KLJUČ NEBESKI RAZGOVORI SA ĐAVOLOM

Транскрипт

1

2 Lešek Kolakovski KLJUČ NEBESKI RAZGOVORI SA ĐAVOLOM preveo s poljskog PETAR VUJIČIĆ TfP BEOGRADSKI EDAVAĆKO-GRAFIČKI ZAVOD

3 Naslovi originala: jeszek Koiakowski: KLUCZ NIEBIESKI ALBO OPOWIEŠCI BU- )UJ^CE Z HISTORII ŠWI$TEJ ZEBRANE KU POUCZENIU I PRZESTRODZE Warszawa, PIW, 1965 eszek Kolakowski: ROZMOWY Z DIABLEM Warszawa P!W, 1965 I KLJUČ NEBESKI ili Poučne priče iz biblijske povesnice, saveta i opomene radi sakupljene

4 1. Bog ili Suprotnost između motiva i posledica dela Bog je stvorio svet radi hvale svoje. Taj podatak s tačke gledišta Svetog pisma ne podleže sumnji i, štaviše, spada u one podatke koji su najpristupačniji našem shvatanju. U suštini je lako shvatiti da se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagodno. U stvari, u tim uslovima ne postoji volja da se bude veliki veličina se upropašćuje i ničemu ne služi; nije vredno biti veliki u jednom zanavek učvršćenoj amoći. U potpunoj usamljenosti prijatnije nam je da grešimo i da bez smetnji ispunjavamo svoje prohteve ali tada ni greha nema, jer na čemu može da počiva greh jedinke koja je apsolutno i beznadežno izolovana? Otuda proizlazi da nema razlike između grešnika i sveca ako je neko jedini na sveta Svetost i svaka veličina može da se realizuje samo u nekom okruženju ljudska svetost može da postoji samo u odnosu prema Bogu, ali svetost usamljenog Boga? Zato bi čak i najmanja mrvica pobožnosti a ko je nema? bila dovoljna da Bog poželi da stvori svet. I on ga je stvorio saglasno sa svojim mogućnostima i tek je tada postao veliki, jer je stekao nekog ko je mogao da mu se divi i s kim je mogao da se uporedi i to još kako korisno! Ne čudimo se; samoća je okrutan pronalazak i situacija pogodnija za pakao nego za ono mesto na kome se nalazio Bog pre stvaranja sveta mesto koje nam je, doduše, nedovoljno poznato, ali koje se, prema opštem mi- 7

5 šljenju, smatra veoma pozitivnim. Takvu samoću nama je, uostalom, veoma teško zamisliti, uzevši u obzir da čak i najdalje pomerena ljudska samoća jeste uvek samoća u odnosu prema nečemu što je postojalo jeste lišavanje prethodno postojeće i poznate stvarnosti; samoća Boga pre stvaranja sveta, međutim, nije imala čak ni spomena, nije mogla, dakle, da nađe utehu u mašti, u sećanju štaviše! čak ni u samom osećanju usamljenosti koje ipak zahteva svest o sopstvenoj suprotnosti ili distanci prema svetu. Ako svet ne postoji i nikad nije postojao, nema ni distance; u stvari nema samoće, jer nema u odnosu na šta da se bude sam. Razmatrajući pitanje, s te tačke gledišta, ne možemo, u stvari, ni da imamo pretenzije prema Bogu zbog stvaranja sveta, pošto je to za njega bio jedini način da se istrgne iz proklete praznine. Ali podsećamo radilo se ne samo o samoći, već i o zadovoljenju žudnje za slavom. Žudnja za slavom ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu, i u svakom slučaju njeno preterano isticanje smatra se nečim neelegantnim. Ali desilo se. Bog je stvorio svet radi slave svoje i pohitao je da ljudima obznani svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao je priznanja dostojnom, iskrenošću. I šta reći ćete možda motiv je bio malo pohvalan, a rezultati rada ne baš naročito privlačni. Ne mogu s tim da se složim. Ne tvrdim da je svet ovako stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom slučaju mišljenje da ga je stvorilo biće apsolutno mudro i svemoćno izgleda grdno preteranim. Pa ipak smem da tvrdim da čak i ovakav svet nosi pečat veličine, i čak se ne kolebam da kažem: genija. On je slično kao mnogi ljudski proizvodi delo haotično, bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih, neuspelih, neukusnih: opštenje s njim često biva neprijatno. A ipak ponavljam on je zaista veliko, impozantno delo. Dokaza za to ima mnogo i ja sam spreman da ih iznesem u odgovarajućoj prilici. Či- njenica je, u svakom slučaju što je glavna stvar pri oceni da se svet daje do izvesne mere popraviti i da uz ogromne napore ogromne mase ljudi mogu u njemu da se učine sitne promene nabolje; istorija, uprkos svemu, daje izvesne potvrde u korist takvog gledišta. Kakvo najavoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to strašno banalno: vredni rezultati mogu se nekad postići i kad se deluje iz niskih pobuda. A biva li i obrnuto? Svakako. Svedoči o tome sledeća povest o odnosima između Boga i naroda izrailjskog. 8

6 2. Izrailjski narod i posledice nesebičnosti Deklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što.bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem. To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Autentično dopadanje ne mora da se pravda dovoljno ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bez ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mome mišljenju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više izjavljujući svoje nesebično dopadanje i ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu on je prema svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno velikom vrlinom nesebičnosti. I ita iz toga? upitaćete. Eto baš to! Šta iz toga! D«klaraci)a je, doduše, bila data već posle osloboifmjt IH Egipta, ali zato pre: Rimskog carstva španske inkvizicije Drajfusove afere nacionalno-radikalskog tabora Trećeg rajha i nekoliko drugih okolnosti slične prirode. Razmatrajući problem trezveno, teško je ne zapaziti da su se ta potpuno nesebična ljubav i izjave o naročitoj brizi, kakvom je narod božji trebalo da bude okružen od strane Tvorca, pokazali, po rezultatima, dosta niske vrednosti. Nameće se pitanje: da li je uopšte praktično računati na nesebičnu ljubav? Motiv je bio plemenit "bez sumnje, jer ljubav ni zbog čega, dopadanje čisto i programski, moglo bi se reći, lišeno razloga, sigurno je najviša vrsta naklonosti. Motiv, dakle, plemenit, a posledice plačevne. Naravoučenije: ne uzdajmo se u nesebična osećanja. Računajmo na uzajamnost, ali ne na dobročinstvo. Primajmo obećanja samo onda kad onaj što obećava zna da ćemo moći da se odužimo. Desetine filozofa s Tomasom Hobsom na čelu ukazali su na uspešnost toga principa, a i da ne govorimo 6 svakodnevnom životu. Računajmo na to da ćemo uzeti onoliko koliko damo. O tome svedoči, uostalom, sama Biblija, naime povest o Avelju i Kainu. 10

7 3. Kain ili Intezpretacija načela: svakome po zaslugama Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jednako prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i -možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, razloga da mislimo da je bio vegetarijanac jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo. Eto, reakcija Boga prema žrtvama braće najbolja je interpretacija principa: svakome po zaslugama. Jer taj princip je, usled nesrećne formulacije, bio pogrešno tumačen. Reč zasluge" pogrešno sugeriše da se u deljenju plate uzima u obzir samo čovekov napor, količina uloženog rada i dobra volja. Pri takvom sistemu, dabogme, žrtve oba brata bile bi jednake, jer je svaki dao ono što je posedovao na osnovu ustanovljene podele rada: jedan kukuruz, drugi ovnove. Ali tu je baš Bog ispoljio suštinu pravednosti. Pravednost u podeli plate ne može da razlikuje objektivne uslove u kakvima rad, ili pak zasluge", dolaze do rezultata ne može da uzima u obzir to što je nekog sudbina učinila zemljoradnikom, a ne odgajivačem stoke. Uzima u obzir samo objektivne rezultate rada. Najzad, Kain je, valjda, mogao da se pobrine za nešto bolje; u najgorem slučaju mogao je da pokrade svoga brata i plen, zatim, da prinese Bogu na žrtvu; ne bi to bilo mnogo pohvalno, ali sigurno bi bilo mnogo blaže po posledicama nego ono što se desilo, a uostalom može se misliti da bi i Bog gledao kroz prste na sitni prekršaj, od koga bi, na kraju krajeva, sam imao koristi. Ali Kain ne! Hteo je da bude pošten i prineo na žrtvu šta je imao, a zatim nije izdržao i nije mogao da otrpi nepravdu kakvu je doživeo u svom ubeđenju. U stvari je pokazao ili nedoslednost, ili ignoranciju i" naivnost. Ako je unapred zriao na čemu počiva pravednost, a ipak se odlučio da deluje pošteno bio je dužan da istraje do kraja i da ne dopusti da ga ponese bes zbog činjenica koje su se dale lako predvideti. Ako nije znao pokazao je naivnost toliko krajnju, da ga, u stvari, ne vredi sažaljevati. Naravoučenije: računajmo na platu po tržišnoj ceni, a ne po tome koliko smo utrošili rada za naše poslove. To su dokazali mnogi naučnici među kojima i Karl Marks a da i ne govorimo o svakodnevnom životu. Naš prijatelj, ili brat, uzeće možda u obzir našu dobru volju, nastojanje, napore i valjane namere; ali ni prijatelj, ni brat neće nam odmeriti pravednost koja je društveno ili božansko delo, koja je u svakom slučaju zakon koji računa rezultate našeg delovanja, a ne naše namere. Držeći se tog principa možemo pribaviti sebi ne malo sreće: svaki neočekivani groš iznad tržišne cene smatraćemo za izuzetan smešak sudbine; a zato dok unapred računamo da ćemo ga dobiti uprkos pravednosti, živimo u neprestanom ogorčenju, pothranjujemo uvredu prema ćelom svetu i na kraju možemo i rođenog brata da ubijemo u ljutini. 12

8 4. Noje Ili Iskušenja solidarnosti Kad je Bog najzad, u nevreme, požalio što je stvorio ljudsku vrstu, i kad je preneražen zbog posledica sopstvene lakomislenosti odlučio da potopi svoje neuspele slike i prilike, priznao je, kao štoje poznato, Noja za jedinu figuru dostojnu spasenja. Počinio je, pri tom, jednu nerazboritost i jednu nepravda Nerazboritost jer je mogao već do te mere da upozna ljude i da predvidi, ako ma i jedan ljudski par ostane na zemlji, da će sve početi iznova i da će se posle nekoliko godina vratiti sve brige. Nepravdu jer su ga razljutili samo ljudski zločini, i zašto je onda tom prilikom potamanio sve životinje, koje najzad nisu ni bile krive. Ali ne upuštajmo se u ova razmatranja. Radi se o nečem drugom. Radi se o Noju. Noje je bio neviđen dupelizac. Ako učitelj, o kome se manje-više zna da je preterano prek, zavidljiv, osvetoljubiv i sklon zlobi, sipa gromove na ceo razred, a samo jednog učenika obasipa pohvalama, moguće je bez muke, zaključiti do kojih razmera seže servilno ulizištvo tako privilegovanog vaspitanika. Ali i Noje je imao iskru poštenja u srcu. Dok su se konflikti sa Gospodom završavali samo galamom i pretnjama, on je polako zadobijao i njegovu milost, ulizivao se i laskao mu. Ali najzad je uvideo da stvar dobija ozbiljan obrt radilo se već o životu čovečanstva. Noje je dugo mozgao o svojoj situaciji. S jed- ne strane elementarna ljudska solidarnost mu nije dozvoljavala da se odvaja od svoje braće i sestara ugroženih uništenjem i da se koristi zaštitom istog onog tiranina koji uništava svu njegovu rodbinu i prijatelje..pošten čovek govorio je Sebi mora u takvoj situaciji da pođe zajedno sa osuđenima i da podeli njihovu sudbinu, umesto da stupa u službu progonitelja. Ako su čak i bili krivi, nepošteno je da ih on sad napušta u nesreći i da spasava sopstvenu kožu. I pored svega mislio je ja sam više čovek nego bog i obavezuje me ljudska solidarnost. Ali s druge strane baš sam ja sada jedina šansa za preporod čovečanstva." Jer Bog mu je jasno obznanio da ne namerava da zaobiđe nikoga u pogromu sem njega i njegove najbliže porodice (ipak isključujući braću i sestre). Prema tome govoraše sebi Noje ako se odlučim za dobrovoljnu smrt u ime ljudskoga bratstva, uništiću jedinu mogućnost za preporod sveta; a međutim, čak i ako ovo nije baš najbolje uređen svet, ipak vredi da postoji." I to je, dakle, bila Nojeva dilema počiniti izdaju ili izazvati kraj sveta. Još niko nikad nije stajao pred tako okrutnim izborom; nikom se nije desila takva situacija da sudbina čovečanstva bude doslovno u njegovoj snazi, i istovremeno da on može čovečanstvo da spase isključivo svojim osramoćenim moralom. Doduše mislio je Noje ako se na kraju odlučim za smrt da bih pred samim sobom spasao svoj obraz niko više neće trpe ti, jer ne bi imalo smisla reći da nanosim krivdu svojim nepostojećim potomcima iz prostog razloga što nikad neće ni postojati, a godine od stvaranja sveta (jer to je tačan datum potopa) ili, tačno, godine pre Hristova rođenja bilo bi naivno smatrati da činim neko zlo samo zato što godine posle Hristova rođenja, to znači za 3968 godina, neće biti nikoga ko bi mogao da ispriča o mome herojstvu. U stvari, dakle, najbolje će biti da postupim pošteno i da istovremeno jednom zasvagda za- 14 1S

9 vršim, s tom loše smišljenom papazjanijom. Ali, s druge strane, ne mogu da se oslobodim misli da je postojanje sveta nešto vredno, da je to cilj koji je s&m po sebi vredan truda; ne umera to da obrazložim i nikakvi razumni argumenti mi ne padaju na um, ali to uverenje je ipak toliko u meni ukorenjeno da nema načina da ga se odreknem." Posle dugih kolebanja, Noje je rešio da preuzme na sebe sramotu totalne izdaje čovečanstva, ako samo time čovečanstvo može da bude spaseno. U to vreme, nakon dugih, kolebanja, on je bio potpuno promenjen čovek. Stideo se nekadašnjeg ulizičkog ponašanja i dobro je shvatao greške i nedostojnost toga ranijeg života. Zato je iskreno mislio: Koliko bih se radije pomirio sa sramotom radi spasenja sveta da nije toga da spasavam svet kroz moju sopstvenu ličnost i da postižem korist iz svog postupka. Jer niko mi neće poverovati da delujem iz drugih pobuda, nego radi spasavanja samoga sebe a tim pre kad je u pitanju zasluženo javno mnenje kakvo sam o sebi stvorio." Nojev stav bio je odista herojski pomirio se s tim da produbi svoju sramotu, ovoga puta svesno. Kad je upoznao braću i poznanike sa svojom odlukom, svi su se s prezirom okrenuli od njega i smatrali da je Noje naprosto ostao onakav kakvim su ga poznavali nepopravljiva ulizica. Nikom nije palo na pamet koliko je dramatična bila njegova odluka. Noje je to podneo u pokornosti. Rešio je u sebi samo da će se osvetiti Tiraninu: vaspitaće svoju decu na taj način da će već nakon nekoliko pokolenja sve pobune i nezakonitosti prethodne epohe izbledeti u očima despota u poređenju s tim budućim događajima; njegovi potomci će biti banda drskih i nepopravljivih ustanika, notornih podsmevača i postaće večita muka za velikog magnata. I tako se i dogodilo, iako Noje to nije video. On je, međutim, seo na kovčeg,, izdao prijatelje, otadžbinu, braću,.. Naravoučenije: slobodno je ponekad sluginski podlegati moćnima i izdavati, zbog njih svoje prijatelje ali samo tada kad znamo sigurno i bez dilema da je to jedini način spasenja celog čovečanstva. Bar do sada, Noje je bio jedini koji se našao pred takvom dilemom. 16

10 5. Sara ili Konflikt opšteg i pojedinačnog u morala Kada je Sar$ najzad odlučila da saopšti svome mužu da usled nekih urođenih defekata ne može da ga usreći potortistvom, Avram je ostao da sedi mračan i sumoran; razgovor se prekinuo u napetom ćutanju punom iščekivanja da padne reč koju su oboje znali, ali koju duže vreme nijedno nije smelo naglas da izgovori. Najzad ju je izgovorila Sara i zato što ju je, kao ženu, obavezivala veća odvažnost i zato što je baš ona u torn pitanju trebalo da izvrši akt odricanja. Rekla je: bnaćeš dete s Agarom, mojom služavkom." Avram odahnu s olakšanjem; nije on uopšte bio čovek velika srca i radovao se što predlog nije potekao od njega Da je bio manje malodušan, trebalo je sam da ga iznese, očekujući dozvolu od žene, a ne da nju izlaže poniženju da izgovori prvu reč. Nije trebalo kukavički da beži od prekora da je samoživ, nego da ženi ostavi bar privilegiju svesti da je postala žrtva njegove brutalne požude (jer je ona znala da je on Agaru odavno želeo), a ne pak da ga ona unapred razgreši vlastitom inicijativom i da ga gurne u primamljiv g*eh. Jer Agara Misirka beše najlepša devojka u dolini Eufrata. Sarina odluka uopšte nije bila stihijski impuls srca. Takođe nije dolazila iz velikodušnosti. Poticala je isključivo iz skrojenog znanja kakvo je stekla o porodici. Sara je znala da postoji opšti princip propisan od Boga, po kome je poziv čoveka da svoje postojanje 18 produžava preko dece. Ako taj princip ne biva realizovan, porodica ne postoji, ne ostvaruje svoju suštinu. Radilo se, znači, o usaglašavanju suštine i postojanja, opšte prirode porodice sa individualnim konkretumom kakav je predstavljao par: Avram i Sara Sara je, osim toga, znala da će Avram bez dece najzad postati predmet podsmeha poznanika i prezira javnosti, i da njegova društvena pozicija može da se poljulja usled te nenormalne situacije. Nije je podstakao čak ni strah da će muž biti ismejan; rukovodila ju je čista svest o opštoj obavezi, čista potreba zadovoljenja o p š t e norme i osećanje nemira pred činjenicom da postojanje ne "ispunjava suštinu,- da njena porodica ne ostvaruje opšti princip porodice: plođenje. Na taj način opšte je odnelo pobedu nad pojedinačnim. Nepomična i bez suze žaljenja Sara je ležala na travi u hladnoj noći, zagledana u zvezde, pored šatora gde je njen muž, van sebe od uživanja, uzimao u posed prekrasno Agarino teto. Noć je bila duga, beskrajna, ali Avram nije osetio njeno trajanje, dok je Sara znatno ostarela za tu jednu noć. A zatim se desilo ono što se moglo predvideti." Agara je bila dobra devojka, ali naivna i malo ispunjena taštinom. Nije shvatila zadatak za koji ju je sudbina namenila. Noć provedena s Avramom i ponovljena još nekoliko puta bila je za nju samo noć uživanja, a ne noć obaveze kao za Saru (Avram je zadržao dvojan stav izvršavao je obavezu ali zašto, kada se prilika ukazala, ne bi iskoristio njene divne strane?). U sistemu ispunjenja prava Agara je bila samo pasivno oruđe, lišeno svesti o svojoj ulozi; njena svest je bila slobodna od opšteg znanja, koristila se pravom da okusi neposrednu radost, njeni motivi bili su individualni i vezani za tekući trenutak. Ali Agara je znala da je dobro imati dete. Zato umesto da skromno odigra svoju ulogu, ona se oholo hvalisala svojim sve većim trbuhom i gde god je mogla isticala je javno svoje očekivano materinstvo. Sit- 2' 19

11 nim aluzijama i gestovima takođe je davala nesrećnoj gospođi da oseti njenu prednost, tako da. je Sarina žrtva bila stavljana na sve veću probu. Avram je, u početku, išao ponosan kao da je izvršio bogzna kakav težak podvig, ali kad uskoro domaća atmosfera posta nesnosna on poče da beži od kuće, da se ne bi angažovao u ženskim svađama. Najzad Sarin bes i ogorčenje izbiše otvoreno. U naletu dugo uzdržavanog besa i želje za osvetom, ona zatraži od Avrama satisfakciju. Avram, kao svi oni o kojima se govori: pravi muškarac" bio je grozna kukavica. Imao je samo ništavnu hrabrost da razmahuje mačem kada se nađe u pomamnoj gomili boraca, ali nikad nije umeo da se suprotstavi životnim konfliktima, nego je kukavički izbegavao svaku inicijativu, trudeći se da uvek čini tako da neko drugi preduzima, za njega teške, odluke. Sada se, takođe, poneo saglasno sa svojim karakterom. Na bolnu ženinu viku, na bes njene razjarene mržnje, žurno je odgovorio: Ali Agara je tvoja služavka, možeš s njom da činiš šta ti drago, nemam nameru da se mešam, ne tiče me se šta će se s njom desiti." Sara je samo čekala tu dozvolu. Uveče, istoga dana, trudna Agara, zasuta blatom okrutnih grdnji, sva modra i osramoćena, uz glasan plač pobegla je iz kuće svojih hlebodavaca. Na taj način je poriv srca, na kraju, odneo pobedu nad zakonom; postojanje se pobunilo protiv suštine, pojedinačno je odnelo pobedu nad opštim. Avram se vratio kući kada je sve već bilo gotovo i bio je, maltene, zadovoljan obrtom događaja; laku grižu savesti, koju mu je nametala misao o isteranoj ljubavnici, brzo je zamenilo zadovoljstvo i olakšanje što se čitava gužva najzad završila, a on je ostao ispravan, jer nikog nije ni prstom dirnuo i nije doneo nikakvu odluku. Kao sve kukavice bio je uveren da, pošto ništa nije radio, nije ni odgovoran i da je najbolje ne angažovati se: oplodio je Agaru po ženinoj preporuci, nije učestvovao u njihovim žen- skim svađama i najzad je rekao samo da je Agara Sarina sluškinja i da Sara ima prava da postupa kako joj drago a to nije bilo ništa drugo do prosto utvrđivanje činjenice, I istovremeno mučna situacija se razmrsila sama. Dalji tok ove istorije manje je zanimljiv. Naravoučenije prvo: Sarina situacija. Ako se pršvo pokazuje odista nepodnošljivim i previše siluje našu prirodu, nije krivica ako se ne ispunjava, a njegovo ispunjavanje je zasluga. Drugim rečima: naturam expelles furca... etc. Naravoučenije drugo: Sarina situacija. Ako smo ipak preuzeli na sebe breme ispunjenja prava, onda je krivica ne istrajati do kraja, jer inače će neko drugi platiti zbog naše nekonsekvencije. Naravoučenije treće: Agarina situacija. Snose se zaslužene kazne za nezaslužene prednosti. Naravoučenije četvrto: Avramova situacija. Kukavičluk može korisno da se uskladi u susretu s najvećim strastima. Naravoučenije peto: Avramova situacija. Ne zavaravajmo se da ne donosimo odluke ako samo utvrđujemo činjenice. Naravoučenije šesto: situacija trougla. Kakva monstruozna istorija: imati ljubavnika s ciljem da bi se imalo dete! Ali treba se odlučiti, a o tome se radi pre svega. 20

12 6. Avram ili Tuga viših razloga Istoriju Avrama i Isaka fizički su interpretirali Seren Kjerkegor i njegovi nastavljači kao problem straha: Avram treba da žrtvuje sina po Božjoj zapovesti, ali otkuda sigurnost da to nije naređenje Boga, a ne satansko kušanje, iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost da on ispravno tumači sebi naređenje? Drugim rečima: polazna postavka' egzistencijalne interpretacije Isakovog problema jeste pogled da krajnja odluka leži u Avramovim rukama, da on ne može ovladati nepokolebljivom sigurnošću u pogledu izvora naređenja ni njegove sadržine, da je razdiran strahom jer, možda, žrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao oličenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj postoji prisila izbora između velikih vrednosti i nedostatak spoljašnjih razloga za njegovo izvršenje. Priznajem da imam volju da razmatram Isakov problem na znatno prostiji način, povezaniji s prethodnim Avramovim životnim kolebljivostima. Pretpostavljam da Avram nije mogao da ima sumnji u pogledu božanskog porekla naređenja, jer je imao nepogrešive načine sporazumevanja sa Tvorcem, današnjim ljudima nepoznate, opštio je s njim često i čak je, do izvesne mere, postao familijaran sa svojim pretpostavljenim, Takođe uzimam u obzir glavno obećanje koje je od njega ranije dobio: da će učiniti od njega veliki narod, okružen naročitim blagoslovom i obdaren specijalnom pozicijom u svetu. Uslov 22 je bio samo jedan: apsolutna poslušnost prema vlasti. Kad Avram ne bi bio uveren da se Bog odista njemu obraća, namera Boga bila bi bez ikakvog smisla: jer on je želeo da isproba vernost svoga podanika i morao je da pronađe sredstva da bi doveo do njegovog razuma nepokolebljivo ubeđenje da je upravo'takvo naređenje dobio od pretpostavljenog; u suprotnom slučaju cilj poduhvata bio bi promašen umesto da se pita da li da izvrši naređenje, Avram bi morao razmišljati da li je naređenje uopšte primio. Drugim rečima: na Avramu leži odgovornost za državne interese. Buduća sudbina naroda i veličina države zavise od skrupulatnog izvršavanja božjih naređenja, ali Bog zahteva da on žrtvuje sopstveno dete. Avram je imao kaplarsku prirodu i navikao je da se čvrsto drži instrukciji odozgo ali ipak nije bio bezosećajan prema sudbini svoje porodice. Kad mu je naredio da prinese sina na žrtvu, Bog nije smatrao prikladnim da obrazloži svoje naredbe. Jer nije u običaju autokrata da se podređenima pravdaju zbog svojih naređenja. Suština božjeg naređenja, naime, počiva na tome da ono mora biti izvršeno zato što je naređenje, a ne pak zato što je razumno, delotvorno, promišljeno; nema potrebe da izvršilac razume smisao naređenja jer svaki drugi sistem neizbežno vodi u anarhiju i nered. Izvršilac koji pita za razloge dobijenih naređenja jeste sejač nereda i demaskira se kao jalov rezoner, nadmen mudrijaš, a u suštini neprijatelj vlasti, društvenog poretka i sistema. Ali kad naređenje glasi: ubij svoga sina? Avramov konflikt je običan vojnički konflikt. Avram je svestan da se našao u neprirodnoj situaciji; dokaz za to je okolnost da je, kada se približio mestu žrtvovanja, naredio slugama da ostanu, slagao je da ide sa sinom da očita molitve, i požurio je da, u samoći, izvrši okrutni obračun. Nije ni pred sinom otkrio svrhu putovanja Nije hteo da njegov jedini sin 23

13 postane svestan da pada kao žrtva od ruke svog roditelja. Kad su stigli na mesto, Avram je dugo i sa oklevanjem pravio žrtvenik od donetih smolastih cepanica. Žrtvenik mu nikako nije polazio za rukom, drva su se rasipala po travi i nekoliko puta je valjalo počinjati iznova. Isak nije uzimao učešća u tom poslu, {»smatrao je oca uplašen, povremeno je nešto bojažljivo pitao, ali je dobijao mrgodne i bezvoljne odgovore. Najzad se nije moglo dalje odlagati. Avram nije hteo do kraja da obavesti sina u pogledu njegove sudbine; to nije bilo predviđeno naređenjem, te je mogao dete da poštedi užasa Hteo je da ga usmrti munjevitim udarom s leđa, isprobanim udarcem, pri kome niko nema vremena da saobrazi da gine. Ali upravo mu to nije pošlo za rukom. Isak se popeo na žrtvenik jer mu je otac naredio da popravi neku beznačajnu pojedinost. U tom trenutku Avram je digao teški bronzani mač kojim je navikao da ubija volove jednim udarcem. I u tom trenutku se razlegao odlučni krik anđela: Stoj!" Odmah posle njega drugi krik užasa i zgražanja: to se Isak okrenuo i ugledao oca ukočenog sa dignutim oružjem, i sa bleskom brutalne determinacije u očima, sa stisnutim usnama i izrazom tupe odlučnosti na licu. Isak je otegnuto kriknuo i pao onesvešćen. Bog se dobrodušno osmehnuo i potapšao Avrama po leđima. Dobar si reče mu sa odobravanjem. Sad znam da kad ja naredim nećeš poštedeti ni rođenog sina." Posle čega ponovi ranije obećanje o množenju naroda njegova i o ukazivanju pomoći u savladavanju neprijatelja: Kad si poslušao glas moj." Na tome se istorija završava. Ipak mogla je da ima dva različita završetka. Da Isak nije okrenuo glavu u poslednjem trenu mogao je uopšte da ne opazi da se nešto desilo. Mogao je nešto kasnije sići sa žrtvenika i ugledati oca već sa mačem zarivenim u zemlju, kako vadi utrobu jagnjetu. Tada bi se ceo događaj odigrao van Isakove svesti i završio bi se bez daljih posledica kao rasprava između Avrama i Boga. Bio bi ilustracija izvesnog tipa vaspitanja. Isak je ipak video. Avram je bio zadovoljan, jer je priuštio priznanje Boga, sigurnost velike države u budućnosti, i najzad je sačuvao sina. Sve se dobro završilo i u porodici je bilo mnogo smejurije. Isaku je samo preostala sitna mučnina: otada se ljuljao na nogama i teralo ga na povraćanje kad vidi oca. Ali na kraju je ipak živeo dugo i srećno. Naravoučenije: neki mekušni inteligent, histeričan plačljivko, možda će reći da li je Avram ubio sina ili je samo digao mač u nameri da ga ubije, pa ga je neko zadržao da je to s tačke gledišta morala svejedno. Mi ipak, zajedno s Avramom, smatramo suprotno mi, pravi muškarci. Mi ocenjujemo rezultate i znamo da je vrlo važno hteo ubiti ili nije hteo ubiti samo kad na kraju nije ubio. Zato se smejemo da puknemo, zbog sjajne šale Gospoda Boga. Najzad i sami vidite da je on bogovski momak. 24

14 7. Isav ili Odnos filozofije prema trgovini 184 Nekoliko pokolenja Avramovih potomaka imalo je, kao i on, hionično neplodne žene; tu čudnu pravilnost redovno je lomila intervencija Boga, koji je svaki put nekako stvar udešavao da su se deca ipak rađala. Bio je to najpre slučaj Reveke, Isakove žene. Sa pomoću Božjom rodila je ona blizance rutavog i snažnog Isava i glatkog Jakova. Isav, očev ljubimac, izrastao je u sumornog i malorečivog momka; dane je provodio u lovu, izbegavao je ljude i stideo se svoje ružnoće, produbljujući je još svojim samoodricanjem; teško je radio ostajući po čitave dane, u lovu ili na oranju. A Jakov beše drugačiji: gladak, lep, uvek očešljan, veseo i razgovorljiv, umeo je šalama da nasmeje društvo, a vreme je provodio, uglavnom, u šetnjama i igri, i ponekad je, sa oklevanjem, pomagao u kući majci, čiji je bio ljubimac. Kada je, jednoga dana, Jakov spremio sebi večeru, Isav, koji se baš beše vratio s posla oznojen i iscrpljen, zatraži mu od njegova jela. Napraviše trgovinu, slavnu u ćelom svetu: Jakov predloži bratu da mu ds svoju večeru u zamenu za ustupanje prvenaštva. Isav, koji je usled loših manira i retkog opštenja s ljudima imaofilozofskihsklonosti i sposobnosti, poče tada da razmišlja: Šta je prvenaštvo? Činjenica da sam se rodio prvi doduše samo minut ranije, ali prvi. Ta činjenica spada u prošlost. Prema tome, ustupiti prvenaštvo znači izmeniti prošlost. A eto, to je nemoguće; koji bi glupak ushteo da plati za obećanje da će se izmeniti prošlost? A ipak se našao takav. Za zdrav razum stvar je očigledna: ako mogu nešto da dobijem za to što će se prošlost izmeniti u nečijoj svesti, vredi uzeti čak i čanak sočiva. Ali istinski neće biti tako, pokazaće se da se ono što se faktički dogodilo, nije faktički dogodilo usled kasnije odluke zasnovane na snazi naše transakcije. (Isav je bio, naime, zastupnik epistemološkog realizma i odlučno je verovao u nepovratnost odnosš vremenskog kontinuiteta, što znači u jednosmemost vremena i neizbežnost prošlosti.) Prema tome, činjenica moga prvenaštva ostaće neizmenjiva stvarnost, a cela pramena počivaće na tome što će Jakov govoriti da je on prvorođeni sin. Plaćaju mi, znači, za fiktivnu, čisto birokratsku promenu koja, dakle, ne seže do suštine stvari. Filozofa ipak zanima suština, a ne naziv, ergo mogu mirno da izvršim razmenu." Ipak Jakov, koji je takođe bio filozof, ali koji je usled neradništva postao idealist i pragmatist, rezonovao je drugačije. Šta znači mislio je prošlost sama po sebi? Sam pojam prošlosti polazi od postavke da je to nešto što je samo bilo, dakle što je već prestalo da bude, ili čega uopšte nema. Ako prošlost igde postoji, onda je to samo u mojoj ili nečijoj svesti. Govoriti da postoji neka prošlost bez obzira na to da li neko za nju zna ili ne zna nema smisla; prošlost je relativna u odnosu prema svesti i van nje nema samostalnog bitisanja. Prema tome, prošlost može da se menja dovoljno je izmeniti svest o prošlosti, i prošlost će podleći promeni. Dovoljno, je, prema tome, da ja i izvestan broj ljudi poverujemo u moje prvenaštvo, i ja ću odista postati prvorođeni sin. Nije to, nipošto, promena naziva, nego baš pramena suštine, pošto nema.suštine' same po sebi, nego postoje samo posledice kakve za sobom povlači moje primanje ovakve ili onakve suštine. Ako posledice našeg dogovora budu takve kao kada 27

15 bih ja stvarno bio prvorođeni sin, onda bi tvrđenje da je,u suštini' prvorođeni sin Isav, a samo je u svim realnim simptomima ove suštine prvorođeni sin Jakov bila dostojna najtupljeg skolastičara. Nema suštine koja se ne ispoljava čak će i Hegel to uskoro dokazati, a i da ne govorimo o svim pozitivistima sveta, počev od Buridana pa do Hjuma i Mila. Jer, smešno je tvrditi da se sve na svetu dešava tako kao da sam ja prvorođeni sin, iako negde tamo, u nevidljivoj.suštini' stvari koja ne izaziva nikakve posledice, prvorođeni sin jeste Isav. Odista, ja ne kupujem naziv, ja postajem' prvorođeni sin, i to po neuporedivo niskoj ceni." Pošto su, polazeći od suprotnih premisa, oba brata ipak došla do saglasnih zaključaka, i pošto je svaki od njih smatrao da sklapa dobar posao, transakcija je brzo obavljena. Zadovoljni Jakov čak je dao bratu koftiad hleba priđe, čime je pokazao ne samo trgovačku čestitost, nego i velikodušnost. Na tome se završio teorijski aspekt celog događaja. Događaj je ipak pokazao svoje praktične konsekvencije. Jakov je prigrabio očevo imanje, postao veliki vođ i pod izmenjenim imenom Izrailja, postao je otac celog naroda. A da i ne govorim o tome da je postao predak Davidov, i njegovim posredstvom predak Josifov, i njegovim posredstvom predak samoga Boga. I sve za čanak sočiva. Naivni realist Isav pokazao se kao nerazumni sanjar, a idealist Jakov čovek neverovatno praktičan. Kada prve posledice trgovine počeše da izlaze na videlo, Isav diže viku i poče da se jada kako mu je brat podišao i obmanuo ga. Očevidno da nije bio u pravu i svi su ga opravdano ismejali. Transakcija je bila javna u svim pojedinostima i oba kontrahenta su odlično znali šta prodaju i šta kupuju. Nije bilo nikakvih tajni. Isava nije prevario Jakov; Isav je sam sebe prevario sopstvenom filozofijom koja nije izdržala životnu probu u sudaru s Jakovljevom filozofijom. On se, doduše, tešio da je njegovafilozofijaspa- sena, pošto je njena suština" ostala netaknuta, a samo su se praktični rezultati pokazali u nekorisnom svetlu; pošto ipak nije bio pragmatist, nije ni filozofiju mogao da ocenjuje sa pragmatičnog gledišta znači putem ispitivanja koristi kakvu donosi prihvatanje ovakve ili onakve doktrine. Zato se nije pokolebao u svome pogledu na svet, ali to mu nije vratilo imanje. Jakov, pak, suprotno: učvrstio se u veri u svoj filozofski sistem, pošto je ocenio njegovu vrednost pomoću kriterijuma utemeljenih u njemu samom, putem koristi. Tako, eto, životne situacije čudno formiraju filozofske poglede. Naravoučenijš u ovoj istoriji ima mnogo, ali navedimo samo najvažnija i ona koja najviše padaju u oči. Naravoučenije prvo: ima mnogo preterivanja u gledištu da udubljujući se u suštinu stvari" dobro na tom prolazimo. Naravoučenije drugo: iz male izmene prošlosti moguće je izvući veliki profit. Naravoučenije treće: ne određuje prošlost budućnost, nego obrnuto. Naravoučenije četvrto: idealizam nije neprijatelj trgovine. 28

16 8. Bog ili Relativnost milosrđa 9. Valaam ili Problem objektivne krivice Ova je pričica vrlo kratka i jednostavna: sadrži samo osnov, pitanje i naravoučenije. OSNOV: Psalmopevac veli o Bogu (Ps. 136, 10, 15): Koji pobi Misir u prvencima njegovijem; jer je do vijeka milost njegova. A Faraona i vojsku njegovu vrže u more crveno; jer je do vijeka milost njegova. PITANJE: Šta misle Egipćani i Faraon o milosrđu Boga? NARAVOUČENIJE: Milosrđe i dobročinstvo ne mogu da budu namenjeni svima. Kad upotrebljavamo te reči, dodajmo uvek: za koga. A kad činimo dobra dela narodima, pitajmo ih, takođe, šta o tome misle. Primer je Egipat. 30 Valaam, sin Boerov, krenu na službeno putovanje po naređenju božjem u važnom državnom pitanju, a putovaše na magarici. Bogu se ipak ne dopade put koji ovaj izabra, te posla anđela da Valaama zaustavi. Aliti učini istovremeno da anđeo s mačem velikim vidljiv beše samo magarici što se, uostalom, ne jednom dešava. Videći prepreku, magarica se ponese racionalno i skrenu s puta; Valaam, koji anđela ne viđaše, takođe se ponese racionalno i poče je tući štapom hoteći je prisiliti da se vrati na put. Stvar se ponovi triput, dok najzad Bog ne udeli dar govora magarici, koja glasno njaknu: Zašto me biješ? Valaam, ne čudeći se posebno zbog njena govora, jfer se u to vreme događahu i daleko veća čuda, gnevno odgovori: Ti mi se rugaš! šteta što nemam mača, jer bih te posekao. Bog ipak, koji govoraše prostim ustima pokorne životinje, dosta dugo ne reče jahaču o čemu se, u stvari, radi i prepiraše se s Valaamom koji beše prosto modar od besa. Najzad se smilova oboma i učini anđela vidljivim i za Valaama, a ovaj odmah shvati situaciju. Anđeo pak skoči odmah na nj s grdnjama. Zašto si tukao nevinu životinju? Ta magarica vikaše spasla ti je život, jer da je nastavila put, 31

17 bez milosti bih te raspolutio ovim sečivom, a nju bih ostavio u životu. Ali, milostivi Gospodine branjaše se Valaam nisam te video jer mi se nisi pokazao. Ne pitam te da li si me video ili nisi vikaše anđeo lupajući nogama pitam te zašto si tukao nevinu životinju? Ali, Gospodine govoraše Valaam zamuckujući tukao sam je jer mi se protivila, svako bi na mome mestu tako postupio. Ne svaljuj krivicu na svakoga" grmnu anđeo reč je o tebi, a ne o svakom". Protivila ti se jer sam joj ja naredio, a ti, bijući je, usprotivio si se meni, koji sam tvoj pretpostavljeni, a time i Bogu koji me je poslao, a koji je još viši pretpostavljeni. Ali, dostojni, poštovani, velevažni Gospodine zaječa Valaam. nisam te video, pa kako sam mogao... Opet zaobilaziš stvar prekide ga anđeo, frkćući od ljutine. Svi ste vi isti. Svaki greši i govori da nije znao"; trebalo bi pakao lokotom zaključati kad bi se uzimala u obzir takva izvlačenja. Zgrešio si objektivno, razumeš? Objektivno si se usprotivio Bogu. Razumem reče tužno Valaam, već pokoran. Stajaše na putu mali, debeo, nesrećan, i brisaše znoj s ćelave glave.< Sada već dobro razumem. Ja sam objektivni grešnik, prema tome, uopšte sam grešnik. Zgrešio sam jednom jer te nisam video. Zgrešio sam drugi put jer sam tukao nevinu životinju. Zgrešio sam treći put jer sam hteo da jašem dalje, uprkos božjoj zabrani. Zgrešio sam četvrti put jer sam se s tobom svađao. Ja sam posuda greha, gmaz nečisti, za koga bi i pakać bio blagoslov. Zgreših veoma, Gospodine. Imaj milosti, Gospodine. Sve dolazi od moje proklete plahovitosti. Hajd', dobro, prestani da se pravdaš frknu anđeo, ali već mirno, odobrovoljen. Putuj sad dalje. 144 Na koju stranu, Gospodine? upita Valaam. Na istu na koju si i krenuo odgovori anđeo. Valaam jauknu i zajeca. Pa upravo si hteo da me zadržiš, Gospodine! Već sam te zadržao, a sad možeš da putuješ dalje odgovori anđeo. Pa zašto si me zadržavao, Gospodine? Prestani da mudruješ, grešniče! Bog je tako hteo., Valaam rezignirano uzjaha na magaricu, koja polazeći promumla: Dabogme, na kraju sam najgore prošla ja: moj gospodar je podneo samo* moralnu neprijatnost, a mene još uvek bole leđa. A zatim se polako udalji zajedno s jahačem. Naravoučenija u ovoj priči ima mnogo, ali nećemo sva navesti. Vredno je napomenuti, ovo: u slučaju da se anđeo pokazao samo Valaamu, on bi usmerio magaricu koja bi sigurno poslušno skrenula s puta. Ali tada ne bi imao prilike zazaslugu jer kakva je to zasluga ako se zaobilazi vidljiva prepreka? Zasluga je zaobići nevidljivu, a on baš to nije hteo da učini. Naravoučenije prvo: ne omalovažavaj glas stoke, jer ona često zna bolje. Naravoučenije drugo: neznanje je greh, i pravdajući se neznanjem, samo dodajemo novi greh starim gresima. Naravoučenije treće: u suprotnosti je sa zdravim razumom upotrebljavati zdrav razum u svađi sa apsolutnim razumom. Naravoučenije četvrto: od objektivne krivice neće nas osloboditi čak ni Gospod Bog. Naravoučenije peto: to su posledice kada se dvoje ponašaju racionalno, ali kad svako ima druge stvarne premise. Naravoučenije šesto: takav je život. 3 Ključ nebeski 145

