Зависне реченице у италијанским граматикама од Форначарија до првих деценија 21. века

Транскрипт

1 Универзитет у Београду Филолошки факултет Марија М. Митровић Зависне реченице у италијанским граматикама од Форначарија до првих деценија 21. века Докторска дисертација Београд, 2019.

2 University of Belgrade Faculty of Philology Marija M. Mitrović Dependent Clauses in the Italian Language Grammar Books from Fornaciari to the First Decades of the 21 st Century Doctoral dissertation Belgrade, 2019

3 Белградский университет Филологический факультет Мария М. Митрович Зависимые предложения в итальянских грамматиках от Форначари до первых десятилетий XXI века Докторская диссертация Белград, 2019.

4 Ментор: др Мила Самарџић, редовни професор, Универзитет у Београду, Филолошки факултет Чланови комисије: др Данијела Ђоровић, ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет др Драгана Радојевић, доцент, Универзитет у Београду, Филолошки факултет Датум одбране:

5 Зависне реченице у италијанским граматикама од Форначарија до првих деценија 21. века резиме Предмет ове дисертације јесте приступ субординацији, начин проучавања и класификација зависних реченица као и одговарајућа терминологија у граматикама италијанског језика. Почетна граница истраживања је Синтакса Рафаела Форначарија из док је крајња граница последња значајна граматика италијанског језика из године аутора Анђеле Ферари и Лучана Цампезеа. Истраживање обухвата два нивоа: граматикографски и синтаксички. Када је реч о граматикографском плану истраживања, наша дисертација детаљно проучава развој италијанске граматикографије од првог издања Форначаријевог дела до данас осврћући се, ипак, и на ауторе италијанских граматичких приручника и њихова дела пре Циљ граматикографског дела истраживања био је да се покаже стање италијанске граматикографије, продукција граматика као и да се издвоје најзначајнија дела и аутори. С друге стране синтаксички план истраживања тиче се искључиво поглавља о субординацији у граматикама овог периода односно граматичког модела, начина класификације зависних реченица и одговарајуће терминологије. Говорећи о граматичком моделу према ком су писане граматике италијанског језика, истраживање показује да се могу поделити у три велики групе: граматике према традиционалном моделу, граматике према депенденцијалном моделу и граматике према генеративном моделу. Један од главних циљева дисертације био је да се, полазећи од хипотаксе, утврди у којим периодима се и у коликој заступљености јављају нови модели и нове теорије те да ли успевају да потисну традиционални модел. У том погледу посебна пажња је посвећена савременим италијанским граматикама (Андорно 2003, Салви & Ванели 2004, Пранди & Де Сантис 2011, Сабатини и др. 2011, Ферари & Зампезе 2016, итд.) имајући у виду чињеницу да се традиционални модел налази на удару критике великог броја савремених италијанских лингвиста који се залажу за описивање италијанског језика у складу са модерним лингвистичким теоријама. Наше истраживање показује да је, упркос јаком утицају модерних лингвистичких теорија немогуће одбацити у потпуности традиционалне појмове и термине што доказује и Велика консултативна граматика италијанског језика

6 (Ренци и др. 1988). Ова граматика, иако од стране самих аутора дефинисана као генеративна, задржава, а што се може уочити у оквиру поглавља о субординацији, опште појмове, термине и начела традиционалног модела. Код већег броја савремених граматика италијанског језика јасно се уочава одступање од традиционалног модела али је такође немогуће тачно одредити граматички модел на ком се заснивају због чега се заправо може говрити о једном хетерогеном граматичком моделу који обухвата традиционалну, депенденцијалну и генеративну лингвистику. Проучавање начина класификовања зависних реченица у италијанским граматикама показује да се највеће разлике тичу примарних зависних реченица које су кроз историју претрпеле највише промена као и да те промене и разлике не зависе толико од временског периода већ од граматичког модела. Традиционалне италијанске граматике су тежиле трочланој примарној подели у оквиру које се једна група зависних реченица поистовећује са именским елементом, друга са придевским, а трећа са прилошким. Међутим, појавом нових граматичких модела (депенденцијалног и генеративног) ова трочлана подела се своди на двочлану која подразумева допунске реченице које су неопходне да би се задовољила валенца глагола и прилошке реченице које су слободно придодате садржају главне реченице. У оваквој подели остаје недефинисано место класификације односних реченица будући да теорија валентности дефинише само допуне и додатке не нудећи дефиницију реченица са функцијом придева (Графи 1994: 115). Решење проблема класификације односних реченица понудиће аутори најсавременијих граматика италијанског језика (Ло Дука & Соларино 2004, Сабатини и др. 2011, Ферари & Цампезе 2016) који поред реченица са функцијом допуне и реченица са функцијом додатка уводе и тзв. реченице у оквиру синтагме у оквиру којих, поред односних реченица, уводе и допунске реченице уведене именицом или придевом које су у традиционалним граматикама биле у потпуности занемарене. Када је реч о секундарним класификацијама зависних реченица, разлике у граматикама италијанског језика своде се, пре свега, на присуство односно одсуство одређених врста реченица или на ситније терминолошке разлике. Истраживање је показало да су секундарне класификације у старијим италијанским граматикама биле знатно сиромашније будући да нису обухватале реченице као што су, нпр, искључне, искључујуће, додатне или супротне зависне реченице које чине обавезни део класификација савремених граматика.

