DIJANA ERTL TAJNA RAJSKIH VRTOVA. Ispovest hafizu jedne hrišćanke

Транскрипт

1 DIJANA ERTL TAJNA RAJSKIH VRTOVA Ispovest hafizu jedne hrišćanke

2 Urednik Zoran Kolundžija

3 DIJANA ERTL Tajna rajskih vrtova ISPOVEST HAFIZU JEDNE HRIŠĆANKE Whatsapp roman PROMETEJ Novi Sad

4

5 UVOD Filozofskih studija, religioznih tumačenja i raznih ideologija o svrsi života ima koliko i semenki u cvetu, pa evo i ja sam jedna od njih. Moja životna priča počinje borbom već u maminom stomaku. Velika energija, buntovnička priroda i to radosno biće puno svetla, koje je živelo u mom telu, sretalo je svakoga otvorenog srca, dok ga Ljudi nisu isisali. I neprestana borba nije dovela do pitanja: Da li ima Boga? I ako je tako svemoćan, kako kažu, a neki kažu da je Bog ljubav, zašto smo onda tako zli? Mogla bih ispričati gole činjenice na jednoj jedinoj stranici ove knjige, dati odgovore na pitanja zašto smo rođeni, zašto imamo teška iskušenja, šta nas vodi i kako da se oslobodimo i dosegnemo sreću Ali, niko mi ne bi verovao, niti bi mogao shvatiti neverovatne i neshvatljive događaje koji su pratili moj život dok nisam stigla do istine svog života i istine o ljudskoj sudbini. Pre nego što počnete da čitate ovu knjigu, imam jedno pitanje na koje treba sami sebi da odgovorite: Zašto čovek, sve što mu nije poznato i što sam nije video, kategorički odbija, svrstava u laži i, pre nego što je pokušao da to razume i isproba na sebi, utabane puteve laži prihvata kao istinu i omču ropstva brani svojim životom? Moja radoznalost za životna zbivanja i psihu čoveka me je terala da ispitujem i isprobavam neverovatne, kako dobre 5

6 tako i loše stvari. Tek tako sad mogu sa sigurnošću da kažem šta je dobro, a šta ne. I ne žalim ni zbog čega što sam uradila, već samo za onim što se nisam usudila da uradim. A upravo je to svrha našeg ljudskog života! Da što više toga s merom isprobamo i doživimo, kako bi mogli sa sigurnošću razdvojiti dobro od zla, što ih je, kako ćete čitajući knjigu i videti, veoma teško prepoznati. Želim vam puno hrabrosti i užitka u istraživanju avanture koja se zove život. Ostanite dosledni sebi i ne idite utabanim putevima, jer se može desiti da vam avantura postane dosadna i naporna. Znajte da na svakoj raskrsnici čeka novi i uzbudljiv put koji nema kraja i vodi u večnost. Puno sreće u stvaranju sveta. Na Vaskrs godine Autor 6

7 SARAJEVSKA BOŽJA BAŠTA Točkovi aviona se još nisu spustili na pistu sarajevskog aerodroma, a već sam imala osećaj bola koji će me stalno pratiti. Bio je ovo nakon deset godina moj prvi susret sa gradom u kom sam odrasla. Moju ushićenost je smenjivala strepnja. Stvarala mi je čudnu guku u stomaku i bol ispod rebara. Ne znam kako se osećaju drugi ljudi kada se posle toliko vremena vrate u voljeni grad. Ne znam ni šta ja tačno osećam, jer su se emocije, potpuno suprotne, smenjivale svakog trenutka. Dok u zimu godine šetam nekada dragim ulicama, nikako ne mogu da shvatim da li je ovo što se desilo mom gradu napredak ili uništenje? Dobro, moglo bi se reći da je napredak: veliki tržni centri, blješteće reklame, neboderi koji daju gradu izgled metropole. Enterijeri još luksuzniji, izlozi prepuni skupih, primamljivih stvari Na trenutak vidim sebe kao Alisu u zemlji čuda. A onda, namah, čarolija nestane i vidim ogoljeno i unakaženo lice grada. Čudan bol ispod rebara zaustavlja mi dah. Ne umem da objasnim šta me to boli, ali nepogrešivo osećam: onaj ko je grad ulepšavao nije ga voleo! Nije ga bilo briga da mu sačuva dušu. Gledam prelepe moderne golijate koji se bezočno šepure. Nije ih briga što su nikli pored groblja starih, ratom opustošenih zgrada, koje izdišu neme, napuštene, sive. Dotrajavanje prelepih zgrada iz prošlosti je u toku. Njihove odronjene fasade vape za spasenjem 7

8 Trebalo je zapravo samo malo ljubavi i brige, pa da se donesu prave odluke, koje će grad ulepšati, oživeti i sačuvati mu šarm. Ovako, dobili smo blještavog Frankenštajna, mrtvaca koji se nagizdan groteskno koprca. Kamo sreće da su ti novi neboderi nikli na mestu tih ruševina a ne u parkovima kojih sad više nema. Kamo sreće da su se na ovim ulicama sreli i stopili moderni obrisi sa starim, proverenim, našim autentičnim. Onda to više ne bi bile suprotnosti koje se međusobno grizu, već šarm koji spaja staro i novo. Kao što su različiti narodi, svaki svojom bojom, stvorili zajedničku sliku, neponovljivo lepu, i učinili da ovaj grad liči na čudesnu fresku. Dok razmišljam, hodam ulicama Sarajeva, preskačem barice i gomilice smeća. Jedna žena me gurnu iz sve snage. Pre nego što sam prasnula i ispraznila na njoj svu svoju frustraciju, vidim kamionet koji prolazi tik uz nas! Za dlaku nas nije pregazio. Vozač se nije osvrnuo, već nastavio trotoarom, lomeći ploče i tako već propalog pločnika. Pešaci skaču u stranu, a nemaju kud da se sklone. Galame i grde. Kamionet ponovo silazi na kolovoz i nestaje u gomili automobila, koji su potpuno zagušili ulice Sarajeva. Iznervirani vozači trube, guraju se ne propuštajući jedni druge Tužno. I dok ja tako pametujem i teoretišem u sebi, umesto da gledam kuda idem, ostane mi cipela zaglavljena u pukotini izlomljenog trotoara. I sve to pred ulazom u luksuznu zgradu koja se ne bi postidela ni da je na samom Menhetnu! Za tone mermera i mesinga je bilo para, ali ne i za to da se srede razrovani trotoari. Da nije žalosno, bilo bi smešno. Kao kad malograđanka obuje skupe pradine sandale na iskrzane nokte i ispucale pete. Primitivno! 8

9 Da li to u Sarajevu iko vidi? Ma vidi, ali da li i shvata ozbiljnost momenta? Mislim se, da li su stručnjaci planirali gradnju ili se ona stihijski dešavala onako kako je njima pasalo. Izgleda da bi im pod hitno trebala stručna pomoć da bi spasili ovaj narastajući grad, koji se neverovatno brzo naseljava. Ne vide da putevi, koji su izgrađeni pre pedeset godina, ne mogu da podnesu ogroman priliv automobila i prenaseljenost ljudima? Putevi ne mogu da se šire od zgrada, gusto sabijenih sa obe strane. Ali ima jedna dobra stvar: ja mislim da Sarajlijama u budućnosti putevi neće ni trebati, jer će po gradu hodati po zgradama. I sada možeš da preskačeš sa zgrade na zgradu javlja se u meni vedra strana mog bića, koja priskače uvek kad sam blizu da potonem. Ovog puta me nije nasmejala. Naprotiv. Gledam, narod se guši u dimu, jer se loži sve do čega se dođe. Filteri za dim su, naravno, skupi. Skuplji od zdravlja i zdrave pameti. Voze se automobili koji su u svetu zabranjeni i poslati na otpad. Na Balkanu je zakonom odobreno da se sav taj automobilski krš uvozi. Zakon je celu zemlju pretvorio u otpad! Uh, opet ja kao Don Kihot pravo na državu i zakon udaram! Ima li ičeg lepog čemu mogu da okrenem misli? Setih se svog detinjstva i ulica grada iz prošlosti. Kao deca, trčali smo da mahnemo ponekom vozaču u autu, koji je vozio glavnom ulicom. Dane smo provodili u zelenilu voćnjaka koji su presecali ulice. Sećam se nestvarne beline behara, koji bi od otežalih krošnji stvarao blještave, mirisne tunele. Trčali smo između stabala i radovali se ničemu Zapravo radovali smo se svemu što nas je okruživalo. Grad nije imao te visoke zgrade, luksuzne tržne centre. Nije 9