18 10. Car Saul ili Dva tipa životne konsekvencije Priroda retko sjedinjuje, u jednoj ličnosti, snagu karaktera i snagu intelekta. To je opreznost s razlogom predviđena i mogla bi odlično da nas navodi na divljenje prema Tvorcu da nije mnogobrojnih drugih načela po kojima je on uredio svet. Ovde se ipak radi baš o takvom načelu koje je veoma pohvalno. Naročiti slučaj toga načela je činjenica da priroda izuzetno retko sjedinjuje vojnički talenat sa širinom duhovnih horizonata i opštom inteligencijom. Stvar je razumljiva, jer su to međusobno suprotne vrline. Odista je lako zapaziti da vrlina vojnog starešine počiva na tome što on treba da iskaže samostalnost samo u granicama naređenja. Svako naređenje ostavlja izvesna prazna mesta za nepredviđene okolnosti, a starešina treba da ih ispuni najispravnije što je moguće, kako bi bio ostvaren glavni cilj naređenja. Ali starešina je izgubljen ako počne da premišlja o nečem što leži izvan naređenja, na primer o opštem cilju kome naređenje služi; vrednost starešine počiva na sposobnosti ograničavanja svoga vidokruga. Previše inteligentan oficir kome je naređeno da zametne kratku čarku, poželeće, u pogodnoj prilici, da dobije ceo rat ili sasvim da spase čovečanstvo: u rezultatu on gubi čak i malu bitku. Inteligencija, naime, ima prirodnu sklonost ka stalnom prekoračivanju granica, koje sama sebi nameće ili koje joj nameću drugi; teži ka konfrontaciji raznih tačaka gledišta, ka razmatranju razloga koji su u suprotnosti sa odlukama ili primljenim naređenjima; loše podnosi subordinaciju i red, a na marširanje u korak gleda s prezirom. U rezultatu može da dovodi do istih posledica kao i slab karakter: lako rađa dezertere. U prirodu talenta jednog vojnika spada sposobnost za tačno ograničavanje ciljeva kakvi se žele postići. To je glavno naravoučenije koje proističe iz povesti veličine i pada cara Saula jednog od najdirljivijih poglavljš biblijske povesnice. Saul je, na izgled, bio idealan vojnik. Sin ubogog pastira iz plemena Venijaminova, uzdignut odlukom Proviđenja na carski položaj, dugo ismejavarf zbog prostačkog ponašanja i seljačkih manira, stekao je, najzad, opšte priznanje zahvaljujući svojoj skromnosti, istrajnosti i gvozdenoj volji. Nekoliko uspelih ratnih operacija stvorilo mu je slavu sjajnog stratega, a opšte divljenje naroda pobudila je činjenica da je Saul osudio na smrt rođenog sina, kada je ovaj svojim grehom doprineo prolaznom neuspehu u borbi; tek je glas naroda spa- * sao niladog Jonatana od očinske strogosti. Besprekorni vođ Saul znao je da je ceo svet podređen izvršenju svakog primljenog naređenja a on je naređenja primao od Boga posredstvom "Samuila, čoveka starijeg od njega po godinama i veoma mudrog. Primivši naređenje, Saul, čovek prost, nije znao za strah i nije znao za skrupule: bio je srećan što ima čvrsto obeležene g r a n i c e 'd e l a t n o s t i u okviru kojih je sve dozvoljeno, ali koje nije slobodno prekoračiti. No eto, Bog se jednom prilikom seti da je pre nekoliko vekova kneževina AmalikS stala na put narodu njegovom pri izlasku iz Egipta; u ljudskom sećanju stvar je zaboravljena, ali Bog je u takvim pitanjima imao zadivljujuće pamćenje. Nezadovoljan ondašnjim porazom neprijatelja, htede još jednom da ga kazni i naredi Saulu da napadne grad i da bez milosti pokolje sve stanovnike do poslednjeg lju- 34 3* 35

19 de, žene, decu, dojenčad, volove, ovce, kamile i magarce. Saul se vredno prihvati posla i izvršio bi ga besprekorno da ne beše male prepreke. Naime Samuilo, njegov vaspitač, hteo je ranije, po svaku cenu, da uzdigne njegov duhovni nivo i zarazio je njegov duh filozofijom. Tako mu je ulio u glavu da osim konkretnih naređenja postoji i opšta svest, da treba da deluje za dobro svoga naroda, za ojačanje njegova dobra imena i materijalne moći. Tako ga je pokvario doktrinom, znači takvim opštim principom iz koga ne proizlazi ništa konkretno, jer ga svako interpretira na svoj način. Nakalemio je caru ambicije filozofa, što je postalo uzrok njegove propasti. Jer kada vojnici cara Saula pobiše ceo amalički narod, dovedoše pred njega kneza po imenu Agag, koga uhvatiše živa. Tada Saul poče da mudruje: libiti kneza je laka stvar, jer ga imam u rukama. No on je sam, što znači da je bezopasan. Moj zadatak je pak da delujem radi dobra naroda. Ako poštedim uhvaćenog neprijatelja, pribaviću svome narodu slavu velikodušnosti i milosrđa, koja više vredi no život jednoga kneza." I tako on poštede Agaga u ime principa opšteg narodnog dobra, a nasuprot naređenju Boga. Istovremeno je počinio drugi greh. Izrailjski narod, oslabljen dugotrajnim ratovima stajao je vrlo loše u ekonomskom pogledu: stada behu desetkovana, a perspektive uzgoja za najbliže godine izgledale su krajnje loše. Radi dobra moga naroda pomislio je Saul narediću da se poštede najvrednija grla ovnovi, volovi, magarci i time ću osetno ojačati naš fond." Tako je i učinio i tako je po drugi put prekoračio svoja prava u ime opšteg principa koji mu je ulio u glavu njegov učitelj. Uostalom, učinio je tako i pod pritiskom samog naroda i u ime njegovih očitih interesa. Doduše, veliki deo zaplenjene stoke namenio je za žrtvovanje Bogu. Tada izbi veliki rusvaj. Bog sasu svoj gnev na Samuila, kao da 162 je on bio kriv, a Samuilo iskali svoje poniženje na Saulu. Bogu je milija poslušnost nego žrtve reče tvrdo i on zahteva da se izvršavaju konkretna naređenja, a ne da se samovoljno interpretiraju opšta načela. Popustio sam pred glasom naroda i hteo sam da mu pomognem pravdaše se Saul.nesigurno. Samuilo se samo gorko nasmeja. Naredi da se dovede pošteđeni knez Agag i oštrim mačem razdvoji u prostoru delove njegova tela noge, ruke,.prste, trbuh, glavu usled čega Agag posta neprilagođen za nastavljanje života na ovome svetu i preseli se u drugi svet, gde se može živeti čak i razdeljen na atome. Zatim Samuilo naredi da se pokolje zaplenjena stoka. Samuilo se nije laka srca prihvatio tog posla. Znao je da je njegov omiljeni učenik time precrtao svoju karijeru; on lično, pak, nije bio po prirodi okrutan. Jedino je znao šta znači ratna zapovest, i bio je savršeno svestan da neizvršenje zapovesti radi nekakvih filozofskih razloga označava isto kao i reći Vrhovnom Starešini da se bolje od njega poznaju filozofske postavke i taktika. A ipak volja Vrhovnog Starešine je jedini izvor filozofije, što znači da prekršiti ' naređenje u ime filozofije označava isto što i usprotiviti se volji Starešine u ime volje Starešine, ili ^upasti u unutrašnju kontradikciju. Na taj način je car Saul postao unutrašnje kontradiktoran predmet, ili uopšte nemoguće biće, čista fikcija. Sam je sebe uništio i nije nikakvo čudo što je prestao da postoji kao car. Samuilo je dugo očajavao posle ovog poraza, jer je u Saulovo vaspitanje uložio mnogo napora i oduševljenja no ipak je shvatao da je ovakav kraj neizbežan. Niko nije uništio Saula: sam je sebe uništio pokušavajući da prekorači granice svoga delovanja u ime istih onih principa po kojima su mu te granice nametnute; stavio je u pokret mehanizam suprotnosti koji ga je smrvio. a- 37

20 Naravoučenije ovoga događaja već je izrečeno. Možemo ipak da ga iskažemo još i ovako: moguće: je delovati prema konsekvencijama naređenja ili prema konsekvencijama doktrine, no ipak ne uvek prema obema istovremeno. 11. Rava ili Usamljenost prava i hinjena Knjiga Isusa Navina obaveštava o poznatoj špijunsko-muzičko-običajno-koljačkoj aferi koja se dogodila u gradu Jerihonu. Isus je, naime, dobio uverenje od Boga da će osvojiti grad Jerihon a takođe i ostale zemlje. Ipak, ne zna se zašto, nije se zadovoljio tim obećanjem iako je mogao leći.da spava pošto je već bio siguran u pobedu već je, pre no što je pristupio opsadi, poslao, za svaki slučaj, dvojicu agenata kontraobaveštajne službe, dobro snabdevene, kao uvek u takvoj situaciji, tamošnjom valutom. Bili su to mladi momci, sasvim bistri, samo nešto lakomisleni. Tek što su ušli u grad, odlučili su da isprobaju razne tekovine civilizacije kakve dugo nisu imali u vojnoj sltižbi; imajući u džepu podosta gotovine, krenuše uveče ulicama tražeći kuće s crvenim fenjerom, a takvih beše nekoliko u tome gradu, slavnom zbog svoga visokog kulturnog nivoa. Brzo nađoše željeni objekat i, vođeni nezemaljskim nadahnućem, naiđoše na jednu damu po imenu Rava. Beše to osoba mizerne kondivite, jer, u stvari, zarađivaše za život prodajom svojih fizičkih draži. Nažalost, te draži postepeno se gašahu i snažna Rava beše već postanja dama, te rađaše po niskoj tarifi za siromašniju klijentelu i zarađivaše sve skromnije. Naša dva momka ipak, nakon napora u vojnom logoru, nisu bili preterani probirači i uvela hetera im se veoma dopade. Međutim, čim se malčice podnapiše, poželeše da se 39

21 razmeću i brzo odadoše pred njom svoj špijunski zadatak. Kad se otrezniše, beše već kasno: Rava ih imađaše u rukama. Moljahu je za milost, ali osobe toga zanata i same previše retko saznaju za milost da bi je olako razdavale bližnjima. Rava mišljaše brzo: Gotovo je sigurno da će neprijatelj zauzeti grad, jer znam da imaju Boga za saveznika. To je premisa. A sad alternativa: ili ću predati špijune policiji, i tada ću steći zasluge pred knezom i ukazaću vernost gradu, ali ću zato zgotoviti sebi propast čim u grad uđe neprijatelj, ili ću ih prikriti kod sebe, i tada ću zatražiti zaštitu od okupatora, ali dok on ne stigne, izlažem život opasnosti. Doduše, krijući neprijatelja izdajem grad i kneza, ali zaista mogu da dopustim sebi da nemam tih skrupula: nisam mnogo dužna rodnome gradu koji mi je uvek pljuvao u lice i koji bi me, čak i kad bi se spasao, naterao da za koju godinu umrem od gladi. Ionako sam ovde potpuno usamljena, kao da sam u pustom gradu. Ostavljajući stoga po strani buncanje moralista, imam pred sobom izbor: da se. izložim sumnjivoj smrtnoj opasnosti tokom najbližih nekoliko nedelja, ili da se izložim sigurnoj smrti nakon osvajanja grada. Izbor nije lak, jer sigurna smrt ima tu prevagu što se odlaže, a sumnjivoj smrti izlažem se već u ovom trenutku. Između nesigurnoga sadašnjeg zla i sigurnoga zla budućeg nemoguće je praviti racionalan izbor. Stoga biram naslepo: spasavam špijune. Nekoliko nedelja straha, no zato po- (sle kakav život! Krzna, dragocenosti, alva svaki "dan, odlazak u operu a možda će se koji od njihovih vođa i oženiti mnome? Još sam previše dobra za te divljake." Nakon tih premišljanja Rava sklopi sa špijunima dogovor: sakriće ih, a potom će im olakšati bekstvo i zato će biti pošteđen njen život i život njene porodice kad vojska Isusa Navina zauzme grad. Utvrđeni su znaci raspoznavanja i tako se završio špijunsko- -običajni deo afere. Zatim je započeo muzički deo. Plan opsade grada precizno je pripremio Bog, a Isus Navin je skrupulozno postupio po instrukcijama. Umesto, kao što bi savetovao zdrav razum, da se posluže opsadnim mašinama i oruđima, Isus im je organizovao duvački orkestar, sastavljen od samih sveštenika, i naredio im da obilaze oko gradskih zidina i da sviraju vojne marševe; straga su nosili kovčeg zaveta, a spreda su marširali vojni odredi. Sveštenici su duvali u trube iz dana u dan punih sedam dana, posrtali su od umora, a većina su dobili proširenje pluća i zapaljenje grla jer i sveštenici su ljudi. Opsadoička vojska je gunđala smatrajući da ih komandant tera da se izmotavaju. Jerihonjani na zidinama pak, smejali su se neprijateljima misleći da su svi izludeli. Ali samo se onaj smeje, ko se poslednji smeje. Sedmoga dana orkestar zatrubi iz sve snage, da sveštenicima prosto oči iskočiše, i istovremeno cela vojska zavika tako glasno da se gradske zidine pravim čudom srušiše na zemlju i raspadoše u prah. Sad poče koljački deo događaja: vojnici, po naređenju Boga, upadoše u grad i poklaše tamo, kako kazuje Pismo,,,i žene i ljude, i djecu i starce, i volove i ovce i magarce". Nađeno blago uzeše sebi sveštenici, a ceo grad bi spaljen, izuzev jedne kuće. Beše to Ravina kuća. Armija je održala reč datu kurvi, spasla je njen stan, nameštaj i porodicu. Nekoliko oficira nasrnulo je na njenu čednost, ali je Rava žalbama u komandi postigla da joj ovo bude plaćeno. Potom je cela vojska otišla, a Rava se plačući bacila na zemlju. Ostala je u opustelom gradu, u jedinom preostalom domu, usred ruševina, lešina, prašine i zadaha paljevine, sama, bez prijatelja, bez zaštite i bez klijenata. Nije bilo krzna, ni dragulja, ni alve, ni opere, ni muža-oficira. Nije bilo ničega, samo usamljen, jalov život u pustoši. I to beše kraj. Jedno je začuđujuće u ovoj povesti: fizički je nemoguće da gradske zidine padnu od vike i od sedam trubljenja, te je, dakle, sigurno da je to bio re- 162 a- 40

22 zultat čuda. A pošto je Bog ionako morao da čim čuda, zašto je onda naredio celoj armiji da se muči i da se izmotava punu nedelju dana, a sveštenicima je naredio ne samo da upropaste zdravlje, nego i da izgube autoritet u narodu jer ko <pe poštovati sveštenike iz duvačkog orkestra? Zašto? pitam i nalazim dva moguća objašnjenja: ili Bog toliko silno uživa u vojnim marševima da je hteo da ih se nasluša do mile volje, ili je to pak bio naprosto acte gratuit, čista nadrealistička šala kojom je želeo da se podsmehne potčinjenima. U ovom drugom slučaju pokazao bi da ima veliki smisao za humor, ali znajući njegov karakter verujem da je u pitanju ono prvo. Nažalost... takve sklonosti pri takvim mogućnostima izbora! I zaista činio je posle toga sve da bi mogao slušati što više vojnih marševa, i do dana današnjeg nije mu dosadilo. A evo nekih naravoučenijs koja proističu iz ove priče: Naravoučenije prvo: Ravina situacija. Da bi se spasla glava u velikom sukobu, nije dovoljno baviti se prostitucijom u fizičkom smislu. Naravoučenije drugo: situacija špijuna. Prst proviđenja može da vodi čoveka na razna čudna mesta, ali u tome postoji uvek neki skriveni cilj, važan za dobro čovečanstva. Naravoučenije treće: Ravina situacija. Ne hitajmo da pokažemo da smo usamljeni usred gomile ljudi" jer kad budemo odista usamljeni, shvatićemo tu razliku. Naravoučenije četvrto: opšta situacija. Trubimo, trubimo, možda će ispasti kakvo čudo. 12. Jov ili Antinomije vrline Istorija pobožnoga Jova imala je svoj Prolog na nebu", do iluzornosti sličan Prologu na nebu" iz Geteovog Fausta. Dogodio se na sledeći način: U najvišoj sferi neba nalazio se otmen bar, gde je Jehova navikao da prima izveštaje sa zemlje od svojih izaslanika i gde je, takođe, navraćao Sotona. Bar je nosio šaljiv naziv COCOFLI", što je bilo skraćenica od niza naziva koji su označavali razne stepene uzajamnih odnosa dvaju konkurenata: Coexistence Cooperation Friendship Love Identity. Gospod seđaše tamo jednom pijuckajući svoje omiljeno piće: ćehoćinski rasol. Uđe Sotona i klimnuvši lako glavom zatraži od barmena konjak. Neko vreme je pušio cigaretu oslonjen o šank i kao nenamerno puštao kolutove oštrog dima u lice Gospoda koji se gušio, crven od ljutine; potom Sotona reče barmenu, glumeći ravnodušnost: A znate, šetao sam nekoliko godina po zemlji i doneo sam dobre vesti. To jest," dobre s moje tačke gledišta dodade nemarno. Hm promumla barmen koji beše neutralac. Da nastavi Sotona sasvim dobre. Jedan pobožan sveštenik sistematski vara svoju ženu i, po svemu sudeći, biće naš klijent. Gospod se nemirno promeškolji i odmače od sebe čašu. Mladi prevoznik koji živi pored reke Tigar 43

23 nastavi Sotona zaklao je oca i mater, nakon čega je jeo svinjetinu, zalivajući je mlekom. Siguran plen. Gospod lupi pesnicom po stolu i prosto se strese od ljutine. Stara ribarova žena nastavi Sotona u vazduh, praveći se da ne vidi nervozu svoga rivala hulila je na Boga posle gubitka sina i prtiklinjala je volju Gospoda. Nju, u stvari, već imamo u džepu. Gospod ne izdrža. Obori bučno sto, ustade i sav modar od gneva grmnu: A Jova si video?! Sotona se okrete sa izrazom učtive začuđenosti na licu. Stajahu sad jedan naspram drugog Gospod veliki, plećat, bujne kose, obučen seljački i jednostavno, i Sotona nizak, elegantan, s mršavim licem intelektualca, sa sjajnim brilijantom na prstenu. Jova? upita sa snishodljivom učtivošću. Dabogme, video sam ga. Pošten selja, mada ne mnogo bistar..možda i na njega oštriš zube podsmevaše se Gospod a? Koga li je on ubio? Ili je možda hulio? Sotona se osmehnu i nakloni se: Taj Jov je tvoj savršen sluga. Uzor pobožnosti bez ikakve mrlje. Trese se od straha pred tobom, a u našem skromnom zavodu njegov konto je potpuno prazan. Nije činio nikakvo zlo, jer nema ni zašto: sve mu ide kao po loju: ima ogromno imanje, i provodi dane u apsolutno košernim gozbama. Zašto bi imao da huli? No, vidiš likovao je Gospod, za koga je Sotonina ironija bila previše prefinjena a hvališeš se kao da si osvojio ceo svet. Preko Sotonina lica pređe senka negodovanja. Objasnimo situaciju reče mirno. Priznajem da si ljude podelio između mene i sebe na način koji je za tebe krajnje nekoristan, dakle s maksimumom plemenitosti. Praktično si predao u moju vlast celo čovečanstvo, sem jednog jedinog naroda koji si 162 izabrao za sebe, i tome narodu si naredio da istrebljuje ostale, usled čega se predstavnici ovih drugih naroda brzo i masovno sele u bolji... hm... bolji svet i pune moje hotele. Štaviše, načinio si ljudsku prirodu tako da je dobrota obično vezana sa uspehom, a teški životni uslovi guraju je u prestupe, i istovremeno ipak stvorio si ljudima baš najgore uslove egzistencije kakvi se mogu zamisliti, te je tako praktično 'ogromna većina do ušiju zaglibljena u prevarama, krađama, zavistima, intrigama i slepim požudama, a da i ne govorimo o preljubi, koja se čak i ne primećuje u poređenju sa svim ostalim gresima. Uzmi samo na um da ja ne ocenjujem konstrukciju sveta i ne ulazim u to da li je ona nastala s predumišljajem ili iz nesposobnosti ja samo utvrđujem činjenicu. U takvoj situaciji neznatan deo čovečanstva koji ima šanse da stupi u tvoje svečane povrtnjake koji mirišu na mleko, kukuruz i zvučne svirale taj deo, dakle, sastoji se od onih koji su tako snabdeveni da nemaju razloga da greše, kao i od onih koji iz straha od tebe nemaju hrabrosti da rizikuju i da načine prestup. Sem malobrojnih izuzetaka tvoji ljudi spadaju, dakle, u kukavice i site. Jov je sit i ne sumnjam da će ostati veran dokle god bude sit. Oduzmi mu blagostanje i dodaćeš još jednu dušu u moje registre. Gospod, koji slušaše sa budnim pođozrenjem, shvati iz celog Sotoninog izlaganja samo ovaj poslednji predlog i odmah povika praveći se samopouzdanim: Molim lepo! Radi šta hoćeš s njegovim imanjem, porodicom i kućom, samo njega samoga ne diraj. Videćeš da ništa neće pokolebati njegovu vernost. Odlično odgovori Sotona veselo i ispi četvrtu čašu konjaka. Pod uslovom da mu ti ne pomažeš. Na taj način ugovor bi sklopljen. Gospod se vrati za svoj sto, a Sotona na zemlju. Pristupi poslu i s najvećom lakoćom učini tokom jednoga dana sledeće:' a- 45

24 Učini da Saveji otmu Jovove magarce i volove, i da njegove robove pokolju. Učini da mu Haldejci otmu kamile i da pokolju još jedan deo njegovih robova. Spali munjama Jovove ovce i ostatak nevoljnika. Pobi sve desetoro Jovove dece. Gospod gledaše odozgo ta zlodela i lukavo se osmehnu. Dobro sam secovao promrmlja. Jer'odmah nakon ovih događaja Jov se pokloni Bogu i blagoslovi ime njegovo. A glasno govoraše o milosrđu Gospoda. Sutradan se u baru COCOFLI" povede sledeći razgovor. Jehova se nadimaše u osećanju trijumfa i bučno vikaše: No, eto! Šta sam rekao! Gde su sad tvoje glupe teorijice, koje, uostalom, ionako niko ne razume? Gde ti je tvoj Jov, ha, ha? Šipak imaš, a ne Jova! Prosto ti je milina gledati kako me moj Jov blagosilja. Ne, ne, gospodine moj, preračunao si se! Vernost je vernost tu nema priče. Možeš da pucaš od zlobe, ali Jov je moj. Kao što sam primetio reče Sotona sa izrazom dosade na licu moje iskustvo uči da se, sem malobrojnih izuzetaka, tvoji ljudi sastoje od sitih i kukavica. Jov ti je bio veran kao sit, sada je i dalje veiran kao kukavica. Previše te se boji da bi hulio. Priznajem da nisam dobro procenio snagu njegovog kukavičluka. Ali i taj ostatak strpljenja će se rasprsnuti ako se bacimo pravo na njegovu kožu. Molim lepo povika Gospod trljajući ruke, zatim tresnu o sto tako silno da obori krčag s rasolom. Radi s njim i dalje šta ti drago, samo da ga, za sada, ne ubijaš. Sotona se vrati na zemlju i bez odlaganja zarazi Jova neprijatnom kožnom bolešću, i dodade mu još mnoga druga oboljenja sistema za probavu, bubregš, srca, pluća, zglobova i kičme. Jov ležaše na zgarištu svoga doma, zgrčen od bola, na dnu bede i očajanja, hvaleći ime božje, žena stajaše kraj njega i svadljivo mu prebacivaše zbog njegove pobožnosti: Eto ti tvoga Gospoda vikaše. Još ga blagosiljaš! Umrećeš, a znaš dobro da su sve priče o drugom svetu bajka. Uostalom, ako drugi svet postoji, sigurno je bolji od ovog. Dosta! Bar lepo nahuli Bogu do mile.volje! Glupa ženo! jeknu Jov, dižući s mukom glavu. Ceo naš moral počiva na tome da zahvaljujemo Bogu ne samo na dobru, nego i na zlu koje nam šalje. Jer inače ne bismo imali nikakve zasluge: biti zahvalan na dobročinstvima kadar je svaki nikogović. Ja, naprotiv, ponosim se time što hvalim Boga za to što sam nesrećan. Neću da hulim; ostaću svome Gospodu veran, kao što sam se obavezao. Ali zašto? povika žena. Rekoh ti već: da bih održao reč. A ako se Gospod, kome si se zakleo na vernost, pokazuje da je zao, onda ti svojom vernošću pomažeš zlo. Nije važno odreče Jov. Ostajem veran ne zato da bih činio dobro, nego da bih ostajao veran. Sredstvo i cilj su tu identični. Sotona osluškivaše ovaj razgovor smešeći se tužno i vrati se u bar gde ga čekaše Gospod, ispunjen vedrinom i pucajući od radosti. A vidiš, vidiš! vikaše razmahujući rukama. Mudruješ, filozofiraš, a prost čovek zna bolje šta treba da radi i ne sluša tvoje glupe priče. Na izgled sam izgubio opkladu reče Sotona mirno ali tvoja pobeda je i dalje sumnjiva. Vidi se to iz triju okolnosti: Prvo, ona ne podriva moju doktrinu, jer sam rekao da postoje malobrojni izuzeci koji su verni radi samog načela vernosti. Ali moj racionalizam mi naređuje, naravno, ne da se zadovoljim konstatacijom dl postoje izuzeci, nego da objasnim njihovo poatojtnj«, Ljudi se normalno ponašaju na iracionalan načini IDO* 46

25 rao bi to da znaš, pošto si ih sam konstruisao. Njihovo ponašanje ipak podleže izvesnim zakonima i u većini slučajeva da se predvideti: reaguju na događaje saglasno sa požudama svoga tela. Dogovorimo se da takvo ponašanje ubuduće nazivamo neprecizno, naravno, racionalnim: mislim, ponašanje adekvatno sa životnim situacijama. U tom smislu, priznajem to rado, precenio sam racionalnost ljudskog postupanju u Jovovom slučaju. On se pokazao daleko manje misaonim no što sam pretpostavljao i usled tog nemi- Šljenja ti si postigao svoj žalosni uspeh. Jov je poverovao u neoborivu moć načela vernosti i odlučio je da bude veran nekadašnjem zaštitniku, čak i onda kada se ovaj pretvorio u dželata. Po mome mišljenju to je vrhunac krajnje iracionalnog ponašanja, ali moje znanje o svetu predviđa takvu mogućnost. Načinio sam grešku u odnosu prema tom pojedinačnom slučaju, no ne moram ipak da menjam svoju sliku stvarnosti. Drugo, skromnu satisfakciju imao sam iz činjenice da sam, iako ti je Jov ostao veran, čuo njegovu ženu koja te je, kao što znaš, obasula lavinom groznih pogrda. Znači, u svakom slučaju jedna je duša dobijena. I najzad treće, nisi se držao uslova dogovora, pošto-si potajno pomogao svome sluzi da istraje u trpljenju i vrlini. Kako? povika Gospod Ja pomagao? Naravno reče Sotona. TVrdeći drugačije, zapadaš u jeres pelagijanizma ili molinizma, koja odnekud biva smatrana mojim delom. Teološki je sigurno da je bez tvoga učešća vrlina nemoguća. Ako te u to čak i ne ubedi delo sv. Augustina O slobodnoj volji, koje je veoma dvosmisleno, uzmi onda s police rešenje tridentskog sabora, poglavlje De iustificatione, i izvoli proveri. Ne razumem se mnogo u teologiju priznade Gospod nepouzdano i, pravo da kažem, ne razumem dobro sve te sporove. Dabogme, neću da za- 144 padnem u jeres. No uostalom, ako sam mu čak i pomagao, ti si radio to isto u suprotnom pravcu. O, ne odgovori Sotona. Ja sam samo organizovao spoljne okolnosti koje su imale cilj da Jova navedu na greh. Ali vrednost vrline i zasluga počivaju baš na tome da se vrlina praktikuje u svim spoljnim okolnostima. Prividna lakoća moga zadatka u svetu počiva na tome što stvaram samo objektivne situacije a rezultat toga je da ljudi greše već po snazi vlastitih sklonosti; prividna teškoća tvoje uloge sastoji se u tome što ti moraš da ih ojačaš iznutra, duhovnim sredstvima, protiv pritiska^ njihovih spoljnih uslova. Ali u stvarnosti je nešto drugačije. Moj zadatak je teži, pošto delujem u sredini materijalnih stvari da bih izazvao zlo u duhovnom svetu, što znači da moram dobro da poznajem pravilnosti uzročnog, uzajamnog, dejstva telesne i duhovne stvarnosti, kako bih ovu poslednju razrađivao putem posrednih uticaja. Ti, međutim, deluješ neposredno u dušama, te dakle imaš dodira neposredno s tvorivom koje obrađuješ. I ako uprkos tome ja odnosim ovolike uspehe, i ako, kao što si sam u jednom od svojih delž primetio, put propasti, to jest put za moje carstvo, jeste širok i prostran, a staza spasenja je uska i malo kome dostupna, to onda potvrđuje da svoj zanat ne obavljam loše. A svet si, međutim, uredio ti, a ne ja. Ja, uostalom, radije pripisujem svoje uspehe tvojoj velikodušnosti u odnosu prema meni nego tvojoj nesposobnosti, i tim pre tvojoj velikodušnosti nego mojim sopstvenim sposobnostima u radu. Zato ne mislim da te mučim duže i bez žaljenja ti ostavljam Jovovu dušu, imajući i previše rekompenzacije sred ostalog čovečanstva. Tim pre dodade već nerazgovetno što su teoretski sporovi između nas krajnje beznadežni. Dodaću u zagradi, da ne moraš uopšte da se razumeš u teologiju, samim tim što si ti njen predmet. Tako isto se stena ne razume u petrografiju. Opet ta dijalektika jauknu Gospod mrzovoljno od koga si je samo naučio? Ja znam samo 4 Ključ nebeski 145

26 jedrio: Jovova duša je spasena, opkladu sam dobio, a vaša skolastika me se mnogo ne tiče. Milo mi je da priznam poraz reče Sotona udvorički i naklonivši se, napusti otmeni bar COCO- FIL", ostavljajući Gospoda zabezeknutog. Ima mnoštvo naravoučenija koja proističu iz celoga ovog događaja koji predstavlja samo prolog u problem Jova. Neka od njih su vrlo prosta; tako, na primer, naravoučenije da treba revidirati poslovicu koja glasi: gde se dvojica svađaju (npr. Gospod i Sotona), treći se koristi; takođe drugo naravoučenije: prosti ljudi imaju razloga da se klone prijateljskih svađa između moćnih; pa treće naravoučenije: vrlina vernosti po svaku cenu ne traži uopšte jak razum. Ima, naravno, i složenijih naravoučenije, evo nekih od njih: Naravoučenije četvrto: vernost je vrlina unutrašnje suprotna, jer ako biva negovana u očekivanju koristi, prestaje da bude vrlina, a negovana radi nje same, često prisiljava na mirenje sa zlom, te prema tome takođe prestaje da bude vrlina. Naravoučenije peto: Gospod je dobar, te, prema tome, ukoliko ispoljava svoju suštinu, čini dobro; čovek, hvaleći ga, hvali dobro koje je upoznao što nije nikakva zasluga. Prema tome, pravi Jehovin trijumf ispoljava se tamo gde on deluje suprotno svojoj suštini, ili Gospod odnosi pobedu u toliko u koliko se pokazuje drugačijim nego što u stvari jeste. Da bi je odnosio stalno, on mora stalno da istupa u ulozi zločinca, i otuda se ljudima koji plitko misle čini da je Gospod uredio svet veoma loše. U stvari ga je uredio veoma mudro: on množi ljudske nesreće jer preko njih postiže moralne pobede; kada bi ljudi bili srećni, Sotona bi imao male uspehe, ali Bog ne bi imao nikakve. Prema tome vidi se: radi toga da bi se nebeske vratnice otvarale za malobrojne, milioni moraju da kuljaju kroz kapije pakla. To je propozicija nove teodiceje, saglasnija š ljudskim iskustvom od tradicionalnih teodiceja. * Naravoučenije šesto: sa Sotonom je lako izgubiti u teoretskoj diskusiji, jer on ima mnogo racionalnih argumenata, ali moguće je naprosto njega ne slušati. Naravoučenije sedmo: da je Jov smatrao da su njegove nesreće Sotonino delo, trudio bi se da se protiv njih bori umesto što besposleno sedi; na primer, pošao bi dermatologu. Zato je korisno verovati, uprkos istini, da je zlo koje na nas nailazi uvek delo zle sile. 50

27 13. Car Irod ili Beda moralista Veliki astrolog cara Iroda podneo je caru sledeći izveštaj: Onaj koji se napio vode iz tajanstvene reke Hiphazis, koji je udisao vazduh šarenoga brda Atanora, kome stoje na usluzi Nisroh i Nahema, i Adramaleh i sam Belijal, prenosi ti govor zvezda: uz učešće Saturna, postojbine olova, planete nesreće i propasti, oruđa grozote i poraza, kao i uz učešće Venere, koja podseća na hladnoću i vlagu, rodio se jučerašnjeg dana neko ko za tebe označava smrtnu opasnost. Saturn koji kruži po sedmom nebu i blagodareći kome se rađaju siromasi, nadničari, seljaci i trgovci, i koji večito šalje na našu zemlju, čuvanu vlašću Jagnjeta, bolesti i smrti, zli Saturn crne boje, pred kojim nas opominju knjige starostavne, jer on štiti samo lopove, krivotvoritelje novca i zatvorenike, dao je juče život caru judejskom. Tvoja vlast je ugrožena. O tome ti govori jezik zvezda. Car Irod ustade i reče tihim glasom, u kome se krio hladni bes satrapa: Možeš da me poštediš neprestanog ponavljanja svojih mudrosti. Zanimaju me zaključci. Gde se rodio? U gradiću Vitlejemu. Kažeš da se rodio car, a istovremeno da se to desilo pod znamenjem pod kojim se rađaju nadničari i trgovci. Suprotnost., 52 On nije car po rođenju, nego po astralnoj nominaciji. Rodio se u zanatlijskoj porodici. Zanatlija kralj? prasnu Irod prezrivo. No, dobro, možeš da ideš. Istog dana održa se u Irodovom kabinetu savetovanje u kome učestvovahu četiri najviša careva velikodostojnika. Car u uvodu objasni: Primio sam vest da se rodio jevrejski car. Nažalost, informacije zvezda su previše uopštene i određuju samo mesto i približno vreme rođenja, što znači da označavaju celu, dosta mnogobrojnu, klasu pretendenata na moj presto. Pošto je nemoguće utvrditi koja individua te klase je lice o kome se radi, i pošto je sigurno da mora da se spreči gubitak vlasti, jedini način delovanja jeste, uništenje cele klase. Drugim rečima, treba poklati svu decu rođenu u gradu Vitlejemu u vremenu koje označavaju zvezde. Četvorica savetnika se zamisliše. Nakon dugog ćutanja oglasi se prvi, koji beše fatalist i stoik: Oprosti, kralju, ali tvoj plan smatram neispravnim. Čim je sudbina htela da se rodi car,' znači da nikakvi ljudski napori neće učiniti da sudbina bude prevarena. Zvezde govore o onom što će se neminovno dogoditi, a ne o onom što jedino može da se dogodi. Ma šta da preduzmemo, sudbina mora da se ispuni. Predlažem da odustanemo od svih poduhvata u toj stvari, pošto su beznadežrti. Seti se Edipove istorije i proročanstva koje je dobio njegov otac. Čovek je bespomoćan pred sudbinom. Smatram da decu treba ostaviti na miru. Ako je ikakva promena sudbine moguća, onda to može da učini samo Bog. Ostavi Bogu da stvar dovede do kraja. Tvoj stav smatram defetističkim i paničarskim reče Irod mirno, ali odlučno. Šta dalje? Ne slažem se sa zaključkom poštovanog kolege javi se drugi savetnik, koji je bio moralist epikurejac. Pre svega ne verujem u neizbežnu sudbinu; njena fiktivnost je dosta jasno pokazana u delima filozofa čiji sam ja pristalica. Ali čak i stojeći na 53

28 stanovištu moga kolege, ne vidim razloga za takvu interpretaciju. Zvezde su obznanile da se rodio car. One ipak nisu obznanile da će onaj koji se rodio i biti car. Možda je smisao znamenja baš ovaj: rodio se neko ko ima duhovne dispozicije da postane car, ili ko u pogodnim okolnostima može da postane car. Prema tome,, akcija radi uklanjanja eventualnog neprijatelja može da bude uspešna. Podržavaš, znači, moj predlog? upita Irod. Ne. Ne slažem se s prethodnim obrazloženjem, ali slažem se sa zaključkom. Ne treba preduzimati akciju protiv dece, jer iako.ta akcija može da bude uspešna, ipak je nemoralna, jer nemoralno je uništavati slaba i bespomoćna lica, koja je moguće uništiti ne izlažući se ssm opasnostima. Tvoj istup odgovori Irod hladno tretiram kao detinjast izgred naivnog moraliste, koji bi politiku hteo da podredi moralu. Iskustvo uči da su to beznadežni pokušaji. Mogao bih ti oprostiti tvoje utopističke fantazije da one ne vode objektivno do istih rezultata kao i fatalistički izvodi tvoga predgovornika, koji nas navodi na kvijetizam i neaktivnost. Moralizatorstvo i defetizam su u osnovi ista prevratnička delatnost, jer idu protiv državnog uređenja. Vi se, gospodo, zaboravljate. U pitanju je vlast. Tu nema šale. Slušam dalje. Moje gledište je drugačije progovori treći savetnik koji je bio religiozni moralist. Ne verujem takođe u fatalnost sudbine, slično kao moj kolega epikurejac. Ali ne verujem, takođe, ni u kakva apsolutna pravila moralnog postupanja. Uništenje dece može da bude uspešno i da dovede do uništenja konkurenta. Ako bi bilo moguće obezbediti nekažnjivost u toj stvari, ne bi se trebalo kolebati ni za trenutak. Ipak treba izračunati da li se stvar isplaćuje na duže vreme. Uspeh cele akcije je verovatan, ali nije pouzdan. Međutim, kasnija Božja kazna je sigurna, jer ako se dobro sećam, masovno ubijanje dece Bog neodobrava. Spašavajući vlast, izlažeš se, care, opasnosti kazne koja te čeka posle smrti, u poređenju s kojom bledi neprijatnost gubitka vlasti. Savetujem ti da ne preduzimaš taj korak, ne u ime bezuspešnosti niti u ime apsolutnog morala, nego u ime prostog računa gubitaka i dobitaka. Na žalost, gospodo reče Irod s čuđenjem primećujem da još uvek niste uspeli da shvatite suštinu vlasti. Nema stvari važnije od vlasti, a izjava da se treba pomiriti sa gubitkom vlasti posle nekoliko godina radi toga da ne bismo doživeli neprijatnosti nakon nekoliko desetina godina, liči mi na buncanje. Slušam dalje. Moje mišljenje primeti četvrti i poslednji savetnik, koji je bio političar razlikuje se u načelu od svih ovde iznesenih. Moji predgovornici, izuzev poslednjeg, već su sami oborili svoje razloge, te bi mi ostalo samo da oborim razloge poslednjeg govornika. Ali vratiću se, za časak, na moralizatorsku argumentaciju. Nije istina, čak i kad bismo prihvatili neka načela apsolutnog morala, da je ubijanje dece nemoralno.- Pozivanje na to da su deca bespomoćna, nema smisla; jer kad god ubijamo bilo koga neprijatelja, makar on bio zreo čovek, naoružan od glave do pete, čim smo uspeli da ga ubijemo znači da se uprkos izgledima on pokazao bespomoćnim. Drugim rečima, u svakoj borbi bivaju pobeđeni samo bespomoćni, ili sami bivamo pobeđeni. S te tačke gledišta ne vidim nikakve razlike između dece i odreda oklopnih vojnika. Ideju da je nemoralno boriti se ako sami nismoizloženi opasnosti, smatram isto tako besmislenom. Iz toga bi proizlazilo da u borbi nije slobodno činiti ništa kako bismo sami podneli što je moguće manje gubitke, a da se, međutim, treba što više izlagati opasnostima, to jest, da u borbi treba činiti sve da bismo izgubili. Gospodo, mora da ste hteli da se našalite? Molim da se odlučite za mrvicu doslednosti: ako dopuštamo-uopšte borbu i uništavanje protivnika, a valjda nema sumnje da borbu samu po sebi niko ne može osuđivati, onda apstrahujemo, takođe, 162 a-54

29 i sve načine borbe koji su najuspešniji. Je li slobodno da se za vreme rata prikrademo u neprijateljski logor i da ukrademo ili uništimo njegova skladišta oružja? Slobodno je. Ali time činimo neprijatelja obezoružanim. Tim bolje, kažem. Prema tome, sko je slobodno boriti se, onda je slobodno boriti se i sa obezoružanima. A u takvom slučaju zašto ne i sa decom? Poslednji od ovde iznesenih pogleda takođe je detinjast. Kažete da će se Bog ljutiti zbog ubijanja nevinih? Ili zbog primene principa skupne odgovornosti? Besmislica! Ne moram valjda da vas podsećam koliko je puta, saglasno sa Svetim pismom, Bog davao svojoj vojsci izričita naređenja da se unište celi gradovi i zemlje s podvlačenjem da pod to naređenje potpadaju i deca. Takve slučajeve Sveto pismo nam opisuje na svakom koraku. Ali našto takvi argumenti? Molim da se setite praroditeljskog greha. Zbog greha Adamova, koji je od nas udaljen nekoliko desetina pokolenja, svako od nas kao novorođenče, podvlačim: kao novorođenče, nosi na sebi teret njegove krivice. Znači, Adamov greh opterećuje svako dete i prouzrokovao je dosad, kao što je poznato, nebrojene nesreće miliona ljudi. Princip skupne odgovornosti je, dakle, prirodni način postupanja Boga, i običan način usmrćivanja nekoliko stotina dece, među kojom se nalazi i jedan neprijatelj, naprosto je ništa, prosto smešna beznačajnost u poređenju sa istorijom praroditeljskog greha, zbog koga stalno umiru milioni, jer pojava smrti, kao što nas uči Biblija, upravo je rezultat neposlušnosti Adama i Eve. To su moji dokazi. Nadam se da su dovoljno ubedljivi. i Hvala, savetovanje je završeno objavi car. Vaši izvodi, gospodo, potpuno su me ubedili. Čim se vi izjašnjavate za uništenje dece, smatram da moram da se pokorim vašem mišljenju. Molim da se pripremi sve za akciju. Dalji tok ovog događaja je poznat. Deca su pobijena, no ipak, kako će se pokazati, akcija je bila bezuspešna: pravi cilj je izmakao mačevima žandarma. 162 Nije ipak poznat završetak događaja, otkriven tek u najnovijim istraživanjima. A evo kalco je izgledao: Posle nekoliko desetina godina Irod je sreo svoja četiri savetnika u čeljustima pakla. Svi su se nalazili u žalosnim uslovima, koji nisu pogodni za detaljan opis s obzirom na svoj drastičan karakter. Svi su, shodno sa običajima pakla, nosili na grudima sentencije svoje presude sa obrazloženjem. Ta obrazloženja pokazala su se kao naročito interesantna, jer ih je ispisao lično Najviši Sudija. Irod i savetnik političar, jedini koji je podržao pokolj dece, nosili su natpise jednake sadržine: Za pokolj dece. Obrazloženje presude. Quod licet lovi, non licet bovi. Iz toga što Bog primenjuje princip skupne odgovornosti i ubija decu zbog tuđih greha, ne proizlazi da bilo koji kralj može da čini isto. Naprotiv, to je zabranjeno u ime apsolutnog morala." Moralist stoik nosio je na grudima sledeći natpis: 1. Zbog kušanja Gospoda Boga. Obrazloženje presude: Čovek koji sedi besposleno i druge nagovara na isto i veruje ili da će Bog za njega sve učiniti, ili pak da je sve na sudbonosan način predodređeno, ne samo što ispoveda jeres, nego iskušava Boga i seje defetizam, koji u društvenim posledicama mora da vodi, između ostalog, do slabljenja borbe za stvar božju na zemlji. Glorifikacija neaktivnosti osuđuje se u ime apsolutnog morala." Moralist epikurejac, koji je takođe odbacio Irodov predlog, nosio je ovakav natpis: Zbog omalovažavajućeg odnosa prema pitanjima vlasti. Obrazloženje presude: Vlast carevš potiče od Boga i ustanovljena je njegovom odlukom radi obezbeđenja reda i mira na zemlji. Ko se bezbrižno odnosi prema pitanju vlasti, miri se s raspadom društva i s anarhijom. To se osuđuje u ime apsolutnog morala." Religiozni moralist nosio je tablicu na kojoj čitamo: Zbog neverovanja u apsolutni moral i zbog proglašavanja lažnog morala koji se oslanja na račun. Obrazloženje: Bog zahteva da se čini dobro radi saa- 57

