т р ад иц ијом р ом а нт изм а, који је с а јед не с т р а не о т у ђ е но с т и, и мо де р ног пе сн и к а ко ји м а р а з лог д а о с т а н у овде нико (им) не нуди. Ову тему самоиницира не изо ло ва но сти пе сник и њ а р а з ви ја у не ко л и к и м св о ји м пе см а м а, по с е б но у он и м у ко ји м а је о снов н и п ри н ц и п ж и в љ е њ а ис т и ц а њ е не по м и р љи в ог кон т р а с т а и з ме ђу ов оз ем а љ с ке, н ајч е ш ћ е љу д с ке п у с т о ш и и ч и с т о м и т с к и д ож ив љ ен о г све та чи ји је нај ве ћи ква ли тет заго нет ка приро де. Ве за пе снич ког субје к т а с а п ри р о дом к а о в е л и к и м р о м а н т и ч а р ск и м мо т и в ом не р е т ко с е до ж и в љ а в а к а о искон ск а, а л и т а в ез а чес т о н и је л ишена једног јез овит ог при зву ка пе снич ке сли ке у ко јој до ми ни ра та јан ство. За то се и сам ром а н т и ч а р с к и одно с п ес н ик ињ е п р ем а п р ир о д и може под ел ит и н а д в а д е л а : јед а н п р ип а д а п о љу у ко м е је о с н о в н и п о с т у л а т о с ећ ај п р ир од е к р о з јези чко т к ањ е које п р ат и п риви д н у л а коћу к р е т а њ а ( Ко је с л у ш а о уз дах тра ва / Кроз ла ти це што зрак их про же, / Сву не тру ле жну ле по ту све та / У ка пи ро се ви де ти мо же пе сма Као у сто вр хом хра му ко је ), а дру ги отва ра при род не по ја ве као ши фру ( Кроз при вид ну ла коћу зво ни ка, / Кроз сен ке мо сто ва, / Кроз три ста го ди на глу вог пе ку ћег кри ка / И бу ни ло сно ва По зи до ви ма се умор но рас па ла ). У пе смам а ов ог д ру г ог т и п а н ај че ш ће у ло г у си м б о л а п р е у зи м а звук, ко ји ина че у п о е з и ји Је к ат ер и н е По љ а н с ке, у з м о т и в г р е х а, у т и ч е н а п ојач ав ањ е хе р ме т и ч но с т и пе сме и и з р а з а л и р ског с у бје к т а. То је з ву к в р е ме н а ко је сто ји као опо ме на и ка зна иза ле ђа умет ни ка ко ји ни је ни бли зу кра ја, бар пи са ња и певања, звук звона као под сетник промене света, растакања ства ри и њи хо вог зна че ња, или звук ви ше знач ног сме ха бо го ва и а н ђ е л а, к а о в е л и ког мо т и в а ко ји св о ју н ај д у б љу о б р а д у до би ја у по е зији Рај не р а М а рије Р и лке а. Међут и м, смех од б ог о в а и а н ђ е л а п р е л а зи н а лир ског су бјек та ко ји Са осме хом, без ика квог на по ра, / По ло ква ма ја про си пам обла ке, / Пи во пи јем из флаше, без зазора ( Рашивена помало, но, и п а к ш а в о в а ч в р с т и х ), к а о је д и но с у о ч а в а њ е с а ко н ач но ш ћу. Пе сма Мол ба, мо гло би се ре ћи јед на од ау то по е тич ких пе са ма Је кат е ри не По љ а н ске у т в р ђу је пе сн и к и њи н у в е з а но с т з а с л и к у је р је с л и к а пе сме и њен звук сли ка и звук жи во та са мог: 563

3 564 Ум е т н и ч е, н а с л и ка ј п а д л и с т о в а И мир и не бе ску пла вет што коп ни, Да се ср це стег не: то је је сен и Ње н а с т а з а т а ко н е д о к у ч и в а, И сен ка осме ха је два при мет на... Мол ба 1 О в о је једна с т р ана т р ад иц ије р ефлекси вне поезије ов е песн ик ињ е. Ме ђу т и м, са д ру г е с т ра не м но г е пе сме све до че о не до с т ат к у кохеренц ије к а о одл ике моде рнос т и, пос е бно у песм ам а које н ас т оје д а н а пос еб а н н а ч и н по в е ж у он т о ло ш к