7 И најзад када је реч о терминологији, истраживања показују да је она врло нестална и неуједначена како у погледу традиционалних тако и у погледу нетрадиционалних граматика италијанског језика. Наиме као посебан проблем издвојили смо несталну употребу термина односно употребу великог броја различитих термина за означавање истог појма као и означавање различитих појмова истим термином. Примера ради, само за одређивање допунских реченица, можемо издвојити шест следећих термина у италијанским граматикама: допунске, именске, изричне, реченице са функцијом главних реченичних делова, тематске, нуклеарне. За одређивање прилошких реченица бележимо два термина више: прилошке, complementari, circostanziali, реченице са функцијом споредних реченичних делова, ненуклеарне, нетематске, маргиналне. Односне реченице су називане још и придевским, атрибутским, апозицијским и експликативним. Супротно одређивању истог појма различитим терминима јесте употреба истог термина за различите појмове што најбоље илуструју термини експликативне реченице (proposizioni esplicative) и изричне реченице (proposizioni dichiarative). Може се закључити, опште узев, да се највећи преокрет у италијанској синтакси догодио седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века под утицајем теорија генеративне граматике што је довело до потпуног заокрета лингвистике у правцу синтаксичких истраживања која ће од тог момента ићи само узлазном путањом и резултирати бројним значајним дескпритивним граматикама италијанског језика. Кључне речи: зависне реченице, допунске реченице, прилошке реченице, субординација, италијански језик, италијанска граматикографија, граматички модели Научна област: наука о језику Ужа научна област: синтакса зависних реченица УДК:

8 Dependent Clauses in the Italian Language Grammar Books from Fornaciari to the First Decades of the 21 st Century Summary The subject of this dissertation is the approach to subordination, the way of studying and classifying dependent clauses as well as the corresponding terminology featured in grammar books of the Italian language. The initial stage of the research is based on the 1881 Syntax by Raffaello Fornaciari, while the last stage of the research is based on the latest significant Italian grammar book from 2016 by Angela Ferrari and Luciano Zampese. The research covers two levels: grammaticographic and syntactical. With regard to the grammaticographic plan of research, this dissertation examines in detail the development of the Italian grammaticography from the first edition of Fornaciari s Syntax to the present day, also referring to the authors of Italian grammar manuals and their works published prior to The aim of the grammaticographic part of the research was to present the state of Italian grammaticography, the production of grammar books and to highlight the most important works and authors in the field. On the other hand, the syntactic plan of the research refers exclusively to the chapter on subordination in grammar books of this period, i.e. the grammatical model, the way of classifying dependent clauses and the corresponding terminology. Speaking of the grammatical model according to which the grammar books of the Italian language were written, the research shows that they can be divided into three large groups: traditional model grammars, grammars according to the dependency model, and grammars according to the generative model. One of the main goals of the dissertation was to determine, with hypotaxis as the starting point, at what periods and to what extent new grammatical models and new theories appeared and whether they succeeded in suppressing the traditional model. In that respect, particular attention has been paid to contemporary Italian grammar books (Andorno 2003, Salvi & Vanelli 2004, Prandi & De Santis 2011, Sabatini et al. 2011, Ferrari & Zampese 2016, etc.), given the fact that the traditional model is subject to criticism of a large number of contemporary Italian linguists who advocate describing Italian language in accordance with modern linguistic theories. Our research