10 stremio ka bogatstvu, a ljudi su bili nekako veseliji i dobronamerniji. Posećivali su se i družili po kućama i stanovima uz dobru čašicu šljive i ćevapčiće. To je bila naša tradicija. Deca su uživala u svojim nestašlucima. Kačila se u grozdovima na tramvaje i smejala se do besvesti. Opasno je to bilo, ali nijedno dete nije nastradalo. Čudo!? Utom stignem do Baščaršije. Uvek se iznova oduševljavam lepotom tih nesimetričnih građevina, mirom Begove džamije i žubora šadrvana u avliji. Kamena kaldrma po kojoj sam, sa ovim mojim štiklama, jedva uspevala da hodam, probudila je u meni jaku nostalgiju i nešto lepo mi bi oko srca. Ništa se nije promenilo i ništa se nije uništilo na Baščaršiji. Sve fasade su obnovljene. Izloščići kao jelkice nakićeni raznim suvenirima i starim nošnjama, kolačićima, kazandžijskim rukotvorinama mamili su poglede prolaznika. Mujezin sa minareta uči. Ljudi se šetaju bez hektike. Nekako je sve drugačije u ovom delu starog grada nego u svim drugim četvrtima. Čisti šarm orijenta sijao je kao i pre rata. Sarajevu je upravo taj splet različitih kultura i običaja davao specifičan šarm i lepotu. Svaka od nacionalnih kultura Muslimana, Srba i Hrvata ga obogaćuje i dodaje toj čaroliji deo svojih boja i mirisa. Svaki deo sarajevskog grada ima drugu priču i drugačiji izgled. Ništa se jedno sa drugim ne gloži već čini celinu, kao čudesna Božja bašta u kojoj svaka biljka ima svoje mesto i svoje posebno značenje. Pomislih, kako bi bilo lepo da su i oni drugi delovi grada sa tim prelepim zdanjima iz prošlosti bili obnovljeni, umesto što su vlasti bacale pare na te golijate koji su pojeli parkove. Da su samo sačuvane tajne koje su nam stare kuće pričale 10

11 Da su stare kuće s pričom dobile nove fasade, a one zgrade bez priča porušili i na njihovo mesto postavili niske kuće prikladnije ovom prostoru. A i da je manje islamskih spomenika, za dobrobit, zajedništvo i ljubav među drugim narodima i verama. Nemam ništa protiv džamija. Odrasla sam u sarajevskom orijentu. Volim taj naš izmešani stil življenja i muziku, koja me draži i dan danas. Vrlo sam liberalna. Meni ne smeta niko sem onih koji stvaraju mržnju i sukobe ljudi i naroda. A bojim se da je naglo podizanje na desetine džamija, posledica takvog života. Zanimljivo, sav normalan svet se boji rata i moli se Bogu da ga ne bude. A ljudi stalno teraju jedni drugima inat i zloslutno pričaju jedni protiv drugih. Ko to huška narod da se svađa i mrzi i istovremeno osiromašuje? Narod Bosne i Hercegovine nema para da normalno živi, a kamoli da finansira međunacionalne ratove. Ali narod niko i ne pita! To sve rade oni vladari sveta iz tame, kojima dolar u očima svetli. Oni rade po principu: zavadi, pa vladaj! 11

12 POSVAĐAN NAROD Nažalost, u Sarajevu i Bosni i Hercegovini, kako sam mogla da primetim, nikome, ni ovima sa ove, ni onima sa one, a niti onima sa treće strane, nije stalo da se širi ljubav i prijateljstvo. I Muslimani, i Srbi, i Hrvati više gledaju kako bi što više toga oteli, zauzeli i zaposeli, a potom jedni na druge svaljivali krivicu i istresali svoj unutrašnji nemir, strahove i nezadovoljstvo u nadi da će tako olakšati svoju sopstvenu savest. Ne shvataju da im se taj smrad mržnje, koji istresaju iz sebe, vraća kao bumerang, samo mnogo jači i moćniji. Mržnja i netrpeljivost kod pojedinaca se širi na masu i hvata sve veći zamah! Pitanje je onda kako prekinuti taj niz posvađanog naroda, koji se širi, ne samo ovde u BiH, nego i u čitavom svetu? Bosna ključa kao u loncu, poklopac podrhtava i baca vrele kapljice oko sebe, a one stvaraju opekotine. Ako poklopac pritisneš, eksplodiraće lonac i naneti velike štete i narodu i životnoj okolini. Smiriće se tek ako ugasiš vatru. Ali vladari vatru ne gase, nego je potpiruju i šire po čitavom svetu. Ko to pokušava da preuzme vlast nad ovim svetom i ne daje mira narodu da živi u izobilju zemaljskih dobara? Nije najstrašnije to što gospodari iz senke muče narod, teraju u rat, bedu, bolesti i smrt. Najstrašnije je što ga tako vešto deformišu, da ni sam narod nije svestan koliko je zastranio i udaljio se od svog pravog bića i čistog obraza. 12

13 Evo, danas, krenem ja sa majkom Angelinom na planinu u želji da izbegnemo dim i smrad u gradu. Uzmemo taksi i, pune nekog optimizma, krenemo u nadi da ću se na čistom planinskom vazduhu rešiti ovih, ne baš tako lepih utisaka o gradu. Okolne sarajevske planine su mi bile uvek velika ljubav. Uvek se neko veselje širilo u meni pri pomisli na ta zelena prostranstva, na šume pune raznovrsnog drveća, na visove i senovite proplanke na njima. Bila sam tog dana željna mira i zelenila, čega u Sarajevu, nažalost, više nema. Vozili smo se jedno vreme sa namrgođenim taksistom, koji jedva da je izgovarao po koju reč sa nama. Pitala sam se da li mu ne prija tako dugačka tura do planine, koju mora da odradi? Već na pola puta, od Vraca, kad poče neka gužva i zastoj, taksista krene da kuka kako se plaši da će mu nestati benzina. Videh po meraču goriva da vozi već satima na rezervi! Valjda čeka da mu Alah naspe gorivo?! Nisam znala da li da se smejem ili da vrištim od muke! Da li je ovaj čovek uopšte normalan?! Uzeti dvoje ljudi na odgovornost i na pola puta reći da nemaš goriva?! Šta li taj taksista ima u glavi? Slamu, splačinu ili pileći mozak? Šta mi sad da radimo?! sva unezverena ga upitah? Ja ne znam šta ćete vi, ali ja moram nazad reče bezobrazno taksista. Učinilo mi se da se nalazim u sceni nekog pogrešnog filma, koja uopšte nije iz mog životnog scenarija. Taj maloumnik nije pokušao da nazove drugog taksistu, nije nam se izvinio Ništa Čisto bezumlje! Možda jadnik nije imao para da naspe benzin u rezervoar. Nije se usudio da kaže, u nadi da će od nas nešto para zaraditi. Bi mi žao što sam tako reagovala u trenutku ljutnje i što mu nisam platila tu vožnju taksijem unapred. 13