30 mog dobra i radi nesebične ljubavi prema Bogu, a ne zato što se to isplati. U protivnom slučaju, Bog biva tretiran kao trgovac, što je uvredljivo i što se osuđuje u ime apsolutnog morala." Pošto pročitaše šta piše na čijoj presudi, petorica zatvorenika tužno zaklimaše glavama. Svi smo bili u pravu reče Irod, a ostali ponoviše za njim kao eho: Svi smo bili u pravu. Ipak Irod, u jednom trenutku, stisnu pesnice i viknu: Pa ko je na kraju, kriv?! U tom trenutku ugledaše kako im prilazi čudna pojava: čovek koji je gluho ječao i posrtao pod ogromnim teretom knjiga, papira i brošura. Beše to astrolog. Zbog davanja nepreciznih obaveštenja koja su imala pogubne posledice. Obrazloženje: Astrolog je rekao caru da se rodio jevrejski kralj. Zaboravio je ipak da doda iz ignorancije ili lakomislenosti, što na isto izlazi da taj kralj uopšte nije ugrožavao Irodovu vlast, jer će sšm kasnije objaviti da njegovo kraljevstvo nije od ovoga sveta. Dajući lažnu informaciju, astrolog je izazvao smrt nekoliko stotina dece, koja su nepotrebno poklana, radi zaštite carske vlasti. Grozna i uvredljiva nemarnost, dostojna osude u ime apsolutnog morala." Kako se pokazalo, gomila knjiga i papira koje je astrolog nosio na leđima bili su razni materijali koji su čuveni sa preciznosti informacija i koje je on imao neprekidno da uči napamet: železnički redovi vožnje, telefonske knjige, statistički godišnjaci, razni pokazatelji, tabele, mape i planovi. On je kriv za sve! povika Irod i svi se baciše na astrologa, bijući ga pesnicama. Zbog tebe sedimo u paklu! vikali su i obasipali ga grdnjama koje su smatrane nepristojnima čak i na tome mestu gde je, u načelu, sve pristojno. Gospodo zavapi astrolog, pritisnut gomilom papira ja jedini od svih vas sedim ovde nevin. Vi ste svi kažnjeni zbog zločinačkih intencija, ali ja zaista nisam imao drugih informacija i dao sam one koje sam primio. Moje su intencije bile čiste, a u principu Bog kažnjava zbog namera, a ne zbog posledica dela. Sam ne shvatam zašto sam ovamo bačen. Sotona koji je šetao pored njih zlobno se osmehnu: Dabogme, dobro je znati da je vredno davati precizne informacije reče. Ali to znanje ionako vam neće koristiti. Dolazi prekasno, kada se ništa više ne može učiniti. Ostavite na miru jadnog astrologa koji ništa nije kriv. Morali biste pamtiti da u moralnim pitanjima, a o njima se radi u našem zavodu, svako znanje stiže prekasno; možete ocenjivati i vaša dela, i vaše namere tek onda kada se sve već dogodilo i kad ništa ne može da se nadoknadi. Moralna strana svakog delovanja, nasuprot tehničkoj strani, apsolutno je nepredvidiva i daje se razumeti i oceniti tek pošto se dogodila. Ta okolnost je glavna i maltene jedina snaga naše skromne institucije, u kojoj zato možete da sretnete sve svoje poznanike, bez izuzetka. 58

31 14. Ruta ili Dijalog ljubavi i hleba Punih deset godina delila je Ruta Moavka postelju supružansku s Heleonom, tuđincem, s Heleonom Judejcem, sinom Elimelehovim. Deset godina bila je verna mužu, koji je otišao iz zemlje svoje, morene glađu, i našao utočište u Rutinoj otadžbini. I umre na zemlji Moavskoj Heleon, sin Elimelehov, daleko od rodnoga grada, i osta žena njegova Ruta sama u zemlji svojoj koja joj zanavek uze muža. I reče Ruta: Imala sam stranca za muža, a kad ga moja zemlja primi na večni stan, prestade time da bude moja zemlja. Jer ode od mene Heleon, sin Elimelehov, i izdade me i sjedini se sa zemljom moavskom, i neću ga videti više. I nemila mi je ta zemlja s kojom me izdade muž moj. Otići ću zato iz zemlje ove tužne i sumorne i poći ću u zemlju Judejaca, iz koje iziđe nekad muž moj da bi me ovde našao. I zajedno s majkom muža svojega Nojeminom, napusti Ruta svoju nekadašnju postojbinu i uputi se u zemlju Judejaca. A beše već slobodna ta zemlja od suše i gladi, i beše topla i puna života, kao uspomena na Heleona, sina Elimelehova. Stiže, dakle, u nju Nojemina sa snahom svojom Rutom, koja napusti narod svoj i grad svoj, i Boga svojega, i oca svojega i mater, i sestre, i braću, da bi narod svoga muža učinila svojim narodom, a njegov grad svojim gradom, a njegovog Boga svojim Bogom. I nastani se Ruta sa svekrvom svojom Nojeminom 60 u gradu Vitlejemu u zemlji judejskoj, i trpljahu glad i muke. Ne beše nikoga ko bi im zapalio vatru i doneo hrane u kuću, i zaštitio od zavijanja šakala. I stanovahu uplašene i tužne, same u gradu Vitlejemu, i čekahu milosrđe božje ili smrt a znadijahu da se jedno i drugo često ne razlikuju međusobno. A kada ih silno izmuči glad, reče Ruta svekrvi svojoj: Gledaj, žeteoci žanju ječam u polju. Poći ću za njima i pabirčiću klasje u polju, i pronaći ću žeteoca koji će mi utoliti glad. I pođe Ruta, udovica posle Heliona, da skuplja klasje na njivi Voza, rođaka svoga muža i svoje svekrve. A Voz joj dozvoli da kupi klasja koliko poželi i ukaza joj neobičnu ljubaznost. Jer beše to čovek po prirodi dobar i široke ruke, ali još više mu beše milo da pokaže prema Ruti svoju darežljivost, i to iz dvaju razloga. Ruta mu se dopala više od svih žena iz grada Vitlejema i silno je požele; sem toga mu se dopalo što je napustila svoju zemlju i pošla da traži sklonište u njegovoj otadžbini jer viđaše u tome diku za svoj narod i svoga Boga. Reče joj stoga da oseća obavezu da joj ukazuje zahvalnost zbog takvog odnosa prema njegovoj otadžbini, i ukaza joj zahvalnost, kao što uvek biva, u nadi da će time i on zaslužiti njenu zahvalnost. I Ruta odnese u srcu svome zahvalnost prema svome dobročinitelju zajedno s vrećom zrnevlja koje je pokupila u polju. I obe, ona i Nojemina, utoliše glad ječmenim pogačama. Zatim Nojemina reče: Noćas Voz veje ječam u polju. Idi tamo i kad ga nađeš na spavanju, probudi ga i ostani u polju, i donećeš kući hleb kojim ćemo se sutra hraniti. I bi tako. Ruta ode noću na njivu i probudi Voza blagim dodirom, i do jutra ne spavaše među krstinama ječma. A ujutro donese zrno za hleb i pogače, kojima se hranjahu ona i Nojemina. A zatim Ruta reče Nojemini: Muči me misao da nisam postala kao devojka 61

32 što se prodaje zato što sam noću posetila čoveka da l bih donela hleb kući. A Nojemina reče: Ništa loše nisi učinila, kćeri. Je li se Voz poneo prema tebi neljubazno? Nije, bogato te je obdario pre no što si mu ukazala svoju ljubav, i dao ti je da zasitiš glad. Zar ne zaslužuje od tebe zahvalnost za svoju dobrotu? A čime se može zahvalnost bolje pokazati ako ne ljubavlju, i čime ljubav, ako ne davanjem onoga što se najviše ceni? I zato, što više ceniš svoje žensko dostojanstvo, tim veći dar daješ u zahvalnosti onome ko te je nahranio kada mu daješ ono što je u tebi žena. Devojka koja se prodaje ne zaslužuje prezir prosto zato što se daje onome od koga prima hleb, nego zato što u potaji sama sebe prezire i što ono što daje nema za nju vrednosti. Ali za tebe to ima veliku vrednost, najveću, i baš zato si mogla da pokažeš time najveću i istinsku zahvalnost. Ali zar nisam dala svoju ljubav za hleb? upita Ruta. A postoji li ljubav koja odista ništa ne zahteva? upita Nojemina nju. Akq postoji, ona zaslužuje poštovanje, ali među ljudima se retko susreće. Ljubav traži, u najmanju ruku, uzajamnu ljubav. A ti si želela samo hleba, koga čak i na ovom svetu gde hleba uvek ima premalo, ima u većem izobilju nego ljubavi i dobrote. A i potrebniji je ljudima hleb nego ljubav, i najpre treba zasititi glad, pre no što srce počne vikati i tražiti hranu. A ti si primila samo hleb. Ali dala sam svoje telo. Dala si kao znak svoje zahvalnosti za hleb, koji si primila. Pokazala si zahvalnost najbolje što si bila kadra baš zato što svoje žensko dostojanstvo visoko ceniš. Prema tome, primivši dobro koje služi samo podržavanju tvoga svakodnevnog života, dala si u zamenu za nj dobro neuporedivo dragocenije, dala si deo svoje duše, što znači da si pokazala velikodušnost i darežljivost koje ti služe na čast. Ne samo da se nisi uprljala ničim nečasnim, nego si dala dokaz poštenja, zbog čega si zaslužila poštovanje. Razgovor svekrve sa snahom vodio se sve do trenutka kad stiže vest od Voza da želi da uzme za ženu Rutu Moavku. Na taj način Voz je pokazao da ceni Rutino poštenje; i pokazalo se da je Nojemina pravilno ocenila stvar. U ovoj priči nema ničega što bi zasluživalo podsmeh ili ljutnju ili prezir. Naprotiv, ona je dokaz da naš podsmeh često biva besmislen, ljutnja lažna, a prezir dvoličan i glup, ako njime progonimo nekog samo zato što je spreman da ukaže nekom drugom svoju zahvalnost na hlebu kojim je utolio glad, a zahvalnost iskazuje ljubavlju. Bolje hvšlimo štedrost one koja daje svoj najbolji deo za komad hleba jer, kako je ispravno primetila Nojemina, čak i u dolini gladi i možda baš u dolini gladi lakše je doći do hleba nego do zahvalnosti zbog hleba. 62

33 15. Jailja ili bespuća herojstva Ovo je povest dveju žena i jednog čoveka, koji ipak zajedno nisu još predstavljali trougao, povest Devore, Jailje i Sisare. Prve dve behu žene, a Sisara čovek. Među njima stvar izgledaše ovako: Gospod je razradio za sebe naročit, ali dosledno primenjivan sistem nadzora nad svojim narodom. Kad god je ovaj, naime, zanemarivao da se pridržava nekih propisa, bivao je predavan u ruke neprijatelja koji su, ratnim osvajanjima, pretvarali judejski narod u roblje i mučili ga do mile volje. I stoga, kad god bi narod zapadao u ropstvo, znao bi, samim tim, da je prekršio neka božja naređenja, što je opet budilo u njemu skrušenost i sklonost ka popravljanju, zahvaljujući čemu je mogao ponovo da se oslobodi; taj sistem samoregulacije delovao je besprekorno i precizno kao elektronski mozak. Tako je bilo i ovoga puta. Zbog svoje krivice sinovi Izrailjevi pali su pod vlast Hananaca. Car ovih poslednjih beše Javin ličnost u kasnijim događajima drugorazredna a vojsci njihovoj vojvoda beše Sisara. Javinov saveznik beše Ever, a njegova žena, Jailja, beše Sisarina prijateljica u najboljem značenju te reči. Među Izrailjcima, pak, sudijsko zvanje imađaše Devora, odlučna i čestita žena. Devora beše ona koja je dala inicijativu za ustanak Izrailja protiv vladavine Hananaca i koja ga je dovela do pobede. Devora beše snažna i odlučna 144 žena koja je, u retko susretanom jedinstvu, spajala u sebi silovitu strast sa sposobnostima stratega. I baš ona, vatrena proročica, sžda razjarenost naroda, održala je vatren govor kojim se pozivala na oružanu borbu protiv ugnjetača, ona je ulivala hrabrost u mekušna srca, ona je narod, rastočen dvadesetogodišnjim ropstvom, nadahnula za ustanak. Ona, neustrašiva sudilja, pozvala je k sebi dvanaest muževa, među kojima i Varaka iz plemena Neftalimova, i u njihovim srcima je usmrtila kolebanja i kukavičluk, nedostojne ljudi. Koliko još dugo vikala je razvihorene kose koliko dugo ćete još trpeti tuđinski jaram? Prolazi evo druga decenija kako pokorno povijate vrat pred osvajačem. Zar su već sasvim srca naroda vašeg ogrezla u salu podaništva? Zar ni jedna iskra časti ne može više da plane, u grudima ratnika? Zar niste više kadri da ukrešete u sebi nadu i zar ćete se za večna vremena pomiriti s tim da nosite sramno ime nevoljnika? Zar hoćete pokorno da nosite svoju sudbinu poput volova u zaprezi i večito da povijate ugojena leđa pod udarima biča vašeg gospodara? Odgovori joj Varak iz plemena Neftalimova: Rekla si, ženo, čast" i rekla si nada". Pazi šta zboriš i ne bacaj reči u vetar. Zar hoćeš da otpočnemo borbu u ime časti ili u ime nade? To su različite stvari, jer može da se očuva čast uprkos nadi. Ako to od nas tražiš, pristaćemo na to. Kažem mi" dvanaest muževa iz dvanaest narodnih plemena. Spremni smo da poginemo, ali biće nas dvanaest. Ipak, narod se ne bori kad nema nade, svaki vojvoda zna to vrlo dobro. Narod se bori za slobodu ili za hleb i može da stvori čuda ako se nada pobedi. No ako mu narediš da se bori kako bi spasao svoju čast u bitki koja je već izgubljena, okrenuće se od tebe. Dvanaest muževa daće svoje glave u beznadežnoj borbi, ali na njih će pasti samo podsmeh i prezir. Upamti da svaka nužnost postaje vrlina, a kada je ropstvo nužnost, robovi moraju da čine od njega vrlinu ako 5 Ključ nebeski 145

34 treba da očuvaju razloge postojanja. Upamti da će se uvek naći dovoljno propovednika nužnosti, koji će umeti ljude da ubede da je čast nositi omču o vratu, čim ona ne može da se skine. Upamti da svako želi da veruje kako deluje podstaknut plemenitom voljom, i da za svaku situaciju može da se stvori teorija koja će je okružiti oreolom veličine. Nema stvari koja se ne bi mogla proglasiti svetom, ako već postoji. A i sama svetlost lakše će se vezati uz nešto što postoji, nego uz nešto što tek treba da se dogodi, jer je lakše ostajati u svome stanju nego li preduzimati napor za promenu, a svakome je draža svetost do koje se lakše dolazi, što znači da svako više voli da poveruje u svetost nečega o čemu ne mora više da se stara. Zato materijalna prevaga lako dobija moralnu prevagu, zato svet realnosti ima toliko veliku duhovnu prevagu nad svetom mogućnosti. Ali ponekad svet mogućnosti odnosi pobedu. Stoga razmisli: hoćeš li da nam ukažeš na moguće svetove, ili samo na časne svetove? Hoćeš li da nam ukažeš perspektivu pobede, ili samo perspektivu slave pobeđenih? Kad začu te reči, Devora planu poput lomače prelivene uljem: O, ljudi, slabe vere, znači i vaša srca, srca narodnih otaca, izjeda crv sumnje? Zar i vi, koji treba da podstičete na borbu, mudrujete kao mule pred praznim valovom? Treba vam unapred sigurnost pobede da biste pristali da sperete sramotu sa svojih lica? Ali našto zasluga lišavanja sramote ako se već zna da ćete pobediti? Kakva je to zasluga, pitam, ako se ide u sigurnu pobedu? Glupa su vaša pitanja i plašljiva su vaša srca. Čast" ili nada", pitate. A kakva je tu razlika? Vaša je čast da pothranjujete nadu, a vaša je nada da ćete spasti čast. Sopstvenim kukavičlukom hoćete da opteretite narod, umesto da mu ulijete hrabrosti? Čekate nadu u pobedu? A gde je ona, ako ne u vama samim? Na šta čekate da bi pobeda bila moguća? Ona je uvek moguća ako postoji vera, a ako vere nema poraz je neminovan. No 66 ako odbijate, sama ću pozvati naš narod i, na vašu sramotu, povešću ga iz zemlje u kojoj robuje! Dvanaest muževa oboriše glave. Devora stajaše pred njima poput vatrenog stuba, neopterećena sumnjom, velika i nepobediva, puna nadahnuća i vere. Dvanaest muževa poverovaše Devori. Pod njenim vodstvom i pod vodstvom Varaka iz plemena Neftalimova, muževi Izrailja krenuše u boj. U podnožju gore Tavor, Izrailjeva vojska odnese veliku pobedu, a vojska hananska bi potučena do nogu. U poslednjem trenutku Sisara, hananski hetman, pobeže kukavički sa bojišta, zavara poteru i s očajanjem u srcu pohita ti polje gde stajahu šatori njegovih prijatelja Evera i Jailje. Jailja iziđe iz šatora da pozdravi prijatelja i kad vide Sisaru, ne moraše ni da pita bilo šta. Prašnjav, bez daha, posrćući od iscrpljenosti, Sisara je molećivo pogleda i obori pogled. No Jailja se osmehnu, dobronamerno i tužno. Ostavio si svoj mač na bojištu? upita mirno. Sisara pokri rukama lice i zaplaka. Pobegao sam iz bitke promuca s mukom. Izgubio sam mač. Dogodilo se najgore što je moglo da se dogodi. Vojskovođa jedini od cele vojske ostao živ u sukobu. Pošto neprijatelji ne uspeše da me liše života, moram to sšm da učinim. Moja se sramota ne da oprati. Jailja ništa ne reče, nego se opet osmehnu, uze Sisaru za ruku i uvede ga u svoj šator. Tamo se diže na prste, prebaci mu ruke oko vrata i poljubi ga u usta. Dragi reče jedva čujno ostaćeš kod mene. Sisara stajaše zbunjeno, a prigašeni pogled blesnu mu za časak iskricom nade. Kako upita nepouzdano nisi me se, znači, odrekla, osramoćenog kukavičlukom? Jailja mu reče da sedne i vitkim prstima milovaše ga po glavi. S' 67

35 Sisaro govoraše blago volim te, ne uprkos tvome bekstvu, nego zato ito si se odlučio na bekstvo. Godinama živim sred gomile neustrašivih. Osećanje straha kod nas je retkost. Ono što je retko, više se ceni; čim je oko nas toliko hrabrosti, sposobnost za strah i bekstvo zaslužuju da budu izdvojeni. Ti si naprosto nešto neobično i izuzetno i zato si dostojan ljubavi. Sisara diže na nju začuđen i nesiguran pogled. Kako? Zar sama retkost može da bude izvor - ljubavi? Zavolfela bi grbonju samo zato što nosi grbu među pravima? Naravno, ne radi se samo o retkosti, Sisaro. Radi se i o sadržini onog što je retko. Pokazao si se slabim, jer nisi izdržao na bojištu do smrti. I zašto bi trebalo da cenim baš snagu, koja počiva na spremnosti da se umre? Mnogo sam videla glupaka i bednika koji su se izlagali smrti, ali niko me nije zasenio takvim herojstvom. Razumno bekstvo cenim više od nerazumnog poturanja glave. Nisam pobegao razumno, Jailjo šapnu Sisara postiđeno. Pobegao sam iz straha, a ne iz proračunatosti. Rešio si se, dakle, na to da radije podlegneš strahu od smrti nego strahu od sramote. Zar i ti veruješ u onu glupu parolu: bolje smrt nego sramota! Sisaro, razmisli, mili moj. Bekstvo od jednoga i od drugoga isto je pobuđeno strašću prvo žudnjom za životom, drugo taštinom. Jer šta je sramota? Izvesno mišljenje kakvo drugi imaju o tebi. Stavljajući smrt iznad sramote podležeš bez svoje volje glasu tuđeg mišljenja, jer potpuno usamljen čovek ne može da se osramoti ničim, ali čovek potpuno usamljen može da se boji smrti. Smrt može da nas pogodi i u pustinji, ali sramota samo među ljudima. Braneći se smrću da te ne zadesi sramota, nisi više onaj koji jesi, gubiš svoju ličnost za račun straha od sopstvenog ogledanja u tuđim očima. Braneći se od smrti, ti jesi onaj koji jesi, autentičan i pravi to znači slab, pošto je slabost tvoja priroda. Ali ljubav zahteva od drugog čoveka da ostane onakav kakav odista jeste jer nema ničega što bi bilo više srasio s ljubavlju i što bi je bolje izražavalo. Jer ne voli se odista čovek zbog nekih njegovih određenih osobina ili vrlina, nego naprotiv, zbog njega se vole njegove osobine i vrline. Ja odista volim tebe, Sisaro, a ne tvoju snagu ili slabost. Da si jak, volela bih tvoju snagu, a pošto si slab, volim tvoju slabost. Volim tebe, pa onda volim i ono što tebi pripada, kakvo god ono bilo, i hoću samo da budeš onakav kakav si. Ali ljudi koji iskazuju odvažnost pred smrću, retko bivaju onakvi kakvi su, jer odvažnost pred smrču retko je delo prirode, nego se najčešće rađa nasuprot njoj. Uplašivši se pred smrću bio si odista onakav kakav si, što znači da mogu tim pre da te volim. Čudno je to što govoriš, Jailjo. Ali slušam te, jer mi daješ nadu koju sam činilo se, bio zanavek izgubio. Znam i to da ću ti rado priznati da si u pravu, čim opravdavaš nešto što sam već učinio, što znači nešto što je u meni već nepovratno. Moje bekstvo je prošlost, a prošlost traži svoja moralna opravdanja i hvata se za svako na koje naiđe. Zato primam to što govoriš, Jailjo. Koliko si ti ipak drugačija od Devore, koja je podsticala muževe svoga naroda da se izlože smrti u ime zbacivanja sramote u kojoj žive. Jailja se osmehnu opet nežno i tužno. Devora reče činjaše to onda kada je narod mogao imati nade u pobedu. A ti više ne možeš da imaš nade. Tebi je potrebna samo odbrana od očajanja. Kako, Jailjo? Znači, ti sama ne veruješ u svoju filozofiju koju si mi izložila? Zašto misliš da u nju ne verujem? Pa kažeš da je potrebna zato da bismo se branili od očajanja, a Devorinafilozofija,da bi podsticala nada Znači da su obe filozofije istinite? Nemoguće. Hoću da znam kako odista jeste. 162 a- 69

36 Za trenutak u kome živiš, Sisaro, odista je tako kako ti rekoh. Ali van toga trenutka? Uopšte, uvek i svuda, šta je istina? Zaspi, Sisaro, umoran si reče Jailja tiho. Nije sad vreme za razgovore. Ali reci mi samo, smatraš li odista da ne moram sebi da oduzimam život? Nikada nećeš to učiniti, Sisaro, i nema ni najmanje potrebe da to učiniš. Spavaj sada. Sisara zaspa kamenim snom. Jailja tiho priđe u ugao šatora, uze dug i jak ekser. Prinese ekser slepoočnici usnuloga i snažno udari po njemu teškim čekićem. Sisara umre spokojno, čak i ne uzdahnuvši. Tada Jailja začu nečije glasove iza šatorskog platna. Iziđe i ugleda kako joj se približava Varak, vojvoda pobedničke judejske armije. Jailja ga pozdravi uz osmeh i značajnim pokretom zadiže krilo od šatora. Jailjini motivi su nepoznati i istoričari se gube u nagađanjima. Postoje četiri verzije toga događaja i nijedna nije zadovoljavajuća: verzija barokna, verzija romantična, verzija naturalistička i verzija zdravog razuma. Prema baroknoj verziji, koja je malo verovatna, Jailja je dugo stajala nad uspavanim i govorila mu je ovako: Jadni Sisaro! Sve što sam rekla istina je, istina je takođe da ne moraš da dižeš ruku na sebe. Ja ću ti oduzeti život. Mnogo te volim i zato ću te spasti od sramote. Jer sramota je, na žalost, stvarnost od koje se ne beži. Čak i kada bi sačuvao život, bio bi ti nepodnošljiv, jer bi morao da živiš okružen drugima, jer su drugi naša stvarnost. Najbolje što mogu da učinim za tebe jeste da učinim da umreš, ne znajući za to. A ja? Mogu da živim, jer meni ne preti sramota. Preti mi samo mučenje savesti da sam te ubila. Treba li da je podnosim? Valjda samo zato da bih kaznila sebe zbog onog što ću za trenutak učiniti i što moram da učinim. Doduše, ako tako treba, zašto da kažnjavam samu sebe? Zašto? Zar zato što ne umem da te spasem? Niko to ne ume. Ali niko nije ni dužan da to učini, a ja sam dužna, jer te volim. Zato ću ostati da živim. Da bih to učinila, moram se praviti da sam te ubila kao saveznica tvojih neprijatelji, i moram se pred njima hvalisati što sam te ubila. Tek tada dotaći ću dno nesreće." Po našem mišljenju ta verzija, iako daje povezanu sliku celine, sasvim je lošeg ukusa i psihološki je malo verovatna. Romantična verzija je drugačija. Pretpostavlja da je Jailja od samog početka bila na strani Judejaca, a da su sve njene reči imale cilj da umire Sisaru i da ga navede da pođe na spavanje kako bi mogla da ga usmrti. Ubistvo je tada razumljivo, ali ceo prethodni razgovor je onda psihološki neverovatan. Naturalistička verzija: Jailja je bila iskrena u razgovoru, ali se potom uplašila da će je neprijatelj ubiti zajedno s ljubavnikom, i usmrtila ga je prosto iz kukavičluka. Tu bi sad bilo teško ukloniti suprotnost između sume hrabrosti potrebne za ubistvo i stepena kukavičluka koji bi bio motiv toga čina. Zdravorazumska verzija: Jailja nije uopšte nameravala da ubije Sisaru, ali Jehova, koji je bio saveznik Izrailja, u poslednjem trenutku je na čudotvoran način promenio njeno srce što je za njega predstavljalo sitnicu, ili ju je, mehanički upravljajući njenim pokretima, upotrebio kao oruđe zločina. U korist ove verzije ima mnogo argumenata, ali ni oni ne uklanjaju sve sumnje. Pre svega, za normalno Jehovino postupanje, način delovanja bio bi previše suptilan i rafinovan. No bilo kako bilo, cela stvar je prekrivena tajnom, čije razjašnjenje dopušta mnogo interpretacija. Zavisno od interpretacije, naravoučenija koja proizlaze iz cele priče potpuno su različita. A ipak postoje naravoučenija koja zadržavaju vrednost u svim interpretacijama. Evo nekih od njih: 162 a-70

37 Naravoučenije prvo: misli se, ponekad, kako je herojstvo neka naročita afirmacija individualnosti. Stvar stoji, očevidno, sasvim suprotno: individualnost dolazi do glasa u kukavičluku, koji je univerzalna ljudska priroda. Herojstvo uništava ličnost bez ostatka i utapa je u verovanjima, predubeđenjima i ocenama njene sredine: jer samo kroz odnos prema vrednostima priznatim u nekom društvu može da se bude heroj. I obrnuto, može se biti kukavica samo za sopstvenu upotrebu. Zato kukavica često biva izuzetna-ličnost, koja se znatno uzdiže iznad nivoa svoje okoline i koja narušava njene navike. Naravoučenije drugo: u svakoj borbi neko mora da se osramoti. A svet se ipak kotrlja dalje. Naravoučenije treće: nema životne filozofije koju razuman čovek ne bi umeo ubedljivo da obrazloži. Naravoučenije četvrto: i ovako ne valja i onako ne valja. Ništa ne valja. 16. Solomun Ili Ljudi kao bogovi Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj potpuno zamro. Govorimo ipak o vremenima kada je ponavljamo taj običaj još bio na snazi i kada je često bivao praktikovan kato od ljudi, tako i od bogova. Gospod u tom pogledu nije predstavljao izuzetak, a njegov postupak, koji želimo da opišemo, počivao je baš na objavi rata svome vernome sluzi Solomunu. Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim 73

38 dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun je postao do te mere obestan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast. Gospod je cepteo od besa. Očajnički je posmatrao kako konkurenti, što su gurali već ostacima snage i za koje se on nadao da će ih za koji čas konačno uništiti, odjednom dobijaju rumenilo, počinju da se goje i pokazuju sve veću životnost. On sam je, međutim, kopneo i drtaveo, lišen žrtava i vernih srdaca, osećao se sve gore i patio, a pogled na tuđe hramo- ve, podignute kao na porugu, u centru njegove rođene prestonice, dovodio ga je do napada nesavladivog besa, opasnog za njegovo zdravlje i za zdravlje svih stanovnika zemaljske kugle. Solomun je bio svestan svoje dvosmislene situacije i osećao se pomalo nelagodno. Ponekad je pokušavao da se pobuni kad bi ga žene primoravale na nove ekspense za račun tuđih božanstava, ali to se uvek završavalo porazom. Misao na Gospoda nije mu davala mira. Bog je beskrajno milostiv" ponavljao, je ponekad rečenicu naučenu u katehizisu. Ali u dubini duše, naravno, sšm u to nije verovao. Završilo se kao što se i moglo predvideti velikim skandalom. Najpre je bila samo kratka depeša Solomunu: Odmah prekratiti sa idolopoklonstvom. Gospod". Usledio je odgovor: Dobro, dobro. Solomun." Posle čega su, naravno, hramovi nečistih bogova i dalje nicali u prestonici kao gljive posle kiše, uspešno istiskujući pravu veru. Nastupi nova izmena telegrama u ultimativnoj formi: Čini se da smatraš moje strpljenje beskrajnim. Gospod." Odgovor stiže bez odlaganja: Da. Solomun." I opet replika:,,u takvom slučaju pripremi se za vest da si ga beskrajno zloupotrebio. Gospod." Sada stvar dođe na oštricu mača. U Jerusalim stiže Gospodov izaslanik, riđi heruvim sa binoklom, i bez kucanja uđe u carevu dvoranu za audijencije. Razbaškari se u fotelji i bez uvoda objavi odlučnim glasom: Gosp9d zahteva likvidaciju lažnih kultova u roku od dvadeset i četiri časa. U protivnom izjavio je sva odgovornost zbog ishoda spora pašće na cara Solomuna. Solomun beše čovek u kome ambicija i strah stalno vodahu međusobnu borbu i u čijem ponašanju svaki čas neko od ovih stanja uzimaše prevagu. Ovoga puta razljutiše ga izaslanikove pretnje i u njemu prevagnu ambicija. On tada reče, praveći se začuđen: 162 a-74

39 Gospod? A po kome to principu on ocenjuje jedan kult kao lažan, a drugi kao istinit? I šta uopšte treba pod tim da razumem? Heruvim, za časak, zaneme zbog ove bezočnosti. Koristeći se njegovom zapanjenošću Solomun nastavi da pita: Znači, dotle je došlo da ne smem da odajem počast kome ja hoću? A zašto Gospod misli da samo njemu jedinom treba da se klanjam? Možda bi hteo da me ubedi kako Oziris i Astoret i ostali bogovi koje je naš narod odlučio da štuje, uopšte ne postoje? Na taj način stvar postade jasna. Heruvim brzo povrati vlast nad sobom i s jetkom učtivošću izjavi: Moj pretpostavljeni nije me ovlastio da vodim diskusije na temu postojanja ili nepostojanja vaših bokčića. On ne smatra da bi se metafizičkim sporovima mogla pomutiti suština pitanja. Sa svoje strane mogu dodati da je postojanje ili nepostojanje tih figura sasvim nevažno za stvar. Jeste li vi svesni da je Gospod vaš prijatelj koji ne želi ništa sem vašeg dobra? A zar Gospod zna bolje od mene šta je za mene dobro? upita Solomun. Odavaću počast onim bogovima koji mi donose više koristi. Heruvim na to klonu i bespomoćno se osvrnu. Takav cinizam još nikad nije imao prilike da čuje, stoga više i ne umede da preduzme, u odnosu prema Solomunu, nikakvu doslednu taktiku. Samo ogorčeno reče: Vaš otac David sasvim se drugačije ponašao prema svom Bogu. Solomun sleže ramenima. Napredak čovečanstva počiva, između ostalog, i na tom što sinovi postupaju drugačije no njihovi očevi izrecitova rečenicu koju je nekad čuo od jednog ateiste. Taaa-ko? promrmlja heruvim sasvim zbu- njen. Malo poćuta, a onda očajnički viknu: Ali to je idolopoklonstvo! Ti kultovi su lažni. Šta znači: lažni? upita Solomun. Razni bogovi bore se za blagonaklonost ljudi; svaki hoće kult za sebe pa zato i postupaju po načelu sopstvene koristi. Sto se mene tiče, kao što je poznato iz Biblije, stvoren sam po slici i prilici božjoj. Prema tome, postupam po istom principu. Odajem kult onome od bogova koji mi više obećava. Kult nije pravi ili lažan, nego manje koristan ili više koristan. Iskreno govoreći, Gospod je nesnosan, škrt, osvetoljubiv, okrutan. Ne znam zašto, ako je meni drago, ne bih mogao da pređem u službu drugog? Zato što je samo on vaš Bog i Bog vašeg naroda. A zašto, moliću lepo? Zato što ste, u suštini, vi prijatelji. Šta to znači? prasnu Solomun. Ta reč mi ništa ne objašnjava. Vrlo prosto. To znači da se vaši interesi poklapaju, dok se interesi vaši i onih drugih bogova razilaze. Razilaze se dok ja ostajem veran poštovalac Gospoda. A kad počnem da štujem one druge, situacija se menja.. E, baš u tome i jeste vaša greška reče heruvim. Poslednji priručnik transcendentnog monoteizma, popravljeno izdanje, objašnjava taj problem savršeno jasno. Heruvim poče da čeprka po tašni, izvadi iz nje umašćenu knjižicu i našašvi odgovarajuće poglavlje pod naslovom Jedinstvo imanencije i transcendencije, pročita sledeći odlomak: Na čemu počiva prijateljstvo Gospoda i izrailjskog naroda? Prijateljstvo gospoda i izrailjskog naroda počiva na tome što se njihovi interesi poklapaju. A na čemu počiva zavađenost svih ostalih bogova i. izrailjskog naroda? Zavađenost svih ostalih bogova i izrailjskog naroda počiva na tome što se njihovi interesi razilaze. Neki pitaju: da li se interesi Gospoda i 162 a-76

40 naroda uvek poklapaju, ili pak nekada dolazi do razilaženja? Takvo je pitanje detinjarija. Transcendentni monoteizam uči da treba tačno razlikovati suštinu stvari od površine pojava. Neslaganje između svih ostalih bogova i izrailjskog naroda nalazi se u samoj suštini stvari; ne može da bude uklonjeno pošto u samoj suštini stvari među njima nema harmonije. Međutim odnosi između gospoda i izrailjskog naroda, u suštini, počivaju na prijateljstvu. Da li ipak ne može između njih da dođe do nesuglasice? Na izgled, svakako, može. No ako se ne zadržavamo na površini pojava, nego posegnemo u dubinu, pokazuje te da su u suštinf oni u prijateljstvu. Na čemu, u tom slučaju, počiva razlika između suštine stvari i površine pojavi? Razlika između suštine stvari i površine pojava počiva, u tom slučaju, na tome što se nesuglasice pojavljuju na površini pojavi, ali u suštini stvari ostaje prijateljstvo. To prijateljstvo treba razvijati i jačati, kako bi se lakše moglo ići napred. Oni koji ne shvataju razliku između suštine stvari i površine pojavi, nikad neće biti pravi transcendentni monoteisti. Ti ljudi moraju još mnogo da uče." Pročitavši te reči, heruvim zaklopi knjigu i trijumfalno njome zatrese. Vidite li povika vidite li kako stvar stoji! Nadam se da je sad sve jasno. Ova knjiga, remek- -delo stila i remek-delo jasnosti, daje odgovor na sve vaše sumnje. Suština stvari i površina pojava, eto gde se nalazi glavnina pitanja! Solomun protrlja čelo i nepouzdano pogleda na muža božjeg. Čini mi se da je to nešto iz filozofije reče potištenim glasom. Moram priznati da sam u školi uvek imao jedinicu iz toga predmeta. Zar ne biste mogli jednostavnije da mi objasnite o čemu je reč? Kako da ne! Radi se o tome da će prijateljstvo između Gospoda i vašeg naroda biti, u svakom slučaju, vraćeno, pošto to zahteva suština stvari, 162 Ali praktično, kako ja to da razumem? Praktično se radi o tome da je Gospod rešio da uništi vas i celu državu kojom vi vladate. Poslat sam baš zato da vam to saopštim. Sad već razumem. Znači, Gospod mi objavljuje rat? Baš to. Veoma tačno ste to uvideli. Solomun se diže iz fotelje, malo pobledevši, i još upita: I šta mi vi, u stvari, savetujete u toj situaciji? Ništa vam ne savetujem osmehnu se heruvim dobrodušno. Stvar-je predodređena. U ovom trenutku nema govora ni o kakvim pregovorima. Država će biti uništena, a jedanaest od dvanaest njenih delova biće joj oduzeto. Ako je stvar predodređena, čemu ceo ovaj razgovor? Mogli ste mi to isto reći odmah, umesto da me učite filozofiji. Gospod ne preduzima nikakve korake bez naučnog obrazloženja. Treba i vi da shvatite teoretske osnove svoga pada. Ne shvatam samo jedno. Ako će država biti razbijena, ako će doći do rata i ako će hiljade ljudi izginuti, zašto se to onda naziva težnjom ka prijateljstvu? Heruvim nezadovoljno zavrte glavom. Veoma slabo se razabirate u teoriju reče odlučno. Pa rekao sam da se radi o jačanju prijateljstva između vašeg naroda i Gospoda. Nesuglasice između vas javljaju se samo na površini pojava, ali u suštini stvari je prijateljstvo. Treba ga obnoviti. I baš to čini Gospod. I više nema spasa? Nema. Životni zakoni su neumoljivi. Vaše prijateljstvo mora biti ponovo uspostavljeno. To je valjda sve što imam da kažem. Aha, zaboravio sam. Gospod je molio da dodam da će prema vama ukazati samilost iz obzira prema vašem ocu, Davidu. S tim u vezi, dozvoliće vam da mirno umrete, a povraćaj prijatelja- 79

41 stva nastupiće odmah posle vaše smrti, pomoću raznih vojski koje će izvršiti najezdu na vašu zemlju. Drugim rečima reče Solomun mucajući prijateljstvo između naroda i Boga, pomućeno mojom krivicom, biće uspostavljeno bez moje kazne, nego ubijanjem dela moga naroda. Smatrate li da je taj izlaz razuman? Božja pravednost je neshvatljiva odgovori heruvim, dižući pogled prema nebu. E, to je nešto drugo. U tom slučaju najzad je sve jasno. I razgovor se završi u atmosferi uzajamnog razumevanja. Njegov dalji tok napisala je istorija. Cela. priča sadrži mnogo problema, od kojih su tri glavna: problem objave rata, problem zavađenosti i prijateljstva, problem kažnjavanja naroda zbog kraljeve krivice. Svaki problem nalazi odgovor u vidu odgovarajućeg naravoučenija. Naravoučenije prvo: potezali smo, u početku, da je objava rata akt prijateljstva. U suštini je tako, i to još jednom dokazuje da su, u suštini stvari, odnosi između Gospoda i Solomuna počivali na prijateljstvu: jer Gospod mu je objavio rat. S druge strane, baš u tom slučaju objava rata nije mogla smetati Gospodu da stvar dovede do kraja; pošto je on i inače svemoćan, nije se, znači, ovim aktom velikodušnosti izlagao nikakvoj opasnosti. No i pored svega, bio je to ipak \ kurtoazni i džentlmenski akt. Iz tog se vidi da moćni mogu sebi da dozvole istinsko prijateljsko učvršćivanje prijateljstva no ipak samo oni beskrajno moćni. Naravoučenije drugo: pokazuje se, štaviše, da je akt prijateljstva ne samo objava rata, nego i same ratne akcije ukoliko teže ka jedinstvu. A one uvek teže ka jedinstvu, jer nema boljeg sredstva za obezbeđenje jedinstva no što je rat. U tom smislu početak rata je gotovo uvek prijateljski akt. Nema pak doktrine koja više želi jedinstvo no što je vera u jed- noga Boga. Zato militarna civilizacija cveta u okviru monoteističkih religija. Naravoučenije treće: dopustiti caru da mirno umre, a za njegove krivice kazniti narod čini se, da nije sasvim pravedno. Ali za Boga je to pravedno, jer on ima na raspolaganju još i posmrtne kazne, kojima zemaljski kraljevi ne raspolažu. A pravednost počiva na tome da se krivac ne ostavi bez kazne, a ne pak na tome da se kažnjava nevin. Ovo poslednje nema značenja: jer ionako su svi kažnjeni. Inače bi smisao života bio nerazumljiv. Ostaje još jedna refleksija bez naravoučenija. Ljudi se među sobom bore za to kome bogu treba da ukazuju poslušnost. Bogovi se među sobom bore za ljude koji će ih slušati. Ipak i jedno i drugo borba bogova između sebe i borba ljudi između sebe konačno se obavljaju ljudskim rukama. Sve dosad nije pošlo za rukom da se ta situacija izmeni. Ali ne leži tu neuralgična tačka uzajamnih odnosš između zemlje i neba. Najvažnije je to da bogovi stalno traže od ljudi jednoznačno deklarisanje za jednu ili drugu stranu i ne podnose nejasne situacije. Na taj način, preko svog pritiska, oni unose u zemaljski život žaljenja dostojan karakter izbora i oduzimaju čovekovom postojanju onu prijatnu dvosmislenost koja spada u glavne životne draži. 80