9 shows that, despite the strong influence of modern linguistic theories, it is impossible to completely disregard traditional terms, as evidenced by the Grande grammatica italiana di consultazione (Renzi et al. 1988). Although defined as generative by the authors themselves, this grammar book retains, as can be seen in the subordination chapter, general concepts, terms and principles of the traditional model. Many contemporary Italian grammar books clearly disclose a deviation from the traditional model, but at the same time it is impossible to pinpoint the grammatical model on which they rely. Consequently, we can talk about a heterogeneous grammatical model that includes traditional, dependency and generative linguistics. Studies on how to classify dependent clauses in Italian grammar show that the majority of differences relate to the primary dependent clauses that have undergone most changes throughout history, and that those changes and differences depend not so much on the time period but on the grammatical model. Traditional Italian grammar tended to have a three-part primary division within which a group of dependent clauses was identified with a substantival element, another with an adjectival, and the third with an adverbial element. However, the introduction of new grammatical models (dependency and generative) resulted in the reduction of the three-part into a two-part classification, implying thus the necessity of complement clauses to fulfil the valence of the verbs and adverbial clauses which are freely added to the content of the main sentence. The place of classification of relative clauses remains undefined within this division given that the theory of valence defines only arguments and adjuncts without defining clauses with the function of adjectives (Graffi 1994: 115). Authors of contemporary grammar books of the Italian language proposed a solution to the problem of relative clauses classification (Lo Duca & Solarino 2004, Sabatini et al. 2011, Ferrari & Zampese 2016). In addition, to the clauses with complementary function and appositional clauses, they also introduce the so-called clauses within a syntagma, within which, aside from relative clauses, they develop complement clauses, introduced with a noun or adjective, that have been completely neglected in traditional grammar books. When it comes to secondary classifications of dependent clauses, the differences in the Italian language grammar books reflect, first of all, presence or absence of certain types of clauses or small terminological differences. The study found that secondary classifications in older Italian grammar books were significantly poorer since they did not include clauses such as, for example, exclusionary, exclusive, additional or opposite dependent clauses, which form a mandatory part of the classification of modern grammars.

10 Finally, when it comes to terminology, studies have shown that it is very volatile and uneven in terms of both traditional and non-traditional Italian grammars. Specifically, we have identified the inconsistent use of terms, that is, the use of a large number of different terms to denote the same meaning as well as the problem of denoting different meanings with the same term. For example, just to define complement clauses, we can distinguish six of the following terms in the Italian grammar: complement, substantival, declarative, clauses that function as main sentence parts, thematic and nuclear. In order to determine adverbial clauses, we need to mention even more terms: adverbial, complementari, circostanziali, clauses that function as secondary parts of a sentence, non-nuclear, non-thematic, marginal. Relative clauses are also called adjectival, attributive, appositional and explicative clauses. Contrary to the practice of the defining the same meaning by different terms, is the use of a same term for different meanings, which can be illustrated by terms explicative clauses (proposizioni esplicative) and declarative clauses (propozisioni dichiarative). General conclusion might be that the greatest upheaval in Italian syntax occurred in 1970s-1980s under the influence of generative grammar theories, which led to a complete turn of linguistics towards syntactic research, which from that point on would only flourish and result in numerous significant descriptive grammar books of the Italian language. Key Words: dependent clauses, complement clauses, adverbial clauses, subordination, Italian language, Italian grammaticography, grammatical model Field of study: Linguistics Specific field of study: Syntax of dependent clauses UDC:

11 Садржај 1. Увод Предмет истраживања Циљеви истраживања и хипотезе Структура дисертације Представљање корпуса, метода истраживања и терминологије Преглед литературе Преглед развоја граматикографије од Форначарија до данас О субординацији у италијанским граматикама Приступ синтакси у граматикама пре Форначарија Анализа поглавља о зависносложеној реченици од Форначарија (1881) до граматике Ферари & Цампезе (2016) Дело Рафаела Форначарија Sintassi italiana dell uso moderno Од Форначарија до тридесетих година 20. века Уводне напомене Анализа граматика Значајне граматике Лоренцо Алберти: Grammatica della lingua italiana (1883) Чезаре де Тита: Grammatica italiana della lingua viva (1901) Амброђо Ђиларди: Grammatica italiana (1903) Пјер Габријеле Гојданич: Grammatica italiana (1918) Алфредо Тромбети: Grammatica italiana (1918) Ђузепе Скопа: Grammatica italiana esposta con un nuovo metodo (1920) Еторе Пјаца: Grammatica italiana, volume II (1928) Маргиналне граматике Закључак и табеларни приказ Тридесете и четрдесете године 20. века Уводне напомене Анализа граматика Значајне граматике... 71