14 Koliko li nas hoda planetom Zemljom i ne preuzima odgovornost za ono što čini, zato jer nisu dorasli situaciji i tako nanose štetu svima oko sebe? Mi se izrugujemo gledajući to tuđe bezumlje, a ne primećujemo da je naše neznanje možda veće. Svako zna da kritikuje i da potom okrene leđa i ode. Imale smo sreću da se jedan taksi vraćao sa planine te ga zaustavismo i nastavismo dalje jako sporo. Toliko putešestvije do planine udaljene najviše dvadeset minuta normalne vožnje od grada. Nasmejah se. Nema dalje! Na Trebeviću zastoj! Napunila se planina ljudima kao šibica drvcima i ni mušica ne može više da sleti na nju. Gledam i ne mogu da verujem: parkirali se ljudi na sred ove uske ceste i otišli da uživaju u snežnim radostima i suncu. A saobraćaj, koji ne može da se odvija zbog njihovih pogrešno ostavljenih auta, nikog od tih bezumnika ne uznemirava!? Istovremeno, saobraćajne policije u čitavom gradu nema ni za lek! Pišem, jer ne mogu da verujem da se to stvarno desilo u jednom civilizovanom gradu. Ne mogu da shvatim da je sav taj svet prepušten sam sebi i vršlja van bilo kakve društvene kontrole, bez ikakvog zakona i pravila. Ljudi beže iz Sarajeva zbog zagađenosti u planine istim tim automobilima koji nečistim gorivom i gasovima zagađuju grad!? Nisam mrzovoljac, pa da mi sve smeta. Ne smeta mi islam, ali ne mogu da shvatim da se bosanski svet dobrovoljno vraća u prevaziđenu prošlost? Da se svađa sa komšijama zbog verskih običaja i preti zločinima zbog nacionalne različitosti. Ne shvatam da se žene dobrovoljno pretvaraju u pokrivene rađajuće mašine, a nemaju ni privatno, ni društveno pravo glasa, niti šansu da same donose odluke o sebi. 14

15 Ne mogu da shvatim ogromno bogaćenje i sve veću gramzivost po cenu da se uništi duša i lepota orijentalnog grada. Oni koji se obogate, otići će u druge veće i čistije gradove, a mali ljudi će ostati da i dalje žive u smogu i gužvi Sarajeva, jer su ih moćnici tu zauvek ostavili. Sarajevu treba pomoć, i to jako velika da se spase od gušenja, mržnje i propasti. Jesam uvek spremna na humanitarne akcije, na sopstveno žrtvovanje za ono što volim, ali ovo nije više moj grad, a ni moj narod! Opet me preseče bol ispod rebara, to se moja duša buni. Ni Mihen, u kome živim i radim, nije moj grad, kao što ni Nemci tamo nisu moj narod. Ljudi ovde se umotavaju u turbane, pokrivaju feredžama i potenciraju neprirodni jedini i pravi moral. A oni tamo, bez stida i obzira, bez mere i granice, isprobavaju sve perverzije koje im u momentu padnu na pamet. I jedni i drugi prelaze iz jedne krajnosti u drugu, izgubljeni u prostoru i veri. Osetih se malo i ja izgubljeno i usamljeno. Gde ja to onda pripadam? 15

16 SREĆA SLOBODE ILI TUGA PROKLETSTVA Da li ja to sad nigde ne pripadam? Šta je zapravo nepripadanje? Da li je to sreća slobode ili tuga prokletstva? Počeh sebe da mrzim zbog ovakvih pitanja i razmišljanja, što tako pesimistički gledam na sve. Počeh grčevito da tražim nešto pozitivno. U poslednje vreme me to crnilo moje duše teško napuštalo, iako se borim svim silama protiv njega. Glava mi je pucala od bola, ali nisam htela da se prepustim beznađu. Odlučih da bez obzira na dimnu zavesu u Sarajevu, izađem iz kuće, čvrsto rešena da ovaj dan provedem samo u zapažanju pozitivnih stvari. Popijem svoje vitamine i odradim svoj Ultimativni Antiaging program za podmlađivanje tela i duha. Dobro se iznojim, izbacim toksine i sredim se kao za modnu pistu. To mi je pomagalo da ne potonem skroz u moje crnilo. Namestim neodoljiv osmeh od uha do uha, kao Hanka Paldum i u grad. Ulice su i dalje zadimljene i zakrčene. Trudim se da nađem nešto lepo. Primećujem da su ljudi u prodavnicama ljubazni i nasmejani. Mala frizerka iz salona sa ugla, vesela i okretna kao prolećni povetarac, onako neobavezna i sva uneta u važnost svoga posla. Ili je htela da mi udovolji da bih opet došla u njen salon? U apoteci se smejah apotekarki i jednom ne baš đedu, jer je šest puta pitao Štaaa?. Navodno đedo nije čuo koju cenu mu apotekarka reče za neki lek, pa ona 16

17 ponovi i sedmi put pomalo ljutito i skoro derući se reče tako da i njoj to postade smešno. Đed se malo postiđeno okrenu prema meni i reče: Ma ne mogu da verujem da je cena tako mala! Pa mi onda svi zajedno prsnusmo u smeh. Mama i ja obišle smo nekoliko prodavnica. Kupila sam joj tablet, pa da se i ona mobiliše i uključi u internet mrežu. Hoće li ona tu svu elektroniku da shvati? Da bih joj pokazala kako tablet funkcioniše sedosmo u jedan luksuzno opremljen Caffe. To je u Sarajevu uvek bilo važno. Dobro napucan Caffe i dobronamerna raja uvek spremna da pomogne. Šarmirala sam konobara da mi pomogne pri spajanju mobilnog sa njihovom mrežom, a kad ni on u tome nije uspeo, začas se sjatiše prisutni gosti da nam pomognu. Sva ponosna pomislih: sarajevska raja je uvek bila komunikativna, pristupačna, spremna na šalu i da priskoči u pomoć. A o sarajevskom uživanju ne treba ni da pričamo, to smo uvek znali najbolje od svih da radimo. Sa sevdahom i merakom, koji se nigde u svetu ne može naći, međutim nešto nije bilo u redu. Nije ni sevdah, a ni merak bio više tako mio kao nekad. Bosanski kolačići su postali previše dizajnirani i iskopirani sa svetske poslastičarske scene te liče jedan na drugi. Čudno je to da se balkanski narod, koji ima tako raznovrsnu kulturu, stidi svog originala i traži da neguje tuđe vrednost!? Uvek nam je tuđe slađe, a ja znam da nigde nema bolje, ni lepše nego ovo naše. Koliko samo lepote, dubine i raznovrsnosti duha naša tri naroda imaju u svojoj zajedničkoj baštini i tradiciji? Umesto da negujemo sevdah i merak, pesmu i kolo, sarmu i tufahiju, da ih malo modernizujemo i prilagodimo današnjim potrebama, naše slepilo i manjak samopouzdanja 17