42 17. Saloma ili Svi ljudi su smrtni O Salomi, lepoj igračici cara Iroda, napisane su razne stvari. Posvetio joj je jednu od svojih divnih pesama Gijom Apoliner: Pour que sourie encoi ime fois Jean-Baptiste Sire je danserais mieux que les sćraphins... O Salomi kneginjici srebrnih stopala napisao je komad Oskar Vajld. O Salomi je napisao him : nu Jan Kasprovič: Saloma, raspustivši bronzane uvojke kose Kao krvavo crvenilo požara... Salomino lice naslikao je jedan od Leonardovih učenika Luini. Naslikao ga je u mašti, jer nije mogao neposredno da je vidi. Ne verujemo da bi je naslikao potpuno verno. Saloma ima na toj slici lice spokojno, samo lako zamišljeno, ali zainteresovano, a njen pogled odaje, sem radoznalosti, još i izvesnu krutost i ravnodušnost ili čak nesvesnu okrutnost. Drugačija je no u Vajldovom komadu, drugačija nego u Apolinerovoj pesmi, i drugačija, takođe, no što je mi zamišljamo. Svi pamtimo Salominu istoriju onako kako su je ispričali autori jevanđelja. Ona sugeriše da je car Irod (samo ne onaj što je naredio da se izvrši pokolj dece, nego njegov naslednik) bio okrutan čovek, ali se u svojoj okrutnosti kolebao; da je njegova ljubavnica bila odlučna u okrutnosti i da ga je htela navesti da ubije proroka Jovana; da je po njenom nagovoru 82 njena kći Saloma zatražila od cara prorokovu glavu kada joj je car, oduševljen njenom igrom, dozvolio da zatraži što god poželi; da je taj zahtev izvršen, a prorokovu glavu su sluge donele na tanjiru. Ta istorijaje, u glavnim tačkama, (ipak ne u svim) autentična, samo ipak postaje nerazumljiva usled toga što je hroničar zaobišao niz detalja važnih za celu stvar. Posebno sugeriše kako je Irodijada bila uzrok Jovanove smrti, a Saloma njeno bezvoljno oruđe. To je lažna sugestija. U stvari je bilo ovako: Lepa igračica Saloma zaljubila se u proroka Jovana. Prorok Jovan je bio držan u zatvoru u carevom, vrtu, pod stražom naoružanih žandarma, ali je ipak često izlazio u vrt, na mesta koja su bila dobro čuvana. Kada je Saloma izlazila zorom iz stana, prolazila je pored zatvorenika, koji je stajao naslonjen o visoku piniju, visok, bradat i snažan, s rukama zabačenim na leđa. Nepomičan, posmatrao je devojku zelenim očima u kojima je Saloma čitala koliko je bio uveren u istinu koju je propovedao, i do koje mere ga ništa nije moglo pokolebati. Stajao je tako satima, kao kip, zagledan u prostor, ćutljiv, pun prezrivog razumevanja za ljude koji su ga okružavali. Stražari su, iz dosade, zapodevali ponekad s njim razgovor, a na njihova pitanja Jovan je odgovarao kratko i bez kolebanja. Znaš li, Jovane pitahu ga da ti preti smrt? Znam, braćo odgovarao bi Jovan, a reč braćo" izgovarao je na takav način da, iako je trebalo da ga izjednači s vojnicima, svako osećaše koliko je mnogo njome počašćen. Još si mlad, Jovane govorili su vojnici zar je vredno da umreš tek tako, ne zna se za šta? Vredno je, braćo govoraše Jovan. I zna se za šta. A za šta to umireš? Za istinu, braćo. A šta li je baš ta istina? pitahu dalje vojnici, jer su se mnogo dosađivali. 6* 83

43 Istina, braćo, počiva na tome da čovek umire samo jednom. Tada bi vojnici sažaljivo klimali glavama i govorili: Zar za takvu istinu koja je poznata svakom detetu, za takvu istinu umireš? Eh, Jovane;* pomutilo ti se u glavi! Zatim bi odlazili u stranu, kockali se i pili vino. Bili su to dobri ljudi, neuki i spokojni. Čuvali su Jovana jer im je naređeno, ali nišu osećali mržnju prema njemu. Saloma, otmena Saloma, svakodnevno je prolazila pored proroka u ritama i ponekad je zastajala po strani da bi oslušnula ove razgovore. Gledala je kao omamljena u Jovanove oči, a on je ponekad bacao na nju ravnodušan pogled, bez osmeha. Mnogo dana prolazila je Saloma, divna igračica, pored zatvorenika i svakim danom je sve duže zastajala pored njegova drveta. I jednom se najzad odvažila da mu se obrati: Kažeš, proroče, da čovek umire samo jednom. Ali svi to znaju, i kakva je to nauka? Niko od vas to ne zna odgovori Jovan. Da to znaš, Salomo, odavno bi prestala da se osmehuješ. Ne znam šta govoriš, proroče. Ali čak i kada bi bilo tako, šta imam od istine od koje ću prestati da se smejem? Ništa više, Salomo, Salomo. Ništa više. Zaista se dobija samo to da se ima istina. Ništa više, Salomo, Salomo. Tada igračica reče tako tiho da je ne čuju stražari što behu u blizini: Hoćeš li da me naučiš svojoj istini, Jovane? To nije moja istina, Salomo; ona je takođe i tvoja, iako to ne znaš, ona je istina nas svih. Naučiću te istini, ali time nećeš biti srećnija. Naučiću te istini, jer ljudi treba da znaju svoju istinu. Od toga dana Saloma je svakodnevno dolazila proroku Jovanu, a on joj je svakodnevno, glasom ne- 162 što suhim i monotonim, gotovo uspavljivim, govorio reči velike istine. Sačuvali su se samo nepovezani delići Salominog dnevnika u kome je ona zapisivala svoje razgovore s Jovanom. Čitamo tamo jedva odlomke rečenica, koje ovako zvuče: pošto sve što je završeno, ma bilo i veće od puta što vodi u nebo, jeste takođe ništavilo..."; i drugi odlomak:... ako je svaka konačnost vrelo očajanja, koliko je onda očajnije ono što je beskonačno..."; i treći fragment: '... a kada shvatiš da nećeš upoznati mir, nego ćeš noću napustiti svoj dom i svoj grad, jer im ne pripadaš, i svoje roditelje, jer im ne pripadaš, i svoju decu, jer im ne pripadaš, i krenućeš u traženje, i želećeš samo jedno: da večno poričeš ono što jeste, a kada samo poričeš, želećeš da porekneš i sopstveno poricanje, dok najzad..." Saloma je svakodnevno odlazila na učenje k Jovanu proroku i iz dana u dan osmeh se gasio na njenom licu, ali iz dana u dan je bolje i lepše igrala pred carem; igrala je prosto ne dotičući zemlju nogama, i svima što su je gledali činilo se da to ne igra Saloma, nego sećanje na nju, jer samo u sećanju dešavaju se tako lepe stvari. I zavole Saloma proroka, i Jovan joj beše u pameti neprekidno i bolno, i hranjaše se njenim sećanjem kao što se parazit hrani drvetom. I prorok Jovan zavole Satomu igračicu i svakod- EK> s čežnjom iščekivaše trenutak kada će se ona viti u njegovu zatvoru, kuda je stražari puštahu jajući joj se duboko, jer ona beše kći carske ljubavnice. I napoji je Jovan mudrošću, a Saloma s trudom nosaše teret njegove tužne nauke. Dok ne dođe dan kad ona reče: Svemu si me naučio, Jovane. I šta dalje? A Jovan odgovori: Ja sam carski zatvorenik, Salomo, a zatvorenici nemaju sutrašnjice, no samo današnji dan. Neću nikad izići iz mog zatvora sve do onog dana kada će izneti moje mrtvo teto; a to će biti kada car ushte. a- 85

44 Jovane, Jovane, pa kako će onda biti? Treba da poričemo ono što jeste, a možemo to da poričemo samo time što ćemo poreći sopstveni život, jer naš život ne može da bude drugačiji no što jeste. Da, Salomo, samo smrću možemo da ga poreknemo. Ali zatvorenici nemaju prava na smrt, moraju da je osvoje. Osvoji je za mene i za sebe, Salomo. Učiniću to, Jovane. A kad nas ovde ne bude, da li ćemo još biti zajedno, Jovane? Kuda se umire, Jovane? Ali Jovan ne odgovori na to pitanje. Toga dana uveče, Saloma je igrala u carskom vrtu, i igrala je lepše no ikad u životu, a gledaocima se činilo da se to oblak uskovitlane magle diže i pada na zemlju. I kad je završila uz buru aplauza, upita je oduševljeni car čime može da je usreći za tako izuzetnu umetnost. I pre no što stiže da izgovori reč, majka joj šapnu na uho prigušenim glasom: Zatraži glavu proroka Jovana. Careva ljubavnica je, naime, najviše mrzela proroka Jovana, a uz to je smatrala možda s pravom da je smrt najveće zlo kakvo se može naneti čoveku. I Saloma reče glasno i jasno: Naredi da mi donesu, care, glavu proroka Jovana. Žamor zgražanja prenese se kroz dvoranu, a kralj se rastuži i malo poćuta; nije se usuđivao dotle cte usmrti Jovana: nešto iz bojazni od zatvorenog proroka, a nešto iz poštovanja prema njemu. Ali reče odmah zatim vojnicima glasom nesigurnim i malo oneraspoloženim: Donesite prorokovu glavu na krugu. Tada nastade tišina. A kad udar sekire objavi svima da se završilo zemaljsko lutanje proroka Jovana, uzdrhtaše svi i mračni vihor prolete kroz carsku dvoranu. I svi kao da zastadoše u uzdrhtalosti do trenutka kad dželat unese na krugu glavu iz koje je isticala krv. Žene su, tresući se, grizle maramice, a muškarci su se trudili da gle- daju u stranu, iako ih je izgled mučeničke glave neodoljivo privlačio. Saloma je stajala na sredini dvorane smešeći se neodređeno; ona jedina nije drhtala, nije okretala glavu. Gledala je pravo na krvavi trag nečeg što prethodno beše prorok Jovan, na staklaste oči začarane hipnozom smrti. A kada gosti, probuđeni iz ukočenosti, u hitnji napustiše dvoranu, osta u njoj Saloma. Dugo stajaše nepomično, a zatim pođe u svoju sobu i izvadi tanki bodež. Ali tek što ga uze, seti se prorokova glasa koji zazvuča u njenim ušima:...da čovek umire samo jednom". Pokoleba se, a bodež joj ispade iz ruke i uz piskav zveket prsnu na podu. I još glasnije zazvuča u Salominim ušima Jovanovo ćutanje kad ga je upitala: Kuda se umire?" Zatim ona reče sebi: Zajedno s Jovanom trebalo je da poreknemo ono što jeste, a samo smrću mogli smo to da poreknemo i da pobedimo ono što je neminovno; a smrt je, međutim, najneminovnija od svega na svetu. I evo, nema više proroka Jovana. Zar samim tim nismo već porekli ono što jeste i što je završeno? I pošto već nema Jovana, nije li zajedno s njim umrlo i njegovo znanje? A ako jeste zašto bih se ja ubijala radi znanja koga više nema, i koje je bilo važno samo do trenutka kad je on bio živ?" Zatim Saloma sede za sto i u svoj dnevnik zapisa šest istina koje je naučila jpga dana: Prva: Naša veridba sajstinom ne može trajati duže od veridbe s čovekom koji ju je doneo. Druga: Sopstvenom smrću moguće je sopstveni život samo potvrditi, ali ne i poreći ga, pošto tek naša smrt čini naš život konačno nepromenljivim. Treća: Prorok Jovan nije bio u pravu govoreći da se samo jednom umire. Jer niko ne umire za samog sebe, čim ne može da preživi sopstvenu smrt; umire se samo za druge, a za druge se može umreti više puta. 162 a-86

45 Četvrta: Ćutke sam se obavezala pred prorokom Jovanom da ću umreti zajedno s njim. Da li me vezuje obećanje, pošto njega već nema? Zar može da postoji veza između mene i ništavila? Pošto Jovanova smrt postoji za mene, a ne za njega, i pošto posle smrti postoji on samo za mene, a ne za sebe to je onda moja veza sa mnom samom, veza koju mogu da prekinem u proizvoljnom trenutka Nemoguće je biti kriv pred ništa vilom. Ergo..." etc. Druge istine iz Salomina rukopisa nisu mogle da se raščitaju. Ostaje pitanje: da li je Saloma kriva za Jovanovu smrt? Očevidno nije, čim je dovela do njegove smrti rukovodeći se njegovim vlastitim principima, i uz to u saglasnosti s njim. Trebalo je da sama sebi zada smrt. To je istina, ali time se ne postaje krivom za nešto za šta ne bi bila kriva da je sebi zadala smrt, jer niti smrt ne oslobađa od krivice, niti uzdržavanje _ od smrti ne čini krivim. Znači uopšte je nevina? upitaćete. Glupo pitanje. Kada bismo umeli na njega da odgovorimo, naš svet bi odavno podsećao na tablicu množenja. A tada biste videli koliko bi bio gori od postojećeg. n RAZGOVORI SA ĐAVOLOM \

46 Velika propoved oca Bernara Najdraži moji, o, najdraži moji, o velikoj stvari raspravljaćemo danas ili možda, uostalom, ne uopšte o velikoj, šta ja govorim, svakako da nevelikoj, nego o maloj, maleckoj; najmanjoj na svetu, to je jasno, jer ako je Tvorac najveći, onda onaj koji mu se najviše protivi mora biti najmanji, najmanji, dobro kažem, dakle ne govorimo ni o kakvoj velikoj stvari, nego o potpuno maloj, o najmanjoj, o onome što je u stvari ništa, prope nihil, upravo zato što je Bogu najviše protivno. Pa ko je onda to ili šta je onda to što je Tvorcu najviše protivno, upitaćete, najdraži moji, a ja odgovaram: sami znate, voljeni, sami znate onoga što se Bogu i veličini njegovoj svojom ogavnom malenkošću najviše protivi, ho, ho, dobro vi znate ime njegovo, čak bih rekao da ako uopšte nešto znate, onda znate baš to ili baš toga toga malog lukavka, ismevača, podrugljivca, okrutnika, znate ga, znate, ponavljam, a ako znate, zašto onda o njemu i da vam pričam? Ali ja ću vam pričati, rođeni moji, jer vi ga znate, ali odistinski ga ne znate, jer mu se klanjate do pojasa i službu mu služite, dragi moji, i to svakog dana, svakog časa šta ja govorim, svakog minuta, stalno, neprekidno mu službu služite te ga tobože znate, a ipak, braćo moja i sestre moje, ne znate odistinski ko li je on i otkuda on takvu silu ima, to znači da baš sile nikakve nema, jer se on ne svojom silom, nego slabošću stravičnom, nemoći groznom protivi 91

47 Bogu i sili njegovoj, pa zašto onda u zamke njegove bespomoćnosti okrutne upadate, zašto ga na rukama nosite, negujete, milujete, rođeni moji, mazite ga, zašto, pitam, zašto...? Ala se umorih, mili moji, zaduvah se, dah izgubih, - ali ništa, mili, ništa, odmah sam o tome velikom, o tome malom, hteo reći, znaći, o tome malom odmah ću vam kazati sve što treba, a to zato, najdraži moji, da biste odsad znali kako s majstorijama njegovim da izlazite na kraj, kako smicalice njegove da prozirete, kako zamke i omče da zaobilazite, lukavstvima da se ne podajete, udare da uzvraćate, podvale da odbijate, laži njegove na svetlost dana da izvlačite, prevare da otkrivate, pakosti sve bez milosti da osuđujete. Pa i gde se sve to smešta, te podvale đavolje, te prevare i pakosti, gde ih tražiti, kako s njima izlaziti na kraj, rođeni moji, gde stanište satansko otkriti i u samom gnezdu neprijatelja zanavek pogoditi to je baš ono što čini predmet današnje propovedi, eto 0 čemu, braćo i sestre, hoću da vam govorim, i već vam govorim, slušajte, slušajte ovo što ionako svi znate, ali što nije dovoljno da biste znali, jer morate još znati da i ja to znam, ja, pastir vaš i zaštitnik, savetnik 1 branitelj vaš pred gnevom đavolskim. Odnekud, nije negde drugde, paklenik okrutni, sedište svoje izabrao, nego u vama samima, tako je, u duši vašoj i utrobi vašoj, tamo je on, tamo je sebi dvore ugodne našao, tamo zaklon bezbedni, odande na pogibelj vašu zaveru kuje, na nevinost vašu, mili moji, vreba, odande lukavstva svoja pušta i otrove, u vama samima, jeste, jeste, vi ga u sebi nosite, u samima sebi, kao što je Jona kita u trbuhu nosio, to znači kit Jonu, htedoh reći, ali možda se tu uopšte ne radi o Joni, ni 0 kitu, jer je to nevažno, to jest, Jona je važan, jer je 1 čovek Božji, nego je kit nevažan, jer nije bio čovek Božji, te se ne radi tu o kitu, a ako nema kita, onda nema ni Jone, te ostavimo uopšte Jonu i kita, jer se o drugom nečem radi, dakle, vraćajući se na stvar, 162 šta ja ono htedoh, oh, pa da, to da vi tog izdajnika u sebi unutra, u samoj nutrini nosite, i to ne u jednom komadiću tela, ne u glavi samo ili u nogama samo, nego svuda, svuda u svakom deliću toga vašega gnusnog tela i te gnusne duše, rođeni moji, najdraži, nosite đavolju zarazu, silu sotonsku, ili tačnije besilje, kao što već rekoh, da, da, u glavi vašoj on sedi, kušač, mozak vam sputava, i u trbuhu vam sedi, u želucu, žderanja, i u udovima stidnim za rađanje pridatnim, braćo moja i sestre tu tek, ho, ho, kako sedi, raspusnik nezasitni, i u utrobi vašoj, rođeni, sedi, gnev i žuč pljujući, i u srcima vašim, gde se misli nečiste legu, i u krvi prebiva, na grozne nečistote vas podstičući, i u rukama stidljivim sedi i bezobrazluke njima spravlja, i u crevima sedi, nego šta, i u očima, u očima sedi, požudno na svet zirkajući, i u ušima radoznalim sedi, radim da saznaju za novosti, i na jeziku ho, ho, još kako na jeziku sedi, zborom klevetničkim zevajući i huljenjima, i lažima, i jeresima, svuda, svuda, najmiliji moji, od glave do nogu, po ćelom vašem telu tumara pakosnik nečisti, sve udove na greh podstiče, kao lutke vas pokreće, na zlo navodi, obećava, tera vas gadosti da činite, a vi mu, rođeni moji, poslušnost odajete, u pandže mu okrutne upadate, ne možete s njim na kraj da iziđete, svi pod vlast njegovu bez nade upadate, žene i muškarci, devojke i momci, starci i starice, pa čak i deca jedva od zemlje, odrasla, šta govorim čak i dojenčad, nevinašca, novorođenčad, avaj! čak i plodovi iz krila majčina neizišli, jedva začeti, svi, svi, oh, kakav je to očaj, najmiliji moji, kakva tuga, gledati vas tako od neprijatelja zarobljene, na službu sramotnu prisiljene, na podsmeh izložene, gnevu Božjem prepuštene, jer, najmiliji moji, sekira je korenima već prinesena, iam enim securis ad radićem arborum est posita... Oh, prijatelji moji mili, kad biste onako pažljivo na duše svoje pogledali, zagledali se, iglicom zaparali savest svoju, ne daj Fože šta biste tamo otkrili a- 93

48 šta bi se pokazalo očima vašim, ne daj Bože, velim, i to ne onima najgorima od vas, ne onima što bez stida udove i siročad plačnu kinje, muževe ubijaju, sodomijom razvratnom sačuvaj Bože telo i duše kaljaju, ne njima, kažem, nego onima najboljima, najčistijima, što sami misle da u beloći neokaljanoj pred licem Gospodnjim hode, i što drugima tako izgledaju, njima baš, kažem, njima bi se tek sva strahota paklena i gadost duše vlastite otkrila, kao ponor užasni, prepun zmija, oni bi tek, Bože sakloni, ugledali kako u tobožnjoj čistoti svojoj iz časa u čas Spasitelja našeg u duši svojoj raspinju, muke mu najstrašnije zadajući i žuči mu dajući da pije, oni bi tek, strahotne pomrčine svoje ugledavši, od duše vlastite svoje dalje bežati morali, kao pacova dodirnuvši ili mrcinu, tamo gde su se baršunu ili svili nadali, oh, kakva li je to strahota, najmiliji moji, kakva okrutna izdaja, kakvo lukavstvo sotonsko, avaj, avaj... Pomisli, pomisli, brate moj i sestro, koliko li se to lukavstva đavolskog krije ne kažem u nečistoti, nego baš u čistoti tvojoj, u dobroti tvojoj, u ljubavi i poštenju, pomisli kako samo paklenik drski na propast tvoju večnu vrebajući najprefinjenije mreže raspliće i svuda se gura, svuda uvlači, u najčestitije misli tvoje i reći tvoje, i dela tvoja, otrov ubistveni cedi, cedi, pomisli kako je to nežno, da bi te tim lakše zaveo, ne podstiče on tebe na zlo, nego na dobro, a to će dobro takvom svojom zlobom začiniti, tako nečistoćom svojom oskvrniti, tako posramiti, kao kad bi se, ne bilo primenjeno, u prvoklasno vino pomokrio, pa se potom veseli i raduje, i u veselju se kikoće što te je tako, brate moj mili i sestro, bedno obmanuo, da sam ne vidiš kako cela vera tvoja samo u teškom huljenju gori, kako je trezvenost tvoja samo najogavnije pijanstvo pred Bogom, kako je čistota tvoja razvrat razuzdani, kako je pokornost tvoja nadmenost najnedostojnija, muževnost tvoja kukavičluk smrdljivi, kako je darežljivost tvoja samo pohlepa bestidna, a istinoljubivost tvoja laž koja za osvetom vapije do neba, pomisli samo, najmiliji, pronikni u sebe, i ugledaćeš u nagosti gadost svoju i zločine okrutne, i trulež najveću. Jer maka* i mučeništvo svoje najteže za veru podneo, našta ti ono, zašto ga podnosiš, čemu se ti u dubini duše nadaš ako ne tome da će ti kruna svetosti u nebeskom skrovištu biti data, da ćeš u podnožju prestola Božjeg nadmeno zasesti i hvalisati se svetošću svojom, te reci, onda, reci odista, do čega ti je stalo? Do tebe samoga, do onoga jednog ti je stalo koga istinski ljubiš, ni malo ne držeći do časti božanske i hvale Spasiteljeve, i muke Njegove najsvetije; a kad obilato milostinju deliš, zašto to činiš, brate moj i sestro, ako ne zato da bi pred ljudima i pred Bogom taštom zaslugom sinuo, kome ti, najdraži, groš ovde daješ, ako ne samome sebi, u nadi da će ti svaki groš biti u vidu zlatnog talenta vraćen? A kada u čistoti neokaljanoj živiš, a kada telo mučiš postom i šibanjem, čemu sve to, crviću moj mili, zašto to sve, ako ne upravo toga radi da bi se tom telesinom svojom do mile volje radovao i napajao posle vaskrsenja, da mu se, ne daj Bože, nešto zlo ne bi desilo u pokornosti čistilišnoj ili u mukama paklenim? Ali slabi su računi tvoji, brate moj, slabe kalkulacije tvoje, jer Bog razaznaje podvale sotonske, i nećeš stići ni da se osvrneš, a već ćeš se naći u sum boru gorućem>gde plamtiš ili u ledu zarobljen na veke vekova zbog-te čistote tvoje i mučenja tvojih, i pravednosti, i vere, teško ćeš za njih plaćati, voljeni moj, jer ništa tako učiniti ne možeš niti ćeš takvo poštenje izmisliti da se iza njih đavolske podvale ne nađu, to ti ja velim, golube moj, jer makar se i u prah šatro u pokori-svojoj, da će se baš iz toga praha zmij nadmenosti na veke vekova teći, i makar i brda hrabrošću svojom pokretao, ispod tih brda će zečevi iskakati, makar i svet zadivio pravednošću svojom, naskroz će je prozreti Onaj što bubrege i srca proučava, i nepravdu najstrašniju u njoj će iznaći nepravednost, velim, jer nema nepravde veće i veće krivde Tvorcu nanesene, nego sebe samoga iznad veličine 162 a-94

49 njegove uznositi, a ti baš to činiš, jer za tebe samoga ta pravednost tvoja treba da bude potpora, koja tebi jedinome treba da služi, jer se za sebe i samo za sebe, i ni za koga drugog ne moliš i ni na kog drugog ne misliš; jer si odvažan iz kukavičluka da se osvete Božje bojiš, jer postiš iz proždrljivosti pošto nećeš da presuda Božja tvome buragu jela odbije na dan Strašnoga Suda, jer iz lenosti radiš misleći da ćeš u času osvete Božje od svakog rada na veke oslobođen biti, jer iz mržnje okrutne bližnjega miluješ - što nećeš da neko drugi pre tebe zasedne u hvali nebeskoj, jer iz zavisti tvoja velikodušnost teče, a iz dvoličnosti iskrenost tvoja. Obazri se samo, brate, uroni pogled u sebe, i takva će te strava obuzeti da će ti se na veke ta slika u dušu utisnuti. A je li to tvoja slika? Tvoja i ne tvoja, tvoja svakako, jer si to ti sam, i ne tvoja, jer to sotona koji u duši tvojoj vlada pokazuje u svoj gadosti svojoj,, i tada ćeš upoznati, upoznati, rođeni, kako si ti jedno sa zavodnikom svojim, kako vas je nemoguće razlučiti, kako iza svetosti tvoje zube ceri pakosni demon, i kako ni jednog delića, ni jedne vlasi nema na telu tvome koji otrovom sotonskim ne bi bili prožeti, kako ma na ne znam koliko delića ti telo svoje i dušu svoju pođelio, a potom svaki od tih delića i milion čestica još sitnijih posekao, i iz tih čestica opet svaka na još milion manjih još će i u toj čestici najsitnijoj zadah pakla čak na hiljade milja kokoš beznosa nanjušiti, čak i slepi miš ga ugledati, čak i nema riba krikom zgražanja pozdraviti. Tako vam je to, braćo moja najdraža i sestre, tako je to, i pomoći vam tu nema, jer ste do srži u kostima đavolstvom prožeti, jer vas je majstorijama finim nenavisnik do kraja uz sebe prikovao, privezao, sputao, u ropstvo uzeo, i makar se ne znam koliko koprcali i iz kože iskakali, ipak ćete igrati kako on zasvira, onako ćete govoriti kako on naredi, onako činiti kako on došapne, i poguba, ah, poguba okrutna nad svakim visi, jer je sud Božji pravedan, jer greh neosvećen neće ostati, a u vama sem greha ništa ostalo nije, molitva je vaša samo užasno huljenje, zahvale vaše bestidno vređanje, a poštovanje vaše bolna poruga mukama Spasitelja našeg, i svaka misao vaša i reč pobožna vaša, i delo milosrdno sve su to krvavi udari biča što na telo Njegovo izmučeno padaju, mira mu ne dajući, o vi, dželati okrutni, mučitelji nedostojni, eto, eto, najdraži moji, to je slika vaša, to je prilika verna vaša, a vi ste panjevi istruleli, platno ubuđalo, strvina što na putu leži, balega ovčija, tako vam je to, braćo moja, braćo voljena... I tako se brinem u srcu, braćo moja, tako se kinjim i sekiram, noćima ne spavam, suze gorke lijem, plačem i jaučem, i prosvećenje molim, tako mi je srce brigom bolnom obraslo, hleb svoj sa suzama mešam, a kosti su moje naskroz sasušene, jer tako mislim i mislim, i premišljam, rođeni moji, kako ćete vi s onim nečistim na kraj izići, kako da se otrgnete iz pandži njegovih zakrivljenih, kad vas on guši i guši, i prsa vam kolenom dlakavim pritiska, i zube ceri, i kruži, i traži koga bi poždrao, te sam od te brige kao grob pobeljeni što spolja lepo izgleda, a unutra je pun kostiju smradnih ne, ne htedoh to, nisam ja grob pobeljeni, nego ste vi to, braćo moja, vi ste grobovi pobeljeni, duhom zatrovani, sktoz-naskroz otrovom đavolskim prožeti, potpuno zlobom zločinačkom proniknuti te kako ćete na kraj izići, ko će vas podupreti, ko vam ruku dati, ko štule ljubavi bogaljastim udovima vašim podmetnuti, ko, pitam, jer slepac bogalja ne može voditi, a i vi sami ruku- -pomoćnicu odbijate, jer ste na uživanja đavolska privikli, dobro vam je s njima, u tome gnoju, vezu užasnu sa satanom sami sebi hvalite, baru svoju blagosiljate, a u slepilu svome ne vidite kako vam on priprema propast večnu, i ne čujete u gluhoti svojoj glasa Božjeg, i u nemosti svojoj usta vaša već ne umeju Boga da hvale, već samo bljuju gadosti i laži, i ništa, ništa, dragi moji, ništa vas spasti ne može Ključ nebeski 145

50 Ne može? A ipak, braćo moja, tr&žimo spasa, trdžimo ga grozničavo, užurbano, bez predaha, jer je rok kratak, jer vremena nema, jer je dan Gospodnji kao lopov, jer nema trenutka za gubljenje, tražimo brzo, odmah, tražimo leka, medicine, pomoći, milosti za hrome, svetla za slepce, tražimo ne oklevajući, možda će se naći, možda, nešto možda nekako, braćo, spasavajmo se od propasti uzajamno, jer će tamo biti prekasno, samo će nas žalost okrutna i očajanje ujedati, tamo crv ne umire, te zato, voljeni moji, dragi moji, spasa, spasa tražimo, pomoć prizivajmo što brže, stazu u tamnoj šumi, bežimo gde se može, u potrazi za vodom, jer je požar ceo grad zahvatio, ćelu državu, ceo svet, vode, vode... Tako je to, tako, najmiliji moji, carstvo demoni u duši nosite, svako za sebe i svi zajedno, carstvo mraka, a kako da ratuju protiv celoga carstva slabi ljudi, kako savladati silu neprijateljsku paklenih pakosti, kako demona na poslušnost prisiliti? No ima izlaza, ima za to izlaza, dragi moji, samo treba dobro paziti, treba reči jevanđelja usrdno čitati, spasa tamo tražiti, potkrepe i utehe, i leka protiv očaja, i protiv lukavstva đavolskog, i sve ćete balsame tamo smeštene naći, sve, samo ako dobro pazite, ali zašto ja ovo govorim, ta vi nećete odmeravati, jer vam takve stvari nisu u glavi, gde je vama do jevanđelja, gde je vama do proroka, gde do čitanja, kada vas privlači krađa, bludničenje, jelo i piće, pohlepnici prokleti, raspusnici i razvratnice, žderonje i ubice, zavidljive nakaze, briga vas za jevanđelje, oh, hulje ste vi, najdraži moji, gde ja za vas spasa da nađem, a mora ipak da ima nekoga spasa, ta pomislite samo kakva je radost na nebu kada se jedan samo preobrati, veprovi nečisti, preljubnice, oh, braćo moja voljena, ne odbijajte ruku koja vam nudi pomoć, jer ovo je poslednji trenutak, poslednji, čujte, čujte, ovo jevanđelje govori, glas Spasiteljev, Matej, glava dvanaesta:,,i ako sotona sotonu izgoni, sam po sebi razdijelio se; kako će, dakle, ostati carstvo njegovo...?" 184 Pa jeste, zar vam nisam govorio? Nisam govorio? Ima spasa, ima, ima! Govori Spasitelj kako carstvo sotonino da se razruši, kako nečistoga pogružiti, kako se sa demonom na veke razračunati, oh, kakva je to radost, voljeni moji, pa dobro, dobro, već znamo, sve znamo, o tome se baš i radi, i to tačno, da ne ostane carstvo sotonino koje je u nama, to znači u vama, voljeni, najmiliji moji, da se to carstvo prepolovi, kao testerom da se preseče, kao crv da se uguši, da, da, a sad već znamo kako to da se učini... Sada već znate, najmiliji moji, da ne samo što lukavstva sotonina pobediti možete, nego da je to sasvim laka stvar, laka šta ja govorim najlakša na svetu, sitnica,. smešna stvar, bez truda najmanjeg, braćo voljena, bez napora, dovoljno je samo prstom mrdnuti,, i pada u prah paklena mahina, i ruše se računi nečiste sile, ta kako je to samo lako, kako prosto, deco moja, ta kako je on samo slab, taj zapovednik tame, da i dete jedva rođeno divno njegova lukavstva obaliti može, oružje mu iz ruke izbaciti, samo ako zna, samo ako dobro zna, rođeni moji, kako posla da se prihvati. Ali mi već znamo, ali vi već znate, najmiliji moji, u čemu se cela stvar sastoji, znate gde je ono glavno, kakvim oružjem vraga u perinu preobratiti u rečima Spasiteljevim sve je to iskazano kad sotona sotonu izgoni, neće opstati carstvo njegovo, te znači da će samo taj jedan način biti protiv đavola uspešan, a ne nikoji drugi sotonu sotonom izgoniti, sopstvenim oružjem na zemlju ga oboriti, zlo zlom uništiti, otrovno zelje njegovim vlastitim otrovom okužiti, to je, najmiliji moji, pravo sredstvo, to je spas, to je izbavljenje, to je kraljevski put večnog života, put ka nebeskoj jasnoći, to je posramljenje pakla, oh, kakva je sreća, najdraži moji, što nam je Bog to sredstvo otkrio i iz bestidne demonove čeljusti dozvolio nam da se otrgnemo, kakva sreća, kakva radost velika, veselje veliko, kao ustajanje iz bolesti smrtne, od francuske bolesti izlečenje, iz vododerine glibave izvlačenje, iz mulja morskoga izlovljenje... 99

51 I tako onda, braćo moja, đavola đavolom isterajmo, počinka mu ne dajući, zabunu u redovima paklenim stvarajući, poredak demonski kvareći, jednog đavola protiv drugog obraćajući, a drugoga na prvog podstičući, i takav u carstvu zla kijamet čineći, da se vlastitom zloćom izjedeno u prah raspadne. Ali šta to, u stvari, znači, upitaćete možda, đavola đavolom isterivati, besa na besa podsticati, šta to znači? A ja ću vam odgovoriti, odmah ću vam odgovoriti, najmiliji moji, da će vam sve jasno i lako postati, da prosto od stida izgorite što dosad tu stvar, najprostiju, nikako sagledati niste mogli. A samo se o tome radi ako se uopšte bilo o čemu radi, a da li se radi ili ne radi, u to sad nećemo ulaziti dakle, o tome samo, najmiliji moji, da se mudro treba pritajiti i na svako iskušenje đavolsko takav uzvratni udarac imati pripremljen, da bi kao težak šamar kušača pogodio, sigurno, sigurno, prijatelji moji, uspešno, nepogrešivo, vešto na svakog đavola drugog đavola pustiti, ni na šta se ne osvrćući, već samo u carstvu zla pomutnju čineći, kao ono, na primer, kada te, rođeni moj, očaj obuzima, a očaj je vidljivi znak đavolskog kušanja, te čime ćeš ti očaj savladati? Jasna je to stvar, voljeni moj razvratom ćeš ga pobediti, razvratom užasnim, razuzdanim, bestidnim, strašnim, neopisivim; a kada te opet, drugi put, baš na razvrat kušač nagovara, zavodljiva uživanja polnog opštenja obećava, i mami, i slatke slike prikazuje, i požudnu vatru raspaljuje a ti ga, ribice moja, drugim grehom u ta razvratna došaptavanja pogodiš pijanstvom takvim velikim, da ti nemoć potpuna sve udove obuzme, i kao paraliza dušu i telo ti sputa; a kada te opet on, bes nečisti, na pijanstvo nagovara a ti njega grehom škrtosti kao metkom smrtnim pogodiš, i tako čitav iz bede se iskobeljaš. A kada ti se opet radoznalost poročna u srce uvuče, bezbožna želja za znanjem, koja veličanstvo Božje vređa kako da je isteraš, kako kušača da odagnaš? Oh, ta to je bar lako oružje, braćo moja, zaista lako! Greh lenosti u posao upregneš i nikuda iskušenje đavolsko ne može da Terene, lenost svaku požudu, čak i najveću, iz duše odmah odagna, a ti opet, kao i pre, u čistoti ostaješ, i đavola na porugu izlažeš. Lenost pak zavišću isteruj, a zavist ohološću, a oholost taštinom, a taštinu pohlepnošću, a pohlepnost opet ponovo razvratom, i tako ćeš svako kušanje đavolsko đavolskom metlom odmah iščistiti. A možda je to za tebe još previše teško, golube moj, možda to traži previše rada, previše razmišljanja; o, ne brini se, ne brini, rođeni, znamo mi prostije načine protiv zamki paklenih, mnogo prostije, samo pažljivo slušaj, samo uho otvori, i samo dobro pazi, pa ćeš odmah saznati kako se najprostiji način za đavola zasniva na tome, da se zlo iskušenja zlim učinkom odmah izagna, i tako đavolske majstorije smehu izlože, kao ono kada te baš na razvrat kušač nagovara, a ti odmah, ni trena ne čekajući, u razvrat se najodvratniji bacaš i na taj način iskušenja više nema, nema je, velim, jer je to stvar poznata da dok iskušenje deluje, dotle čina nema, a kada čin postoji, iskušenje prestaje, te ti tako, brate moj najmiliji i sestro najdraža, ni trenutka iskušenja trpeti nećeš, nego ćeš sve smesta izvršiti što ti đavo došaptava, i tako ćeš kušanje njegovo u ništavnost obratiti: ako je krađa krađa, ako je ubistvo ubistvo, ako je gnev gnev. Oh, kako je to lak način, protiv đavola, braćo moja, kako je uspešan silu kušanja njegovog oduzeti mu, kušanje neodložno izvršavajući. Ta nije li Jo smišljeno razdvajanje carstva đavolskoga, savladavanje đavola đavolom, nije li to, ponavljam, velika dušina pobeda nad lukavstvom paklenim, veliki trijumf, koji će anđeoski horovi ushićenom pesmom slaviti? O, braćo moja, velike vam stvari kazujem, od velikih nesreća želim da vas izbavim, ruku vam pomoćnu pružam, najmiliji moji, poverujte rečima mojim, poverujte, preklinjem vas, jer se tu o večitoj sreći radi. 162 a- 101

52 A zašto li me tako gledate, voljeni moji, i čemu se toliko u mene zagledate? Nečemu se čudite? Čudite se? Što sam malo pocrneo, o tome se radi? Ili se o ovim roščićima na glavi radi, koje opaziste? Ta čega tu ima čudnoga? Roščići kao roščići, radi ukrasa ih nosim, radi parade, ili, uostalom, ne baš radi parade, jer moram da se branim ako bi me jarac na putu napao i čikati počeo, ili druga zverka... Ili se o ovome mome repu radi, ali šta vam taj rep smeta, nosim rep jer je potreban, jer čime bih se inače od muha branio, moram valjda imati rep zar ne, moram! Ali vi sigurno ne mislite tako, vi sigurno nešto drugo mislite, ho, ho, ta znam već šta mislite, u tim vašim glupim glavama, u tim tikvama što ne misle, znam ja šta se tamo leže, kakve nakazne misli, kakve gluposti, kakve gadosti! Jer vi, znam ja, znam dobro, vi zamišljate da su i ovi roščići, i ovaj rep, i sve ovo da su to đavolska znamenja, a da sam ja ovamo k vama, pastir vaš, zaštitnik vaš i učitelj, iz paklenih čeljusti došao, da niko drugi nisam, do đavo u zemaljsko ruho preobučen, ha, ha, de, recite, zar ne mislite tako, a? A ja ću vam reći, siročići moji, najdraži moji, jer što bih krio, šta tu ima da se krije? Ta reći ću vam, da, da! Nego šta, zašto da ne? Dabogme, dabogme, baš sam odonud došao, od braće moje đavolske k vama poslat, nego šta... A zašto sam došao, pitate, kakav je u tome bio potajni cilj, kakva namera? Pa i to ću vam reći, jer zašto vam ne bih rekao? Slušajte dakle, pažljivo slušajte, i sve ćete saznati. Radi vašeg spasenja ovamo sam došao, veliku nauku želim da vam saopštim, pomoć da ukažem... A vi sigurno mislite da kad je đavo, onda ništa drugo, već samo na propast vašu vreba. Oh, kako se samo ljuto varate, najmiliji moji, kako je to strašna greška, kakva nesrećna varka! Ta ja sam, voljeni moji, samo iz ljubavi prema vama, samo iz velike ljubavi đavo postao, jer sam znao da nijedan anđeo, nikakve sile, nikakvi prestali, nikakva kneževstva, nikakvi serafimi, nikakvu vam tajnu od ovih najvećih neće saopštiti... Jer anđeo je samo dobro, vi to znate, najdraži moji, zar ne? A ako je tako, kako bi on, pošto je dobro, kako bi znao na koji se način sa zlom treba ophoditi, kako ga savladavati, kako njegova lukavstva razotkrivati? Ne zna on to, voljeni moji, i znati ne može, jer dobro sa zlom nikako se doticati ne može, to on ne može ni savladavati zlo, već sžmo zlo, zlo samo, đavo on jedini đavola savladati može. I ja sam se takođe, brać i' sestre, iz ljubavi prema vama protiv božjega veličanstva pobunio kako bih, zasevši u đavolju kožu, nad zlom vladao, zlo delio i tako se protiv zla borio. Radi toga samo, jedino radi toga,-voljeni, sišao sam u ralje paklene, da bih ovamo k vama došao, da bih vam oružje uspešno dao protiv zla, da bih đavolstvom đavolstvo isterivao, i vladavinu đavolsku onako razbijao kao što Spasitelj uči. Ne čudite se onda, ne čudite se, ponavljam, oyoj mojoj koži, ovim rogovima i repu, i čak ako bi se plamičci na koži mojoj pojavili, takođe se ne čudite, i uopšte se ničemu nikad nemojte čuditi, jer ako je anđeo mogao iz ljubavi prema vama na večne muke dobrovoljno da se prepusti i đavo da postane tu se već ničemu ne vredi čuditi. A tako baš jeste, tako je upravo sve bilo, a ja ovamo k vama toga radi samo dolazim, da bih, na zlo vas navodeći, tim zlom drugo zlo od vas rasterivao, samim tim što se od zla zlom braniti možemo. Sada već sve znate, voljeni moji, sada vam ništa nije tajno, sad znate *ko sam i zašto sam k vama došao, i čemu vas naučiti želim; sada već znate kako iz đavolskih zamki da se izvučete, kako lukave besovske planove da ukrštate, sada sve znate. Samo onaj koji je pao, najmiliji moji, može protiv paloga da se bori, jer treba u istoj provaliji sedeti da bi se rat vodio, te samo pali anđeo paloga anđela pobediti može, a kakva je to velika istina, mili moji, kakva je to suptilna nauka, kakva radost za duše vaše izgubljene, kakva svetlost na putu vašem izgubljenom... A ja vidim, braćo moja voljena, po vama vidim da vam još nešto nedostaje, nešto vas žulji, nešto vam 162 a-102