12 П. Л. Коли & Г. Роси: Dolcissimo idioma (1930) Ч. Трабалца & Е. Алодоли: La grammatica degl italiani (1934) Фернандо Палаци: Grammatica italiana moderna (1937) Енрико Лацерони: Grammatica italiana (1941) Бруно Миљорини: La lingua nazionale (1941) Франческо Уголини: Grammatica italiana (1941) Ђакомо Девото: Introduzione alla grammatica (1941) Маргиналне граматике Закључак и табеларни приказ Педесете и шездесете године 20. века Уводне напомене Анализа граматика Значајне граматике С. Батаља & В. Перниконе: La grammatica italiana (1951) К. Карамело & Т. Сарасо: Come si dice... Come si scrive... Grammatica italiana per la scuola media (1959) А. Гизели & А. Кјари: Grammatica italiana (1959) М. Сенсале & П. Л. Валенца: Dal periodo alla parola (1962) Умберто Паноцо: Il nostro discorso. Grammatica ragionata della lingua italiana per la Scuola Media (1964) Норма Костабиле: Le strutture della lingua italiana (1967) Маргиналне граматике Закључак и табеларни приказ Седамдесете и осамдесете године 20. века Уводне напомене Анализа граматика Значајне граматике Марио Салтарели: La grammatica generativa trasformazionale (1970) А. Маркезе & А. Сартори: Il segno Il senso. Grammatica moderna della lingua italiana (1970) Спартако Гамберини: Il ragazzo guarda il mondo. Grammatica trasformazionale della lingua italiana (1971)

13 Франческо Трито: La dinamica del linguaggio (1973) Д. Паризи & Ф. Антинучи: Elemеnti di grammatica (1973) Лучано Сата: La prima scienza (1971) М. Дардано & П. Трифоне: La lingua italiana (1983) Франческо Сабатини: La comunicazione e gli usi della lingua (1984) Мариа Луиза Алтијери Бјађи: La grammatica dal testo (1987) Лука Серијани: Grammatica italiana (1988) Л. Ренци, Ђ. Салви & А. Кардиналети (прир.): Grande grammatica italiana di consultazione (1988) Маргиналне граматике Закључак и табеларни приказ Деведесете године 20. века и прве деценије 21. века Уводне напомене Анализа граматика Значајне граматике Ђ. Салви & Л. Ванели: Grammatica essenziale di riferimento della lingua italiana (1992) Ђовани Батиста Морети: L italiano come seconda lingua nelle varietà del suo repertorio scritto e parlato (1992) П. Трифоне & М. Палермо: Grammatica italiana di base (2000) Чечилија Андорно: La grammatica italiana (2003) М. Г. Ло Дука & Р. Соларино: Lingua italiana. Una grammatica ragionevole (2004) Микеле Пранди: Le regole e le scelte. Introduzione alla grammatica italiana (2006) Ђузепе Патота: Grammatica di riferimento dell italiano contemporaneo (2006) Ф. Сабатини, К. Камодека & К. Де Сантис: Sistema e testo. Dalla grammatica valenziale all espressione dei testi (2011) А. Ферари & Л. Цампезе: Grammatica: parole, frasi, testi dell italiano (2016) Маргиналне граматике Закључак и табеларни приказ Преглед зависних реченица у италијанским граматикама Уводне напомене Сталне врсте зависних реченица

14 Односне реченице Узрочне реченице Намерне реченице Временске реченице Допусне реченице Последичне реченице Условне реченице Поредбене реченице Начинске реченице Зависноупитне реченице Објекатске реченице Субјекатске реченице Несталне врсте зависних реченица Изричне реченице Дубитативне реченице Лимитативне реченице Количинске реченице Закључне реченице Инструменталне реченице Императивне изричне реченице Додатне реченице Супротне реченице Предикативне реченице Поредбено-условне реченице Месне реченице Искључне и искључујуће реченице Питање положаја уметнутих реченица Закључак Списак скраћеница Литература Биографија аутора