18 uveli su nas u uniformu globalnog sveta koka-kole, pica i hamburgera, kompjuterske pop muzike i zabave po diskotekama. Dopustili smo da nas komercijalni svet, koji sve prodaje, zavede. Tako zbog stranog i lažnog uživanja lako zaboravimo ko smo i šta smo na svoj, originalni način vekovima gradili. Bože, kakav smo mi to narod kad dozvoljavamo vazda drugima da nas okupiraju svojim robama i navikama, da nas posvađaju, kako bi se oni okoristili o to naše što mi odbacujemo?! Ima ljudi koji veruju da su ljudi na Balkanu krajem devedesetih bombardovani samo da bi se uništila njihova proizvodnja dobara, njihova duša i kultura, a potom nametnuo komercijalni stil tuđeg života sa devizom što mi da živimo bolje od njih. Sad moramo da postanemo kao oni. Zato ja želim da ne pripadam tom svetu, ni našem, ni njihovom, jer je u suštini njihov. I ne znam da li sam u tome slobodna ili prokleta, srećna ili tužna? Pokušala sam u svom gradu da u praksi isprobam moć privlačenja sopstvenim mislima. Ja bih, kao anti-aging kozmetičarka i live coach, učiteljica života morala to da znam, ali još uvek ne znači da ono što si naučio zaista i znaš. A ono što znaš, ne mora da znači i da umeš da radiš. Jedan mladi nastavnik fizike mi se žalio kako loše živi. Raspitivao se mogu li da ga zaposlim u Nemačkoj, ali i kakav je moj ljubavni život. Dečko koji mi je spajao mamin tablet sa internetom u onom kafiću, izneo mi je svoje divljenje i opčinjenost mojom lepotom, poziva me na kavu sa svojih jedva dvadeset godina. A meni je skoro pedeset! Gospode Bože! Doduše, u Sarajevu su muškarci uvek bili veliki šarmeri i osvajači. Nije im nikad manjkalo laskavih reči. Takav tipičan primerak bio je roker Goran Bregović. Meni posle ovakvog udvaranja ostade malo gorak ukus njihove zablude. Da li su 18

19 ljudi ikada dobronamerni i ljubazni bez skrivenih namera? Da li toga još ima I gde!? Ostadoh zbunjena: da li je to sve bilo tako veselo i spontano ili je sve samo iluzija, u naporu da se vidi to što hoćeš? Ne znam, nekad mislim da realnost i ne postoji. Mislim da su sva osećanja i zapažanja samo proizvod naše mašte, onoga što projektujemo na druge i oni na nas. Baš bi me interesovalo kako misle drugi ljudi! Imam osećaj da većina ne misli nikako. Morala sam da se nasmejem samoj sebi. Ma misli pozitivno, ili nikako, pa makar te i glava zabolela od naprezanja! Doduše, bilo bi bolje kad se ne bi naprezali, nego jednostavno osećali i živeli u trenutku, jedinom u kom postojimo. Umesto toga, pretražujemo po prošlosti i brinemo o budućnosti koju već sada, dok se još nije ni manifestovala, trujemo strahom. Živimo u nekom svetu koji ne daje puno prostora za slobodu misli. Ujutru, čim se digneš iz kreveta, već ti drugi usmeravaju tok misli. Radio objavljuje, televizija prikazuje, novine pišu o najnovijim ubistvima, ratovima, o krahu na berzi, o cenama koje divljaju. Unose ti nervozu i nesigurnost. Naveče, pred spavanje, sve ti to lepo ponove, da utvrdiš strah. Između jutra i večeri, na poslu ili po školama, ne daju ti da sam razmišljaš o bilo čemu, nego ti neprestano serviraju šta da misliš. Eto, ja Titov pionir i pravoslavni komunista po rođenju, dođoh do svoje unutrašnje vere i uverenja o crkvi i religiji. Kakva je šteta da ovaj narod zemaljski, svoju veru primenjuje, svesno ili nesvesno, kao prkos onom drugom. A nema nikoga ko bi ih opominjao i vraćao na pravi put, jedini koji vodi u spasenje. 19

20 Nisam ja neka bogomoljka, koja svaki dan stoji pred oltarom i moli se Bogu. Ja sam ti samo jedan novopečeni vernik, koji svakim danom otkriva blagodeti verovanja, pa makar i ovoliko malog, kao što je moje. Kakav god je vaš Bog, dovoljno je da ga pomenete svakog dana. Posebno kad vam ide loše. Ali još bitnije je da ga pomenete onda kad vam ide dobro, da blagodarite i pri tome osetite duboku zahvalnost u srcu. Ako to ne smatrate obavezom, već sopstvenom željom, odmah ćete raditi to što je dobro za dobrobit vas samih, a i drugih. Kad bi se svaki čovek, u ovom momentu okrenuo i pružio ljubav sebi i drugima i odrekao se želje za grabljenjem, čitav bi svet, u trenutku postao dobronameran i veseo. I kao u čudu bi dobili svi mnogo više i to bez napora da to sami uzmu. A to vam je jedino što jednom čoveku, pored skromnog doma, treba: lepa reč i osmeh. Kako već rekoh, to bi trebalo da bude obaveza svih verskih ustanova, da podsećaju narod na reč Božiju. Ali pošto ovaj narod mnogo češće gleda televiziju, pomislim da bi taj vid obraćanja bio puno efikasniji za današnje vreme. Samo se pitam, kako se otarasiti ovih sirotinjskih zabavljača sa neukusnim jezikom i skandaloznom odorom i rabotom, koji više podsećaju na podvodače i prostitutke. I koji sa svojom navodnom verom i okačenim krstovima na lancu oko vrata, više hule na Boga, nego što ga slave. Tako ta estradna umetnost sa televizora uči narod kulturi. Čak su i parlamenti postali estradni, jer se poslanici u parlamentu vuku za kosu, šamaraju, a narod, kao poslušne ovčice, uči i marljivo ponavlja, preko medija naučene lekcije. Nikad ne gledam u televizor. Da Bog sakloni, kako se ljudi deprimiraju kroz tu kutiju! U Nemačkoj je davno započelo masovno zaglupljivanje naroda kroz tu napravu i kroz medije, 20

21 koji neguju zabludu naroda da ga tako informišu. A kad se narod zaglupi, na ovaj ili onaj način, lako ga je voditi, naterati da radi šta vladari žele i lakše je rukovodi državom i njenim bogatstvima. I po tome ne pripadam svetu koji robuje medijima i televiziji. Ne klanjam se televizoru. Doduše, desi se da katkad bacim oko na tv kad proleti reklama neke knjižice, pa i poneki kulturni program. Ne mogu da verujem da su narodu već toliko deformisali psihu, pa i ne razmišlja čime sve lošim i štetnim hrani svoj mozak? Guta sve što mu se servira. Hrani svoj duh tim smećem, iz neznanja, jer nema ko da ga nauči i podseti. A što je još najgore, prosečan čovek danas slepo veruju toj crnoj kutiji. Tužna sam što se to događa, a srećna što ne pripadam takvoj vrsti ljudi! 21

22 CRKVA NA BAŠČARŠIJI Da bih potražila utočiste u tišini i da se iskobeljam iz mračnih misli iznajmila sam auto u nameri da krenem ka zelenilu Igmana. Predomislih se u poslednji čas jer se setih da zelenila tamo više nema već same kućerine iz čijih se septičkih jama širi užasan smrad. Šta se desilo sa ovom planinskom lepoticom?! Greh i bezumlje! Krenula sam na Jahorinu. Brinula sam da i ovu planinu ne pretrpaju zgradama i smećem. Da i njoj ne ubiju raskošnu prirodnu lepotu. Ma, kao da neko brine za taj Božiji dar! Zaljubljena sam u lepotu Jahorine. Svaki put me opčini i učini da se na njoj osećam kao kod kuće. Osetila sam blaženstvo dok sam stajala na jednoj jahorinskoj steni. Osetila sam punu snagu i beskrajnu dubinu planine. Jahorina je zemaljski raj koji nam Bog podari. Imaš utisak da si potpuno sam na svetu. Nestvarno lak i u eteričnom stanju. Lebdiš kao orao. Čas propadaš u nizinu, čas uzlećeš u visinu. Osećaš strujanje vazduha. Vladaš prividno tim beskrajnim prostorom, sjedinjujući se sa tim Božijim delom u svoj njegovoj dubini i širini. Nekako nestvarno i mistično. Ne postoje reči koje bi to opisale! Stojeći na toj steni i šibajućem vetru, osetih i surovost te divljine. Zaleđeni vrh nosa me opomenu da mi telo podrhtava od hladnoće. Želja za toplim hotelom probudi u meni svest da se sreća nalazi u raznovrsnosti ovog sveta. Ne znam da li sam to svojim mirom i dobrim raspoloženjem privukla (po Zakonu privlačnosti) ali, kad sam se 22