53 se još u glavi muti, a to je to, a to je ono, nekako, nešto, gde, možda, ovako, onako, oh, braćo voljena, vidim ja dobro o čemu se radi, prozreo sam tužne smutnje duša vaših, i onog crva vidim što vam srce grize, nego šta, vidim ja kakav je to crvak, kakva je to misao prevratna, jer vi de, recite, nije li tako? vi mislite da ako jednog đavola drugim isterate, da ćete uvek sa đavolom ostati, da ćete dugonosog stalno za druga imati, a vi šta? Vi biste hteli da nikakvog više đavolstva ne bude, da ničeg ne bude, <ja oh, drske li misli! da od grehova očišćeni u nebo treba da odete, nadesno od Oca nebeskog da sednete, u uživanju oproštaja večnog pored prestola Gospodnjeg da ostanete, na večni praznik poziv da dobijete, to, to biste vi hteli, za Boga miloga, ne recite da nije tako, da vam nije do toga stalo, baš do toga, o nesrećnici, kakva strašna drskost, kakva zloslutna oholost, oholost beskrajna, vrtoglava, sotonska! Braćo moja, tome se nadate, takve sile hteli biste da izvučete iz bednih dušica vaših, koje kao crvljive jabuke vetar u vrtu Gospodnjem stresa, iz njih se nadate da izvučete bezgrešnost potpunu, strašne posledice praroditeljskog greha da izbrišete, da neokaljani, sveti postanete? Tome se nadate, braćo? Ali to je greh strašan, greh najveći na zemlji, greh bestidne oholosti, greh za veličanstvo Božje najuvredljiviji, koji zaslužuje najveće muke paklene, to vam je greh neopisani, i vi se baš zbog toga najgoreg greha večnoj nagradi nadate? O, kakva trulež, kakav pad, kakva, sramota, avaj, avaj! Najmiliji moji, ko na svetost računa, ko spasenje želi, gore sebi muke priprema nego kad najogavnije zločine svaki čas od kolevke do groba čini, jer od oholosti greha gorega nema, i baš zbog toga greha zbačeni su u ponor pobunjeni anđeli. Zamislite se, razaberite se, odmerite šta to vi od Tvorca svoga zahtevate, na šta računate, i odmah ćete uvideti kakav gnev Gospodnji na sebe navlačite, greh koji će vas poput slame u jadni pepeo sagoreti... Prokletstvo večno želeti morate, svim srcem za njega morate Spasitelja moliti, preklinjati ga da vam po meri grešnosti vaše plati, a grešnost vaša kraja nema i dna nema, te dakle i kazna vaša kraja i dna imati ne može. Molite za prokletstvo večno, pokorno molite da vas na večito Bog u ponore paklene vrgne, da se ispuni pravda velika. Ako na spas računate, ako za trulež duša vaših nagradu života večnog želite da dobijete neodložno će vas odgurnuti pravedna ruka Božja, i desiće vam se po meri oholosti vaše. A ako za prokletstvo budete molili, bedu svoju sagledavši, najmiliji moji, Gospod će saslušati zov vaš; i ako tada u pokornosti sotonu uzmete za druga, ako u pokori grešnost svoju grehom produbljivali budete, greh uz greh iz dana u dan dodajući, iz čass u čas, iz trena u tren, ako zlo sa zlom većim povezivali budete, oh, voljeni moji, najmiliji moji, braćo moja i sestre i tada će vam biti po meri grešnosti vaše. Velike stvari ovde vam rekoh, dobro razmislite, voljeni moji, jer svi smo mi braća, zajedničkom sudbinom zbratimljeni zanavek, na veke vekova, Amin. 104

54 Apologija Orfeja, pevača i lude, kraljevskog sina rodom iz Trakije Pogledajte me. Ličim li na čoveka koji se vratio iz podzemnog sveta? Pogledajte pažljivo, zagledajte se, možda ćete zapaziti neki neveliki trag, neku sitnu promenu na licu ili na dlanovima, neku neznatnu promenjenu pojedinost, neku crtu ili manu, ili pepeljastu mrlju, ili neveliki ožiljak... Vidite li? Ne, ne vidite. Ništa ne vidite jer ništa i nema da se vidi. Kraj, nema i gotovo. Ništa se nije promenilo, sve je isto, čak i kosa na slepoočnicama gotovo da nije postala više sćda. Ove cipele stupale su niz stepenice pakla, ove oči gledale su u lice boga podzemlja, ove ruke dodirivale su zidove večnoga groba. I ništa? Ništa. Cipele su se malo izlizale, kao obično u hodanju, oči imam dobre i bistre kao uvek, ruke okretne, sposobne za sviranje na citri i za druge stvari, kao nekad. Sve kao nekad. A što se tiče citre kolebam se da kažem - ne, u stvari ni ona se takođe nije promenila, nema ni razloga, jer zašto bi, ona nije ništa videla, ona je mrtav predmet, ravnodušan. Ponekad mi se ipak čini kao da je jedna žica malo ogluvela ili se možda malo ukočila. Neznatno, sasvim neznatno, jer slušaoci ne zapažaju, slava moga sviranja nije ni za trenutak oslabila, ali ja ponekad primećujem u žici neku teškoću, kao da zvuk gasne nešto brže no što bi trebalo, baš neku satnu ukočenost, jedva čujnu, gubitak gipkosti, no, važno je da slušaocima to ne smeta, te ni meni 162 ne treba da smeta, zar ne? De, recite nešto, potvrdite da ne zapažate promenu, oslušnite ovu žicu kako zvuči, evo, ništa, zar ne, ništa? Onda nema šta da sie priča. Možemo, dakle, da počnemo koncert. Sviranje na citri, pevanje i deklamovanje maestra Orfeja, rodom iz Trakije, sina kraljevskog. Zabavno je što kraljevski sin istupa kao glumac, komedijant, svirač, estradni pevač. Ranije se to ne bi moglo ni pomisliti, ali vremena se menjaju, gluma ne sramoti, to zanimanje je dobro kao i svako drugo, možda i bolje nego zanimanje kraljevića. U svakom-slučaju nije gore. Živimo već u šestom veku pre Hrista, koliko promena! Ne zavaravajmo se, gospodo, približava se vreme demokratije i izjednačenja ljudi u pravima, to su neizbežne stvari koje se ne daju zaustaviti, čovečanstvo želi jednakost i imaće je! Treba biti napredan! Šta, čini vam se da buncam, da pričam koješta, da ponavljam otrcane fraze dvorišnih demagoga 9 Možda je i tako, izvinjavam se, nisam govornik, ni političar, ja sam samo glumac, rekao sam, ja sam pevač i svirač. Odmah počinjem nastup, samo da mi se prsti malčice zgreju, mnogo sam ozebao, bio sam u tako hladnoj, hladnoj krajini, to vam nije isto što i- Trakija, naša voljena Trakija. Jeste li bili, gospodo, u Trakiji? Neko je od vas video, znate Herson, možda je neko preplivao Helespont? Koliko sam ga puta ja preplivao, bez straha, jednom čak za vreme bure, eh, imao sam snažne mišiće kao u poluboga, danas već nije isto, ali prsti, prsti su ostali dobri zar ne? Odmah ćete videti, ili bolje rečeno, čućete moje prste, već se razgrevaju, trenutak. Naravno, priznajem, Egipat je topliji nego Trakija, sigurno. Je li bio neko od gospode u Egiptu? Ja sam bio dugo, dugo, uostalom svi to znaju, nema šta da se priča, nagledao sam se tamo svega i svačega, mnogo sam naučio, a vi biste hteli tačno da znate, zar ne? Ne, ne mogu da vam pričam, to je tajno, zatvoreno znanje, samo za izabrane. Oh, naučio sam tamo, naučio sam magične a- 107

55 zakletve, božanske znakove, tajno pismo, ali nije vreme za takve stvari, jer treba da počnem nastup. Rastao mimo kraj puta Tamjanike nežni cvet, Trideset i devet leta Tražih taj cvetak lep. Bejah beskrajno srećan Trideset i devet leta, Potom ga dadoh nizašta, Prosto ga bacih u vetar. Kosti mi zarđaše, Kosa mi evo sćda, A1 k6 bog bejah srećan Trideset i devet leta. Lepo, šta velite? Ali to nije ništa, to je tek za probu, da bih vam pokazao da je citra dobra, da nimalo nije izgubila od svoje zvučne snage, da nije izgubila jasnoću svoga zvuka, vidite sad, ko je govorio da imam prste ukočene od mraza? Ni slučajno, suptilni su i okretni, to su prsti majstora. A glas? Nimalo ne škripi, čak i ako sam se nešto prehladio, bio sam na hladnom mestu, đavolski hladnom, ali već sam se izlečio, glas kao zvono, a? Jer za pevanje, gospodo, glas mora da bude besprekoran, tu nema stepena čistote, ili se ima savršen glas, ili ga čovek uopšte nema, jer i najmanja greška, ma i neprimetna, sasvim laka, čak i najmanji falš odmah kvari sve, sa glasom nema šale, pevanje je božanski govor, ili ga uopšte nema. Izvinjavam se, odmah počinjem. Istina je, ponekad moj komentar biva poduži, otkad nemam ženu nema ko da me opominje. Nemam, jeste, pričao sam vam. Ne, nisam pričao? Ali to je poznata istprija, u novinama se o tome pisalo do uvrh glave. To je zmij- ska smicalica, jeste, zmijska. Znate kako je sa zmijom, živeli smo u raju, doslovno u raju, a tu zmija; Raj i zmija, stara priča. Zmija ju je ugrizla, i sirotica umrla. Da su postojali serumi protiv otrova, ali ovako? Orfej, rodom iz Trakije, kraljevski sin, izgubio je ženu zbog zmije... Zmija crpe sokove iz zemlje ili ispod zemlje, strašno je i reći čime se hrani. Znate da u Egiptu ali, stvarno, vi niste bili u Egiptu tamo se boje zmije. Bog nesreće koristi je za svoje usluge. Tifon se zove (bog, ne zmija). Da nije tog Egipta, možda bih izbegao-nesreću. Ali morao sam, morao sam malo da se okumim sa zmijom, jer kako bih inače? One znaju tajni jezik, znaju sve tajne zemlje i meseca, skrivene tajne, užasne podatke od kojih se kosa diže na glavi, zmije sve znaju. Hteo sam da budem besmrtan, a ko bi me, ako ne zmija, naučio da budem besmrtan, naučio da budem večno mlad nego besmrtni zmij, samo-obnovitelj koji stalno menja kožu, koji se pod zemljom krije i koji ispod zemlje plazi u novoj koži, svež, nov, lep i bez starosti, kao mesečev srp. O, žalče zmijski Palacavi, ruski, Ti nemušto zboriš, Ali žene voliš. 162 Takvu sam pesmicu sastavio. Lepa, zar ne? Možda mi zamerate zbog poznanstva sa zmijom, ali recite, recite iskreno, želite li da budete besmrtni? Želite, šta tu da se priča, svi to žele, i zašto onda mene grdite, zašto mene mučite zbog toga zmijca, a? Dobro poznanstvo, i gotovo. Jer nisam mogao znati da će je ta stoka ugristi... Ono jeste, dobro de, neka bude, svakako, bilo je, nema šta da se priča, bilo je tako, izdala me je sa zmijcem... Ali nisam to mogao predvideti! Lila je kiša, sitna i hladna, gacao sam po blatu, bio sam moa- 109

56 kar kao pas kad me je sa zmijcem izdala. Pošla je s njim u zemlju, pod zemlju, znači u podzemlje, odveo je zavodnik, ogavni gmizavac. A ja sam bio pokisao kao pas. Da, čemu se smejete, o čemu se radi, što sam svirač, luda, što sam bio mokar? Ja sam kraljevski sin iz Trakije! Molim malo ozbiljnosti Sad već shvatate da sam morao tamo da pođem, shvatate, zar ne? Bilo je u pitanju, da kažem celu istinu, ne osećanje, nego čast. Ako sam pevač, komedijant, nemojte misliti da sam i bez časti, šta ima, tu se nije radilo Q osećanjima, morao sam stvar da rešim na muški način, zar ne? Zmijac, žena, podzemni svet, vratiti se u raj kroz podzemni svet, lepa parada, a? Ali ne, ja nisam znao da se u raj neću vratiti, izdala me je sa zmijcem, nemoguće je zbaciti kožu i vratiti se kao da ničeg nije bilo. Jer kažem, bila je u pitanju čast, muški problem, morao sam da se obračunam sa gmizavcem, znao sam ja njegove tajne, znao sam lukave majstorije tog šugavca, sve njegove štosove. Kako sam tamo išao, kojim putem, mnogo bi imalo da se priča, ali nije za to ni mesto ni vreme. Pošao sam, zatražio, jer ja sam kraljevski sin, zar ne? Tako i tako, kažem, ja sam kraljevski sin, molim da mi se vrati žena. Vikao sam, galamio, ppsle sam čak i otplakao, zasvirao sam na citri, loše sam svirao jer je bilo hladno, uh, kako hladno, pojma nemate. I da je samo hladno, nego ona vlaga, to me je do kraja ubijalo, bio sam ubijen, ali ništa, muška čast, pitanje života i smrti, da tako kažem, slikovito; upeo se ja, svirao sam na citri, molio, pretio, bog zna šta sve nisam činio... Priča se ovde, gospodo moja, Stiks, Tartar, Hermes, ali šta vi o tome znate, samo bajke, ništa više. Svadiše se mesec i jaje, ko dublje ćutati ume. Kako bejah svirač u paklut Razum se pomuti u me. 110 Što radom stekoh u paklu Izgubih potom u raju. Slaviću mesec i jaje I nek mi ne smetaju Bajke znate, kažem vam. Jesu li vas možda provlačili, kadgod, kroz igleno uho? Ili su vas prevrtali, to znači ne kožu, nego vas same, najobičnije, naopačke, kao da ste vi koža, nisu? Ili je možda neko od vas gledao uhom i slušao okom? Ne, to nije ono, ja vam to ne mogu reći, previše je to za moju glavu da bih vam ispričao o paklu, li stvari čak i ne o paklu, nego o onoj granici kad se prolazi eh, nemam ja reči za tu povest, a vreme beži, treba da počnemo koncert, te zato samo ukratko da spomenem šta i kako, da ne bi posle bilo pričanja i izokretanja. Sam ne znam, časna reč, kako sam ih ja to u podzemlju opčinio, pa su se složili da mi daju ženu. Tako sam nekako vikao, svirao, zasuo ih rečima, pretio ako mi je ne vrate da se ja odande neću maći. Sam ne znam otkud mi se javila ta smelost, jer sam po prirodi bojažljiv, skroman čovek, a? Svirač, komedijant, ali šta mogu, upeo sam se, muško pitanje, čast neću da prodam. Tako sad mislim, da su hteli mogli su mi reći: pa ostani i gotovo. Kao da malo imaju ovakvih kao ja? Pa dobro, ostani, mili, s Bogom, što nisu mogli reći, živi u zdravlju, ha, ha, ha, u zdravlju, dobra šala za takvu vlagu i mrak, mraz trese, a tebi da kažu u zdravlju! Ali ne, uopšte nisu rekli, sam ne znam šta bih tada učinio, eto, šta mislite, šta bih tada učinio? Da ostanem, da ne ostanem, mislim u sebi, to znači, sad mislim, jer ne ostati i sam se vratiti dođe mu kao izgubljena čast, a opet ostati, to mu je da tobože ženu dobijam natrag, ali šta će mi žena na mrazu, u vlazi, i najzad našto mi čast, zar ne? Čast je dobra kad si u toplom i na suhom, a sa golom čašću trunuti pod zemljom, šta imam od toga, zar ne? Grozan reumatizam, već je počelo da me lomi u kostima, sve me boli, čak i takva mesta za koja nisam uopšte 111

57 znao ni da ih imam u telu, nisam ni pomišljao, gde bih, čudna neka mesta, moja a nisu moja, ali nije to važno, najzad mi uopšte niko nije rekao da ostanem, i šta sad glavu da lupam, zar ne, ali da ste vi osetili tu vlagu, taj mraz, čast bi vam začas izletela iz glave kao belance iz probušenog jajeta, i zato vam kažem, eto, kažem vam da ako sam uspeo, ah, kako sam samo uspeo, sve sam postigao, na svemu sam imao da zahvalim citri, citra mi je moja pomogla... Šta? Rekao sam da sam loše svirao, možda je i bilo loše, ali šta ima, za takvu vlagu, takvu hladnoću bilo je to još i predobro, sve je relativno, gospodo, relativno, treba uzeti u obzir okolnosti, situaciju, treba meriti gledajući na celinu, i vidite, još nisam sasvim oglupavio, znam ja razne nauke, dijalektiku takođe znam. Sad, eto, mislim o toj citri, tako mi je palo na um, nije li se ona od te vlage pokvarila, jer znate, najpre se materijal moči da bi se potom sušio, ali kad je već suh, ne valja ga više močiti, moči se samo u početku, jer je takva tehnika, tako je sa svime, čovek se rađa da bi umro, ali potom nije dobro roditi se po drugi put, dijalektika, a? A meni se baš to dogodilo, ali nije važno. Citra mi ovlažila, jeste, razumem, od toga je sad malo nagluha, jer i ja kao da sam od te proklete vlage postao malo nagluh. Ali pobedio sam, pobedio, igrao sam po svome, po mome je i ispalo, jer kad se čovek odlučno nečeg prihvati, kad se dobro postavi, u svemu može da uspe, samo se radi o odlučnosti, ne popuštati, stajati čvrsto na svome, ne dati da budeš preplašen ni potkupljen, o, ja to umem, časna reč, nema šale. I tako uspelo je, postavio sam na svoje. Dali su mi ženu. Tako je bilo. Dali, ne dali. U stvari, nju samu nisam video. Okreni se" vele. I okrenuh se. Ne okreći glavu." Nisam je okretao. Ona stoji iza tebe rekoše ali ti ne gledaj." Nisam gledao. Rekao sam samo: Euridiko, jesi li to ti?" Ništa, tišina. Jedan od onih kaže: Vratiće joj se glas kad iziđete gore. ništa ne brini, 144 dobro je." Sad nailazi ona poznata istorija, ali ponekad izmišljaju o tome bajke, te ću samo da podsetim. Idi napred", vele, onako kao što si i došao. Dok ne dođeš do jezera, glavu da nisi okrenuo. Osvrneš li se, sve je propalo, ona se vraća k nama i kraj. Razgovora, dakle, neće biti." Dobro, kažem, neka bude tako. Idemo, to znači ja idem, a iza mene samo šum. Kojim putem se tamo ide ne dao Bog nikome da gleda. Zmije, vatra, železo, bare, šištanje, škrgut, kresnice, nakaze, slepi miševi, poznata scenarija, ali pustimo to. Bili smo već blizu jezera, to znači ja sam bio. Trebalo je da pređem preko brvna, bilo je tanko, iznad klanca, provalija bez dna. Stupam oprezno, od straha sam se sav zgrčio u sebe, idem, korak, dva, ali očevidno je padala kiša, klizavo je bilo, okliznuh se, zaljuljah, umalo ne padoh, izdaja, samo vičem: Euridiko! jer sam se bojao da ne padne, te viknuh, okrenuh glavu i gotovo. Prazno. Da. Prazno. Ništa nisam video. Samo jedan doleteo i kaže: S&m si kriv, išla je za tobom, okrenuo si se, nestala je i kraj pesme", i tako dalje. I pobeže. Tada postade sasvim pusto. U stvari, samo toliko. A ja stojim i mislim: a kakav imam dokaz da je ona uopšte tamo bila! Nemam ga. Ko ju je video? Oni su govorili, ali otkuda ja da znam? Nisam je video, nisam je čuo. Možda su me nasamarili? Jer kakav imam dokaz? To znači da su me smatrali mlakonjom, i pravo da kažem, mlakonja sam ispao. Hajde, dobro, mislim, recimo da su me izigrali i da tamo ničeg nije ni bilo, razumete? Ničeg nije bilo, recimo. Ali otkud su znali, đavoli umeljani, da ću se okrenuti? A da se nisam osvrnuo, šta onda? Morali su imali nešto takvo da bih se ja morao osvrnuti, jer bi se inače sve otkrilo, čitava prevarancija, a njima opet to ne odgovara, jer su oni tobože bogovi, tamo njima... Pa dobro, šta su takvo učinili? Tobože klizavo brvno, ah i to je rizik, jer da sam bolje pazio, ne bih se okliznuo, i onda šta? A kraj je već bio blizu. 8 Ključ nebeski 145

58 Tako mi se sve to u glavi komeša, i istinu da kažem sam više ne znam, tako su me zaošijali đavoli prokleti. Bila je ili nije bila? Jednom mislim ovako, drugi put onako, kombinujem na sve strane, ne izlazi. Vi ćete, gospodo, reći: kakva razlika da li je bila ili nije, kad si se zablenuo gotovo je, ovako ili onako, što se desilo desilo se, ništa ne vredi, šta tu sad mudruješ, tačka. Dabogme, vi to možete, ali ja? Za mene je to razlika. Jer vidite. Ili nije bila, to znači da sam dopustio da me nasamare, ili da sam mlakonja, naivčina, nesvestan tip, ali opet krivica nije moja. Ili je bila, a to onda znači da sam je ja, ja lično, ponovo gurnuo u tu gadost. No, to jeste razlika, ne govorite da nije, to je, gospodo moja, takozvani pravi Orfejev problem. Ostalo me se ni najmanje ne tiče: raj, zmija, izgubljeni raj, povratak kroz pakao, pričam ti priču, mitologija, večiti simbol, trla baba lan. Govorim jasno. Šta sam ja, u stvari, učinio? Hajde, šta? Jer stvar tako stoji, nema šta da se uvija u pamuk. Sada to još nije ništa, ali posle? Čovek mora da ima lice, zar ne? Jer i to je pitanje časti. Pošao sam, znači obavio sam častan zadatak, izišao sam, i sad kako? A posle ću, kažu, jeste, kažu, ja ne znam, ali kažu da ću se tamo vratiti. I s kakvim licem tamo da se pokažem? Ona je otišla sa zmijcem, dobro, njena stvar, otišla je sa zmijcem, znači sama je htela u pakao. A ja? Zbog samog mlakonjstva ne ide se u pakao, uh, kako je tamo hladno, čovek sav pomodri, i onaj vetar, ali nije stvar u tome. Nego zbog takvog štosa što sam, tobože, mogao da je iz toga gnoja izvedem, eh, to je već drugi problem, mogao sam, a nisam učinio, ono jeste, nisam hteo ništa loše, možeš da pričaš, ali bilo kako bilo, gurnuo sam je ponovo, a posle se pravdaj, čoveče, sve je prekasno, znači, nema pravdanja, znači u pakao. Sve zajedno je pitanje večnog spasenja. Pa makar i nevečnog. Odmah počinjem koncert, već kao da sam se malčice zgrejao. U stvari, više i ne 114 znam, možda je sve to lagarija, šipak, što kažu, jer je nisam video. Možda ona uopšte nije tamo. Jer gde mi je dokaz? Ali čak i tako, radi se o spasenju. A ja sam kraljevski sin. Ne bojim se ja onih tamo, najviše se bojim nje. Jer pretpostavimo da nje tamo nije bilo, u redu, ako je nije bilo, može opet da iziđe na dva načina. Ili ona tamo nije bila, znači tačka, ja takođe neću biti. Ili je bila, ali mene su izigrali, tada opet nisam ja kriv, u pakao se ne vraćam. Ovako ili onako, ali ja je vaše neću videti i to je dobro. (Shvatate li šta ja govorim? Neću je videti, i to je dobro? Razumete li šta ja govorim?) Ali ako je bila tamo? Bila je, kažem, to znači ja se vraćam i tamo se srećemo. Imaćemo o čemu da razgovaramo, a? Uh, kakva hladnoća, čini mi se da se opet smrzavam, možda da zagrejemo, kako je ovde hladno...! I šta vi na sve to? Fućka se vama, gospođe i gospodo. Poštovana gospodo, Orfej, sin kraljevski rodom iz Trakije počinje koncert. Ah, kažem vam, pravo je zadovoljstvo vratiti se dobrom sviranju posle onih uslova. Čovek uopšte ne zna šta ima dok ne izgubi. Postoje i poslovice o tome, znate. Ja sam u raju sam živeo, ali, u stvari, šta sam imao od toga kad nisam znao da živim u raju. Imao sam sve što sam hteo, već sam se te sreće nagutao do guše, sami recite čovek mlad, slavan, okretan, na citri svira, peva, kraljevski sin, bogat, ima lepu ženu koja ga voli, uz to je i tajno znanje naučio, šta se još može poželeti od života? Ja se, takođe, nisam žalio, ne kažem, ali da sam umeo to da cenim to takođe nisam. I sad evo u jednom trenu sve izgubljeno, nema zaljubljene žene, nema mladosti, citra postala nagluha, reumatizam, čast u ruševinama, izdaja, sramota, ne, preterujem, nije sve propalo, još mi ide sviranje, de, ništa, citra će se popraviti, sada smešrio, a? sada kad bi mi jedna žica potpuno 8' 115

59 ozdravila, više bih se radovao nego ono pre čitavoj onoj sreći. A za sve je kriv onaj šugavi gmizavac. Daću ti, daću, draga, Sva svoja zemaljska blaga, Bisere svekolike, Gavrana što proriče, Uzde za konje vrane, Zvezde i zore rane. Samo ćemo za ljubav znati, Ješćemo zajedno, spati, U posteljama m^kim, Pod zavesama lakim. Na danu i u noći Ljubiću tvoje oči. A potom nastaće tama, Sve veća, svud nad nama. Najzad i potpun mrak, Sna večnog i smrti znak. Čitavo nebo spanja Rad našeg milovanja. Zatvorite prozore, hladno je, zatvorite prozore, kažem. Tako, dobro je. A možda tu hladnoću ja imam u sebi? Ali nije važno. Razumem dobro da kad bih bio kadar da vam ispričam o geometriji onih podzemnih krivudanja, to bi vas više zanimalo, nekoristoljubivo zanimalo, da tako kažem. Ali nisam kadar, i zato govorim o svojoj vrtoglavici, vas se to ne tiče, nego vas još i nervira, jer ste primorani da me sažaljevate zbog moje sudbine, a nema ničega goreg nego dopustiti da ubace u tebe samilost, biti prisiljen na samilost. Ja, uostalom, ne tražim, ne namećem, jedino, kako kažu, stvaram situaciju, a posle već deluj e konvencija običaja učena reč, a? i vi zamišljate da ta moja vrtoglavica, i ona hladnoća, i ona prigašena žica, i ona izgubljena žena ( žica prigašena žena izgubljena" 162 rima, mogla bi od toga da se napravi neka pesmica, rima gramatička, ali u pesmi može da prođe), da vas sve to prisiljava na samilost, jer samilost nije slobodno odbijati, i vi tu sedite besni što vas ja tobože začikavam svojim nesrećama i tim začikavanjem pobuđujem samilost, ali fućkam ja na samilost, ostavite se toga, možete ostati tvrdi poput kamenja, nije reč o tome. Takozvani Orfejev problem. Pravi Orfejev problem. To nije vikanje nad provalijom i osluškivanje odjeka. Ni nad kakvom provalijom ja ne vičem, vikanje nad provalijom je idila«i uopšte glumljenje. Tobože, ja sam takođe glumac, ne govorim ništa loše o glumcima, zaista ne, čak se i ponosim time, molim lepo glumac, luda, svirač, zašto da ne? ako kad počnem koncert, to će biti gluma, tada mogu da vičem nad provalijom, a zasad ne vičem, nije o tome reč. Orfej ima problem časti, a ne sentimentalni problem, ponavljam, želim da me shvatite, vikanje nad provalijom je nešto sentimentalno, ne radi se o tome. Otkuda ovde toliko duva? Ranije nikad nije duvalo. Možda sam zaista ostareo, možda mi je taj reumatizam ušao u kosti, ali pustimo to, uostalom to je nemoguće, gledajte, zagledajte se, ovo su nožne kosti, zglavkovi se sjajno kreću, a kolena? Gledajte, šta velite? Prva klasa, nema govora o bolesti. A ovi listovi, glatki, sjajni, to su noge trkača, a butine, bedra? Gledajte, sve gipko i pokretljivo kao tetive luka, prosto milina pogledati, to su muška bedra, stvorena za ljubav. A ove grudi? Kao kamen, čovek se zaboravi, mogao bi rebra nekom da polomi, ženi, naravno, kažem. A ruke, mišići? Gledajte, kao brodska užad. A ovde dalje, vrat, vilica, zubi kao u vučice, lobanja od metala, oči orlovske, kosa jedva okrznuta belinom, još ništa, a? Prsti? Prsti su za citru i za ljubav, i za tajne znake, drugu neku primenu nemaju, ali sitnica! Kakve primene! Te tri vrste upotrebe to je već gotovo sve što na svetu postoji, to znači što nešto uopšte vredi, mislim za muškarca. Ah, ovde...? a- 117

60 Pregibi ruku? Bili su zaklonjeni, jeste. Ovi znakovi, ovi tragovi? Ožiljci, ne, još nisu ožiljci, još su gotovo otvoreni. To je bilo juče. No, znate, britva. Šta ćete, morao sam. Krv je potekla, gotovo sva. Neko je tamo spasavao, ali bilo je prekasno. Uostalom, nisam ja takav da se izmotavam i da se dam spasti. Kraj. Dakle, šta se čudite? Juče, još juče. Moji dragi, mili prijatelji, ne govorite ništa, vidite da plačem, smilujte se, unesite se u moju situaciju, ne.govorite ništa loše, ja vas volim, sažalite se nada mnom ovakvim kakav sam. To je bilo juče. Morao sam. Morao sam. To je pitanje časti. Situacija je postala bezizlazna. A ja sam kraljevski sin... sin kraljevski... sin kurvinski... sin kraljevski,.. sin kurvinski... sin kraljevski... Molitva Eloize, ljubavnice Pjera Abelara, kanonika i teologa Bože, koji si ljubav, zašto si učinio da je ljubav greh? Ah, čujem, kažeš da nije uvek, da nije svaka? Ali te bezgrešne ljubavi koliko si dopustio naspram one nad kojom si nadneo grozotu večnog prokletstva? Dozvoljena ljubav je kao kap u moru grešne ljubavi, koju takođe s Tvojim dopuštenjem moramo da iskusimo, kažu da samo dopuštaš nju, ovu grešnu ljubav, ali ne šalješ je Ti, nego da to sotona, koji je zbog naših sagrešenja pušten da deluje na duše naše, raspaljuje u nama oganj nečisti. Ali kako to da đavolske sile ljubav rađaju? Može li zlo da kroz ljubav zlobu svoju objavljuje, kad si Ti izvor ljubavi svekolike? Pa čak i ako bi bilo tako da je, radi kazne zbog sagrešenja naših, sotonska sila dobila pristup u duše naše, kako, ipak, da imamo razumevanja za to pitanje, ako kazna zbog greha treba da bude novi greh? Može li biti, Bože ljubavi, da zbog greha ljubavi praroditelja naših na nas pada takva osveta da sami na nove grehe bivamo podsticani? Kako to da kazna za greh treba da je novi greh? Abyssus abyssum invocat, kažu, ponor drugi ponor ehom doziva i lanac greha kad je jednom vezan, bez kraja i konca ima da se nastavlja. I kako onda? Ti, Bože, ovaj si svet stvorio i tako si ga uredio da greh ne može da se završi, nego novi greh za sobom vuče kao anđeo zaraze. Pa gde je onda, Bože, milosrđe Tvoje? Gde je oproštaj greha ako se svaka krivica, umesto da 119

61 skrušenost rađa i tako da put ka spasenju otvara, novom i posvećenom krivicom odaziva, a ova opet novom, i ova novija još novijom, i tako do beskraja? O, kakvo zamešateljstvo u glavi, kakvo okrutno očajanje? Pa kako da verujem, Bože ljubavi, da je naš svet Tvoje delo, pošto bez milosti svako novo zlo mora da rađa novo i veće zlo? Kako da verujem da si svet stvorio, ako se u njemu ljubav nerazmrsivim čvorom vezala sa grehom? Ljubav je greh, a greh se kao vatrena stihija sam umnožava i sam sebe neprestano podstiče. To je Tvoj svet, Bože, to je Tvoje delo. Pa ko si onda Ti? Ne, jedno od dvoga mora da bude istina. Ili lažu oni koji Te zovu Bogom ljubavi jer da si svet stvorio, ne bi mogao želeti da nas ljubav, kao kamen o vratu, vuče dole, na dno jezera, ili Ti, Bože, nisi stvorio ovaj svet, nego je on bez Tebe i protiv Tebe začet. Ili, dakle, nemaš u sebi ljubavi, ili nemaš snage da bi svet stvorio; ili si zao Bog, ili Bog bespomoćan; sad biraj, biraj kakvim da Te smatram. Isuse Hriste, šta ja to rekoh, šta rekoh? Rekoh, zao si Bog ili si bespomoćan Bog. Ako si zao, onda uopšte nisi Bog, a ako si bespomoćan, onda sto puta više nisi Bog, nego naš brat, isto kao i mi sputan nemoću i očajanjem. Možda Te onda, Bože, uopšte i nema, nego istinski postoji samo Sin Tvoj na zemlji, Sin-ne-Sin, Sin bez Oca, nemoćni čovek, onaj koji voli, ali je bez snage. Ah, čujem Tvoj glas, čujem kako. zbori: oholost, podmukla oholost te razdire, htela bi da pronikneš u poredak sveta začet u mudrosti mojoj, u dubini moga uma, do kojeg smrtnici ne mogu da se približe, nego jedva izgleda da ga sagledaju, kao zamak u magli. Oholost kažeš, oholost? Ohološću, znači, nazivaš želju moju da Tvoj poredak shvatim i obožavam, nazivaš ogavnim grehom moju ljubav, a Svoj sopstveni greh nazivaš ljubavlju? Pa ko si Ti onda? Mudro si, kažeš, uredio ovaj svet, i to tako mudro da mi, jadni ljudi, tu mudrost ne možemo da sagledamo. Pa nema je i 120 tako! Ali.zar nisi imao toliko mudrosti da svet urediš tako mudro da se mudrost Tvoja u njemu otkrije ne samo Tebi, nego i nama? Zar je veća mudrost stvoriti mudar svet, ali za tu mudrost njegove stanovnike oslepiti, nego svet stvorivši mudrim, mudrost njegovu ljudima otkriti? I gde ja da tražim svedoke mudrosti Tvoje i ljubavi Tvoje? Jer svakako hoćeš da nebo i more, kamen i voda, zveri šumske i poljska trava hvalu Tvoju općvaju? Kamen i voda opevaće je, a čovek, kruna stvaranja, koga si šestog dana iz bezdušnog mulja u život pozvao i razumom nadahnuo, on upravo bolni nerazum u sudbi svojoj jedino gleda, kao da nije stvoren radi hvale Tvoje, nego radi podsmeha sveopšteg? Ah, opet mi govoriš: pokornosti, pokornosti, pokornosti! Ali ko mi pokornost naređuje ako ne isti onaj što je naredio da ga u razumu obožavamo! I ko ljubav od mene zahteva ako ne onaj što ljubav osvetom progoni kao usijanim železom? Jer ako se u delo Tvoje zagledamo, a tim pre ako na sopstvenom telu i u sopstvenom srcu okove Tvoga poretka pronađemo, lako se može učiniti da nismo mi oni što se u vinogradu svemogućeg milostima i dobročinstvima svemoći Njegove naslađuju, nego da pre sami sebe za san zlobnog demona moramo smatrati! Ara to hosion, hoti hosion esti, Gleiatai hypo ton theon, e, hoti Gleiatai, hosion estin? Što znači: bogovi vole ono što je sveto zato što je sveto, ili pak, nešto je sveto zato što ga bogovi vole? Tako se pitao najveći paganski mudrac, i šta ćeš mu odgovoriti? Ako je sveto ono što Ti se dopada, onda si tiranin, a ne otac, jer ne dopuštaš da dobro volimo radi dobra, nego, ne pitajući, teraš da izvršavamo golu zapovest, da ne istražujemo razloge i da počinimo svaku moguću gadost ako bi Ti izvoleo da narediš, i da dobrom ili zlom nazivamo danas jedno a sutra drugo, u zavisnosti od zamisli Tvojih... A ako ono što je dobro voliš zato što je dobro, daj nam moć saznanja kako bismo znali gde je dobro i gde je zlo. Ali nema razaznanja 162 a-120

62 ako naš svet svedoči protiv mudrosti Tvoje. Prema tome, ili si tiranin, pošto nema na svetu dobra van zapovesti Tvojih, ili nam ne dopuštaš da upoznamo dobro, što znači da si takođe tiranin. Čujem, čujem Te i sada kako govoriš da je put do Tebe posut trnjem i da treba izvršiti napor nad sobom da bi se u Tvom vinogradu slavila gozba. Ali ko je to trnje rasuo? Nisi Ti, Bože, nisi Ti, kažu, nego naši praroditelji što su se po zmijčevom nagovoru usudili da se Tebi usprotive. I čime su se usprotivili? Ljubavlju, ne nečim drugim. Najpre ljubavlju prema razumu koji si im dao, a zatim ljubavlju jednog prema drugome, onom ljubavlju kojoj ih nisi naučio. A da nije toga okrutnog greha što na veke tela i duše naše vuče prema paklu, reci, Bože, da nije toga greha, kako bi ljubav mogla da se rodi među našim praroditeljima čim je nisu od Tebe znali, čim je Adam, tek pošto je isteran iz raja, nasitivši se plodom drveta poznavanja dobra i zla, upoznao ženu svoju? A da se nije rodila ta ljubav, ne bi se razmnožavao ljudski rod na zemlji, i zajedno sa dvoma prvih ljudi u zemlju bi se vratilo celo naše pleme, i ugasilo bi se, i odnelo bi sa sobom hvalu Tvoga stvaranja. Znači, samo je greh učinio da svi ovde živimo, i taj isti greh je učinio da svaki tren našeg života mora da bude greh. Zahvaljujući grehu živimo na svetu, zbog toga istog greha umiremo, i zbog tog istog greha osuđuješ nas na večno prokletstvo, a taj greh upravo je ona ljubav koja iz Tebe potiče, jer Ti si sebe nazvao Bogom ljubavi. Iz Tebe, dakle, potiče ona ljubav koja nas rađa zato da bi nas gurnula u provaliju tame, i da bi nas predala sotoni na milost i nemilost. Je li moguće pronaći goru sramotu, gori podsmeh, goru bedu? A Ti kažeš da si u ljubavi i mudrosti i svemoći svet uredio! Kažeš tako, čujem glas Tvoj, ali otkuda da znam da je to Tvoj glas, a ne satansko kušanje ili đavolja omama? Kako da razlikujem Tvoj glas, Bože, od glasa Tvoga neprijatelja, kad znam sama, kad svi mi znamo da dopuštaš sotonskoj zlobi da nas navodi 162 u iskušenje i da nas obmanjuje? Vele da mogu raspoznati Tvoj glas jer mi on naređuje dobro, dok me đavolski glas podstiče na zlo. Ali ja ne znam šta je dobro i zlo pre no što najpre ne saznam šta potiče od Tebe, a šta od kneza tame. Jer kako da saznam? Oganj ljubavi može da bude đavolje kušanje, što znači da se ljubavlju ne razlikuješ od zavodnika? Pa čime se onda razlikuješ, čime se razlikuješ od njega, odgovori? Svakako pamtiš još, Bože ljubavi, pamtiš ime prvog čoveka koji je na zemlji bio rođen od žene? Ime njegovo bilo je Kain. On je prvi na svetu bio začet u utrobi žene da bi pokazao kako ljubav između dvoga, ljubav tela čim se jednom razgori, rađa zločin. Oh, da si se samo bio prevario i ispravio grešku! Ali zbog toga što je prvi čovek koji je rođen iz ljubavi nosio ime Kain, nisi uopšte požalio što si stvorio svet. Prošlo je deset pokolenja, i tada si požalio, požalio si kad su anđeli Tvoji usplamteli požudom prema zemaljskim ženama. Tada si, eto, obuzet zavišću, uništio u potopu rod ljudski. Znači da zavist, a ne pravi zločin rađa gnev Tvoj i osvetu. A zašto si iz Raja isterao praroditelje naše? Ta rekao si: eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i ubere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi. Zavist, znači, zavist Te je potakla, jer si se bojao da će čovek ushteti da oproba plod drveta života posle ploda drveta dobra i zla, i da će tako živeti večno. Stoga si odmah prokleo ljubav prema razumu, prokleo si ljubav između muškarca i žene, prokleo si najzad samu ljubav pre : ma životu. Za svaku ljubav našao si okrutan odgovor: izgnanstvo, smrt, muku. Naredio si da trnje i bodlje rađaju naša polja, prokleo si naš rad na zemlji, grozne patnje vezao si s našim materinstvom, koje treba da pada kao bolna kazna zbog telesnog odnosa između žene i muža. Ti si Bog zavisti, Bože, ali Tvoja moć nije bez granica. Pretio si Adamu da će umreti onog dana kad okusi zabranjeni plod,, a zmij je rea- 123