15 1. Увод 1.1. Предмет истраживања Предмет нашег истраживања јесте начин проучавања зависних реченица у граматикама италијанског језика почев од Синтаксе Рафаела Форначарија (1881) до првих деценија двадесет првог века. Када кажемо начин проучавања зависних реченица, имамо пре свега у виду класификације зависних реченица (примарне и секундарне), терминологију али и граматички модел према ком су зависне реченице проучаване. Дело Рафаела Форначарија (Sintassi dell uso moderno) узето је као почетна граница нашег истраживања због тога што представља најзрелији производ италијанске граматикографије пре двадесетог века (Патота 1993: 135). Може се рећи да са Форначаријем започиње модерно доба италијанске синтаксе будући да се синтаксичке теме по први пут проучавају независно од других делова граматике на нов, модеран и јасан начин. Италијанска граматикографија се, опште узев, може анализирати имајући у виду два чиниоца: продукцију граматика и граматички модел. Што се првог чиниоца тиче, у италијанској граматикографији се, од првог издања Форначаријевог дела до данас, могу издвојити различити периоди, као што је, на пример, замирања писања и објављивања граматика у првим деценијама двадесетог века услед Крочеових идеалистичких идеја, односно период седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века када долази до праве хиперпродукције граматика. Што се тиче граматичког модела према ком су писане, граматике италијанског језика могу се поделити у три велике групе: граматике према традиционалном моделу, граматике према депенденцијалном моделу и граматике према генеративном моделу. Први проблем са којим се срећемо, испитујући начин проучавања зависних реченица јесу њихове класификације у традиционалним граматикама, а у оквиру њих, пре свега, појам, термин али и подела допунских реченица. Наиме, код појединих граматичара (Форначари 1881, Гојданич 1928, Трабалца & Алодоли 1934, Кајоли & Кјари 1940, Панцини 1948) не постоји појам допунске реченице већ се реченице деле на субјекатске, објекатске, атрибутске/односне и прилошке. Код других (Месери 1894, Пјаца 1922), пак, 1

16 постоји посебна врста зависних реченица која у себи групише субјекатске и објекатске реченице али ови аутори такве реченице не називају допунским (completive) већ изричним (dichiarative). С друге стране, термин и појам dichiarative (изричне реченице) постаје проблем и због тога што поједине граматике (Сенсини 1998, Дардано & Трифоне 1997) у оквиру допунских реченица издвајају као подврсту, поред субјекатских, објекатских и зависноупитних реченица, изричне реченице (frase dichiarativa). Други општи проблем који се провлачи од старијих граматичара све до савремених аутора јесте и место зависноупитних реченица у оквиру система зависних реченица будући да их једни (Сенсини 1998, Дардано & Трифоне 1997) сврставају у допунске реченице (Форначари их, пак, сматра објекатским реченицама) док их други издвајају као посебну врсту зависних реченица (Серијани 1988). Посебно место и значај у италијанским граматикама даје се односним реченицама, а оно око чега се италијански граматичари нису слагали по питању ових реченица јесте њихов назив који варира између односних (relative), атрибутских (attributive) и придевских (aggettivali). Њихово место у систему зависних реченица се није доводило у питање (увек су биле класификоване у истој равни са допунским и прилошким реченицама) све до Grande grammatica italiana di consultazione (најобимнија синтакса италијанског језика у три тома коју су приредили Лоренцо Ренци, Ђампаоло Салви и Ана Кардиналети) која се овом врстом зависних реченица не бави у оквиру поглавља посвећених хипотакси већ у оквиру поглавља посвећених именичкој синтагми. Прилошке реченице су трећа основна група и њихово постојање и место у оквиру зависних реченица је константно у традиционалним граматикама почев од Форначарија до саврeмених аутора. Једину варијацију у оквиру традиционалне граматике налазимо у терминолошком погледу с обзиром на то да су многи италијански граматичари ове зависне реченице називали још и circostanziali (оне које изражавају неку околност) али и complementari. Оно што је значајно код прилошких реченица јесте њихова унутрашња подела. Још од Форначарија у прилошке реченице несумњиво спадају временске (temporali), узрочне (causali), намерне (finali), условне (condizionali), допусне (concessive), начинске (modali), поредбене (comparative) и последичне (consecutive). Међутим, постоје одређене зависне прилошке реченице чије постојање варира од аутора до аутора и уочава се да их чешће описују савремени аутори: искључне (eccettuative), искључујуће (esclusive), 2