23 spustila u Sarajevo ne beše ni traga od dima i magle. Sunce se prelivalo po ulicama koje su odjednom izgledale potpuno drugačije. Ovo nije bio onaj sumorni grad od pre tri dana. Oživeo je, vratile su mu se boje i jasni obrisi. Prođoh kroz sokake sve do Baščaršije i osetih neku neshvatljivu sreću i spokoj u duši. Lepo li si Sarajevo, ne znam jesi li moje, sa tim planinama što se šire oko tebe i opasuju te, kao kakvi moćni vitezovi, koji te štite od mnogobrojnih osvajača, a koji se vekovima smenjuju i pokušavaju da osvoje ovu lepotu i bogatstvo za sebe. Prođe mi kroz glavu istorija sve od ratobornih Ilira, koji se sa Karpata spustiše i tu nađoše utočiste. Najduže se suprotstavljaše Rimljanima, koji ga pregaziše, ali ne ostaviše značajnog traga u životu ovog grada. Sve do Osmanlija, koji ga prisvojiše i nametnuše svoju kulturu i veru, te napraviše značajan preokret u razvoju grada. Ostavili su taj neodoljivi šarm Orijenta, u čijoj arhitekturi ne postoji jasna i apsolutna simetrija. Sa preuzimanjem grada od strane Austrougarske monarhije, dođe do još jedne značajne kulturne promene, koja se najviše osetila u stvaranju reda, novih građevinskih normi i zakona. Taj period, iako za narod težak, ostavio je iza sebe prelepu arhitekturu harmoničnih linija i savršeno uklopljenu sa okolinom. Uvek me obuzme tuga kad vidim te predivne fasade koje propadaju i kao da mole za spasenje. Kako se menjala politika, tako se menjala i arhitektura. Račvanje politike unese i secesijsku, a potom i pseudomavarsku arhitekturu preuzetu iz Španije, čija me ornamentika posebno oduševljava. Bože, nema čega nema tu u toj arhitekturi udrobljeno kao u bosanskom loncu. Neponovljivi šarm ovog grada leži baš u tim izmešanostima i saglasju mnogobrojnih tradicija i kultura koje su se tu ukrstile. 23

24 Promatrajući zgrade, od kojih je svaka imala svoju priču, pomislih kako su svi ti osvajači, i sami osvojeni tom beskrajnom lepotom ovog predela, ipak vodili ka opštem napretku ekonomije i razvoju grada. Probudi se ponos u meni što sam imala čast da i ja budem deo ovog grada i njegove istorije. U tom zanosu lepote, dubokih osećanja, pomalo isprepletanim i nedefinisanim željama, ljubavi prema planinama i kulturi ovog veličanstvenog grada, poželeh da nikad ne odem odavde. Pomolih se Bogu za očuvanje ovog bogatstva u sabornoj Crkvi Presvete Bogorodice, najvećem hramu u samom centru Sarajeva. Jedan dan pred odlazak za Minhen, kad sam mislila da je sve završeno, viđeno i prerađeno, desi se jedna veoma čudna scena, koja će promeniti tok čitavog mog života Nedelja 3. januar godine. Odlučim spontano da odem sa mamom u jednu malu, ali veoma staru crkvicu na Baščaršiji. Bila je to jedna od bitnijih sakralnih građevina u Bosni. Mala, ali prelepa i neobična crkvica, koja te, kad uđeš, obavije tihim glasovima crkvenog hora i upije te u svoj spokoj. Ali ti nameće i nejasan pritisak koji je, kao talog iz davnih vremena, ostavila neobična istorija crkvice, još iz doba Osmanlija Njena priča počinje još godine, a neki tvrde da je još starija, jer je izgrađena na temeljima jedne još starije crkve koja je, po pričama iz starina, bila izgrađena kad se ni najhrabriji nisu usuđivali reći da su hrišćani. Priča se da je izgrađena na molbu srpskog vladike turskom sultanu, koji dopusti izgradnju uz jedan ultimatum: Crkva ne može biti veća od jednog opanka! Vladika razmisli malo, a zatim uze opanak i izreza ga u što tanje trake i time opasa temelje crkvice. Tako bi izgrađena ova crkva, o kojoj se priča iz davnina prenosi sa kolena na koleno. 24

25 Dok sam stajala tako pred oltarom, počeh nesvesno i sama da pevam liturgijske pesme, koje sam naučila kao član crkvenog hora u Minhenu. Učini mi se istorija ove crkvice nekako podudarna sa mojom životnom pričom. Neka duboka tuga obavi mi čitavo biće i povuče me u vrtlog teških misli, u prošlost koja me pratila i pritiskala. Suze su mi se slivale niz lice, dok sam se molila Bogu, Isusu Hristu i Mariji Devici, da mi pomognu ili da me uzmu sebi, jer snaga me polako izdavaše i ne nalazih više smisla u svom životu, niti u ovom svetu oko sebe. Bojala sam se da ja nisam za ovaj svet. Da ga ne razumem i da neću da mu se predam ako bude i dalje komercijalno surov. Mučila me depresija, strah od svakodnevice, koja ne pripada meni već drugima, gospodarima planete Zemlje. Nisam želela da budem njihov rob. Taj moj bunt se pretvarao u bol koji mi je cepao dušu i grudi. Svakog dana sam se borila sa tamom svojih misli i raznim ritualima za samokontrolu skupljala snagu da nastavim dalje. Stajala sam dugo, dugo, razmišljajući o životu i mom detetu zbog kojeg se obratih Bogu. To mi se činilo nerešivo a bilo je nepodnošljivo. Osetih da nisam u stanju da se suočim sa tim bolom, jer bi me uništio, pa izleteh na svetlo dana i bi mi tama moje duše nekako lakša. 25

26 SUSRET SA HAFIZOM HAMEDOM Sarajevo je trebalo da bude deo moje terapije sreće i životnog smisla. Nije uvek tako bilo i to me je bolelo. I ovaj grad je bio rob svetskih vladara. Krenuh u hotel Evropa, da okrepim telo i dušu u luksurioznom ambijentu bečkog restorana, koji je moja mama posebno volela. Često sam ranije išla u ovaj hotel da uživam u njegovom aristokratskom flertu. Nađoh se u centru pažnje nekih muslimanskih biznismena, koji sedeše preko puta mog stola komentarišući moj izgled. Videlo im se na licima i u mimici. Mada sam naviknuta na pažnju ljudi, na muške a i ženske poglede, ta pažnja mi bi u momentu neizdržljiva. Rekoh mami da krenemo. Kad smo izlazile iz hotela, jedan od biznismena pohita za nama, beše to onaj koji me je najzainteresovanije promatrao i reče: Kako si lepa Izvini što te ovako zaustavljam, ali bi volio da te upoznam! Pogledah tog, dosta mladog muškarca. Pomislih da je neki vehabija, jer mi se njegova dugačka brada ne učini simpatičnom. Ali, kad ga pogledah u oči, kao da se otvori neki drugi svet iza njih. Gledao me je nasmejano, čisto prostodušnim pogledom. Osetih neobičnu harizmu, koja je zračila iz njega i molila me da pristanem. Pogledam u mamu koja je stajala nepomično, ne govoreći ništa. To je bilo veoma čudno za njeno negativno 26