63 kao da neće umreti. I nije onog dana umro Adam. Ko je dakle govorio istinu? Čuješ li me, Bože? Bože, da li Ti mene čuješ? Rekao je neki filozof da si Ti gluh i nem, što je kao da Te uopšte i nema. Drugi je rekao da nisi nem nego gluh, da nam daješ naređenja, ali da molitve naše ne dopiru do Tebe; a jedan reče suprotno, da nisi gluh nego nem, da znaš o nama što treba, ali nam ne govoriš šta treba da preduzmemo. Ali naša vera nas uči da nas čuješ i da nam govoriš kao otac. No da li svakoga slušaš? No da li se svakome obraćaš? Ko je od Boga, reči božje sluša, govori Sveto pismo, znam; prema tome treba najpre pripadati Tvome narodu da bi se Tvoj glas probio kroz zaklone tela i da bi u duši odjeknuo. Jeste, kažu, jeste, treba se najpre sam očistiti od zla da bi se čuo Tvoj glas. Ali vele, takođe, da se od zla nećemo očistiti bez Tebe, da smo mi samo gadost i ništavilo, da.sami nikako ne možemo preći ledenu pustinju što nas od Tebe razdvaja, da najpre moraš Ti ruku da pružiš, vele, ruku svima, za ceo rod ljudski sina si poslao na muke, na sve duše razlila se njegova otkupiteljska krv, a ako Te neko ne nađe, njegova je krivica što je Tvoju ispruženu ruku odgurnuo. Znači moja krivica? Moja krivica? I još kažu: sve dok traje dah u grudima čovekovim, Tvoja ruka ostaje ispružena prema nama. Corruisti? Surge! Dok god nas ne usisa smrtna magla, kažu, sve do poslednjeg časa milost je spremna, gozba Gospodnja traje, posluženje u domaćinskom domu sa svežim medom i starim vinom čeka na goste, priđi i služi se. Tako govore, tako govore, a ja, rukama pipajući, tražim gozbeni sto i u mraku samo o kamene i hladne zidove bolno udaram, i samo slušam stroge glasove: tvoja krivica, tvoja krivica, tvoja krivica... Prema tome, ja sam zla, najobičnije, upala sam u nemilosrdne pandže samoljublja, znači slaba sam, duša mi se osušila kao drvo, i samo će sećanje na sopstvene grehe uspeti za trenutak da je razbudi. Zla sam, Bože, dakle, ne čujem Te, ne nalazim; ne čujem Tebe, što znači da sam dvostruko zla, a time i dvostruko gluha... I tako ponovo vidim kako jednom upletena u mreže čudovišta ne mogu da pobegnem, osim samo u goru mrežu, a iz nje još u goru. I tako se omča steže oko vrata, jače, još jače, sve do trenutka kad se oči prevuku belinom, a duša se sruči u večni ponor bez spasa, bez nade. A sad kažu: dovoljno je početi, dovoljan je jedan pokret, jedan drhtaj srca, jedan trenutak istinskog odricanja, i isto onako kao što se ranije zlo samo nadovezivalo na zlo, sada će dobro sctmo obrastati dobrom poput snežne grude što se valja nizbrdo, poput planinskog potoka što se iz nevidljive struje pretvara u ogromnu reku. Ah, kako lepo govore: samo početi! Ali od čega početi? Ne od razuma, svakako, jer je Tvoja vera ludost i glupost u svetu. I ne od ljubavi, jer je ljubav iznakažena telom, i nikako je ne možeš očistiti. Zavoli Boga radi njega samog, vele, ne misleći na sebe, čak zaboravljajući u sebi i na naše spasenje, zavoli Boga ne sebe radi nego Boga radi, kao što majka dete miluje. Ali zbog čega da te milujem, Bože? Zbog onolike muke za koju vele da nije muka, zbog onolikog truda za koji vele da nije težak? Ne, treba da Te volim ni zbog čega, samo zbog toga što postojiš, što si Bog. Ali ja baš tako volim svog ljubavnika, ovog na zemlji, ljubavnika od krvi i mesa, ni zbog čega, samo zato što postoji takav kakav je, ne pitajući za nagradu, za budućnost, za sreću. Tako i Tebe da volim? Ali moj ljubavnik me je upoznao, videla sam njegov osmeh, grlio me je u postelji, srce sam njegovo doticala, sam me je pronašao ne tražeći me, znam da postoji, osećala sam da postoji A Ti? Kako da Te volim, kako da počnem tu svoju ljubav kada mi nisi došao, nisi mi se najpre pokazao, kada Te moj razum ne doseže, kada Tvoj glas ne dopire ' do mene, kad ruku Tvoju ne vidim, ne osećam? Od čega da počnem ljubav moju, otkuda da znam da postojiš, otkuda da probudim u sebi tu ljubav koju 162 a- 125

64 treba tek razum da obasja, ali koja sama niotkuda nema prosvetljenja? I na to mi vele: ne mudruj, pokori se, padni na kolena, pokušaj, odagnaj svoje nedostojne misli, oteraj kušača od sebe. Pa možda je tako, možda ne treba početi od ljubavi prema' Tebi, nego od mržnje prema neprijateljima Tvojim? Toliko je puta lakša mržnja, nego je li moguće, Bože, da od mržnje treba početi put k Tebi? Može li to biti, čim si naredio da mržnju prema neprijateljima istrgnemo iz svoga srca? Jer ako neprijatelje, kao što učiš, treba da volimo, onda i sotonu, neprijatelja našeg, treba da volimo. Znači da i taj jedan put, taj jedini, počinje nasuprot zapovesti Tvoje? A ako je već moguće od čiste mržnje početi put na Tvoju gozbu, zašto onda ne početi od grešne ljubavi koja, iako je grešna, mora da nosi na sebi ostatke nekakve topline sa Tvog ognjišta, jer mržnja odiše samo hladnoćom. Prema tome, neka počnem od te grešne ljubavi, ali ne mogu, jer me njen greh prikiva kao obruč uz presu za mučenje pred narodom Tvojim. I tako se vraćam na početak, kao uvek, na početak. I već mi se za jedan trenutak učini da sam upoznala put što vodi k Tebi, već mi za časak grlo oslobodi okrutni strah, i za časak mi naiđu suze, i olakšanje, i nada. Ali mine trenutak, i opet, kao zver u kavezu, čas se bacam bez spasa, čas sedim u otupljenosti, bez srca i bez nade. I svaki trenutak kad mi se učini da samo što nisam sagledala Tvoje staze, priprema još goru nevolju za sledeći trenutak. I tako lebdeći čekam smilovanje, i smilovanja ne vidim. Uzdaj se, kažu, uzdaj se! Ali šta to znači? Treba da grešim i da se uzdam da ćeš mi oprostiti? Doduše, oprostio si velikim grešnicima, a onaj što se Hrista tri puta jedno za drugim u smrtnom času odrekao postao je stena na kojoj je izgrađena Crkva Tvoja. Mnogima si oprostio, no može li biti da grešnik gazi u nezakonitostima, gajeći u duši nadu u Tvoje beskrajno milosrđe? Jer pošto opraštaš grešnicima koji ne znaju šta čine, oprostićeš znači i onima koji ne-.svesno, povodeći se za strastima, ne misleći na greh, kao životinje svoj greh rasipnički seju. Opraštaš životinjama, ali čoveku ne opraštaš, ne miriš se s takvim koji, grešeći, unapred računa na milost Tvoju. On ZNA, prema tome, ne treba da računa na oproštaj, on Tebe ne vređa životinjstvom svojim, već Te vređa svojom čovečnošću, što znači da Te beskrajno vređa, jer bi preko besmrtnosti duše hteo da izvara korist, milosrđe Tvoje, beskrajno Te vređa i osvetu će beskrajnu dočekati. Zvezdo jutarnja, što svima svetliš, zašto si za mene ledinu ugasla? Sveti posrednici, zašto ste mene jedinu bez pomoći ostavili? Spasitelju svih ljudi, zašto mene jedinu nisi spasao? Zbog grešne ljubavi iz tora Tvoga isterana, idem za glasom ljubavi koji me od Tvog pristaništa svakim trenutkom udaljuje. Ne vredi se protiviti, kad na moru duva jedan vetar, treba tome jednom vetru izložiti jedro. Ti mene ne zoveš, moj glas upada u bunar mudrosti Tvoje i vraća se kao prazan odjek. Ledena pustinja Tvoga zakona nikud ne vodi, jer se na vidiku ništa ne nazire. Na drugoj strani je topao vrt koji varkom nazivaju. Pa neka bude i varka. Bolja je i varljiva toplina, nego hladnoća koja ne zavarava. Pusto je na stazama Tvojim. Moja sreća je kratka i dobra i grešna. Radujem se zvezdama, iako se zvezde meni ne raduju. Zovem se Eloiza. Drugačije se ne zovem. Non serviam. 126

65 Dijalektičko opažanje Artura Šopenhauera, metafizičara, građanina iz Gdanjska I tako povorka ide dobrovoljna Dajuć razložnost svoga postojanja, Dajuć razložnost time baš što ide, To jest prolazi (kraj mene, to znači Meni je data ta razložnost). Iduć, Diči se, hvasta i nadima sobom Zato što jeste, il možda nasuprot, Ohola što jeste, te prolazi. Sada Uporno kruži. Ko da uverava I grozničavo i naglašeno tvrdi Da ima razložnost svoga postojanja, Jer je stvarno ima, samim tim što ide, Sto prolazi, kruži. Te znači zaista Biti je imati razlog bitisanja, Opravdanje, zalog? Ali ko, u stvari, Tu potvrdu daje? Zar ne samom sebi Onaj što ide (dakle jest)? No tada Bio bi sigurno besmrtan. A možda, Uostalom, stvarno i jeste besmrtan, Čak anti-smrtan. Jerbo samim time Što povorka postoji time što prolazi, Ali prolazi stvarno, postojeći, To prelaženje i to postojanje Uzajamno su razlozi, te vredi Da jednom bude, i da bude večno. I baš je to ono što je najčudnije. Jer, s druge strane, daje se da sazna 128 Da, mada se tako beskonačno u svom Hodu učvršćuje, ipak to idenje Nosi u sebi i neko gašenje, Sto uopšte nije pritajeno, već je U hodu sadržano. 1 ili još ono, Krijući, evo, daje mi na znanje I )a to je idenje večno, i to zato, Milo što se plaši za svoju večitost, Sto je u gašenju od samog početka, To jest otkada i poče učvršćivat I kočiti se k6 hod neosporni. Tu objašnjenje: u logičnom redu )Bn-dva, jen-dva, jen-dva, jen-dva-tri-četir Postoji slabost što počiva na tom Da ponavljanje, te i učvršćenje Nema večnosti svoje, ni beskraja, Besmrtnosti i ostalog u svakom ()d svojih članova sadržane, to znači Da nijedan delić celog tog idenja (Na primer: jen-dva, ili: jen-dva) nije S.im beskonačan, te ni svi ostali H< v / obzira na to koliko ih skupiš, Hoskrajni nisu. Te tako, smrtnost je!indržana kao metak nepobitni U deliću svakom za se, il u svakom. Koraku sprovoda (na primer,- u onom: Jnn-dva, i u: jen-dva), i tim više lwidržana mora da bude u celini Šio sastoji se iz tih čestica smrtnih, šlaviše u toj celini ova smrtnost Tok beskonačno jeste sadržana, I ln konačnost zaista tek tad se ()l kriva na način prosto nepristojan, ()nda kad svi se ti delići skupe 1J količini beskrajnoj. I tad baš Konačnost ta postaje zaslepljujuća,!i lavnošću potpuno bez granica. Konačna 1 to upravo znanje je ono koje,'viopštava mi sprovod kad prolazi, ukliuo- nebeski 129

66 A topotom ga svojim saopštava Što sastoji se iz delova ovakvih: Jen-dva, jen-dva, jen-dva, jen-dva-tri-četir. Te učvršćujuć se istovremeno mutno A1 neosporno, jer s visina svoga Tog besmrtnoga samo-učvršćenja Na dlanu daje mi, da to tako kažem, Vlastit nestanak, započet još onda Kad počelo je ono prvo: jen-dva (Kad je to bilo ne sećam se) svoje Povratno ne-jestastvo, rastapanje, Uništavanje, ništenje, davljenje, Topljenje, hlapljenje, ono iz-bivanje, Neuprisutnjenje i protiv-javljanje, Zaboravljanje i planimetrizovanje, Pokret ka ničem, ritavost, i laži, Rečju svoj nestanak mi daje. Ja zato U tom odsustvu začuđen stojeći, A i udubljen, odjednom zapažam Da sav tom povorkom bivam zaokupljen, Da sam postao ssm izraz te povorke Te samim tim i svoje nastajanje I gašenje svoje opažam. A sada, Čim moja slabost, bledilo i neka Ne-razvijenost, neka neminovna Ne-nabujalost povorke neprijatna Postaje moja sudba i još raste, I svakog trena još se povećava (To jest, ona slabost i ne-nabujalost) Rastuć odista do beskonačnosti, To već prerasta moć moju. Jer eto, Zar mogao bih, buduć savršen sasvim, Borit se s beskrajem svoje slabotinje? I tako ništavnost ove tu povorke Kad postala je i moja ništavnost, Najzad postiže to o čem reč beše. Jer stvarno, samo o tom se radilo, Da mene pogruži samo-utvrđenjem. Trebalo je da me pobedi zakonom svojim, Legitimacijom, beskonačnom, najzad, Uzrastom svoga bića. A štd najzad Nije me ugasila tako, već inače (Čineć me svojim odrazom, a potom Dajuć mi udeo u sopstvenom padu Koji se takođe pokaza beskrajnim), To, bilo kako bilo, ja se gasim ili Ugašen postajem. I tako uzalud Povorka ova pobediće, pošto Pošto baš ona će odneti pobedu. 130

67 Stenogram demonove metafizičke konferencije za štampu održane u Varšavi 20. decembra 1963 Prestali ste da verujete u rnene, dabogme, znam to. Znam i ostajem naspram toga ravnodušan. Verujete u mene ili ne nije moj problem nego vaš, i isključivo vaš. Razumete, gospodo? Ja naspram toga ostajem krajnje, apsolutno ravnodušan, ili, ako se time ponekad i zainteresujem, onda to biva samo na način na koji duh istraživača ponekad biva privučen nekim prirodnim kuriozitetom. Duh kažem, jer u svemu što činim, u svemu što osećam stvar ostaje bez značaja, bez ikakvog značaja. To što mi poričete postojanje ne razdražuje moju taštinu, jer u meni nema taštine; ne želim, eto, da vam se učinim bolji no što jesam, niti čak onakav kakav jesam, jer hoću da budem ono što jesam i ništa više. Vaše neverovanje ne narušava ni jednu od mojih želja, jer su sve moje želje ispunjene. Nije mi stalo do toga da moje postojanje bude priznato, stalo mi je do toga da delo uništenja ne oslabi. Verovanje ili neverovanje u moje biće ne utiče na razmere moga napornog rada. Ponekad se zamislim nad uzrocima tog neverovanja, prosto onako, najobičnije, probleme za trenutak privuče moj pogled, zagledam se u vaš jadni skepticizam kao što se vi zagledate u pauka koji mili po zidu. Začudim se lakoći s kakvom ste odbacili svoju veru, čudim se takođe što, kad neverovanje uznapreduje, ja prvi padam kao žrtva. Padam kao žrtva" samo je uobičajena fraza kad nešto treba glatko izraziti, dok, u stvari, ja nisam nikakva žrtva, i ne padam, 184 dabogme da ne padam. Ali neverovanje počinje od mene. Najlakše je napustiti đavola. Potom dolaze anđeli, pa Sveta trojica, pa Bog. Kao da je đavo najosetljiviji delić vaše mašte, najnoviji i najneustaljeniji plen, najmlađe tkivo vaše vere ili možda naprosto njen stidni tanki sloj, neprijatan, težak za prisećanje, koji se nerado pamti. Ali vidim da oni što veruju, što predano, sa žarom, ponekad strastveno veruju da čak i oni u svojoj veri zaobilaze đavola. Prestali su o njemu da govore, nesigurno skreću pogled, a kad ih neko upita, ćute, sami ne znaju da li su ga sasvim napustili, ili možda nekakva tamo ćelija njihove duše još oseća njegovo prisustvo, a ako i oseća, onda je to sve slabije, ćelija se polako gasi, obamire, grči se, koči, i đavo pada u nesećanje. Neka je i tako. Navraćam ponekad u crkve, slušam propovedi, pažljivo slušam, bez osmeha, mirno. Retko, sve rede se dešava da neki propovednik, ma i ubogi seoski paroh, pamti mene kad se nalazi na predikaonici.'ni na predikaonici, ni u ispovedaonici, niti bilo gde. I šta velite? Stidi se! Jeste, najobičnije se stidi. Mračnjak, reći će se o njemu, prostak, u bajke veruje, ne ide u korak s vremenom koje, međutim, ni crkve ne može da zaobiđe. Ne može? Da, kažu teolozi. Crkva ide u korak s vremenom, ponekad čak prednjači, ne plaši se novosti ali, dodaju, samo po formi, samo po jeziku, samo po spoljašnjem ruhu, ali ne u mističnoj srži, ne u veri, ne u poštovanju prema Bogu. Pa kako onda to, gospodo teolozi? A šta je sa mnom, ako je slobodno da podsetim, iako je, kao što rekoh, stvar sama po sebi za mene krajnje nevažna. Jer gde je onda mesto palog anđela? Nije valjda da spadam samo u jezik, u nevažnu ukrasnu formu koju je od nedelje do ponedeljka moguće promeniti kao kravatu? Zar je sotona samo retorička figura, loquendi modus, fagon de parler? Zar je on samo način za pobuđivanje lene mašte vernika, način koji je, u svakom trenutku, moguće zameniti nečim drugim? Ili je 133

68 on, pak, gospodo, potpuna neporeciva stvarnost, priznata od tradicije, ovekovečena u Bibliji, stvarnost koju je Crkva opisivala dve hiljade godina, stvarnost opipljiva, žestoka, realna? Fa zašto me onda, gospodo, izbegavate? Plašite se podsmeha malovernih, bojite se da vas ne ismeju u kabareima? Ta otkad se to vera plaši podsmeha pagana i jeretika? Na kakav to put stupate? Ako od temelja vere budete odstupali iz bojazni da vas ne ismeju na čemu ćete završiti? Ako je danas pao đavo, onda će Bog već sutra pasti kao žrtva vašeg straha. Gospodo, dopustili ste da vas omami idol mode koja se plaši krajnjih pitanja i skriva od vas čak i samu njihovu mogućnost. Ne govorim ovo radi svoje koristi šta ja! govorim vama i radi vas, baš kao da za časak zaboravljam na svoj poziv i čas na svoju dužnost da rasprostirem greh. I nisam ja jedini koji to govori. Naći će se tu i tamo još poneki monah ili sveštenik koji glasno i očajnički podseća na đavolska prava, koji poziva na veru, žigoše pad Crkve, podseća na najsvetiju tradiciiu. Ali ko takvog sluša? I koliko ima tih glasova što vapiju u pustinji? Ogluvela Crkva koja se utrkuje sa svojim vremenom, hoće da bude moderna, progresivna, higijenska, funkcionalna, precizna, uvežbana, drska, motorizovana, radiofonizovana, naučna, čista, energična. Kad bi mi zaista stalo do vaše sudbine, gospodo, oh, kako bih umeo da vam pokažem vašu bedu, vaša, samilosti dostojna, nastojanja da stignete za vremenom koje će vas i onako uvek preteći za hiljade milja. Sport, televizija, filmski ekran, banke, štampa, izbori, urbanizacija, industrija i vi hoćete da ovladate tim svetom? Šta govorim da ovladate! vi hoćete da mu se dodvorite, da stupate na čelu čovečanstva koje udiše atomsku prašinu u pluća već pocrnela od cigareta i gasova od sagorevanja? Čega vi to morate da se odreknete da biste u ovom svetu stekli priznanje? Đavola? Prosto đavola? I čini vam se da će se ustupci na tome završiti? Gospodo! Prestali ste da se plašite neverovanja, prestali ste da se bojite jeresi, ne plaši vas đavo, što znači da vas ni Bog ne plaši, i bojite se samo jednog da vas ko ne nazove zatucancima, da vas ne ošine srednjovekovljem, da prezrivo ne ismeje vašu nemodernost, da ne dokaže kako ste nehigijenski, nemoderni, nesportski, nenaučni, nebogati, neindustrijalizovani. Toga, toga se jedinp bojite, i da biste taj jedini prigovor odbacili, grozničavo spremate vaše štamparije, vaše banke, vaše političke partije, vaše korbizjeovske ćelije, vaše apstraktne vitraže. Naravno, na tome vašem padu ne gubim ja. Padajte, molim lepo, ne padam ja s vama, nego vi sami padate. U taštoj nadi da ćete laskanjem i obigravanjem uspeti da primamite maloverne, sami ste već spremni da usvojite celokupnu njihovu slabu veru, da se odreknete svega sa čime ste dosad živeli, i u svojoj gluposti mislite da ste sačuvali veru netaknutu po sadržini, samo što ste joj dali moderan oblik". A đavo prvi pada na oltaru, uvek prvi. Stvar je vredna pažnje, ali i smeha, što samo iz usta bezbožnika čujem ponekad svoje ime, koje ipak izgovaraju bez ženiranja, jer ne priznaju tradiciju koja s tim imenom povezuje nekakvu realnost. Među vašarskim lutkama još biva deci pokazivan, radi smeha, đavolak", ali ako ga pokazuju u pozorištu, ako ga pokazuju u knjizi, onda je to neminovno bezbožničko pozorište i knjiga. A u crkvi, a na propovedaonici? Stare slike iznose se iz hramova da ne bi plašile đavolom. To zahteva, vele moderno vaspitanje". Sa svima ste, gospodo, sklopili pakt samo da biste održali korak sa svojim podsmevačima, sa svime se mirite sem s vašom verom, sem s vašom tradicijom. Sačuvali ste ostatke od đavola, psovku bez sadržine, vertepsku igračku ili stidljiv trag napuštenog mita koga se prvog treba osloboditi, jer je to mučni trag davnoprošlog vremena, pradedovska starudija u modernom, higijenskom i funkcionalnom stanu. Nazivate sebe hrišćanima? Hrišćanima bez đavola? Neka bude, nije moj problem, zaista nije moj problem. 162 a- 135

69 Već mi je mnogo draža vaša nevera, gospodo bezbožnici, u njoj nema pretvaranja, nema stida ni ustručavanja. Ne postavljate sebi pitanja o đavolu, ne trudite se da ga se rešite, jer nemate čega da se rešavate. Bar vam se tako čini. Ostavili ste sebi đavola za naučne rasprave, valjano ste ga opisali u vašoj istoriji, u vašoj sociologiji, u psihologiji ili nauci o religiji, ili u psihoanalizi, ili u romanu, ili u drami o vešticama. Rešili ste problem, zar ne? Rešili problem? Šta? Rešili ste problem? Čini mi se da ste završili obračunavanje sa htonskim svetom"; jedno ste barem naučili od hrišćana: da dosledno osuđujete ono što je nekad nosilo naziv manihejska jeres". Isušio vam je mozgove hrišćanški optimizam, i sad imate glave sterilne kao operaciona vata. Zlo nije realnost, kažete, zlo je nesreća, slabost sveta, nešto što se događa, svakako, ali događa se naprosto, kao Što se ponekad događa da se rode dvoglava telad, nema u tome nikakve prisile, dalja regulacija života vratiće mu njegovu spontanu harmoniju, zlo se svakodnevno savladava i moguće ga je neograničeno savladavati. Reč zlo" pristaje samo uz pojedine slučajeve, zato u vašem govoru nosi patetičnu, eksplozivnu nijansu, nabijeno je vašom brigom, vašom žudnjom, razmišljanjem, poverenjem u budućnost. Ali to je neistina, gospodo! Reč zlo" ne sadrži u sebi ništa patetično; nikakvu strahotu ni uzvišenost, konkretna je i suha, ukazuje tačno na stvar o kojoj se radi, najobičnije, isto kao i reč kamen", reč oblak"; prilagođena je tačno uz predmet, nepogrešivo pogađa svoju realnost, precizna je, bez poleta. Zlo je stvar, najobičnije; kao stvar. Ne, vi to ne želite da znate. Pred licem svih pustošenja, do kraja sveta ponavljate sebi s manijačkom upornošću: tako je, tako se desilo, prosto se tako desilo, a može da se desi drugačije; zlo je događaj, dešava se slučajno tu.i tamo, a kad mu se dovoljno energično suprotstaviš ne javlja se. Kraj sveta za- 162 teći će vas pogružene u pouzdanost da je kraj sveta slučajnost. Ne verujete u đavola. Suočeni s okrutnošću koja nikom nije potrebna, suočeni sa žalosnim besciljnim uništavanjem i ne pomišljate na đavola. Imate pri ruci toliko objašnjenja i toliko naziva da biste mogli da rešite svaku verziju problema. Imate svoga Frojda da vam govori o agresivnom nagonu i o instinktu smrti, imate svog Jaspersa da vam priča o strastima noći u kojoj se čovek trudi da nekako silom preotme božanstvu njegove tajne, imate svog Ničea, imate svoje psihologe specijalizovane za volju za moć". Kadri ste da stvar zatajite rečima pod prividom da je razotkrivate. No jeste li kadri da to vaše prikrivanje učinite krajnjim? Pažljivo pretražite savesti, vi, hrišćani, a mislim i vi, bezbožnici, potkopajte malčice tu ostriženu travicu vašeg učenog govora, vaše metafizike i vaše psihologije, razgrnite zemlju, vratite se sebi, vratite reči, za časak, njen prvobitni sjaj, njen strogi i nepatetični pokret, zaustavite se na izgubljenoj doslovnosti. Potrudite se da se, barem za časak, usredsredite na ono što je najsvakodnevnije, najopštije, a što je u vašim očima izobličeno zbog krivog stakla filozofskog jezika. To je dovoljno. I ugledaćete mene. Ugledaćete me bez čuđenja, i učiniće vam se da ste me oduvek poznavali, uprkos vašim doktrinama, ukazaće vam se poznato, prisno lice, iako ga istinski vidite prvi put. Poneće vas bliski i hladni polet sile o kojoj ne želite da pamtite, iako na dnu vašeg mozga, zaglušeno metafizičkim treskom, potiskivano u ništavilo i ugaženo, tinja neuništivo znanje o njoj. Razorna snaga koja ne želi ništa drugo osim samog razaranja. Svuda je susrećete i njeno prisustvo osećate iz dana u dan u svim porazima i greškama, u okrutnosti i smrti, u usamljenosti i u neispunjenoj želji. Susrećete je licem u lice, najprisutniju ne tamo gde vlada razumno razaranje, gde su okrutnost i zlo samo oruđe, nego baš tamo gde su okrutnost i zlo sami sebi cilj. a- 137

70 Kad je zlo u pravu kad nastaje iz ljubavne požude, iz straha, iz želje za bogatstvom, iz oholosti, čak iz taštine ili iz želje za osvetom moje učešće u njemu je neveliko. Zlo je opravdano, racionalno, hoće jedino da postigne cilj za kojim bi poseglo i bez njega, kad bi bez njega bio dostižan. Sama strast, sama požuda ili strah ne potiču od đavola, a zlo koje služi njihovom zadovoljenju služi samo kao nužno oruđe. Sotona se u potpunosti pokazuje tek tamo gde razaranje nema druge svrhe osim sebe, gde se okrutnost obavlja radi okrutnosti, poniženje radi poniženja, smrt radi smrti, patnja bez cilja ili gde je cilj samo uzgredna maska koja racionalizuje rušilačku glad. Tek tamo, ma i u neznatnom životnom porazu, javlja vam se ledena premoć koju niste kadri da svedete ni na šta, ničim da je objasnite, ničim da je opovrgnfete. Ona postoji jer postoji, jer je stvar kao stvar. To vam je najteže da sagledate. Svakom zlu koje je razložno možete da oduzmete njegovu razložnost, možete svet drugačije da uređujete. Ali zlo koje je samo po sebi razlog upravo kao zlo to zlo ne možete lišiti životnosti.- Uzalud je svoditi ga na pojavu ove ili one sile koja bi sama po sebi" bila štetna ili dobra, ili bi bila slučajna iščašenost, odstupanje, aberacija, monstruoznost nekorisni simptom racionalnog uređaja koji deluje u neodgovarajućim uslovima. Đavo ne podleže reformi. Đavo ne može biti objašnjen, on je dat zajedno s vašim postojanjem, on je stvar, on je onaj koji jeste. Moglo bi izgledati čudno što vam se, u svetu iz koga tako uporno nastojite da uhvatite (da ne kažem: nametnete mu) red pritajen u amalgamu slučajnih događaja zlo i dalje otkriva kao neka vrsta činjenice ili neregularnosti a u svakoj činjenici neregularnost je sadržana postojano što mu poričete stvarnu i neophodnu prirodu, te prema tome, umesto da ga uključite u svoju sliku zemaljskih realnosti, odnosite se prema njemu s konkretnošću esteta. To, ustalom, sigurno i nije čudno, imate razloga za tu maskaradu, koja vas oslobađa od demona i samim tim čini da vaša praktična energija ne nailazi na kočenja kakva bi morala da joj nameće uverenost o postojanju izvesnih temeljnih granica njene efektivnosti. Na taj način, vaše znanje o svetu i nada u mogućnost primene tog znanja u popravljanju sveta, mogu da se pomeraju napred pari passu, u upornoj iluziji koja vam dopušta da zlo tretirate kao smanjivanje naprsline činjenice unutar esencijalnog, od strane dobra, uređenog sveta. Ali dosta o tome. Odlučio sam da se ne upuštam u metafizičke oblasti, gde ionako nikakvom merom ne bih uspeo da savladam vaše himerične predrasude; međutim, ponešto mi se nepotrebno omaklo. Završavam,. dakle, i očekujem pitanja, podvlačeći još da uprkos sveopštem mišljenju đavo ni u najmanjem stepenu ne raspolaže smislom za humor; on nema ni inteligencije, ako se pod inteligencijom shvata sposobnost veštog lovljenja iz sveta i sređivanja nekih njegovih kvaliteta koji bi bili aktuelno interesantni jer jasno je da meni nije potrebno sređivanje bilo čega i da ne mogu imati kvalitete koji se daju stepenovati, slično kao što kamen ne može da bude više ili manje kamen. Ponoviću prvo pitanje: pošto demon spada u prirodu bitisanja, treba li istoriju pada anđelš priznati za legendu i smatrati pre da je tobožnji pali anđeo u stvarnosti polu-večiti rival Boga? Odmah ću odgovoriti: ne. Istorija pada anđelš je apsolutno autentična, iz čega ipak ne treba zaključivati da zlo ima karakter činjenice i da nije strukturna osobina bivstvovanja. Da bi se to predočilo, dovoljno bi bilo skrenuti pažnju na apsolutnu nepovratnost te činjenice ne u onom značenju u kome je svaka nastala činjenica nepovratna, no u značenju da je ta činjenica, čim se jednom dogodila, uvela novu i nepromenljivu strukturu sveta, unutar koje zlo predstavlja integralnu i konstitutivnu činjenicu. Kad bi se ipak pri tome ostalo, valjalo bi priznati da je zlo, do- 162 a-138

71 duše, u svetu na strukturni način prisutno, ali da je samo njegovo poreklo čisto faktično i slučajno. Međutim, nije tako. Ova činjenica pada, posmatrana iz kasnije perspektive,, ne može da bude ništa drugo do manifestacija ili aktualizacija izvesne potencije bivstvovanja, i to potencije apsolutno trajne i večite, iako, tokom izvesnog vremena, za neke prikrivene. Kad kažem neke", nemam na umu, razume se, Boga, za koga je stvar od početka morala biti jasna. Prelazim na drugo pitanje: da li demon kao strukturna komponenta bivstvovanja prihvata svoju poziciju u poretku sveta? Lako mi je da odgovorim na to pitanje, no nisam ipak ubeđen da ćete biti kadri da smisao mog odgovora isto tako lako shvatite. Naime, u nužnu demonovu prirodu spada istovremeno i način isto tako odlučan, isto tako apsolutan prihvatanje svoga mesta, i pobuna zbog njega. Demon želi zlo, što znači da svoj razorni rad želi da vodi i dalje, ne želi promenu zbog svog mesta u harmoniji ili disharmoniji, nego, tačnije, želi svoj smeštaj kao negaciju harmonije unutar harmonije. Samim tim miri se da bude ono što jeste. Istovremeno, baš zato što je ono što jeste, on je negacija tog istog poretka koji mu određuje mesto kao svojoj negativnoj komponenti. Živeći od negacije poretka, on samim tim živi od toga istog poretka koji poriče, a koji je, sa svoje strane, u svom postojanju saodređen prisustvom ove negativne sile koju predstavlja demon. Svet u kome bi se demonovo delo izvršilo na krajnji način bio bi svet bez demona, što znači da bi bio negacija demona/a ipak demon ne može da postoji na drugi način, sem u pokretu, čiji orijentacioni motiv jeste izvršenje rušilačkog dela na krajnji način. Pošto, dakle, sama razorna glad tvori demona, utoljenje te gladi zahteva prisustvo uništavanog sklada, zahteva, dakle, izvesno uravnoteženje obeju formi bivstvovanja, koje se slažu u svet; a eto, meni ništa nije tako mrsko kao ravnoteža. Stoga treba priznati da demon nije subjekt gladan destrukci- je, nego je on sama glad, jer gladan subjekt može da postigne zadovoljenje, dok za samu glad zadovoljenje subjekta označava gašenje. U tom smislu, suštinski, demon je svoje prisustvo obesio na jedan tas vage, kojem daje stanje ravnoteže u odnosu prema drugom, težeći, istovremeno, da tu ravnotežu naruši u nemogućoj i protivrečnoj želji da ostane onaj koji jeste i nakon uništenja svog protivnika. Tako treba shvatiti glavni Geteov obrt em Teil von jener Kraft etc. koji ukazuje na neizbežnu suprotnost sažetu u samoj egzistenciji demona, a ne pak, kako tumače plitki katiheti, na to da se. po Božjem ukazu, tobože, demonova dela ovako ili onako pretvaraju u suprotnost njegove namere, tj. grade umesto da uništavaju. Pa ipak, tu istu protivrečnost, dodajem, moguće je otkriti i u Bogu, ako ga primimo kao biće koje je naspram demona komplementarno, a ne pak kao apsolutnog tvorca; kod priznanja te komplementarnosti svejedno je da li ćemo demona tretirati kao negaciju sklada ili sklad kao negaciju demona, ili negaciju negacije, jer tada protivrečnost o kojoj se govorilo automatski postaje protivrečnost Boga. Razumem, ipak, izvesne objekcije protiv takvog tumačenja i neću se upuštati u to pitanje čije bi me pobliže razmatranje prisililo na detaljno razmišljanje o samoj prirodi Božjeg stvaralaštva i o njenom suštinski negativnom karakteru. Stoga prelazim na treće pitanje, koje je, uostalom, samo deo prethodnog: je li neopozivo sigurno da demon ne može biti spasen? Čini mi se da razumem intenciju onoga koji je postavio ovo pitanje. Postupanje Boga prema palim anđelima može u suštini da se učini vapijuće nepravednim, ako se uporedi s njegovim postupanjem prema ljudima. Jer anđele što je uostalom činjenica koja nikad nije pobuđivala sumnje među angelolozima treba priznati za stvorove savršenije od čoveka, ma i iz obzira prema načelnoj odsutnosti ni- 162 a-140

72 štavnih supstanci u njihovoj strukturi; stvar je evidentna. I zašto je' Bog onda ljude spasao po cenu patnji i smrti svoga sopstvenog sina, a nije to isto učinio u odnosu prema palim anđelima, koji ljude još toliko znatno prevazilaze u savršenstvu i zaslužuju kako treba smatrati daleko pre da im se pruži ruka? Reći ću odmah da uzrok za ovo ne može biti veća težina anđeoskih prekršaja, pošto je u oba slučaja greh počivao na neposlušnosti koja je, sa gledišta Boga, uvek jednako grešna, bez obzira na okolnosti i na razmer posledica, i koja je, u odnosu prema njemu, uvek uvredljiva. Corruptio optimi pessima? To je poslovica bez argumentacione snage i koja, uostalom, kad bi bila istinita ne bi mogla ništa da objasni, čim, ponavljam, neposlušnost kao greh ne podleže stepenovanju i uvek je, štaviše, beskrajna krivica. Prema tome? Odgovor može da bude samo jedan: Bog nije spasao demona pošto nije bio kadar da to učini. Stvar je, dabogme, očigledna, čim se razmisli o Božjoj prirodi da Bog mora želeti da demone spase, to znači da ih naprosto uništi kao demone. Ako je njegova želja bezuspešna i jalova, to je onda baš zato što pad anđela nije bio činjenica, nije bio slučajnost, nego ispoljavanje neophodne strukture sveta, i posledice ovog pada su zato nepopravljive, jer su utemeljene u prirodu bivstvovanja. Nemogućnost spasenja demona najjači je argumenat za račun pomenute teze koja pad anđela tumači kao aktualizaciju izvesnog nepobitnog i, u odnosu prema Bogu, jednako večitog kvaliteta bivstvovanja. Argument mislim koji s vaše tačke gledišta može da ima vrednosti. Čujem, s tim u vezi, četvrto pitanje: treba li, prema tome, smatrati da temeljna struktura bivstvovanja nije rezultat slobodne odluke Boga, nego da je on sam upetljan u izvestan sistem nezavisan od njegove želje? Odgovaram: da, baš tako treba pretpostavljati. Pitanje peto: Dalisu tada neistiniti naši katihizisi koji uče da je Bog krajnji tvorac? Odgovaram: ne vidim potrebe za revidiranjem vaših katihizisa. Oni su istiniti pri izvesnoj interpretaciji, naime uz pretpostavku da stvaralaštvo Boga obuhvata celinu pojavnog pozitivnog sveta, dakle sveopštost jestastav od njega različitih. Što se, pak, tiče samog Bivstvovanja, koje nije identično s ovom sveopštošću pojedinih jestastavš i koje iskorišćuje van suprotnosti dobra i zla, vaši katihizisi se, po mom uverenju, ne izjašnjavaju jasno. Ne vidim ipak potrebe za unošenjem ograničavajućih ograda u njih, pošto problem Bivstvovanja, kao takvog, ne treba uopšte da ulazi u sastav vaših interesovanja, jer iskoračuje van pojavnog sveta jedine oblasti pitanja koja se na vašim jezicima daju dobro formulisati. Porazi Parmenida, Hegela i Hajdegera u tom pogledu su poučni. Pitanje šesto: Pitam se da li je samom demonu jasno, ako čak ne može da bude ljudima jasno da li je, dakle, ekvipolentna saprisutnost sklada i njegove negacije, ako pretpostavlja Bivstvovanje, koje obe te komponente prekoračuje i obe prestiže, da li je, dakle, ta saprisutnost u svojoj relativnosti za demona uhvatljiva? Drugim rečima: da li. je i do kojeg stepena ne-relativno Bivstvovanje dostupno demonu? Odgovaram: dostupno je samo kao intelektualna neuhvatljivost, manje-više kao ideja u kantovskom smislu, kao čista granična realnost pozitivnog umnog napora. Njeno pozitivno obuhvatanje nije za demona moguće slično, pretpostavljam, kao ni za Boga. Demon zna veoma mnogo, no nije ipak sveznajući; i to znate iz Getea. Više bih voleo da mi se pitanja ove vrste dalje ne postavljaju. Sedmo pitanje: smatram detinjastim, no ipak ću na njega ukratko odgovoriti. Ono glasi: može li demon da čini čuda? To pitanje me je podsetilo, gospodo, do koje ste 162 a-142

73 mere loše upućeni u pogledu načina demonovog delovanja. Demon, naime, deluje preko ljudskih ponašanja, a ne preko iznenađujućih prirodnih efekata, monstruoznosti ili majstorija. Takve stvari su prilika za zabavu, ali demon nije zabavan. On može, naravno, kao hipotetični Dekartov demon da stvori iluzornu očevidnost i da suštinski nerealnim činjenicama da težinu nesumnjive realnosti, i može takođe, kao hipotetični Maksvelov demon, da efektivno realizuje izvesno krajnje nerealno, odnosno neverovatno malo verovatno stanje. Može to da učini u toliko u koliko je cilj te delatnosti greška, poraz razuma. Ipak, greška nastala putem akc'eptacije otvorene očevidnosti nije saglasna s načelnom orijentacijom moga rada; jer takva greška nikog ne postiđuje i ona se, i onda kad biva priznata za grešku, i dalje prima kao prirodan i nekako neizbežan karakter. Niko ipak ne ismeva pretkopernikovska pokolenja zbog toga što su verovala u nepokretnost Zemlje, riegc je njihova spontana i prirodna vera više za vas samo podloga na kojoj se tek, u punoj slavi, ocrtava Kopernikova genijalnost. Ako je greška Demonov cilj, onda je to greška koja posramljuje, greška podla, greška koje se treba stideti, drugim rečima pazite dobro greška za koju snose krivicu ljudi, ili bar takva za koju su ljudi primorani da priznaju kako su za nju oni krivi, i da ih ona žigoše stidom. Čarobnjačke majstorije ili verovanje pogrešnim očevidnostima ne spadaju u bitna sredstva demonova rada.-to je, rekao sam već, rad suh i bez sjaja, bez ludičnih komponenata, bez humora i bez onoga što pobuđuje interesovanje ljudi. Demonovo rušilaštvo obuhvata oblasti za koje su odgovorni ljudi, i prema tome zlo koje to rušilaštvo nanosi mora ljude da šiba sramotom, kako bi postiglo svoj cilj. S jednim izuzetkom. Taj izuzetak jeste smrt ne pojedinačna činjenica smrti, nego generalna činjenica njene neizbežnosti. I najzad pitanje osmo: Pošto, kao što je izišlo na videlo, demon nije sveznajući, je li moguće da on sam počinjava grešku i prema tome da se, na primer, pokaže kao istina nešto što se preko njega prokrada u svet kao sramotna greška? Odgovaram: to nije moguće jer je demonova mudrost toliko velika da on odlično poznaje sopstvene granice, i on stoga odriče pravosnažnost pitanjima koja te granice prekoračuju. Time se đavo razlikuje od ljudi. Upravo mi je postavljeno deveto pitanje: ipak poznavati odlično granice znači već prekoračiti ih saznanjem, a dodirnuti granicu znači dodirnuti ono što se nalazi izvan granice. A ako demonovo znanje odista ima granice, onda je nemoguće da on bude oslobođen od greške u postavljanju pitanja, te prema tome i u odgovorima. Samim tim ne može se ni jedna od njegovih izjava priznati kao autoritativna, što se u detalju odnosi i na izjavu o njegovom sopstvenom postojanju. Odgovaram da to nije nikakvo pitanje, nego smešan pokušaj diskusije. Demon se-s ljudima ipak ne upušta u dispute. Njegovo postojanje ne traži razloge ni dokaze, pošto on nema prirodu činjenice. Ako ljudi njegovo postojanje interpretiraju drugačije, ako mu, na primer, pripisuju čisto kazuistički karakter, to je onda samo jedan od mnogih vidova njihove greške. Već sam rekao, ipak, da meni ni najmanje nije stalo do toga da se u moje postojanje veruje. Teolozi su još pre nekoliko vekova zapazili da je đavolove ortake najlakše poznati po tome što poriču postojanje đavola. Ima u toj tvrdnji zrno istine, iako je ono nešto preterano. Jer, u suštini, vraćajući se na početak moje izjave, vaše neverovanje ne samo što ne koči moj rad, nego mu pre pogoduje, ono, kao greška koja sramoti, spada u efekte onog pada u koji se strmoglavljuje tradicija polako ogoljavana od ostataka opustošenog veličanstva. Ta slika nosi dobru novinu, dobru novinu za demona. Baš i zbog toga čini mi se Ključ nebeski 145

74 korisnim da sadržina onog što sam rekao, kao i sama činjenica moje današnje Izjave budu nepovratno izbrisani iz vašeg pamćenja, te da kao izmišljenost i vizija iz snova bude smatrano sve ovo, gospodo, što ste maločas imali pred sobom kao svedoci, i što evo, zajedno s ovim trenutkom, pada u krajnje nesećanje. Razgovor doktora Lutera sa đavolom u Vartbnrgu 1521 I šta ti hoćeš, svinjo šugava? Zašto si došao? Da plašiš? Ne bojim te se, mnogo me briga za tebe, kao za kravlju balegu na kneževskom gumnu. A možda hoćeš da me kušaš, a? Na greh da me navedeš, u uho da mi našapćeš, požudnu prirodu da mi razdražiš, a? Hteo bi me tako udesiti da šamaram momka, da se opijem kao svinja, da silujem salašarsku devojku, i šta još? Dobro, a ako učinim sve to? Sigurno misliš da me već imaš u dlakavim šapama, samo još lanac 0 vrat, pa na dno! Ehej, da ne bude malo prebrzo, nisi ti jastreb, a ja pile. Umem ja da grešim i bez tebe, sve što mi se prohte uradiću i bez tvog kušanja, životinjo odvratna, i jeste! Grešiću bez tebe, i šta mi možeš? Naš Gospod na takve grehe neće čak ni prstom mrdnuti. Oh, kad bi ti mene u očaj naterao, kad bi mi naredio da posumnjam u Boga, strahom me ispunio, postideo me tada, priznajem, ti bi bio na konju, imao bi me kao kotlet na tanjiru. Ali poku-- šaj, pokušaj samo, krtico, mene, doktora Lutera, doktora Martina Lutera, pokušaj tako da me obradiš da me ponese očajanje, ili strah, ili stid. Bog je moćna tvrđava. Ja sam se zaklonio u tu tvrđavu i sedim mirno, radi šta hoćeš, a koliko sam grešio! Nasmejaćeš mene, nasmejaćeš Boga, obojica ćemo se nasmejati, 1 gotovo. Ja sam u Bogu, nogama sagi se upro, razumeš, ne možeš me ni pomeriti. Hajd, beži, šta hoćeš, šta tražiš? Nisi ovde potreban, ništa ovde nemaš, mo- 147