а п р о м и ш љ а њ а с а с а в р е ме н и м, м а т е ри ја л н и м и п р в е н с т в е но е м п и ри ј ск и м св ет ом. Так а в је св е т пе сме Не с т а је чо в е к. А вре ме, зе ни цу ску пља ју ћи, у којој се као им пли цит ни чо ве ков са го ворник на ла зи в р е м е к а о и з в о р п а т њ е и с т р а д а њ а. В е з и в а њ е п е с н и ч ко г с убје кт а з а ов о з е м а љ ск и св е т н а с т а је с а мо у с а д а ш њ е м т р е н у т к у к а д а не ко дру ги од лу чу је да је вре ме за крај, а не сам пе снич ки су бјект. Та да н а п о в р ш и н у и з л а з и д и р е к т н о о б р а ћ а њ е о п а с н о с т и: Н а г л и м у д а хо м јед н и м р а з м а ћ и ћ у т м и н у, / И о м а м љ е н а с в е т л о м, ш а п н ућ у : С т ан и... Ста ни... / По гле дај ме у ли це, не ци љај на бр зи ну. Ова же ља за за др жава њем тре нут ка, иа ко свет ре ал но сти и про па дљи во сти ну ди са мо заб о р а в и ра с т а к а њ е, ја в љ а с е у некол ик и м пе сма ма Је к а т е ри не По љ а н ске. Мно ге од њих у свом под тек сту но се, ко ли ко екс пли цит но, то ли ко и имп л и ц и тно игру као основ но ства ра лач ко на че ло. То је ве чи та игра у кру гу чи ји се еле мен ти из но ва по на вља ју, то је игра љу бав ни ка са смр ћу и жи во том, али је то и игра све сти са са да шњо шћу, про шло шћу и бу дућно ш ћу. Ме ђу т и м, н ај в а ж н и ја од сви х и г а р а је с т е и г р а ж и в о т а по е зи је и ж и в о т а уоп ш т е. И а ко м н о г е п е с м е и з л а з е и з о к в и р а јед н о г з а т в о р е н о г п р о с т о р а, та ко што се пре ме шта ју у спољ ни про стор, оне и да ље не гу бе ни шта од сво је усме рено сти: би ло да је то слојевит поглед у себе, кад сећање постаје и раз лог за тра ја ње, али и по твр да пат ње, или кад про ми шља ње ре чи ко је ства ра ју пе сму на но си под јед на ко ин тен зив но осе ћа ње бо ла и рас цеп љенос т и, а л и и ис п у ње но с т и, је р, к а ко к а же пе сн и к и њ а, на гла ша ва ју ћ и кон траст ну при ро ду ре чи: она је веч но про мен љи ва и до след на ( Реч ме ло ми, вр ти и окре ће ) а у умет ни ку се сме њу ју осе ћа ња и не мо ћи и надмоћи. Када слика достигне најви ши ни во екс пре сив но сти и не до кучи во сти, ре чи се пре тва ра ју у јед ностав ност зву ка. Ме ђу тим, ка да отвор е но с т св е т а и њ е г о в ог зн а че њ а н а с т у п и, р е ч и по с т а ју н ај хе рмет и чн ији об лик по сто ја ња: Жи ва ће реч стру ном да за зву чи, / По ки да ће се че жње су ма гли ца... ( Жи ва ће реч стру ном да за зву чи ) Ини ци ра ју ћи свој пе снич ки свет сли ка ма ко је су уни вер зал но пози ц и о н и р а не у ис т о ри ји по е зи је уоп ш т е, пе сн и к и њ а до ви с о ко и н д и вид у а л и з о в а н о г с в е т а д о л а з и у п р а в о п а ж љ и в о м и н е о б и ч н о м о бр ад о м