27 mišljenje o muslimanskom nepoznatom življu, a pogotovo o onima koji bi pokazivali interesovanje prema meni. Pogledam ga ponovo i kažem: Nisam iz Sarajeva i sutra putujem nazad kući! Otkazat ću sve termine koje imam večeras, samo ako bi izašla sa mnom. Jako bih to voleo! Ne znam šta se tačno dešavalo u meni u tom trenutku. Pomeša se otpor i znatiželja sa nečim što tog trenutka nisam mogla definisati. I to donese odluku u moje ime. Pa dobro! Mama i ja smo se čudile ovoj odluci, a ona mu još dade kućni broj telefona da me nazove. Sretnem se naveče sa tim muškarcem koji je, kako sam posle saznala, bio hafiz, tako reći islamski sveštenik visokog ranga. Ime mu je bilo Hamed. Pomislim: Ih, što pašemo jedno uz drugo, kao ono dvoje u filmu Rat zvezda? Ja pevač crkvenog hora, a on ilahija u džamiji! Skoro se naglas nasmejah. Hafiz je bio veoma simpatičan i prijatan. Govorio je tiho i milo, kao da drži propoved. Trgovao je nepokretnostima. Pričao mi je kako politiku ne voli da meša sa religijom i da je zato na ratnoj nozi sa islamskim uređenjem religioznih ustanova u Bosni. Govorio je o životu u Sarajevu i šta mlade generacije rade i očekuju. Činilo se prilično slično stanju u gradu pre rata godine, osim što se sada osećala pojačana islamizacija grada i čitave Bosne. Pitao me je odakle sam i šta radim u Sarajevu? Kažem da živim u Minhenu, a u Sarajevu sam posetila mamu, na šta on reče: Ah, Nemačka, pa tamo te mogu često posetiti to je naša zemlja! 27

28 Pogledam ga pomalo kiselo, jer mi bi malo čudna ta konstatacija, ali nisam htela dublje zalaziti u temu. Osetio je moj otpor i povuče se u trenutku, jer, ne mogaše baš da oceni kojoj veroispovesti pripadam. Kroz glavu mi prođoše slike mog bega iz Sarajeva, kada sam krenula u svet trbuhom za kruhom. Slike dolaska u Nemačku sa silnim izbeglicama i nemirima s početka rata u Jugoslaviji. Pade mi na pamet pitanje: kome su trebali ti nemiri i jad? Ko podstiče širenje mržnje u Evropi? Krivila sam Ameriku, koja je preko evropske zajednice uništavala našu zemlju i nas, njihovim stalnim napadima. Niko mi nije verovao i svi su misli da sam sišla s uma, kada sam glasno govorila o tome kako zapad uništava nas na istoku. Nemci su mi govorili da oni nemaju ništa sa tim. Smejali su se mojoj gluposti, govoreći da su oni civilizovan narod, a ne kao mi, barbari. Mislila sam za dvadeset godina će sve to što ste posejali u komšijskoj bašti, narasti preko vaše ograde i ugroziti vam život. Tako i bi. Hamed je hteo da me odveze do kuće, ali nije uspeo u toj nameri, jer ja nikad ne ulazim nepoznatim ljudima u auto. A i to što sam izašla sa nepoznatim čovekom i još tako bradatim, bilo je veliko čudo. Oprostih se sa njim prijazno, bez nade da ćemo se ikad više sresti. 28

29 LJUBAVI I ČUDIMA NEMA GRANICA Vratih se u Minhen za pravoslavne Božićne praznike, što je u Nemačkoj značilo da moram da radim. Na Badnje veče, pripremila sam malu zakusku za dvoje. Pozvala sam u goste dirigenta našeg crkvenog hora, jer je i on bio samac, kao i ja. Malo smo pevali te liturgijske pesme i korigovali neke notne zapise. Prijatno smo ćaskali i seli da večeramo. Nazdravismo jedno drugom srećno Badnje veče. U tom trenutku počeše da padaju stvari sa mog regala, kao da ih neko namerno obara. Pita mene dirigent: Šta je ovo u tvojoj u kući? Kao da imaš duhove u njoj? Nasmejasmo se iskreno oboje. Pokupim ja te stvari i vratim na mesto, uverena da je to neka slučajnost. On ode kući, a ja umorna pravo u krevet. Probudih se u pola noći i krenuh u kuhinju da pijem vodu. Padne mi u oči moja čašica sa rakijom, koju nisam popila. Pomislim da treba da je ispraznim i operem, da alkohol ne smrdi preko noći, ali umorna odoh opet u krevet. Ujutru vidim da je čašica za rakiju prazna. Kako je rakije nestala iz nje? Gledam u čudu, jer ne nalazim objašnjenje za to što se desilo? Ma nisam luda. Nisam je ispraznila. I da jesam, nasula bih bar vodu u nju i ne bih je vraćala na sto! Razmišljala sam dugo o tome i o onim stvarima koje su padale po kući za vreme Badnje večere. Smatrala sam da je to neka čudna slučajnost. 29

30 Par dana posle toga otišla sam u crkvu da se pričestim. Bio je dugačak red ljudi pred oltarom. Svi su ljubili krst i ostavljali prilog. Kad poslednja žena ispred mene poljubi krst i ode dalje, napravim jedan korak prema oltaru i, ne dođoh u njegovu blizinu, kad odjednom, taj krst pade meni pred noge! Stadoh kao ukopana. Gledala sam u neverici krst koji je pao, a da mu nisam ni prišla. Priđoše neki ljudi, podigoše ga i staviše direktno na oltar. Pitala sam sveštenika šta to može da znači, ali on, potpuno nezainteresovan za moje duševno stanje, odgovori: Ne treba da razbijate glavu oko nevažnih sitnica! Za mene to nije bila ni slučajnost, a ni sitnica. Par dana kasnije, izlazim iz auta, uzmem tašnu i flašu sa vodom u levu ruku. Izvadim ključ iz brave, pa ga okačim o mali prst leve ruke pored flaše. Zatvorim vrata i htedoh da uzmem ključ iz leve ruke da zaključam auto, kad tamo, pored flaše i velikog prsta stoji zaglavljen štapić. Crni plastični štapić! Ja, kao gromom pogođena, stojim nema. Odakle se ovo čudo stvori. Pogledah u nebo tražeći neko normalno objašnjenje. Možda je nekome sa balkona to ispalo? Ali, iznad mene nema balkona, samo vedro nebo! Ni ptica da proleti!? Sva u panici, uđoh u auto i počeh da istražujem odakle se mogao stvoriti taj štapić. Tako nečeg nije moglo biti u mom autu. Ipak sam ga grozničavo tražila i tražila. Ne nađoh ništa i tako, pomalo već zabrinuta, ispričah događaj dirigentu hora. Kako se i on našao u čudu ne znade odgovor na moja pitanja oko tih čudesa. Posle tih čudnih događanja, u zimu godine, javi se hafiz. Pita me, kako je njegova duhovna pevačica. Voleo bi da me čuje kako pevam. Bez mnogo razmišljanja, pošaljem mu 30

31 jedan tonski snimak sa našeg crkvenog koncerta. I tako, poče naše dopisivanje: , 18:11:09: Hamed: Nije mi još stiglo tvoje pevanje, grofice moja , 19:28:29: Dijana: Upravo sam ti poslala koncert našeg hora , 20:03:09: Hamed: Pa vi ste profesionalci! Jako lepi glasovi, divan sklad. Harmonija , 21:26:20: Dijana: Hvala! Svidelo ti se? Nije?! , 16:54:25: Hamed: Jeste dušo, kako nije, nego, zaboravio da napišem. I tako, započeše da mi stižu redovne poruke od hafiza Hameda. Malo po malo, sve češće je u našu konverzaciju ubacivao primedbe na moj izgled, da bi, na kraju, počeo da pokazuje otvoreno divljenje prema mom telu! Nešto u meni se tome snažno protivilo. Osećala sam čak neku vrstu revolta, iako mi takav pristup muškaraca nije bio ni nov, ni neuobičajen. Na takve reakcije muškaraca sam već navikla. 31