75 žeš da dreždiš i do kraja sveta, de, šta čekaš? Ne gubi vreme, kažem ti, idi slabima, doktor Luter nije za tebe, pogrešio si put, beži kad ti kažem! Tu si? Gledaš i ništa ne govoriš, a? Onemeo si? Ćutiš, možda ćutanjem hoćeš da me pobediš, ali ne vredi, umem i ja da ćutim, bolje od tebe, samo kad hoću, naravno, a sad neću. A ti gledaš i ćutiš, gledaš i ćutiš. Šta je, u ribu si se pretvorio? U kip? Nosi se dok se nisam naljutio. A, znam šta bi hteo, čekaš da se naljutim, misliš da će se moj gnev kod Bćga upisati u greh? Dođe mi da se nasmejem na tu glupost, zar ti ne znaš da se plemeniti gnev na đavola na sudu pretvara u zlato? Uostalom, ako ti je baš toliko stalo, možemo čak i da porazgovaramo, šta ima, meni to ionako ne može da smeta, govorim s kim hoću, mogu s Bogom, mogu sa đavolom, samo ne znam o čemu s tobom da govorim. Vidiš ove listove na stolu? Da li bar znaš, slepče, šta je to? Pismo, Sveto pismo, naša odbrana od tvoga šapata, od cele tvoje gluposti, evo, pogledaj, aha, znam šta bi hteo! Ti znaš da će sad ceo narod čitati Bibliju, i toga se bojiš, a? Mržnja te obuzela, bes, de, reci, krivonosi, šta će sad biti? Jeste, svako će pročitati, svako će upoznati ištinu, čak i nadničar koji ume da sriče sve će znati, a ti? Gde ćeš se denuti sa svojim lažima, s jeresi, a? To ti smeta, razumem te, tu te boli, huljo, tu bi hteo nešto da učiniš, da zasmetaš, da sprečiš ljude u primanju slova božjeg? Ali mene nećeš uplašiti, biće Sveto pismo za narod, za sve, možeš da pucaš od besa, a Sveto pismo će biti,.. Oče naš koji si na nebu, neka se proslavlja ime Tvoje..." A šta? Ne bežiš? A na znak krsta? Apage! Još uvek ništa? Dobro, ali u želucu te je zapeklo, ne reci da nije, već jedva duraš, njušku držiš nepomično, priznajem, ali ovaj krst pali ti utrobu, a? No, ali od doktora Lutera ne nadaj se milosti, on je nema za 162 ljude, a kamoli za tebe, oče veštica. Dosađuješ mi, čuješ li? Zuriš, i zuriš kao da bi hteo u dušu da mi pronikneš i bogzna šta tamo da pronađeš. Ti nešto da pronađeš?! Bog svakako, on seže pogledom do dna, i najtajniju misao vidi kao grad usred dana, najskrivenije grešne požude, svaku gadost, svaki prljavi prohtev istraži, ništa mu nije tajno. A šta ti? Baciš pogled jedva po površini duše, najgrublje grehe opaziš i misliš da si mudar? Misliš tako, hajde reci! Pa lepo, gledaj, ja i Bogu dopuštam da gleda, nek vidi, molim lepo, sve je na površini. Gresi? Pa šta, gresi, zar sam ja svetac? Nisam svetac, grešnik sam, ali hoćeš! Grešnik i grešnik to je razlika, već sam ti rekao, Bog ne mari za te grehe, nego za ono što je važno, u duši, a to je u meni čisto kao opran stolnjak na stolu. Šta bi hteo, šta tamo, u stvari, vidiš, šta buljiš tim očima? Proždrljivost, veliš, pijanstvo? Pa jeste! Zašto imamo telo, a šta je telo ako ne krpa sa gresima? Grešim telom, služim prejedanju, šta da radim? Duh ti je voljan, ali telo slabo. Požuda puti? Ali samo u mislima, u duhu, ali ne na delu; svakako, i to je greh ko god pogleda na ženu itd. Matej, glava peta, stih dvadeset osam znači greh je, ali šta da se radi, trbuh duha ne posluša, a šta tek da se kaže o onom što je ispod trbuha? Nadmenost! O, ne! Sad je već dosta, sad već preteruješ, zlato, to nećeš naći u meni ni ti, ni moj Gospod. Oholosti u meni nema, ni traga, ni za groš; pokornost, pokornost i samo pokornost. Sve što radim ne radim po svojoj volji, nego po volji Božjoj, sve što umem, Bog mi je dao da umem. Ja sam nisam ništa, ja sam prah, ali u Bogu sam sve, Bogu služim, istinu Božju proglašavam ne po svojoj snazi, ne po svojoj mudrosti, nego po Božjoj. Pokornost! Dok ne postanete kao mala deca itd. Marko, glava deseta to je tajna carstva Božjeg! Znam ja istinu, ali to nije moja istina, nego Božja, nisam je iz sebe uzeo, ništa po sebi ne sudim, Božja sila je u meni mudra, iz nje a- 149

76 je moje poznavanje, iz nje mudrost, i gde je tu nadmenost? Nadmenosti nema u meni, ni mrve! Lenost! O tome više i ne govoriš, a? Stideo bi se čak i ti, lažovčino bestidna, o lenosti preda mnom da govoriš. Ali ne vredi ni pričati. Zavist? Mora da ti se u glavi prevrnulo, stari lažljivče, kome ja da zavidim i na čemu? Imam sve što hoću, razumeš, Boga imam i šta mi više treba? Možda tebi treba da zavidim, ali na čemu? Na čarobnjačkim majstorijama, na sili volšebnoj, na sili plašenja, zavođenja, kušanja? To je kao kada bi, živeći na nebu, zavideo paklu. Glup si ti, uzalud priče, dosta! Evo, glava me zabole od te tvoje priče, od tvojih gluposti. Bolje da pođem na spavanje, dosta je rada za danas, ceo dan za stolom, i zašto sve to? Jasno, sve protiv tebe, nego šta? Da bih ti one ostatke oduzeo što ih kod ljudi u šapama držiš, sve je protiv tebe upereno, vrti se, pljuj, bacaj lukavstva, stoko, a Bog će ti, pedalj po pedalj, mojom vlastitom rukom tle oduzimati, i treba ti tako! Ne na zemlji, o ne, tu vladaj, dobićeš svet da bude tvoj, možeš u hermelinsko krzno da se obučeš i krunu da staviš, možeš na svim prestolima da sediš, zajedno s papskim, a pred vratima carstva Božjeg skičaćeš kao pas na mrazu, i neće ti se otvoriti! Kažeš da nećeš? Nećeš, jer ne možeš, eto ti! A zašto ne možeš? Jer nećeš, dabogme. Nećeš jer ne možeš, a ne možeš jer nećeš. Tako sam rekao? I to je istina. Kad bi jednom ushteo, već bi ušao, ali ti ne možeš da hoćeš, ti moraš hteti da se u svojoj bari kupaš, nesreće da skupljaš, da se mučiš i zubima da škrgućeš od besa, a uz to iz te i iz tog škrguta zuba ne možeš želeti da izađeš, jer bi to značilo da je u tebi ostao deo dobra, da možeš još da misliš o spasenju, ali šipak! Znači, u mukama živiš i muku svoju želiš, ali ona ostaje muka, a ti znaš da u mučenju trajnom ostaješ, i, uprkos prirodi, muku svoju hoćeš da umnožavaš. Čudo je to nad čudima, ali Tvorac ume da čini i veća čuda! 162 I dobro, šta kolutaš tim svojim očima? Što sam ti sudbu tvoju spomenuo? Eh, pamtiš ti dobro svoju sudbu, pamtiš, ni na tren ne možeš da je zaboraviš, pa se baš zato i uvijaš, dvojiš se i trojiš privlačeći duše k sebi samo da bi više muka bilo na svetu, samo da ne bi sam ostao sa svojom grozotom, sa svojim crnim mrtvačkim kovčegom u kome ćeš na veke vekova trunuti. Jadan si ti, ali to je po pravdi! Hleb naš svagdanji. Sve što imaš to je da za strah ne znaš. Svakako, u smrti živiš, pa kad nade nemaš, onda nf straha nemaš. Ko u nadi živi, mora i u strahu da živi, a ti, proklet bez spasa, ničeg se ne bojiš. Znači, time hoćeš da me zadiviš? Što za strah ne znaš? Što u sigurnosti živiš? A ja? Eh, živim i ja u sigurnosti, i ti to znaš, zar ne? Jednom zanavek svoje sam se volje odrekao, u večni najam predao sam se Bogu, za strah ne znam, jer moja pravda nije moja, nego Hristova, sve mogu i ništa mi nije strašno, ne živim u sebi, jer u sebi živeti to je tvojoj se vlasti pokoriti, a u Bogu živeti znači sebe se odreći. Rekoh imaš me, Bože rekoh, imaš me sa svime što imam, čini šta hoćeš i to će uvek biti mudro i dobro. Više mi ne treba, baš ništa, a ostatak je tvoj, kušatelju, uzimaj što hoćeš, vrline ili zlodela, mudrost ili glupost, pravdu ili nepravdu, sve ti dajem. Pogledaj samo čime ti vladaš! Što god ushteš možeš da imaš, sem jednoga. Poželiš li ceo svet da imaš,.bogatstvo, vlast, gradove, države, kraljeve? Imaš u tren oka. Hoćeš grehom da vladaš? Imaš ga. Hoćeš vrlinom da vladaš? I to imaš, imaš svoje vrline, svoju učenost, pravednost, svoju čestitost, i svoje milosti nju sve je tvoje. I šta još? A ti bi hteo još tu jednu, jedinu stvar i baš nju nikad ne možeš imati. Jedna čak i najmanja duša kad s verom pred Gospodom zaplače, već ti u ruševine celu tvoju palatu pretvara, ništa ne vrede tvoji gradovi i bogatstva, uzalud tvoja dobra i zla dela, uzalud Vavilon i Rim. Za tu jednu dušu koja se u veri istopila kao vosak a- 151

77 pred licem Gospoda, za nju jednu ti bi dao celu zemlju i sunce i zvezde. A to nemaš, to nećeš dobiti. Ali što ja ovo pričam kad ionako znaš? Valjda da vreme utrošim koga ionako nemam, da ga utrošim na prazno pričanje. Ovaj jedan put, jedan jedini put, ako hoćeš, mogu s tobom da stupim u dogovor. Jedan ugovor, na dan, na čas, hoćeš? Za danas ću odložiti rad na Bibliji već imaš dobit, jer kad Sveto pismo jedan dan kasnije izađe iz štampe, bez sumnje, bar jedna jedina duša neće uspeti da se spase, i ti si u dobitku. Imaćeš platu. A za uzvrat ja samo jedno od tebe hoću. Za jedan čas pokazaćeš mi tvoj stan, ali sa svim što imaš u njemu. Da tamo papu ugledam zaronjenog do vrata u uzavrelom sumporu, prelate rimske da vidim na ražnjevima kao divljač, tvoje dvolične pesnike, tvoje pleme u večnom ledu zahvaćeno; to da mi je samo da pogledam, oko da zasitim. Pokazaćeš mi? Za tebe to nije ništa, ništa te ne staje, a dobit imaš obezbeđenu, jedna duša zbog zakašnjenja Svetog pisma propašće nasigurno. Ali na toliko duša koje ću sada Bogu privući to nije ništa a za tebe je to mnogo. Šta veliš? Važi pogodba? ' Nećeš? Ništa ne govoriš, krpo, ćutiš i gotovo? No, dobro, ako nećeš nećeš, neću te moliti. A sad čisti se, smesta, dosta je bilo, pričam u prazno, a vreme leti. Jeste, ovoga puta si pobedio. Za trenutak, koliko da munja preleti, ali si pobedio. Hteo sam sgpstvenom snagom da te isteram, voljom ljudskom kušatelja da odagnam, i već bih poverovao da ljudska moć može da se bori sa sotonom. Ali pokaza mi Gospod nemoć moju, maledictus qui consdit in homine, ponizi me Gospod, gratias aetemas, greh moj. Sedi tu, demone, na pokaranje moje... Daaa.,. U nama ti je koren pakla, et est radix interni in nobis. I odista, lak je posao tvoj, nakazo, oj lak, samo svetlošću prazan, put da obasjaš i prstom da mrdneš. A ti, čoveče, samo nogu digni, samo ko- račić stupi napred po svojoj volji, i već si na stazi sotone, već letiš pravo naniže kao lopta, i već, potpuno nesvestan, u vrata Luciferova kucaš. Da, lepo je tebi, duše loviti, nevelik trud. Tako je Gospod svet uredio. A zašto? Oh, glupog li pitanja, upitati to ti je popustiti pred ljudskom radoznalošću, podžeći pokvareni razum, đavola moliti za pomoć. Mudro je Bog učinio i kraj, ne pitajmo zašto. Sveto pismo govori: Cimeta valde bona, valde bona. Kao što i mi opraštamo... Peccavi, peccavi. Grešio sam... I šta, sada već ništa ne mogu, moram tu da te podnosim sve dok Gospod ne ushte da te odagna sa tog- mesta. Bože, smiluj mi se. Neka ne bude volja moja, nego Tvoja. Odvedi odavde ovu ogavnu beštiju, crnog lešinara, odnesi ovog žderača strvina, ali neka ne bude volja moja, nego Tvoja. Prah i strah, prah i strah. Moja šaka je bespomoćna kao usahla grana, a kad je Ti digneš, prikupiće snage i postaće kao praćka Davidova. Ti ćeš je podići, Gospode, osećam da hoćeš to, prognaćeš mojom nemoćnom šakom najvećeg vladaoca sveta, evo je, stiska se u pesnicu, mastionica s mastilom, jeste, neka crnilo umrlja mudru kušačevu njušku, nek mu pokaže mržnju tvoju. Mojom rukom, mojom rukom... Evo ti, svinjo prljava, nosi se!! Hej, sluge, ima li koga?! Sluge, ovamo! Ogledalo, ogledalo razbijeno! 152

78 Kušanje svetog apostola Petra I bi kušan u proleće, u poslednjem času Gospodnjem, apostol njegov Petar. I ovakav bi glas: Čuješ li me, Petre? Petre, da li ti mene čuješ? Pazi, pazi, Petre. Upitaće te neposredno, pitanjem određenim, pravo u tebe jednoga jednom zanavek upravljenim, upitaće te, dakle: Jesi li bio zajedno s Isusom iz Nazareta, potpaljivačem, neprijateljem pretpostavljenih i reda, s onim što nije došao da objavi mir nego je doneo mač, jesi" li bio s njim, Petre? Šta ćeš odgovoriti, razmisli, Petre, dobro razmisli, jer ti je ovo čas kušnje najveće. Jesi li bio s Isusom Nazarećaninom, jesi li bio njegov učenik, pomoćnik njegov u nezakonitim poduhvatima...? Šta kažeš? Reći ćeš da si bio, jeste. Nećeš se odreći Gospoda svoga, pomazanika, sina Božjeg, nećeš izdati učitelja u času smrti, Hvala ti, Petre, hvala vernosti tvojoj i hrabrosti duše tvoje, što na mučeništvo najokrutnije izlažeš telo svoje, što ćeš u mučenju okrutnom dati da iščupaju iz tebe život, tvoj život i život tvoje žene, hvala tvojoj vernosti, Petre. Šta pitaš? Ali svakako, nema sumnje, znaš valjda svoj kraj. Već unapred čuješ krckanje svojih kostiju na rukama, kada ih tvrdi ekser razlupa pod udarima čekića. Već osećaš lagano pucanje mišića u ramenima i vrafu, već osećaš slanu vlagu sopstvene krvi kada ti iz raskidanih pluća pokulja u grlo. O, da, već osećaš kako ti grudi davi bolno gušenje, kako bes- 162 pomoćno gutaš vazduh, kao riba na pesku, kako ti se zatvaraju naduvena pluća. I gvožđe u zglobovima nogu, osećaš ga, Petre? O, da, kudeljni konopci žderače ti kožu s ruku, jaki konopci. Osećaš to, Petre? I znoj pomešan s krvlju kako ti zaliva oči? I kožu odvaljenu od udaraca vojnika i svetine? Kolena razmrskana kocem, lice posečeno nožem? O, ne, vrisak okupljenih nećeš čuti na krstu, čak ćeš i na njihovo kamenje biti neosetljiv. To jeste, ljudi će se sigurno zabavljati, oni uvek vole da bacaju kamenje u nepomičan cilj. Da li dugo? Oh, ne, ne tako dugo, od zore do mraka. Samo do mraka. Pitaš šta će biti s tvojom ženom, Petre? No, znaš valjda kakva je sudbina žena u rukama pijanih vojničina? Šta da ti pričam?' Ali ti se nećeš odreći svoga Gospoda, o ne, Petre! Šta pitaš, Petre? Šta će se desiti s Crkvom Božjom sada, kad sin Božji ode, a ti uslediš za njim? No, šta, teško će vreme naići. Ko će povesti nejač, ko će je sačuvati od pogrešnih staza, od povratka na idolopoklonstvo, ko će nove duše toviti za istinu? Da bi se na zemljištu na kome su dosad rasli samo drač i žbunje patuljasto bujna vinova loza obilno razrasla potrebno je mnogo velikih radnika, gorljivosti više nego ljudske, potrebna je neobična žrtva, vrednoća ne bilo kakva, nego koja ne zna za počinak. Pitaš ko će poneti raj teret, dostojan diva? A ko na to da ti odgovori? Teško će vreme naići, teško vreme... Dok svet Spasitelja ne prepozna, dok ga za svog ne primi ko zna šta može da se desi? Rečeno je da obećanje Gospodnje ne jenjava, sam je čak rekao da vrata paklena neće savladati carstvo njegovo? Rekao je, rekao, samo što je rekao takođe da se dobro pazi da zrno upravo zasejano pusti klice, a bez brige radnika, rekao je, upropastiće se i umreti seme u pesku. Dao je u tvoje ruke, Petre, motiku i kantu, da neguješ usev, da ne dopustiš da propadne. A ti pitaš, Petre, šta da radiš sad? Pa upitaj savest, posavetuj se u duhu sa svojim Gospodom, kome si a- 155

79 veran i ostaćeš mu veran do sudnjeg dana. Šta da učiniš, Petre? TI odlučio si da nikakva muka, nikakav bol neće poljuljati vernost tvoju. To je, pazi, Petre, to je odlučeno jednom zauvek, neopozivo i sigurno. A sada treba samo o jednom da razmisliš: kako taj plamen vernosti što u tebi gori održati tako da pusti iz sebe najviše topline, da najviše dušš ogreje i slatkim svojim žarom prožme? Te tako i ne pitaš, Petre, treba li da budeš Gospodu svome veran, jer je to stvar pouzdana, pa ma ceo pakao krenuo u juriš na tebe, tebe da pokoleba neće uspeti. Pitaš samo koja će re_č biti najdostojnija vemosti tvoje... Crkva Božja, Crkva Božja... Učinio te je Gospod krmanošem svetoga broda za vreme uragana i tišine, za vreme rata i mira, za vreme slave i poraza, za vreme setve i vreme žetve, i za gutanje meda i za gutanje žuči. Držiš krmu ti koji si pomazan zakonom Gospodnjim. A sad misli, misli pažljivo, trezveno, s odvažnošću muža koji je izabran jedini na celoj zemlji. Evo, puštaš krmu iz ruke da bi krenuo u vir zajedno s onim o kome već znaš da je utonuo i da ga nikakva sila neće izneti natrag iz pučine. Znaš to, zar ne? Rekao ti je? Tako je bilo u Pismu propisano, tako su proroci u nadahnuću Božjem predviđali, tako je i Gospod rekao. Da bi se ispunila sudbina čovekova, da bi se iskupio užasni greh Adamove dece, ide, evo, usamljen na poslednji put tvoj Gospod, a tebi je poverio ovčarnicu svoju. A zar ćeš poći za njim i ovčice svoje napustiti samo toga radi da bi u času smrtnom zajedno s njim bio, a da ga spasti ne možeš, zar ćeš poći, Petre? O, malodušna je to hrabrost, neverna je to vernost, kukavička je to žrtva, lak gest. Ali u smrtnom času Gospoda, sam ka budućoj slavi barku njegovu kroz vihore voditi, na mestu uprkos buri istrajati, spasti se da bi spasao druge to je pohvalna stvar, Petre! Dobro treba da odmeriš teret koji ti je Gospod na ramena naložio, Petre. Veliko breme, zar ne? Ko- če se mišići, srce premire od straha, raste užasno iskušenje da ga streseš s ramens i da se u očajničkoj nemoći baciš u hladnu jamu smrti. Želiš da budeš slobodan, Petre, od žestokog truda krmanoša, kuša te smrtna neaktivnost,- hvale dostojan nerad nebeskog odmaranja Dobro bi bilo tebi za ovaj jedan dan bola od jutra do mraka da ti, pečatom nesalomljive vernosti divno obeležen, pravo sa sinom Božjim na kraljevski pir pohitaš. Ali napor užasni da na zemaljskoj baruštini ostaneš, muku života da podnosiš, gorčinu nezahvalnosti da iskusiš, Petre, eto čega bi želeo što brže da se rešiš. Eh, nejak je duh u tebi, Petre, za lakim juriš, slabačko imaš srce, za veliku stvar nesposobno. Pa kako će reč Gospodnja svet da osvoji, ako onaj koji prvi među ljudima treba svetu da je pokaže beži, eto, pred neprijateljem u zagrljaj pohvalne smrti! Jesi li već stigao, Petre, na miačno dno savesti svoje? Jesi li otkrio samome sebi sopstvenu plašljivost, koju si u nadmenosti svojoj vernošću i hrabrošću nazivao? Shvatio si kakvome si to satanskom kušanju hteo da podlegneš kad si odlučio da se uprkos pretnji mučeništva ne odrekneš svoga Gospoda i da dostojno, rame uz rame s njim, pod presu staneš? Shvatio si već suptilnu izdaju kušača što te je mačem mučeništva od žrtve dužnosti odvlačio, te da tako krmanoša sa barke Gospodnje odvuče i da svetu istinitu Crkvu baci u plen vihora i talasa i tako je do propasti dovede? Vidiš li već lukavu zamisao pakla? I šta ćeš, dakle, učiniti, Petre? Odreći ćeš se Gospoda, da, odreći ćeš ga se. Ne jedanput, o ne, to je previše malo, tri puta ćeš ga se odreći, ostavićeš ga samog, ali on zna, poznaje on dušu tvoju, do dna savesti tvoje seže on Božanskim okom, zna da si najteže breme hrabro uzeo na pleća da ne bi uništio veliku stvar. On če ti oprostiti šta govorim! ništa on nema tebi da oprašta, on će ti slatku svoju zahvalnost ukazati s prestola nebeskog. Zna on da si ostao najvredniji radnik u njegovom vrtu i da si se samo 162 a-156

80 zato da bi neprijatelja nadmudrio ogradio od imena Njegovog. Sam je učio, naime, da budete lukavi kao zmije, jer je to borba sa smrtnim neprijateljem vođena u pipanju, po mraku, vas šaka vernih protiv divljeg mnoštva. Vojnik Gospodnji ne srne uzalud da predaje život svoj u plen neprijatelja. Odreći ćeš se Gospoda, Petre, je li tako? Triput ćeš ga se odreći? Hvala ti, Petre, hvala hrabrosti tvojoj, velikodušnosti tvojoj, vernosti tvojoj... A sada, sada pomisli, Petre, smeš sada da pomisliš: oh, kakvo olakšanje! Neće, dakle, biti smrti, živim i dalje, neće biti mučenja, kakva je blagost spasti ništavno telo od bola... I tako se tri puta odreče Petar Gospoda svoga, a time Crkvu sagradi velju i veliku slavu svoga čina i vernosti svoje predade u ruke naslednika svojih. Demon i pol 1. Koja su vrata zi (temom lujšiib Bila je zaista nemila griža za propovednike, ona šesta glava Knjige postanja: A kad se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše, videći sinovi Božji kćeri čovječije kako su lijepe, uzimaše ih za žene koje htješe." Ko su ti sinovi Božji" koji su imali telesnih dodira s kćerima čovečjim i koji su doneli na svet onaj rod divovž što se spominje u sledećim rečenicama? Zar bi to trebalo da su naprosto ljudi, muški deo ljudskoga roda, kao što obično uče u Crkvi? Pa zašto onda Sveto pismo najpre kaže da su se ljudi razmnožavali, a potom da je sinove Božje zavela lepota čovečjih kćeri? Znači anđeli? Nečuvena je to, doduše, stvar da bi se bestelesni duhovi u telesnoj ljubavi požudno sjedinjavali sa grešnim ženskim tetom; i ne pristoji dopuštati pomisao da bi muški pol bio pripisivan anđelima, čim se mišljenje doktora Crkve jednodušno izjašnjava suprotno ovome. I niko, zaista, ne treba u to da sumnja, niko kome nije nepoznato delo O državi Božjoj, gde u knjizi devetoj, desetoj, jedanaestoj i dvanaestoj sveti Augustin suptilno i pronicljivo o tim pitanjima raspravlja. A već otkad je sveti Dionisije Areopagit u traktatu O nebeskoj hijerarhiji to pitanje izložio s jasnoćom najvećom što može da se zamisli, sumnjati u tu stvar zaista bi bilo zloupotreba razuma. A naročito pak što sveti Toma, pobijajući greške Judejaca i Saracena, u 83. i 88. glavi četvrte knjige Sume protiv pagana dokazuje da, 159

81 iako će posle vaskrsenja svi članovi telesne navlake ljudima biti vraćeni, među kojima i oni što na zemlji služe prokreaciji, primenjeno na pol kome se na zemlji svako radovao, i mada ženskome polu čak neće biti oduzeta urođena slabost, to ipak blaženi nikakve upotrebe od tih darova neće činiti, jer neće toga radi zadržani biti, već jedino ad integritatem natura lis corporis restituendam. Čim, dakle, zaključiti dostoji da čak i vaskrslo ljudsko pleme, u potpunosti telu. svome vraćeno, više neće upoznati ovu grešnu požudu, utoliko onda manje ta concupiscentia carnis prebivati može u čistim razumima, o kojima u petnaestom poglavlju navedenog dela sveti Dionisije veli, da ako im se čak i u metaforama pripisuje da imaju bedra, to je jedino radi toga da bi se u figuri ljudskoj, slabosti dostupnoj, ova pobožna plodnost prikazala koja ništa telesno ne plodi. Ne može, prema tome, biti da je neki pol anđelima bio dat, i isto tako je -teško pretpostaviti da bi im najpre bio dat, a da je tek potom TVorac ove svoje stvorove, stidno je i reći, uškopio, jer se to nikako ne podudara sa savršenstvom dela stvaranja. A teško je, s druge strane, postići razumevanje u navedenoj priči iz Knjige postanja, ako se ova domisao o anđelima odbaci. Štaviše, tu istu priču naći će svako u Knjizi. Enohovoj, dopunjenu pojedinostima koje, u stvari, ne dopuštaju sumnju da je reč bila upravo o anđelima. Istina, Crkva ne dozvoljava da se Knjiga Enohova unosi u dozvoljene primerke Pisma, ali čim se ne kažem defekt, nego zagonetka neka u objavljenom Pismu krije, vredi se možda neobjavljenim poslužiti kako bi se stvar bolje dokučila. Kaže, naime, Knjiga Enohova kako su, zavedeni lepotom zemaljskih kćeri i podsticani neodoljivom požudom prema njima, anđeli silazili s neba na goru Armon u broju njih dve stotine, i počeli se u ljubavi telesnoj spajati s prebivateljkama zemlje; A Samiasa vođ njihov beše, i zajedno sa svima zakle se svečano da se nikada neće odreći onoga što odlučise. 160 I tako, po Knjizi Enohovoj, oganj polnosti prouzrokovao je pad anđeli Tako se iz požude za telesnim spajanjem rodilo carstvo demona, koje od iskoni vreba na pogubu čoveka, a i inače nesvesno lukavstvom svojim služi tome da ispune se nepojmljive presude Stvoriteljeve. I tako prvorođeno zlo svemira, ono sotonsko načelo koje neće prestati smrtnike da zavodi sve do Sudnjega dana, iz te jedne stvari potiče, iz dvojnosti one rodu ljudskome od početka date (a ne tek posle greha, kako su gnostičari učili, Origen, Eriugena i Jakov Beme). Nikakvo čudo, dakle, što preko toga grešnog mesta kušnja đavolska dostup najčešće nalazi, pošto je znano da tamo gde požuda najveća jeste, i slabost najveća nalazi se. I ne preči tome izvod svetog Augustina koji u glavi dvadesetoj knjige devete pokazuje kako se i samo ime demon" od znanja izvodi, iz čega ima da se pokaže teko prirodu sotonsku ispunjava pre svega oholost znanja. Nema u tom protivrečnosti, kažemo, pošto je svakome znano da libido sciendi i libido sentiendi uvek spareni hode. A šta je od njih prvo bilo, dalje ne pitajmo, čim znamo da u svemu-prvi beše Onaj koji jeste. O majstorijama i lukavstvima kojima se demon služi da bi dušu podjarmio napisane su, od Tertulijana počev, čitave biblioteke i mnoštvo dela, retko u naše smutno vreme obnavljanih, opisivalo je smicalice koje su imale zadatak da smrtnike oba pola pod jaram najvećeg neprijatelja roda ljudskoga podvrgnu. Kao stvar pouzdanu utvrdili su opsednutosti đavolske neki sinodi i toliki broj crkvenih otaca, da se sumnjati u pravovernost nauke crkvene nipošto ne može. A proučavajući slučajeve opsednutosti, kojih se toliko u svim vekovima nahodi, nije teško zapaziti da valjda i nema takvih gde se baš na dah ove vreline, koja pol ženski i muški međusobno zbližava, nisu iskre ognja paklenog najčešće usecale u duše njihove. 11 Ključ nebeski 161

82 U vreme kada Bog dopusti da se usled greha ljudskih raspojasanost i nered prokradoše među vernike Crkve, kada mnogi na pogubu svoju podlegoše sablažnjivim došaptavanjima bilo luterovske, bilo kalvinske šizme, kada i bezbožnici po svim zemljama i knežinama glave podigoše, u tim vremenima, eto, sotona vlast velju nad dušama zadobi. A nije jednako svima pristupao, nego se jednima na jedna, a drugima na druga vrata probijao, tražeći gde su mesta najslabija i gde će kušnju najteže morati da savladava, i tako je na hiljade načina i majstorija lukavstvo svoje ispoljio. Elem, bezbroj njih namnoži se takvih, što o njegovu pomoć otimljući se, ili magiji, ili vračanjem u zvezde, ili crnoknjižništvu nekome pribegoše, sporazumno dušu svoju đavolu u zalog dajući, a od Boga na pogubu svoju na veke lice okrećući. Drugi opet, liberteni i bezbožnici, kojih mnogo ima, a najviše u galskoj zemlji u ono vreme namnoži ih se, idući za došaptavanjima zavodnika ovog objavljivati počeše kako je sotona samo pusta izmišljotina i jalova priča, dobra za čeljad prostiju, žene i decu; i tako, da bi se demonima uvukli, potpuno počeše prečiti da demoni kakvi postoje, toga radi samo da bi budnost otklanjali i tim lakše u mreže večnog uništenja duše zabludele utiskivali. Najviše zla na tome polju lečnici razni počiniše, pričajući kako ono što Crkva opsednutošću đavoljom naziva, nije ništa drugo do samo padajuća ili mesečarska bolezan, silama same prirode na podobije drugih slabosti izazvana, uzrok u zatrovanim nastrojenjima imajući, kao i to da ljudska umešnost bez pomoći Božje i bez egzorcizama, za takve stvari ustanovljenih, izlečiti ih može. Upravo protiv takvih malovernika sačini na samom ishodu šesnaestoga stoleća učeni svoj Traktat o energumenima sam višokopreosvećeni i presvetli kardinal de Beril, osnivač i prvi generalni superior Kongregacije Oratorijuma Isusova, stub istinski Crkve na zemlji Franačkoj, u vreme ono nevolje velje. Kardinal" velimo u anticipaciji, pošto delo svoje pi- 162 saše u godinama mladosti, kada mu daleko još beše do šešira kardinalskoga, ali takvim u njemu poznavanjem stvari blesnu, i tako uspešno s malovernošću razračuna se, da lako ćeš u delcu tome prepoznati muža onoga na čijim plećima krepkim gotovo cela Crkva u tome kraju imađaše se uzdići iz pada i obnoviti se. Elem, pokazuje u delu tome presvetli prijatelj Karmeli, da se od vremena prvorođenoga greha sotona povezuje sa čovekom (primetimo kako se divno miri sve, čim se uzme u obzir da obe te stvari drznovena želja za znanjem i zavodnička draž telesnog opštenja između polova obe u jednome činu grešnom praroditelja tako se sjediniše, da nikako u tome jedinstvu grešnome ne možeš razabrati koja prva beše ili druga, a znano ti jeste kako se obe međusobno podupirahu). Iz nenavisti prema Bogu zaključuje pobožni kardinal sputava sotona čoveka koji po slici i podobiju Boga beše stvoren, ali grehom pristup moći đavolske ka sebi otvori. I ljubi on, veoma ljubi dušu i telo ljudsko istovremeno u kandže da hvata, jer je to mesto dobro za one pred kojima zanavek žalupiše se vrata nebeska, a u paklu mukama nesnosnim podvrgnut biva. A kada kao lav ljuti čoveka sputa,.on ljudski poredak izvrće i čini kao da dva duha u jednom telu borave, uprkos zakonu urođenome. A zašto Bog, koji je gospodar i đavola i čoveka, dopušta zlodela ovakva, to je zagonetka pred kojom pokorno mora da se pogne zdravi razum, obožavajući pravednost i dobrotu neispitanih rešenja Njegovih. Ali to je i najjači dokaz protiv bezbožnika i libertena, najbolji instrument konverzije đavolje opsednutosti u kojima svoju moć iskazuju i užasi pakla, i slast milosti najviše. Takođe nije čudo, veli kardinal, što od vremena tajne Otelovljenja demon neuporedivo češće čini to nasilje nad prirodom; hteo bi bestidno da majmuniše Stvoritelja i da neshvatljivo hipostatično jedinstvo Boga sa čovekom na svoj način oponaša, da svoju palu a- 163

83 duhovnost spaja sa grešnim čovečjim duhom. Stoga je neistina, kako neki lakomisleno sude, da je delo Iskupljenja tu delatnost uništilo; naprotiv, sam se sotona s pojačanim besom na duše hrišćanske baca, a i Bog češće takvo zlo dopušta, kao da je s neobičnim obiljem milosrđa, koje je ljudskom rodu u delu Ovaploćenja udelio, odgovarajuće povezao veće dopuštenje zla. Zbog svega toga hrišćansko vreme zna za mnogo puta više energumena no što su za njih znala paganska vremena. Đavolja opsednutost jeste najveće zlo koje je na zemlji moguće doživeti. Poniženje prirode tu je isto onako veliko kao i ukazivanje počasti toj istoj prirodi u tajni Ovaploćenja. U tom najtežem mučenju prestaje svako delovanje duše i njena moć nad telom; i bio bi čovek bespomoćan pred sotonskom okrutnošću da Tvorac u milosrđu svome nije dao u ruke Crkve ono moćno oružje egzorcizma, kojim uvežbani sveštenik može vraga da podjarmi i iz nesrećnog tela da ga izagna. Takođe ne smatramo da sama vera može da bude lek protiv đavolje opsednutosti, jer veru i đavoli imaju, a time ne prestaju da budu đavoli. Jedino nas Sveopšta Crkva, depozitarijum milosti, od zamki paklenih osloboditi može. Ovaj pad prirode, kada se dva puna bića nekako u jedno slivaju, i, što je mnogo čudnije, kada se ne ljubavi, nego kada se spojene mržnje zarobljavaju, taj okrutni đavolov zakon na razne načine i u raznim stepenima može da se ispolji, kao što ima i razne uzroke. Uzrok sa čovekove strane može da bude praroditeljski greh ili greh aktuelni, ma i u našoj predodžbi lak, ali koji na božanskome tasu mnogo znači. Odnekud čak i sitno dete biva tako pogođeno, o čemu sveti Augustin u 21. knjizi dela O državi Božjoj poučava. I ne zato što bi povod za to trebalo da se nalazi u samoj ličnosti nevinog energumena, koji je zbog svoje mladosti od aktuelnog greha.slobodan, i krštenjem od prvorođenoga greha očišćen, nego što p r i r o d a njegova danak daje neprijatelju. 162 Pogrešno takođe misle.neki da se posledice "opsednutosti u onakvim oznakama u čoveku ispoljavaju, kakve on demonima pripisuje, kao što su neobična ružnoća ili nesvakidašnja inteligencija. Na raznim ljudima neprijatelj razna sredstva isprobava, kako bi svakim od njih lakše ovladao. Naspram pobožnih koristi svoje natprirodne darove, naspram radoznalih inteligenciju, naspram čarobnjaka zlobu. A naspram Crkve, pak, koja je, kao što sotona zna, od njega jača, on koristi lukavost, a ne snagu, i smišlja kako da je obmane, a ne da je pobedi. Zato za čoveka on nosi kožu lava, a za "Crkvu lisca. Ali Bog, iako zlo dopušta, stavlja ograničenja njegovim prevarama, i dozvoljava Crkvi da ih otkrije. Nije uzalud svoju učenu raspravu pisao presvetli kardinal, jer već ubrzo, naročito posle dopuštenja jeresi od strane nantskog edikta, po celoj zemlji kralja francuskoga počeše se množiti đavolje opsednutosti budeći zgražanja, jer u njima toliko prevratnoga zla na javu izađe, i istovremeno toliko dobrote i milosrđa Stvoriteljeva, da mnogi podrugljivac na pojavu tako javnog ispoljavanja natprirodnih sila, posramljeno morade da ućuti. I teška vremena naiđoše za mnogog sveštenika, koji bojeve ljute sa zmijskom lukavošću vodaše, i mada poneki u borbama tim ne toliko demonima, koliko vlastitoj pokvarenosti ne beše dorastao da bi izišao pobednikom, mnogi ipak, oni najbolji, pobednički iz borbe izađoše, novoga bleska staroj hvali Crkve dodajući. 2. Čarobnjaka razvratnog zavera sa đavolom A niko u ono vreme valjda takvu pakost đavolsku ne upozna i u tolikim se teškoćama u boju pravednom ne nađe, kao otac Siren iz Društva Isusova, koji s najmoćnijom đavoljom ruljom što na nevinost vrebaše, bitku povede, za kakvu povesnica ne zna. I a- 165

84 utoliko je veća zasluga njegova, što u tim rvanjima slavnim knez pakla najviše delovaše baš preko onih najnižih i najizdajničkijih udova ljudske prirode, zahvaljujući kojima razmnožava se rod čovečji na zemlji, i u žaru telesne žudnje zavesti požele k sebi Bogu odane duše ženske i muške. Duge godine otezaše se boj stravični, o kome nam otac Siren ostavi stroge podatke radi opomene i pouke vernih, radi skrušenosti grešnika, da bi se Boga bojali i milovali ga, što, uostalom, na isto izlazi. I potvrđuje se pripovest njegova mnogim svedočenjima pobožnih lica što svojim očima te borbe videše, i suprotno klevetama nekih libertena, koji na zao glas htedoše da iznesu bilo samoga Oca, ili i njegove nesrećne pokajnice. Beše već napunio godine trideset i četiri otac Siren, kada na veliku stvar bi pozvan. Rodio se on, naime, dana devetoga u mesecu februaru leta Gospodnjeg U svome rodnom gradu Bordou on ne samo što vaspitavaše se kod domaćih jezuita, nego se obilato korišćaše svetlošću koju oko sebe tamošnji samostan karmelićanki rasejavaše, to žarište terezijanske reforme. Pobožnosti beše velike, jer se još kao trinaestogodišnji dečarac na čistotu telesnu zavetova. Deset godina gotovo prošlo je od trenutka kada, u šesnaest leta u novicijat otaca jezuita stupivši, bi rukopoložen U duhovničko zvanje, kako bi potom veru svoju i gorljivost hrišćansku još u studijama svete teologije u raznim mestima razgrevao, u čemu sreća mu naklona samoga oca Luja Lalmana za učitelja i predvodnika dade. U ono vreme već, pre no što vek Hristov dožive, veliku pokazivaše sklonost ka onome putu unutrašnje pobožnosti, i veliku želju za neobičnim duhovnim milostima, koje mu, potom, mnogi od duhovničke sabraće malodušno na zlo uzimaše, a u kojima se on podsticaše kako primerima svete Tereze, tako i Egzercicijama svetog Ignacija. Naročitu, počast od najranije mladosti odavaše svetome Josifu, suprugu Najsvetije Device, što mu je takođe ne jednom u životu pomoć ukazalo veliku, i zbog 184 tog pobožnog poštovanja on izabra za sebe ime Josif (Žozef), koje imenu Žan, na svetom krštenju dobijenom, dodade. I umešnost steče u poučavanju i savetima koje mnogim pobožnim dušama udeljivaše, a osobito devojkama i udovicama, poput Gospođe de Verže, koja ljubavlju nebeskom prema Spasitelju toliko beše ispunjena, da jednom munju Nebesku na sebe navuče s neba, koja je slašću nadzemaljskom prože; tako isto i devica pobožna, telom nedorasla i defektna, ali svetosti neobične puna, po imenu Madlena Boare, koja se iz hugenotske porodice na veru pravu preobratila kad ju je prečista Deva naučila koliku cenu veliku pridavati treba devičanstvu, stvari koju jeretici ni malo ne štuju. I mnogo je puta u vreme pobožnih pouka uviđao Otac okrutnu i bestidnu pakost sotonš, koji su ispovedateljke njegove na iskušenje veliko uzalud hteli da navedu; upoznao je takođe, pošto je među karmelićankama mnogo prebivao, onoga Behemota, koji se najviše beše ispizmio na vaspitanice svete Tereze, i na njih okrutno nasrtaše. Ali sve to nije ništa, kada se ti prvi Očevi sudari sa đavolom, naspram kasnijih, uporede. I beše to decembra petnaestog, leta 1634, kada otac Žan Žozef Siren u grad Luden stiže, kamo ga provincijal Akvitanije posla radi pomoći egzorcistima u njihovom ljutome boju sa navalom đavolskom. Jer već od izvesnog vremena strava i čuđenje na grad padoše usled onih nečuvenih napasti i ispads, koji kao da zaista kraj sveta najavljivahu, a koje nečastivi stvaraše. A početak događaja beše u sporu koji dvojicu kanonika kolegijalne crkve svetoga Križa zavadi; Otac Minjon, čovek čestit i retke vrline, vodaše biskupski proces sa popom Grandijeom, koji beše podli liberten i raspusnik. Okretan na jeziku, spolja uglađen, ovaj nimalo ne držaše do svoga duhovničkog zvanja, već samo njuškaše gde bi mogao u grehu bestidnom poput životinje uživati, i na device nasrtaše, stidno je i reći, ne bi li se spario s kojom. I još je veoma nasto- 167