17 лимитативне (limitative), супротне (avversative), уметнуте (incidentali) као и додатне 1 (aggiuntive). Од седамдесетих година двадесетог века, са појавом нових граматичких модела у Италији, мења се постепено и начин класификовања зависних реченица али и одговарајућа терминологија. У оквирима савремене синтаксе зависносложене реченице издвајају се, узимајући у обзир валенцу глагола, две основне групе зависних реченица: реченице које чине део нуклеуса, обавезан су елемент и без њих смисао главне реченице не би био потпун и јасан и реченице које се налазе изван нуклеуса, представљају само додатак главној реченици и нису у стању да утичу на њен смисао. Примарна подела зависних реченица која је, као што смо малочас показали, традиционално била трочлана у савременим граматикама постаје двочлана будући да односне реченице више немају статус једне од три главне групе зависних реченице већ се њихова анализа измешта или у оквире синтагме или им се пак посвећује посебна пажња у оквиру поглавља о зависносложеној реченици. Долази до промена и по питању секундарних класификација зависних реченица које се понајвише огледају у изостављању неких врста својствених традиционалној граматици као што је то, на пример, случај са изричним или месним реченицама. Другачији начин класификовања реченица сасвим логично наметнуо је и другачију терминологију те тако у савременим граматикама бележимо разлику између тематских и нетематских реченица, затим допунских и маргиналних или нуклеарних и ненуклеарних реченица, док се ређе могу срести традиционални термини допунске и прилошке реченице. У савременим италијанским граматикама бележи се још једна новина у оквиру поглавља о субординацији и односи се на издвајање такозваних зависних реченица у оквиру синтагме у које се, поред релативних, убрајају и допунске реченице са 1 Зависне реченица које изражавају неку допунску, додатну информацију (итал. aggiuntive) у приручницима о српској синтакси обрађиване су врло ретко, а уколико је ово значење уврштено у анализу, јавља се под термином спецификативно (в. нпр. Ђуркин 2018). На српском језику јавља се такође још и термин допунске зависне реченице (Самарџић 2006, Терић 2009). Међутим, ми се за први термин нисмо одлучили будући да је у питању термин страног порекла, а ми смо се трудили да у дисертацији зависне реченице, колико је то било могуће, одређујемо терминима из српске лингвистике, док се за други термин нисмо одлучили из искључиво техничког разлога тј. да не дође до мешања са допунским реченицама које заједно са придевским и прилошким чине примарну поделу зависних реченица. Из управо изнетих разлога одлучили смо да предложимо и употребимо термин додатне зависне реченице будући да се овим зависним реченицама износи нека додатна информација у односу на главну реченицу. 3

18 антецедентом (Ло Дука & Соларино 2004, Пранди 2006, Ферари & Цампезе 2016). На овај тип реченица скрећу пажњу и Коломбо и Графи (2017: 91) истичући да су оне најчешће биле занемариване у традиционалним граматикама Циљеви истраживања и хипотезе Наше истраживање има два основна циља: један се тиче начина проучавања зависних реченица, док се други односи на утицај и заступљеност различитих граматичких модела при састављању граматика италијанског језика. Првенствени циљ нашег истраживања јесте приказивање развоја обраде зависних реченица у граматикама италијанског језика односно промена у класификацијама, приступу и начину анализе. Будући да ће се истраживање кретати у оквиру три граматичка модела (традиционалног, депенденцијалног и генеративног), циљ ће нам бити и утврђивање главних разлика у обрађивању хипотаксе међу овим моделима као и постојећих разлика унутар истог модела. Полазимо од претпоставке да су унутрашње разлике најочигледније и најприсутније у оквиру традиционалног модела због чега је један од циљева да се утврде разлози тих, врло често, веома значајних варијација. Намера нам је да испитамо како су се кроз овај временски период мењале класификације реченица то јест како су се неке врсте зависних реченица губиле односно стапале с неким другим врстама (месне реченице присутне код старијих аутора постају тип односних реченица у модерној граматикографији) и како су и када аутори откривали и описивали нове врсте зависних реченица, те да ли неке назнаке тих реченица постоје код старијих аутора који их још увек нису описивали као засебне врсте (искључне 2, искључујуће 3, лимитативне, итд). Анализа класификација зависних реченица ће сасвим очекивано наметнути и још један, за нас секундарни циљ истраживања, који ће се огледати у испитивању и класификацији термина које су граматичари користили обрађујући хипотаксу. Врло често су се за исти појам користили различити термини због чега ћемо покушати да докажемо 2 Овај тип зависних реченица није нарочито заступљен у српској синтакси али се за описивање наведеног значење може срести термин ексклузивно (Ковачевић 1998, Ђуркин 2018). Термин искључне реченице преузели смо из Самарџић Термин искључујуће реченице такође је преузет из Самарџић 2006, док се у српској синтакси среће термин ексцептивно (Ковачевић 1998, Ђуркин 2018). 4