32 NEKO KO JE SPOZNAO BOGA Mene je čudila silina erotika koju je ispoljavao jedan sveštenik, hafiz, poznavalac Alahovih zakona. Kazao mi je: Ja nisam običan hafiz, koji samo zna Kuran napamet. Ja sam neko ko je spoznao Boga! Mislim se, pa dobro, i ja sam neko ko je spoznao tebe, sa svim tvojim erotskim fantazijama. Da li je normalno da to sveštenici osećaju, i još i ispoljavaju, taj i takav telesni nagon? Čudila sam se, jer je moja vizija tih sveštenika upućivala na čiste i čestite ljude, blage naravi, ali snažne po svom duhu i jasnih verskih misli. Ovaj hafiz, bogami, nije mogao da se svrsta u bezazlene sveštenike. I dok se jedan deo mene bunio i opirao, drugi deo je, isprva se čudeći, malo po malo, počeo da se zanima za silinu njegovih poriva. Samoj sebi nisam mogla da objasnim čime me je intrigirao, ali sam, iako zaprepašćena, morala da priznam da mi je donekle prijalo. Gospode, nikad dosad nisam ni pomislila da ovako nešto može da postoji: seksi sveštenik?! Nasmejah se samoj sebi. I tako, kao hipnotisana, nastavih sa Hamedom svoju čudnu, whatsapp vezu. Malo ljubav, malo erotika, malo Bog, malo religija. Kakva neverovatna kombinacija! Izgleda oprečno, ali se sve savršeno uklapalo. I postajalo sve interesantnije , 17:05:18: Dijana: Foto weg gelasen , 17:11:14: Hamed: Jao, šta mi radiš, samo da znaš. Kakve dojke imaš Bradavice su ti se istakle kroz ovu 32

33 majicu, dojit ću ih celu noć Progutat ću ti sise Puna si erotike. Ti si izuzetna pička.voli te i ljubi tvoj Rasputin. Pisao mi je takve poruke da sam ostajala bez daha. Bila sam zaprepašćena silinom njegovog nagona. A potom, bez ikakvog prelaza, slao bi mi Božije upute i učenje o skromnosti i čestitosti sa ilahijama (molitvama). On meni ilahije, ja njemu crkvene pesme , 07:51:55: Dijana: Ova poslednja ilahija koju si poslao mi se mnogo sviđa. Tebi šaljem jednu duhovnu kompoziciju koju izvodi jedna srpska renomirana solistkinja , 08:02:31: Hamed: Bolja si i mnogo lepša od ove devojke, koja izvodi ovu nježnu melodiju , 08:02:46: Hamed: Ljubim te, dušo moja. Pocepao bih ti onu majicu koliko je seksi , 13:27:22: Dijana: Onaj fildžan (Inna Fil Jannati), ništa ne može da nadmaši! , 13:40:17: Hamed: Kako su se ucrtale , 14:24:43: Dijana: Hamede, imaš li išta drugo u toj glavici svešteničkoj? , 14:34:04: Hamed: Nemam. Samo mi je pred očima Dijana iz Minhena. Ako su ti onako lepi fonasi, mogu misliti kakva ti je baklavica slatka , 14:34:19: Hamed: Poželeo sam te , 16:12:41: Dijana: Ko veruje , 16:13:23: Hamed: Dobije! , 16:13:59: Dijana: Šta? , 16:16:58: Hamed: Tebe dobije i tvoju zlatnu kokicu! , 16:48:02: Dijana: Hajde, pošalji mi neku poruku na viber. 33

34 , 08:45:30: Hamed: Pa ništa ne kažeš za sinoć, dok si spavala? , 21:23:14: Dijana: A šta to??? , 06:59:37: Dijana: Hamedeee , 07:15:26: Hamed: Mooliiiiiiiim Dijaaaaanaaaaaa , 07:16:24: Dijana: Pa odgovori mi. I pošalji mi jednu poruku na viber Molim te. Jesi poslao? , 07:27:30: Hamed: Jesam pre dvije minute , 07:28:01: Dijana: Vidi, izgleda da funkcioniše! Danke , 07:28:54: Hamed: Dobro poruku pročitaj! Volim te. Dušo moja , 07:29:34: Dijana: Koju poruku? Što si na viber poslao? , 07:29:51: Hamed: Onu erotische , 07:32:19: Dijana: Pa, ne mogu, kad sam te blokirala da bih videla je li funkcioniše viber , 07:34:45: Hamed: Pa odblokiraj sultanijo, da ti poruka uđe! , 07:35:35: Dijana: Nemoj da budeš bezobrazan, sultančiću Pošalji opet , 08:37:20: Hamed: Jel ti došla, Sultanijo? , 08:56:49: Dijana: Bolje da nije!!! , 08:57:27: Dijana: Rekla sam ti da ću ti pobeći ako budeš tako perverzno pisao Ovo nije erotika! , 08:58:11: Dijana: Nisam ta za koju me smatraš, iako nisam pokrivena , 10:29:05: Hamed: Ne shvatam te tako, veruj mi. Šalio sam se, neću ti više nikad slati Izvini Dijanice, dušo moja, stvarno mi je žao 34

35 , 10:30:53: Hamed: Ne znači da je žena dobra ako je pokrivena. Ako je u duši dobra i ako je po naravi svojoj dobra, onda je dobra žena. Oprosti još jednom Hurijo Najlepša, svom zločestom Hamedu , 10:37:26: Hamed: Ljubim te. Ti si nežna moja Dijana, srećo moja. Mislio sam da si ti to htela, jer si mi rekla napiši mi poruku na viber Ne ljuti se na mene. Krivo mi je što sam ti to poslao Ljubim te , 10:45:48: Hamed: Puno si mi osećajna, morat ću te paziti ko malo vode na dlanu , 10:52:01: Hamed: Javi mi se, molim te, hoću da te čujem, hoću da ti se izvinim direktno Krivo mi je, nije mi bila namera da te povredim , 10:53:30: Hamed: Ti si poštovana gospođica Dijana, koja se meni mnogo sviđa Hoćeš li mi oprostiti? Ljubit ću te i maziti onako kako ti voliš, grofice moja , 13:03:26: Hamed: Sultanijo, pa gde si? Poželeo sam te Razmišljam o onoj poruci koju mi je poslao na viber. Ma, ne da nije erotika, nego čista pornografija. Da li da mu oprostim tu drskost? Ne izigravaj sveticu, mislim se. Čovek ima samo zdrav seksualni nagon. Opet počeh da preispitujem svoje puritansko mišljenje o sveštenicima. Ali, i oni su samo ljudi. Naši, pravoslavni popovi imaju svoju ženu i mogu da ispolje svoj prirodni nagon koji im Bog dade. To je normalno?! Ali onda se setim kako sam čula šta sve pričaju o popovima koji bludniče bez stida i granica. Pričao mi je jedan poznanik kako je u njegovom selu jedan švaler prebio popa, kad ga je našao na svojoj švalerki. A najviše su obrukali njenog muža, koji ništa o svemu tome nije znao. Mislim se, kakva je to žena, a kakav je tek to pop? 35

36 Bože, kakav je ovo svet?! U našoj pravoslavnoj crkvi u Minhenu se, malte ne, tuku za prevlast. Neverovatne priče kolaju po crkvenoj porti. Mnogo prljavštine ima u tom svetilištu! Nisam verovala sve dok nisam, sticajem okolnosti, postala svedok jednog od tih dešavanja. Naš dirigent, koji je osnovao crkveni hor i punih petnaest godina svake nedelje sa njim pevao liturgiju, bez obrazloženja je otpušten. Ne zna se ko je to odlučio, ni zašto je neko vrsnog kompozitora duhovne muzike zamenio stručnjakom za folklor. Ljudska posla! Pa i u crkvi su samo ljudi, nisu sveci, iako mnogi pokušavaju da uzmu tu nebesku ulogu. Tako rade katolički fratri, koji su obrukali vatikansku crkvu svojim perverzijama. Zabranili im da se žene pa sad svoju prirodu, koju im je Bog podario, fratri na neprirodan način iskazuju na nevinoj deci. U tom svetlu, učini mi se hafizova velika slabost prema odrasloj ženi, nekako normalna. I on je čovek, nije svetac. 36