85 jao oko toga da ga tamošnje uršulanke za ispovednika tonu, kod kojih beše sila pobožnih i valjanih devića, odanih Bogu. Behu to sestre čestite i iz dobrih porodica, a osobito mlada nastojnica Joana, po prezimenu de Bersjel, kći barona de Koze, majkom Joanom od Anđela nazivana; i druge su pored nje hvalile ime Božjfe, kao sestra Klaudina, nećakinja samog Rišeljea, pa sestra Ana od svete Agneze, ili sestra Marta i sestra Katarina. I zamilova Urban Grandije sestrice ove, samo ne beše to ono milovanje koje se u pobožnom zanosu zajedno pred Tvorcem povija, nego mrska žudnja koju bi stidno bilo i pominjati da se nije o poukama javnim radilo. A sestrice ipak, nedostojnost njegovu prozrevši, dostupa k sebi dati mu ne htedoše, nego oca Minjona za ispovednika uzeše. (Jer kleveta je da su one njega htele, i da su ga, potom, iz osvete zbog odbijanja okrivile za mahinacije sa djavolom.) Grandije se međutim držao sa đavolima i tako se s njima zbližio, da su ga naučili svojoj magiji i čarobnjačkim veštinama kako bi lakše mogao da se bavi svojim gadostima i bezobrazlucima. Elem, prizvavši u pomoć ta od besovci naučena lukavstva, naumi on da se na ocu čestitom iskali; mislio je da će, veštinom k sebi monahinje primamljujući, telesnu s njima vezu imati, a kada neka od njih u grehu začne, da će na oca Minjona krivica pasti, pošto je on monahinjama kao ispovednik dopuštan bivao. Te tako kušač nečisti granu ražinog žbuna u manastirski vrt ubaci, tako pripremljenu da je svaka do koje miris te ruže đavolske doleti, odmah u omamu đavolju upala, i silom telesnom ljubavlju prema tome istom Grandijeu usplamtela. Tako i bi, i svima redom sestricama, počev od majke Joane, čarobnjak poturi đavola. I velika sablazan pade tada na manastir i grad ceo. Opsednute redovnice su danima i noćima iz sveg glasa prizivale k sebi čarobnjaka, samo o njemu mislile, a đavoli, što u njima seđahu, najrazvratnije im poturahu slike i reči, da bi ih tako podsmehu 184 izložili. Često, takođe, đavolskom silom preko zida manastirskog prenošen, pojavljivao se Grandije u manastiru, i sa sestrama, a najviše s majkom nastojnicom po noćima se zadirkivao i sablažnjavao je. Sedam đavola opsede dušicu majke Joane, i tako je mucahu da je strahota i opisati. A imena najglavnijih behu: Levijatan, Behemot, Valaam, Isakaron, Asmodej. Otac Minjon prvi opazi đavolsko mućenje u manastiru. Ud'/oje, sa popom Bareom, poče egzorcizmima nečastivoga uza zid priterivati, i ovaj najzad preko usta majke priznade, kad ga upitaše ko ga posla: Urbanus." I odmah pođe stvar u magistrate, i ubrzo do kralja stiže, kao i do kardinala Rišeljea, koji veoma oko toga nastojaše da ne dopusti demonima pravu veru d=5 krnje. Ne izostade ipak bezbožnika što rekoše kaico je slavni otac Žozef, po nagovoru kapucini, protiv oca Grandijea kardinalu prijavu podneo, govoreći kako je on autor nekakvog paskvila protiv kardinala, zbog čega je Rišelje, u besu, kanonika na lomaču poslao. Ali o takvim ružnim izmišljotinama ne pristoji čak ni govoriti. A kralj je, međutim, kako veli pobožni pisac onoga vremena, zahvaljujući svojoj natprirodnoj pobožnosti i blagosti, stvar s najvećom lakoćom nešio. Preporučio je, naime, da slučaj ispita gospodin de Lobardmon, koji se upravo u to vreme po kraljevu naređenju u Ludenu nahođaše, rušeći gradske utvrde. Ovaj pak, valjano se prihvativši obračuna s mađioničarom, naredi da poročnog Urbana u zatvor bace, najpre u Anžeu, a potom u Ludenu, a u to isto vreme, pak, biskup rat demonima objavi i egzorciste dovede, i među njima oca Laktancija, neobično pobožnog franjevca. Đavolu, zakletom pred Sakramentom Najsvetijim, Bog ne dozvoljavaše da laže; i zaista, potvrdi on više puta, prisiljen, da ga je Urban redovnicama poslao. I mada Urban, na mučenjima ispitivan, krivicu svoju lažljivo sakriti htede, to ipak sud od četrnaest sudija sastavljen, pod vodstvom gospodina Lobardmona, 169

86 prevariti se ne dade. Poznata je stvar da kada đavo u telo uđe, ono mesto na telu kroz koje se u telo probio, na bol neosetljivo postaje. Elem, po preporuci suda hirurg vešti duge iglice u sve delove čarobnjakova tela zabadaše, kako bi video kod koga mesta vikati neće, te da tako demonov put oda. Beše to hirurg pošten veoma, i ni najmanjeg mestašca na telu đavoljeg sluge ne ostavi gde iglicu svoju ne bi duboko zario, ali svuda se probio; i tako stvar na javu iziđe, jer imađaše Urbanus mesta neosetljiva na svome tela A što neki liberten veli da hirurg po naređenju suda specijalno ovo ili ono mesto nije ubo, i tako inkulpata na krik nije pobudio, lažljiva je to i nedostojna izmišljotina. Te zato čak nije trebalo nokte skidati, kako jedan sudija zahtevaše, da bi se pod njima đavolje oznake tražile, jer niko pri zdravoj pameti u krivicu sumnjati više ne mogaše. Očito je ipak da sotona, u laži okoreo, priznati istinu Urbanu, sluzi svome, nije dozvolio; jer ne hte da prizna, mađioničar, i, mada svim dokazima uveren, poricaše da je sa đavolom opštio i zloga duha na monahinje poslao, već je samo cinično priznao kako je traktat nečasni sačinio protiv neženjenja sveštenika, te ga u rukopisu i nađoše u njega. I podleže zato mađioničar daljem saslušavanju redovnom i vanrednom, a sudije, da bi ga pameti dovele i putem skrušenosti mu nadu u život večni otvorile, narediše da mu se kosti stežu na nogama i, vidi se, moćno, jer mu srž obilato na površinu isticaše. Ali nema leka protiv upornosti đavolske, i ne pokaza đavolji najamnik hrišćanske pokore, niti suze proli, iako ga s ljubavlju pobožne sudi-, je opominjahu. Takođe svi dokazi protiv Urbana behu sabrani od opsednutih redovnica, što ih egzorcisti ispitivahu. A znak je te opsednutosti vidljiv nepoznatim jezikom govoriti; i zaista, majka Joana je tečno na latinskom odgovarala. A slušati tu nećemo uvredljive reči bezbožnika koji govori kako je majka Joana latinskome od detinjstva bila učena, a kad je na suočenju Urban 170 nešto na grčkom upita, ne mogade mu odgovoriti; poznato je, naime, šta sve nedostojni neprijatelji Crkve neće izmisliti, samo da bi svoje branili. A uostalom, ima demona što od seljaka su gluplji, kao što je sam otac Laktancije posvedočio. Da su kaluđerice pale kao žrtva đavolske opsednutosti najočitije se i po tome pokazuje, kako veli pobožni svedok, što je nemoguća to stvar da su device iz dobrih domova, pobožno vaspitane i odgajene, bez besa đavolskog takve hule i takve gadosti u rečima kazivati mogle, da nijedno pero nije kadro to ponoviti a otvoreno, na mestu posvećenom, uzvikivale su one bezobrazluke nečuvene i bestidne, grčevima užasnim bacane, i tela im se u izgibima uvijahu tako da-nikakva urođena veština tako nešto postići nije kadra; takođe je nemoguće i pomisliti da bi greh takav strašan na duše svoje dobrovoljno uzeti htele čoveka nevinoga u smrt da pošalju; i otuda još, dodaje ovaj svedok, opsednutost-đavolska jasno se pokazuje time što sam kralj i sam kardinal, la premišre intelligence de l'etat, u opsednutost ne sumnjahu, a bilo bi ipak užasan zločin misliti da bi se njih dvojica varati mogli. Naprotiv, objavio je neki nepoštenjak podlu knjižicu u kojoj krivicu Urbana bezočno poriče, pričajući laži kako su sestra Agneza, sestra Klara i druge još neke izjavile da opsednute uopšte nisu bile, nego da su ih otac Laktancije i otac Minjon na lažno svedočenje naveli, i da je gospodin de Lobardmon zabranio da se njihove izjave u protokole sudske upišu; laže, velim, a ako je čak tako i bilo, to je samo nova majstorija đavolska opsednute monahinje u zabludu navela; laže takođe da je majka nastojnica jedina umela grčeve da pokazuje i da su uvek nju na pokazivanje izvodili, kad bi gosti neki dolazili egzorcizme da gledaju. Ali samoga sebe taj klevetnik u laž tora, jer na knjižici svojoj podloj od stida očito ni ime svoje dao nije, ni mesto gde je objavljena; a i štampar bezbožni ime je zatajio, po čemu se vidi da su se obojica, 171

87 laži svoje znajući, bojali da se poštenim ljudima na oči potežu. A kakva je sila dvoličnosti đavolske u Urbanu bila, lako se pokazuje po tome što čak i u zatvor posađen, veze svoje sa đavolima nije prekinuo; priznaše, naime, redovnice 30. juna kako im je iz zatvora izrod ovaj, stidno je i reći vlastito seme poslao da njime se tako oplode, te da u utrobi začnu čudovišta paklena. I tako je istina na svetlost izišla i petnaest sudija, bespristrasno i s ljubavlju slučaj ispitavši, pravednu najzad presudu izrekoše, da Urban Grandije živ na vatri spaljen bude. Dana 18. avgusta bi izrečena presuda, i istoga dana odmah izvršena, samo što je pre toga još ispitivanju podvrgnut đavolji sluga, da bi saučesnike odao. A potom ga na Trg svetoga Križa povezoše na kolima (jer ne mogaše da hoda, pošto mu noge zbog oholosti njegove behu smrskane), gologlava, u košulji, s konopcem o vratu, a u rukama mu beše sveća zapaljena, dve funte teška. Kakav je bezbožnik to bio, svi su videli, jer skrušenosti nikakve pred pravednošću ne pokaza, a dva časa pred smrt pevaše frivolni madrigal: L'heureux sšjour de Paithenie et d'alidor. A kad su ga vodili, polivahu ga obilato iz milosrđa oci vodom svećenom po licu, da disati ne mogaše od količine te tečnosti blagoslovene. A ipak upornost đavolsku sačuvao je i s podrugljivim licem u kolima je sedeo. I još ga, i kad za kolac privezan beše, preobratiti htedoše i sakrušiti, jer neiscrpno beše milosrđe pobožnih otaca. Jedan monah ga je železnim raspećem po licu tukao, kako bi se izmet sotonski opametio, a ovaj je još glavu odvraćao, sveti lik Spasiteljev ne želeći da poljubi. Još i u poslednjem trenutku mu otac Lakt^incije zapaljeni homut slame pod nos poturi, moleći ga da se đavola odrekne, a čarobnjak okoreli drsko odreče da-đavola ne poznaje. Najzad potpali lomaču otac Laktancije, i tada mađioničar poče vikati kako nije ispunjeno neko obećanje što mu beše dato, i tako u 162 kricima i zahvaćen plamenom pogibe. Priča takođe otac Siren kako se još u času smrti molila za grešnikovu dušu presveta Devica, a đavoli što su do kraja u redovnicama sedeli kako behu puni nemira da se Urbanus ne preobrati, i na licima redovnica svoj nemir pokazivahu; i tek kad plamen suknu, velika nastade radost demonš što su dušu za pakao ulovili. I tako pravednost izreče zasluženu kaznu sluzi đavolskom, ali sa samim đavolom još se ne beše završio obračun, pošto je u nesrećnim sestrama širio svoje zlo, i tek s najvećom mukom izganjati ga iz njih morahu pobožni oci. Raznorazne klevete i potvare potom su beso vi širili o procesu, te kako su zavidljivi monasi hteli da unište prosvećenog sveštenika, jer je vladalo neprijateljstvo između regularnog i sekularnog sveštenstva, te kako je bila u pitanju konfiskacija imovine, te kako je kardinal na Urbana iz zlobe napao i hteo da pokaže hrišćansku gorljivost, kako mu Liga ne bi prebacivala zbog naklonosti prema jeresi, i još su svakojake laži proturali eto, najobičnije, kao đavoli. 3. Đavola uspešno isterivanje Otac Žan Žozef Siren, koji je dugo letš boj sa sotonama vodio, ne samo što je prekrasnu knjižicu pod naslovom Trijumf Božje milosti o borbama svojim napisao, nego je i drugo delce pripremao, gde je saopštio podatke koje je oteo od demoni, o skrivenim načinima na kakve oni pobožne duše u zamku hvataju. To dragoceno delce nosi naslov Iskustvena nauka 0 stvarima drugog života koju otac Žan-Žozef Siren steče. Tamo on, uprkos libertinskim izmišljanjima, dokazuje da postoje đavoli i opsednutosti đavolske, 1 neke stvari zapisuje koje su mu prisiljeni paklenici ispričali. I nije moguće da je u pitanju neka bolest, ili ludilo, ili hipohondrija, jer moć ljudska nije mogla učiniti da se majka de Nožere (koju je đavo Las opa- 173

88 seo bio) glavom unatrag čak do zemlje izvijala, dosežući do svojih peta, ili da se više puta svom snagom glavom o grudi i ramena udarala tako brzo, da-to svaku maštu prevazilazi; isto tako potpuna ukočenost tela, otvrdnjavanje i plaženje jezika, i silna raziskrenost očiju sve su to znamenja đavolske opsednutosti. Ispričao je ocu Sirenu demon Isakaron, kada ga egzorcisti zakleše, kako je došlo do pada anđela (jer kad egzorcist mudro i čista srca svoju dužnost obavlja, Bog prisiljava demona da istinu zbori). Elem, kada je Bog anđelima otkrio tajnu Ovaploćenja i objavio da će postati čovek, pobunio se deo anđela, ne želeći da ljudskome biću počast odaje, a Otafc Nebeski za kaznu buntovnike u pakao vrže. A postoji tamo među njima hijerarhija, saglasno s onim kakvi su na nebu anđeoski horovi bili. Tri najglavnija đavola potiču od serafima: to su Lucifer, Velzevuv i Levijatan, koji se sa trima licima Presvete trojice bore. Viši đavoli nižima zapovedaju i kažnjavaju ih. I mada je demon čisti duh, on može da deluje telesno, i u tome pokazuje neobične sposobnosti; može, naime, poput zmije da se istegne na znatnu dužinu, odgovarajuće prema mestu u hijerarhiji: tako demoni koji potiču od serafima mogu da se protegnu na dužinu od trideset milja, a niži demoni odgovarajuće kraće. Elem, na takvom prostranstvu može jedan demon sa oba svoja kraja zlo da čini, iako ne na oba kraja isto zlo; jednoga čoveka može da muči u Tuluzu, a drugome da se obraća u Bordou. I nikada se demon u poslu ne muči, iako je to veoma teška stvar sa dušom ljudskom u opsednutosti se sjediniti. Ali i preko prvorođenog greha ima sotona pravo na sve ljude, i na sve napada, hvatajući se njihovih slabosti. Postoje tri vrste đavolskih operacija na čoveku: kušanje, opsesija i opsednutost; u prvoj demon na sve ljude nasrće, drugom pogađa samo neke ljude, dok mu treća, najzad, veoma teško polazi za rukom, ali zato je to muka i grozota jeziva, kao što primer uršulanki pokazuje. I tako, kad je čarobnjak izgoreo i dušu đavolu dao, počeše u gradu Ludenu egzorcizmi, vođeni s povećanom usrdnošću. Otac Laktancije prisiljavao je demone na obožavanje Presvete tajne pričešća i oni su ga odavali, vijući se u užasnim grčevima. Najzad je prisiljeni demon Asmodej obećao da će sa još dvojicom drugih u označeno vreme izići iz majke Joane, a da će u znak izlaska tri rupice na dojci ispod bradavice ostati. Tako je i bilo, lzletela su tri demona, probili steznik majke Joane, i tri rupice na dojci ostavili. Da nikakve prevare u tome nije bilo, dokaz je najjasniji u tome što-je majka nastojnica od njih trojice odista bila oslobođena. Za osvetu tada opsednuše demoni oca Laktancija, koji takođe dušu brzo ispusti. Biskup je otputovao iz grada, a kralj i kardinal su odlučili da pošalju jezuite na egzorcizme. I tako je otac Siren, koji je bio bolestan dušom i telom, u Luden otputovao, i videći opsednute sestre milošću se veljom ispunio, i rešio da ih molitvama i poukama na put unutrašnjeg života izvede, i da im srca i volju tako izmeni, kako bi đavole prisilio na izlazak. Odmah potoni dogodi se nemili slučaj đavolske prevare: Demon Zabulon, koji je bio opseo sestru Klaru, obećao je da će redovnicu osloboditi na dan Božića, a da će joj u znak izlaska na čelu ispisati ime Isus. Egzorcist sestre Klare, otac Elizej, lakomisleno poverova lažovu. Isto su demoni, što su u nastojnici sedeli, prekršili obećanje. Na dan Roždestva Hristova mnoštvo ljudi provede više časova u crkvi pored sestre Klare, u molitvama, pevanju i praćenju egzorcizama i u očekivanju da se pojavi očekivani znak, a kad posledica izostade, raziđoše se gunđajući protiv đavolove lažljivosti. Drugačije beše s nastojnicom, koju je otac Siren egzorcizmovao. Bila je to osoba slaba zdravlja, ali živih strasti, te ju je otuda demon moćno opseo i pustiti je nije hteo (iako treba reći da je od mladosti bila pobožna i da se već u svojoj osmoj godini zavetovala na devičanstvo). Najveće muke je majka Joana doži- 162 a-174

89 vela od Isakarona, koji je bio duh nečistoće telesne; on je kušanja majci danju i noću podmetao, bezočnosti na njenom telu činio, noću joj u sobu vešce i veštice dovodio, koji su na majkine oči najbezobrazniji razvrat činili, a ona pak očiju sklopiti nije mogla. Da bi nesrećnicu podsmehu i sramoti izložio, učinio je demon da joj je trbuh narastao, te je kao bremenita hodila, i čak su joj se grudi ispunile mlekom; takođe je pretio kako će joj mrtvo dete u krevet podmetnuti. Tu sramotu Bog ipak nije dopustio, a prečista Devica je demona prisilila da svu krv izbljuje koju je u krilu majke Joane' bio nagomilao. Oh, veliki je posao imao otac Siren sa demonima, kojih je još četiri u nastojnici sedelo. Stalno pogružen u molitvu, on je za milosrđe Božje prema nesrećnici preklinjao, opsednutoj je na uho o unutrašnjem putu i dobrodeteljima jedinstva s Bogom na latinskom govorio, đavole na obožavanje svetog sakramenta prisiljavao, a Isakarona neumorno u mislima bio, i time mu velike muke zadavao. U svemu tome obilato se koristio pomoći svetog Josifa. Đavo je svoj bes pokazivao na licu majke Joane, pretio kako će ceo pakao u pomoć pozvati; ali nije se vrli otac te pretnje uplašio, nego je svoju borbu nastavljao. Deijiona Valaama je prisilio da mu iz Pariza donese tri posvećene hostije, koje su u čarobnjačke ruke bile pale, što je đavo s velikim bolom i učinio, i tako je otac Siren iskupio Isusa Hrista iz neprijateljskih ruka Majku Joanu je na put očišćenja, prosvećenja i sjedinjenja s Bogom izvodio, pokret milosti budno u njoj pratio, na savršenstvo unutrašnje je podsticao, i na taj način dušu joj menjao. Ali kad videše demoni da to nije šala, odlučiše da samog oca opsednu, i brzo to učiniše. Duh razvrata, Isakaron, prvi ga opsede, i 19. januara oseti otac, ležući u postelji, onaj oganj nečisti što već davno mu se bio u telu ugasio, a koji je sotona ponovo potpalio, želeći da sveštenika nasiljem na razvratnu sramotu prisili. Tako je svoja kušanja po-, navijao, u obliku zmije mu se oko tela obavijao, čisto- tu i počinak mu kvario, u ženska tela se preoblačio, što su ga užasno kušala, neiskazane požudne muke mu nanosio, i stalno mu pod želucem sedeo, otuda se s nečuvenom brzinom u druge defove tela spuštao i po ćelom telu mu jurio. Danju i noću progonile su oca te kušnje okrutne, bilo da je bio sšm, ili s nastojnicom, ili sa drugim sestrama. Nesalomljivo se, uz pomoć presvete Device, tim napastima odupirao, ali muke je neiskazane podnosio. Sotona mu je mutio pamet, misao i govor mu oduzimao, a na kraju je počeo da ga baca na zemlju, terajući ga da se bespomoćno valja, i to prvi put na Veliki petak, kad se otac, sav u okrutnim grčevima kidao na podu, bacao se i grizao ruke, pred licem drugih otaca, koji brzo opsednutost prepoznaše. Užasni krici, podrhtavanja i skokovi kidali su mu telo, neodoljiva sila ga je raspinjala i demon se bio sa očevom dušom potpuno sjedinio da se dvoduh u jednom telu stvorio, od koga je jedan deo bio sjedinjen sa Bogom, a drugi je na dnu muke i bede odvratnošću prema Bogu bio ispunjen, i terao ga da sveti sakrament otiskuje od đebe. Munjevitom brzinom demon je preskakao iz tela majke Joane u telo oca Žozefa, tako da su na smenu osećali njegova mučenja, stojeći jedno pored drugog. Levijatan je sputavao očevu duhovnu moć, izazivao mu okrutne glavobolje, jesti mu nije davao i stalno je obećavao da će ga ostaviti na miru, ako samo obeća da će prestati rad na očišćenju majke nastojnice. Od Uskrsa do Duhova trajale su te javne napasti, jer htede demon veštinama svojim da učini da oca Sirena, kao poludelog, njegovi pretpostavljeni uklone iz grada. Ali propade to nastojanje, rad na spasavanju majke Joane je nastavljan, a opsednuta je polako počela da sluša njegove reči. Sem Isakarona, koji ju je na požudna dela podsticao, demon Valaam ju je navodio na urođenu veselost i smeh, i da bi odagnala od sebe njegova kušanja, nastojnica je stavila oko sebe bodljikav pojas, koji joj je okrutno ranjavao telo, i tako joj nije dopuštao da se odaje Ključ nebeski 145

90 grešnoj veselosti. Nova sotonska majstorija učinila je da je majka Joana postajala neobično lepa, i da je hiljadama uvreda i odvratnih reči obasipala oca egzorcista, koji je napade vredno odbijao, snažno šamarajuči đavola što je u majčinom telu sakriven sedeo; potom bi joj razjarene noge i ruke za klupu privezivao, i polagao na grudi opsednute majke sveti sakrament, te je tako na plač i pokornost iz ljubavi navodio. A ona je, na smenu, ili užasna huljenja i razvratne reči sipala iz sebe, vičući izobličenim glasom, ili bi, smatrajući se beznadno prokletom, padala u očajanje i zanosila se plačem. Otac ju je strpljivo učio tajnama unutrašnjeg života, pobuđivao u njoj mržnju i pobožni prezir prema samoj sebi, kao i ljubav prema patnjama i pokornosti. A jednom je demon bio je to sšm Levijatan, glavni Hristov neprijatelj uzeo na sebe lik oca Sirena i uputio se majci Joani, a kad je ova prepoznala njegovu podvalu po sablažnjivim rečima koje joj je govorio, on ju je u besu oborio na pod. Da bi uništila prirodu u sebi i tako narušila đavolovo stanište i oduzela demonima hranu u vlastitoj duši, majka Joana je po savetu oca Sirena sve više umrtvljivala svoje telo, a bila je slabog zdravlja. Spavala je na tvrdim daskama, počela oblačiti košulju od kostreti, nije prilazila vatri, tri puta dnevno se pokorno bičevala, uzdržavala se od hrane i trpeći strašnu glad, koju su joj đavoli pojačavali, hranila se takvim jelima koja su u njoj pobuđivala gađenje, kao što je goveđa žuč i druga slična. Ali kako se demon hvata za svaku ljudsku slabost i u pokvarenoj ljudskoj prirodi traži sve na čemu bi svoje stanište izgradio, Levijatan je pokušao da njenu urođenu oholost iskoristi; jer ona je poticala iz dobre kuće i vaspitana je u dostojanstvu. Te tako je, povodeći se za suptilnim došaptavanjem paklenika, majka Joana počela svoje reči otmeno da izlaže, da ide visoko uzdignute glave, i da brižljivo neguje frizuru. Da bi tu grešnu oholost ponizio, otac Žan-Žozef je na egzorcizme dovodio 162 prosjake i naređivao im da gaze po licu opsednute nastojnice, a kad bi se ona žalila, šamarao bi je, zbog čega mu je ona mnogo zahvaljivala. Svojoj pokajnici naredio je da pokorno klečeći moli kuvaricu da je prutovima išiba, što je ova rado učinila. Otvoreno je pred sestrama govorio o njenim gresima, a njoj samoj je naredio da klečeći, ispovedi pred svim redovnicama svoje krivice, a kada se pred egzorcistom podrobno ispovedila o ćelom svom životu što je potrajalo ceo mesec on je, s njenom dozvolom, sve izneo na javnost. Ali demon ne bi bio demon kada bi lako otišao sa poprišta, uprkos nadljudskim naporima koje je otac Siren po milosti Božjoj činio. I jednom tako pored ispovedaonice reče Levijatan drsko na usta majke Joane kako nije red da se sa devojkama iz dobrih porodica tako okrutno postupa. Otac pripreti sotoni kaznom, i ne osvrćući se na njegovu kuknjavu, naredi mu da smesta svuče sa sebe odeću i da se svojeručno bičem išiba. Demon morade to da učini, i pomamno se Šibao, ali majka Joana bičevanje uopšte nije osećala i jedva je pamtila da je svlačila sa sebe odeću. Zapazivši dobre rezultate takve prakse, poče otac Siren istu kaznu da određuje i ostalim demonima, i mnogo puta je tu vežbu na muku đavolš ponavljao, ne obzirući se na njihovo cviljenje, nego pazeći da se bez milosti šibaju, i da se ne štede. Tako je i Valaam činio, koji je opsednutu nagovarao na veselost, i pričao joj o igrama i piću; i Isakaron, koji je požudni oganj podsticao i žudeo za plotskim uživanjima; i Behemot, koji je na huljenja navodio i naređivao da se vređa sveto pričešće; i Levijatan, koji je urođenu oholost raspaljivao. Valjalo je savladati i narednu manu opsednute: lenost. Kada je otac Žan-Žozef opažao kako se nastojnica posle ručka ponekad odmara ili leže u postelju, odmah bi je koreo i nazivao to prestupom. Nato đavo odmah skoči u majkinu glavu i drsko odgovori kako to nije prestup, nego priroda; ali samo trenutak kaa- 179

91 snije nastojnica dođe k sebi i ispolji spremnost da greh savladava. Otada joj otac nije davao ni trenutka za odmor, nego joj je naređivao da lenost okajava i da se šiba, i tako je sve dublje prirodu savladavao, kako bi đavolima izvukao podlogu ispod nogu. Tada đavo izmisli novu majstoriju, učinivši da provincijal jezuita stekne loše mišljenje o načinima kojima se otac Siren služio; slao je pisma, govorio kako otac upropašćuje vreme, kako veru hrišćansku izlaže podsmehu, kako nije pristojno da egzorcist dodiruje i ispituje grudi monahinje ili da čini slične stvari, i najzad je odlučio da na mesto oca Sirena dovede drugoga egzorcista. A kada ovaj stiže petog februara godine otac Siren je upravo u njegovom prisustvu iz nastojničinog tela najzad isterao Levijatana, koji je odlazeći ostavio na čelu opsednute krvav krst. Bio je to vidljiv znak volje Božje, da otac Siren ne treba svoj rad da napušta; i tako je zajedno sa novodošavšim ocem Dolijem nastavio da vodi egzorcizme. Ubrzo je u borbi bio savladan i Valaam i obećao da će napustiti telo majke Joane, a da će izlazeći ispisati na njenoj ruci ime Josif; i dve nedelje posle Levijatana tato je i učinio, i to u prisustvu trojice jeretika Engleza, koji su došli da posmatraju egzorcizme; jedan od te trojice, koji je dotle krišom ispovedao katoličku veru, otputovao je potom u Rim, gde se u pravu veru preobratio i postao sveštenik. Sada je postalo očito da oca Sirena treba ostaviti na dužnosti. Demon Isakaron izjavio je kako će dozvoliti da tek pred oltarom svete Deve iz Somira bude isteran, ali kad pretpostavljeni ne pristadoše da daju saglasnost za to putovanje majke Joane, sveti Josif učini da demon i bez toga bude isteran; sad naredi đavolu otac Siren da pri izlasku ureže na ruci majke Joane ime Marija, što ovaj u vreme egzorcizama besno i učini, a veliko je mnoštvo ljudi gledalo taj čudesni događaj. To je bilo 16. januara godine. 1 tako je već dva sveta imena majka Joana imala trajno na telu ispisana, i mada je izgledalo da su odmah poče- 162 la da se gube, još su se, na natprirodni način, godinama obnavljala, naročito o nekim svečanim praznicima. Sada je bio ostao još jedini demon Behemot, koji je pristajao da iziđe jedino na grobu svetog Franje Saleškog, i nigde drugde. Pretpostavljeni, pak ne htedoše da puste majku Joanu da sa ocem Žanom pođe na taj put u Ansi, govoreći da je to veliki trošak, a rezultat nesiguran, jer je đavo lažljivac. Behemot je, međutim, svoje stalno ponavljao, ne podležući egzorcizmima, i nastojnicu je okrutno mučio u telu i duši, tako da je već bila blizu smrti. Radi ozdravljenja otac joj naredi da se bičem do krvi šiba, i to joj malo povrati snagu. Za vreme molitve, demon joj je izlazio iz glave, i pored nje je stražario u obliku crnoga psa, a čim bi završila, ponovo bi joj u glavu uskakao. Najzad opozvaše oca Sirena u Bordo, u oktobru godine, jer je sve jače padao pod jaram đavolske opsednutosti, a drugi je egzorcist, u nepažnji, doveo majku Joanu do teške bolesti, tako da bi već dala dušu Bogu, da je u poslednjem trenu sveti Josif nije spasao. Tako je čudom bila izlečena, a njena košulja, na mestu gde je dodir svetog Josifa svoj trag ostavio, još je godinama širila čudotvorni miomiris, i mnogo ljudi je od raznoraznih bolesti izlečila. Najzad se otac Siren, posle osam meseci, iako okrutnom bolešću teško izmožden, vratio da egzorcizme obnovi i da poslednjeg demona istera. Zavetovaše se i on i nastojnica, ako Bog majku od sotone oslobodi, da će se njih dvoje uputiti na hodočašće da se poklone grobu svetog Franje Saleškog. I zaista, na sam dan svete Tereze, 10. oktobra godine, veliki napad naiđe na majku, da je u grčenjima glavom čak do peta dosezala, a potom je iz nje izišao đavt>, ostavivši na njenoj ruci ispisano ime Isus. Tako su tri sveta imena Isus, Marija, Josif na majci Joani pokazala čudotvorno dejstvo milosti, i kao vidljiv znak svedočili o neobičnom posramljenju đavolskih moći i njihovom sramnom porazu. Posle toga nastojnica nije na sebi osetila đavoljeg dejstva, a znakove a- 181

92 čudotvorno na njenom telu ispisane, kojima se dodalo još i ime svetog Franje Saleškog, mnoštvo ljudi je na dvoru u Parizu čudeći se gledalo, a među njima kralj, kraljica i kardinal, i mnogo uglednih ličnosti. I kao što je obećao, išao je otac Siren na hodočašće u Ansi, a iz Liona je već zajedno s majkom Joanom putovao. Videvši čudotvorno ozdravljenje, kralj za dalje egzorcizme ne htede da da više novca, zbog čega svi egzorcisti Luden napuistiše, a ostale sestre brzo ozdraviše. I tako se ljuta bitka oca Žana-Žozefa sa demonima završila njegovom pobedom, i tako je pakost i majstorije neprijatelja Hristovih slavno slomio, a trudom velikim i srcem čistim i ljubavlju trijumf Crkve nad vražjom silom pokazao, saglasno sa milostivim namerama providnosti Božje. I tako je milost odnela pobedu nad iskvarenom prirodom, grešne požudne želje i bestidne prohteve tela, kojima je sotona dušu zarobljavao, pobednički u zemlju ugazivši. 4. Egzorcist od strane đavola progonjen Zaključak Aliti, kao što je rečeno, sveteći se okrutno zbog udara koje im je zadao, opsedoše sada demoni, iz tela majke Joane isterani, dušu oca Sirena, i punih dvadeset godina takve mu zadavahu muke, da se ljudskim jezikom to ne može iskazati. Te je tako novi rat sa đavolima morao da otpočne, o čemu je posle, kada je po milosti Božjoj najzad ozdravio, hroniku napisao, Čudne i neverovatne behu to stvari, kakve su demoni s njim činili, a najviše Levijatan, glavni neprijatelj Duha svetog. Govor su mu oduzimali i misli mu pomućivali i tako mu se u dušu uvukli, da iako je ostao svestan, to kao da su drugo ja po onome kako. govori u njemu stvorili, koje mu je telom i svim organima ovladalo, dok je prvo i pravo ja bespomoćno moralo na hirove toga novoga da gleda. 184 Misli i osećanja đavoli su mu slali takve da je često stidno i priznati. Poverovao je otac kako je od Boga bez nade proklet, i očajanje ga je neiskazano proželo, iako je znao da je mnogi bogobojni muž pre njega te stvari doživeo i opisao, kao, recimo, Ludvik Blosijus i Anri Siso, i sveti Jovan od Križa, i sveti Ignacije, i sveta Tereza. Dolazio je u iskušenja da grešnim samoubistvom život okonča, kroz prozor iskakao, a u noćima nož na grlu držao. Ali ne dopusti to Bog. Potom mu demon usadi mržnju prema Spasitelju, i strašna ga zavist obuze što je Isus Hristos, a ne pak on, za hipostatičnu" uniju od Boga bio izabran. Jeretičke misli ga spopadoše: te je mislio, kao Kalvin, da zbog vere prebiva Isus Hrist u otajstvu Pričešća, telom-ne budući u ostiji prisutan; čas opet bi ga manihejska jeres opsela, da je u svemu dva načela dobro i zlo video, čak i u mesu koje je jeo. Ali najgora od svih bila su iskušenja nečistote telesne, koja su ga tako stravičnom snagom mučila, da se to ni s čim uporediti ne da. Doživljavao je ta iskušenja i sveti Pavle, kako u drugome pismu Korinćani- ma priznaje, a i Grgur iz Nazijanza je već u starosti bivao njima mučem. Smatrajući se prokletim, otac Žan-Žozef je pretpostavljao kako je njegova dužnost da svako zlo čini, te da tako volju Božju ispuni kao što prokletima pristoji, pošto je najgori zločin u tome video ako bi, budući od Boga odbačen, dobro činio; najstrašniji moj zločin", veli,,,u tome se sastojao što sam nadu još pothranjivao i dobro pokušavao činiti". A poticalo je to otuda što reči prokletstva bez nade, kakve u uhu demona neprekidno odjekuju, u dušu opšednutoga padaju kada se duh đavolski s njome sjedini. Izuzetne su se, pri tome svemu, stvari dešavale. Kada je jednom nedeljno otac košulju menjao, takve stravične muke mu je to nanosilo, da je po celu noć od subote na nedelju u tome provodio, a već od četvrtka bi od straha drhtao. Leta prođoše dok se sve te muke ne okončaše. Ali uzdao se otac u svemu u Boga, ništa bez pomoći 183

93 njegove ne čineći, i napuštajući vlastita duševna dejstva. I tako je sve jače osećao u sebi dejstvo natprirodne milosti, što ga je od demona oslobađala. Ukus Boga, kako veli, tako je osećao, kao što se ukus dinje ili muškata oseća. Neiskazana ljubav prema Spasitelju i njegovoj Majci Prečistoj tako ga je ispunjavala, da im se nije obraćao drugačije, nego samo rečima mama" i tata". I nije postupio kao jedan čovek, po imenu Žan Lebadije, koji je u to vreme u zakonu prebivajući milosti neobične doživljavao, ali ohološću i nadmenošću ponesen, poslušnost pretpostavljenima ukazati nije hteo, već je Društvo Isusovo napustio, i na svoju propast uz jeres kalvinsku pristao; ali otac Siren se od poslušnosti starešinama nikad nije odrekao, iako mu je to ne jednom teških muka nanosilo, kad god bi ujutro na milosti njegove neobične razni ljudi gledali, smatrajući ih ekstravagancijom i ludilom nekakvim, a pouke o unutrašnjem životu, što ih je otac ispisivao, za protivne običajima Društva držeći. On je ipak znao da volju starešine treba slepo slušati, pa ma sud vlastiti i drugačije govorio, jer i kada se vara načelstvo, ipak i tada prst Božji u toj varki neminovno deluje..ali doživeo je. zbog toga otac takve slasti milosti Božjih, kakve nadmeni učenjaci i filozofi preziru, zbog svoga razuma uobraženi, da nikakvo pero ne može to opisati. Jer kaže ssm, kao autor Oponašanja, da onda Bog u dušu dolazi, kada je čovek toliko ponizan, da svako kao blato može da ga gazi.' I čudna stvar, nebesko to ushićenje naročito onda mu je obuzimalo dušu, kada se svlačio i oblačio, i kad god bi bilo kakav delić nagog tela gledao svoga ili tuđeg. Kada je na svoje telo gledao, pre je Isusa Hrista sveto telo video, i tada bi mu, kako veli, pravo božansko ozarenje dušu prepunjavalo:,,i od te noći Vaznesenja, piše, od pre dvadeset i pet godina, nije se događalo nikada da slučajno ako bih bilo šta nago gledao, ne bih ono gledanje doživljavao što toliko je uzvišeno i sveto bivalo, da ništa slično nikada osećao 184 nisam... A javljalo se to osećanje ne samo kada bih gledao, nego i pri dodiru, kad god bi me potreba na to primoravala". Slatke i pobožne bile su to slike, i zahvaljujući njima, kako dalje kaže otac, u takvu prisnost je ušao sa Isusom Hristom, da ga je kao svoga supruga tretirao i kao svoje, drugo ja. Jer u tim ushićenjima takva intimnost između Boga i duše se rađa, kao između supružnika, koliko u pretpostavkama, veli Otac, on suditi može. Duša kao jedna stvar sa Isusom Hristom postaje, ostajući kao deo veličine, moći i uzvišenosti njegove neuporedive. Toliko milosti neobičnih od Boga doživevši, i toliko križa od pakosti sotonske pretrpevši, nije mislio otac Žan Žozef da bi bilo pristojno sve te stvari tajiti, nego je mnoga sačinio dels, gde radi poučavanja vernih, tajne devocije unutrašnje, puteve očišćenja i sjedinjenja u detalje opisuje. I mnogo duša izlečiše ta dela pobožna, i na prave staze iz zabludelosti vratiše, iako su neki tamo jeres u njima njušiti hteli. I zaista, do dana današnjeg, mnogo godina posle toga kako je Bog oca Širena ka slavi svojoj pozvao (što se dogodilo 22. aprila godine u Bordou), poštovanje veliko dela ta uživaju, u duhovnoj riznici Crkve, matere naše, čuvana (iako je jedno, priznati valja, u prohibita palo). Pisati o njima ipak nije sada vreme, pošto se jedino o tome radilo da o istoriji borbe svete, kakvu je otac Siren sa demonom vodio, izveštaj ukratko damo, za drugo vreme ostavljajući one uzvišene pouke što iz tog događaja proističu. Toliko samo, na početak priče vraćajući se, reći valja, da i čarobnjaka nedostojnog sa đavolom tajni odnosi, i sestara uršulanki žalosna opsednutost, i oca Sirena hrabre borbe, u jarmu demona ropstvo i kasnije ozdravljenje da sve to neobične snage dokaz predstavlja za naš zaključak, unapred u uvodu objavljen: da najveća sila sotonš tamo ne pokazuje, gde požuda bestidna za prokreacijom u grešnom telu prebiva; a pošto usled prvorođenoga greha niko od ove grešne gravitacije dvaju polova slobodan ne 185

94 biva, znači da smo svi od te strane na hranu đavoljih pakosti prepušteni, i da najpredanije paziti moramo da ta vrata, kroz koja se đavo najlakše prokrada, gorljivo zatvaramo, pristupa mu ne dajući, te da tako život večni zaslužimo.* * A da ne bi mislio neko da u emulaciju nejednaku s Jaroslavom Ivaškjevičem stupati kanimo, koji je divnu pripovest o majci Joani od Anđela bio iskomponovao i tako ime Device pobožne proslavio, primetiti treba da ništa u hronici ovde objavljenoj pišući od sebe nije dodao, nego je sve detalje jedino iz knjiga različitih i memoara verno ispisao. Što se tiče mađioničara nedostojnog, koji je redovnicama đavola uneo, piše o njemu otac Jean-Joseph Surin u knjizi Triomphe de l'amour divin, tek godine u Avinjonu izdatoj. Takođe o toj stvari opusculum rarissimum preporučujemo: Všritable relation de iustes procedures observšes au faict de la possesions des ursulines de Loudun, Et au procšs d'urbain Grandier... A Poictiers, Par L. Thoreau, et la Všufe d'an. Mesnier, Imprimeurs ordinaires du Roy et de l'universitć. MDCXXXIV. Nedostojni paškvil anonima što u ođbranu čarobnjaka ustaje, naslov nosi Remarques et Considšrations seruans š la IustiScation du Curć de Loudun, autres que celles contenues en son Factum. O Urbanu su mnogo potom pisali, i to: Leguć (Urbain Giandiei et les possćdšes de Loudun), Michelet (La Sorcišre), Henry Pensa (Sorcellerie et Religion, '1933). O svojim rvanjima sa demonom podrobno je pisao otac Surin u navedenoj knjizi, a uz to u autobiografiji i pismima, koja su u dva obimna toma Louis Michel i Ferdinand Cavallera godine u Toluzi objavili, pod naslovom Letties Spirituelles du P. Jean-Joseph Surin de la Compagnie de Jšsus. Takođe i druga dela oca Sirena, većinom posle njegove smrti izdata i koja se delimično ponavljaju, bez naročitog reda objavljena, prilježno smo proučili: Les Fondamens de la vie spirituelle 1687, u Parizu; Catšchisme spirituel, 1663; Le predicateur de Dieu. Tournai 1851; La Guide spirituelle, 1836; Dialogues spirituels... Avinjon 1821, 2 toma; Cantigues spirituelles, Pariz O ocu Surinu pisao je poznavalac duhovnih autora Henri Bremond (Histoire htteraire du sentiment religieux, tom V, 1920), a njegove bolesti, s medicinske strane,- proučio Jean Lhermitte (Mystiques et faux mystiques, 1952). 186