4 те ма ко је су уста ље не, а ко је смо по ме ну ли. Те те ме се кре ћу у ви со коа ле г о ри з о в а ном т р о у гл у ко ји је по с т а вио И в а н В. Л а л и ћ, а однос е с е н а в е з е ко је ус по с т а в љ а у н и в е р з а л но с т њи хо в ог ме ђу с о б ног д и ја ло г а. То су љу бав, смрт и вре ме. Ме ђу тим, мо гло би се ре ћи да обе леж је по е зи је ове пе сни ки ње, по ред на ве де них мо ти ва пред ста вља и спе ци фич на асим и л а ц ија спомен ут ог м от ив а - т ем е г р ех а. О в ај п р ев а сходно биб л и јск и мот и в и м а не оби ч но в а ж н у у ло г у у по е з и ји По љ а н с ке, п р е св ег а з ат о што и сам су де лу је у ши ре њу мит ске сли ке све та, кад се Над про шлом сре ћом и гре си ма свим ( Кроз по мр чи ну, кроз ти ши ну ) за ста је и зази в а м и ло с т б о г о в а и а н ђе ла ко ји по сма т ра ју св а к и ов о з е ма љ ск и људ ск и ко рак. Пе сни ки ња ши ри овај мо тив мо тив по јед ној се ман тичкој вертик а л и да к ле не к р оз в р е ме, већ к р оз т и по ло г и ју са да ш њи х г р е хо в а. О т уд нео бич на ја чи на пе са ма са на ве де ним мо ти вом ко ји до сти же ни во симб о ла је р о т в а ра ра з л и ч и т у по зиц ион ирано с т л и р ског субјект а: Пољ а нск а у в о д и и н и ја н си р а же н у-г р е ш н и ц у и м ај к у-г р е ш н и ц у н а сп р а м д ру г и х (не о би ч но с т м ас е је још је д а н в а ж а н кон с т и т у т и в н и е ле ме н т Пес ам а) ко ји по сто је са мо да би су ди ли. Мо т и в г р е х а, под јед н а ко с т а р к а о и у н и в е р з а л н и мо т и ви љу б а ви з а ко ји м а пе сн и к и њ а не у мо р но т р а г а, п ри зи в а још не ко л и ко не о би ч но в а ж н и х н и в оа пое зи је Је к а т е ри не По љ а н ске. Пр ви с е од но си н а пос е бн у в р с т у д и ја л о г и ч н о с т и ко ју кон с т и т у и ше пе сн и ч к и св е т ов е пе сн и к и њ е. Н аиме, л и рск и с у бје к т је у не п р е к и д ном т р а г а њу з а с а г о в о рн иком: т о мо же би ти са пут ник у но ћи ка да се че ка пре ла зак у под зем ни свет, или с а м р а зг ов о р с а Х ар оном, в оз ар ом м р т ви х д уша ( Пос ледњи р а зг ов о р ); т о м о ж е б и т и п р о г о в а р а њ е р од ољуб ив о г о с ећ а њ а н а д и с т о р и ј с к и м и по ли тич ким при ли ка ма, као јед на лир ска над град ња и ди ја лог са по е зи јом ре а ли зма ( Ло по вак и др.), или раз го вор са со бом и умр ли ма ( К р о з п о м р ч ин у, к р о з т иш ин у ). Мож д а је т ај с а г о в о р н и к о л и ч е н у љу бав но -ре флек сив ним пе сма ма, или је су бли ми ран у тре нут ку об знањи ва ња двој ни ка л.с. кад је: Жи вот на иви ци фа у ла. На лик вре те ну Ја го ди на ма у ту ђе про стран ство Ун о с и м с в о г а т е л а п о с т о ја н с т в о И ду шу, у уже пре пле те ну. Гу ста ма гла, у дво ри шту, об лик има Тај двој ник је мо жда и нај ве ћа ствар ност по е зи је Је ка те ри не Пољанске јер је ди ни као да је спо знао / Про сту ге о ме три ју сло бо де ( Гу ста ма гла, у дво ри шту, об лик има ). Ко год да је фик тив ни са го вор ник пе сничког су бјек та, он је но си лац дру га чи јег зна че ња ; по твр ђу ју ћи ово зе маљску пу стош и без у мље, он је све док, али че сто не и уче сник чвор но ва тог жи во та чи је се ни ти не мо гу ла ко рас пле сти. 565

5 По е зи ја Јек ат е ри не По љ а н ске јес т е поезија иск ус т в а, поезија в ез а, п р е п ле т е но с т и, и з оп ш т е но с т и, од је к а с т в а р но с т и, оне о би ч а в а њ а, а л и, пре све га поези ја пр ко са и велике за гонетке Постојања. Песнички субје к т по е зи је Јек ат ерине Пољ а нске н и је св едок у н ив е рз а лног нес т ајањ а већ лич не бор бе са про ла зно шћу, за бо ра вом, смр ћу и гре хом чи ји је јед и н и од г о в о р љу б а в. Ољ а ВА СИ Л Е ВА 566