19 или оповргнемо синонимичност тих термина. Такође, на значајном броју примера можемо доказати да су исти термини (нпр. frase dichiarativa, frase complementare) били у употреби за сасвим различите структуре те ћемо покушати да пронађемо и прикажемо разлоге који су довели до тога. Графи (1994: ) истиче да је један од већих проблема у традиционалним класификацијама управо то што се врло често догађа да је исти тип реченице дефинисан на различит начин, а понекад, супротно томе, исти термин, зависно од граматичара, служи за одређивање различитих типова реченице. Будући да ћемо рад организовати хронолошки, други основни циљ нам је да испитамо у којим периодима се и у коликој заступљености јављају нови модели и нове теорије и да ли успевају да потисну традиционални модел. У том погледу ће посебна пажња бити посвећена савременим италијанским граматикама имајући у виду чињеницу да се традиционални модел налази на удару критике великог броја савремених италијанских лингвиста који се залажу за описивање италијанског језика у складу с модерним лингвистичким теоријама (теоријом валентности и теоријом генеративне граматике). Због тога ћемо покушати да, полазећи од зависних реченица, испитамо тренутно стање у италијанској граматикографији односно да ли је и у којој мери традиционални модел и даље присутан. Наша претпоставка је да је, упркос јаком утицају модерних, пре свега америчких лингвистичких теорија, немогуће одбацити у потпуности традиционалне појмове и термине што доказује и Велика консултативна граматика италијанског језика (Ренци и др. 1988). Ова граматика, коју и сами аутори дефинишу генеративном, задржава, а што се може уочити при класификацији зависних реченица, опште појмове, термине и начела традиционалног модела. Слична је ситуација и у већем броју савремених граматика италијанског језика у којима се јасно уочава одступање од традиционалног модела али је такође немогуће тачно одредити граматички модел на ком се заснивају. У нашем истраживању полазимо од хипотезе да се зависно од граматичког модела али, пре свега, од временског периода у ком су граматике писане, значајно разликује приступ проучавању зависних реченица односно њихова унутрашња подела и одговарајућа терминологија. Друга претпоставка од које полазимо тиче се присуства односно одсуства традиционалног модела у савременим приручницима из граматике италијанског језика. Сматрамо да је традиционални модел немогуће у потпуности 5

20 изоловати те да он, заправо, представља базу на коју се додају знања стечена у оквиру нових граматичких модела због чега савремена наука о језику, имамо у виду пре свега синтаксу, не заступа јединствени хомогени модел већ неку врсту мешавине традиционалног, генеративног и депенденцијалног модела. Традиционални модел је немогуће изоловати из два разлога. Први разлог је исувише велика апстрактност генеративног модела због чега би било немогуће темељити школске граматике искључиво на теоријама генеративне граматике и осталим теоријама проистеклим из ње, док је други разлог дубока укорењеност традиционалног модела у систему наставе италијанског језика. Генеративни модел заправо и представља модел за научно бављење језиком, а никако за школско изучавање граматике, међутим, чак и у том случају (пример Велике консултативне граматике) аутори неретко изостављају једну од основних карактеристика генеративне граматике: приказивање структуре реченице синтаксичким стаблима. Ипак, иако не постоје савремене граматике које преузимају овакав начин приказивања структуре реченица, бројни су приручници из синтаксе који користе синтаксичка стабла (нпр. Донати 2008, Фраскарели, Рамаљa & Корпина 2012). Ова дела, будући да су приручници из синтаксе, а не граматике италијанског језика, неће бити обухваћена нашом анализом Структура дисертације Дисертација се састоји од укупно седам поглавља. У овом уводном поглављу поред прецизирања предмета истраживања (1.1) и циљева и хипотеза (1.2), представићемо још корпус, метод истраживања и терминологију (1.4), као и преглед литературе (1.5). У поглављу 2 приказаћемо развој италијанске граматикографије од Форначарија до данас. У поглављу 3 представићемо основне одлике субординације у италијанским граматикама. Поглавље 4 бави се приступом синтакси у граматикама пре Форначарија. Поглавље 5 је најдуже поглавље рада и представља нашу централну анализу. Структуру петог поглавља смо организовали хронолошки и главна карактеристика наше анализе јесте хронолошка анализа граматика италијанског језика и приказивање историјског развоја проучавања реченичне субординације. Поглавље 5.1. је посвећено делу Рафаела Форначарија у коме се, осим анализе зависносложене реченице у његовој Граматици и Синтакси, дотичемо и његових узора као и свих новина које је увео у италијанску граматикографију показујући 6