37 PROSIDBA PREKO MOBITELA Javila sam se Hamedu da nastavimo našu whatsapp romansu. Nisu to bila svakodnevna dopisivanja, već sporadična, tu i tamo i ponekad. Nekad se hafiz javljao češće, nekad ređe, ali najčešće kad mi je bilo teško u duši. Jednom me upita: Zašto si tako snuždena? Imam nekih problema. Hamed poče da mi objašnjava kako bi moje priče izgledale sa Božjeg gledišta. Zvučalo je utešno i smirujuće toliko da nisam ni primetila kako satima sedim u autu i slušam šta mi hafiz govori. Propoved je trajala prilično dugo, ali ja se posle toga osetih sasvim dobro. Prvi put posle dugo vremena. Da, bila sam svesna da se već duže vreme vrlo loše osećam. Počela sam da gledam na ljude oko sebe kao na bezumne hijene. To mi je došlo nekako neprimetno. Ne trpim nikoga u svojoj blizini. Moj svet se sveo na nekolicinu starih prijatelja. Kad bi neko nov pokušao da me upozna ili mi se približi, reagovala sam panično i govorila da nemam ni vremena, ni volje da upoznajem nove ljude. Moja odbojnost prema ljudima sve se češće ispoljavala i prema poznatima. Shvatala sam koliko mi to otežava život, ali nisam nalazila izlaz iz toga. Odlučila sam da pitam Hameda šta on kaže za to , 22:54:14: Dijana: Nisi mi rekao kako da pobedim prezir prema većini ljudi koje srećem , 16:25:47: Hamed: Citiraću ti Božje reči. Oni koji udeljuju i kada imaju i kada nemaju, koji sputavaju svoju 37

38 srdžbu, huju, ljutnju i prezir i koji opraštaju ljudima, bliski su Alahu. Alah voli dobročinitelje (to jest, gore opisane ljude) , 16:26:58: Hamed: To nije lako, vežbaj se, jer kada opraštaš ljudima, to znači da tebi Alah Uzvišeni oprašta , 23:35:29: Dijana: A jel možeš ti opraštati onima koji ti zlo nanose i voleti i ceniti one koji ništa ne razumeju, ogovaraju i zlo prave? Nije mi hafiz odgovorio na to pitanje, ali mi je mesec dana posle pričao tri sata o tome kako ljude ne smem prezirati, ne smem neuljudna prema njima biti. Kaže: Ljudi su Alahova stvorenja i ne smeš ih mrziti, ni prezirati, ne smeš im zlo činiti, ni o njima loše govoriti, ali možeš prezirati i osuđivati njihova dela. Moraš se truditi da to prevaziđeš u sebi, jer je to strašno iskustvo koje nije dobro za tebe. Moli se Bogu da ti podari strpljenje i pomogne u tome. Sve češće je zvao u trenucima kad mi nije bilo baš dobro, pa mu jednom rekoh: Hamede, ti kao da gledaš kad sam neraspoložena i baš tad nazoveš da mi razgališ dušu. Uporno se nudio da dođe, ali ja sam to izbegavala. Plašio me je jaz koji je bio između nas, iako je on pokušavao da ga prevaziđe. Slao mi je klipove molitvi i pričao mi šta kaže Alah. Kad je došao sa Kabe, javio se i kaže da se molio na Kabi za mene i moju sreću , 23:31:39: Hamed: , 23:35:53: Hamed: , 23:37:22: Hamed: Iskreno govore svećenici u ovim raspravama što ti poslah i realni su. Lepa moja, nisam te zaboravio, vratio sam se iz Meke. Ljubim te. Kad dolaziš u Sarajevo? , 23:38:26: Hamed: Pred Kabom sam proučio za tebe I zamolio ALAHA za tebe 38

39 , 09:26:10: Hamed: Otmena izgledaš na ovoj whatsapp slici. A onu sliku u ogledalu, što si mi poslala. Tako si me napalila. Izazivaš me i budiš u meni divlju strast, koja se tako rasplamsala, da bih te celu bukvalno izgrickao i smazao , 18:04:32: Dijana: Kako je bilo na Kabi? Hvala da si me se setio i molio se za mene. Polaskana sam , 18:17:14: Hamed: Kad ćeš doći u Sarajevo, lepotice, poželio sam te? , 18:18:06: Dijana: Ne znam još tačno. Moram prvo za Italiju, da vidim kako mi je kućica , 18:18:43: Hamed: Mogu li ja sa tobom u Italiju? Skratit ću bradu , 18:20:04: Dijana: Jel stvarno hoćeš da pođes sa mnom u Italiju? , 18:20:27: Hamed: Hoću, hoćeš li ti? , 20:09:05: Dijana: Hoću , 20:17:13: Dijana: Bild weggelassen , 15:58:09: Hamed: Kada onda idemo, lepa moja? , 16:16:44: Hamed: Ti si na ovim slikama, najprefinjenija i najotmjenija Dama Par Exellance! , 16:17:49: Dijana: Hvala , 16:18:23: Dijana: Ne znam tačno kad idem za Italiju. Idem samo na pet dana. Kako bi ti došao? Autom ili avionom? , 16:23:04: Hamed: Avionom u Minhen, a onda s tobom u Italiju. A kad se vratimo u Minhen, natrag za Sarajevo, avionom , 20:09:27: Dijana: Pa nije li ti lakše za Nicu? Ovako imaš dupli put? , 20:27:24: Hamed: Uvek izaberem sebi lakši put. Iz Sarajeva nemam ništa direktno za Italiju, a imam za Minhen. Dakle, uzmem povratnu kartu, pa s tobom idem u 39

40 Italiju. Ti puno razmišljaš. Ima jedan vojni princip: Planiranje je sve, planovi su ništa! Ako ima u tebi imalo nepoverenja prema meni, bolje da ti ne dolazim, jer se ja tada neću ugodno osećati. Ja sam dobronameran i ne želim ti nikakvo zlo, daleko bilo od toga, a niti imam ikakav interes. Moj dolazak tebi potiče iz želje da se zabavljamo, družimo i uživamo jedno u drugom. I da se još bolje upoznamo , 20:31:21: Dijana: Mislila sam samo da ti bude lakše , 20:33:13: Hamed: Biće uživanje putovati zajedno , 20:33:58: Dijana: Ok. Pa, da znaš da je lepše , 20:34:16: Hamed: Tako te volim, lepoto moja , 20:34:59: Dijana: A kako me ne voliš? , 20:39:06: Hamed: Kad mi ne veruješ, kad si skeptična, kad sumnjaš u mene Ili da te je strah od mene , 20:40:30: Dijana: Pa onda bi morao da se potrudiš, da me uveriš u suprotno , 20:43:35: Hamed: Pa kako ću preko mobitela?! Za to mi treba tvoja blizina i zato želim da ti dođem Dokazaću ti družeći se sa tobom. Spavajući sa tobom i živeći sa tobom. Tako ćeš se sjediniti sa mnom , 20:45:32: Hamed: Najbolje bi bilo da te odmah oženim kad dođem u Minhen. Ima tamo, verovatno, naš bosanski mesdžid. Pa da zamolim imama da me šerijatski venča s tobom, da mi budeš zakonita žena pred Bogom , 20:46:31: Hamed: Lepše će nam posle biti sve: i život i seks, ama bas sve abd (Ako Bog da) , 21:33:24: Dijana: Ti baš ne gubiš vreme. Polako, da se upoznamo. 40