21 притом због чега се његова дела сматрају прекретницом у италијанској лингвистици. Поглавља тичу се анализе поглавља о субординацији у граматикама након Форначарија до године. Ова поглавља поседују исту структуру која подразумева: 1. теоријски увод у дато поглавље (историјски оквир, најзначајнија дела и најзначајније новине); 2. анализу поглавља о субординацији из најзначајнијих граматика тог периода; 3. анализу поглавља о субординацији из маргиналних граматика тог периода; 4. закључак датог поглавља (терминолошке и класификационе новине) и табеларни приказ класификација зависних реченица у граматикама из временског периода којим се одређено поглавље бави 4. Поглавље 5.2. обухвата најдужи временски период, тачније од Форначарија закључно с двадесетим годинама 20. века, зато што то време карактерише слаба продукција граматика те не би било могуће спровести садржајно истраживање у оквиру краћег раздобља. Поглавље 5.3. обухвата тридесете и четрдесете године двадесетог века, поглавље 5.4. обухвата педесете и шездесете године, поглавље 5.5. седамдесете и осамдесете године, док се поглавље 5.6. тиче деведесетих година и првих двеју деценија 21. века. Последње поглавље централног дела рада тј. поглавље 6 не припада хронолошкој анализи граматика већ је посвећено начину анализе и обраде појединачних типова зависних реченица и подељено је у два дела: сталне врсте зависних реченица и несталне врсте зависних реченица. Под првим смо подразумевали врсте зависних реченица које, у највећем броју случајева, проналазе своје место у анализираним граматикама, а претпостављамо и у осталим граматикама које нису обухваћене нашом анализом. У оквиру тих реченица издвојене су: објекатске, субјекатске, односне, узрочне, намерне, временске, допусне, последичне, условне, поредбене, начинске и зависноупитне. У оквиру друге групе издвојили смо зависне реченице чије место је нестално у граматикама италијанског језика то јест многи граматичари се не баве њиховом анализом: изричне, 4 Табеларни приказ класификација зависних реченица поделили смо у два дела. Први део се тиче присуства посебних врста зависних реченица у граматикама одређеног периода и обухвата две табеле. Прва табела приказује присуство сталних врста реченица, док друга табела приказује присуство несталних врста реченица (више о разлици између сталних и несталних врста у 6.1). Овде је важно напоменути да у табеле нисмо могли унети све постојеће термине за неку одређену врсту реченица већ смо уносили само основне односно најучесталије термине. На пример, у случају односних реченица унет је управо тај термин иако су их многи аутори називали придевским, атрибутским, итд. Други део табеларног приказа односи се на примарне класификације зависних реченицама у граматикама одређеног периода тј. на њихово присуство и тип односно на непостојање примарне класификације. 7

22 дубитативне, лимитативне, количинске 5, инструменталне, императивне изричне, додатне, супротне, предикативне, поредбено-условне, месне, искључне, искључујуће. Ово поглавље је додато зато што смо, током израде централне анализе, увидели да се кроз саму хронолошку анализу поглавља о субординацији не може пратити развој проучавања сваког типа зависне реченице посебно. У поглављу 7 изнећемо закључке до којих смо дошли као и могућности за нека даља истраживања Представљање корпуса, метода истраживања и терминологије Корпус на коме се темељи наше истраживање састављен је од граматика које припадају периоду од до године. Почетну границу представља година у којој је први пут штампана Форначаријева Sintassi dell uso moderno, а крајњу границу година у којој је објављена последња релевантна граматика италијанског језика аутора, швајцарских италијаниста, Анђеле Ферари и Лучана Цампезеа. Из овог периода који обухвата распон од 135 година издвојили смо најпознатије граматике најзначајнијих аутора које су имале највише утицаја али и нека мање позната дела и ауторе како бисмо на исцрпан начин описали и показали стање у италијанској граматикографији одређених временских периода. Анализирали смо укупно 95 граматика након Форначарија, међутим, због тога што продукција и стање у италијанској граматикографији нису, сасвим природно, увек били једнообразни, тај број није подједнако распоређен по деценијама. Квантитативно најслабији период је био период који се односи на прве деценије двадесетог века из разлога о којима ће бити речи у другом поглављу овог рада, док је друга половина двадесетог века била значајно богатија и разноврснија у граматикографском погледу. У истраживање смо уврстили граматике различите намене (опште, школске, специјалистичке, консултативне) како би истраживање било свеобухватније, а резултати садржајнији. С обзиром на чињеницу да италијанска граматикографија располаже великим бројем дела и како корпус на ком вршимо истраживање не би постао превише обиман и тако превазишао границе и могућности овог рада, у истраживање нисмо уврстили граматике италијанског језика објављиване ван 5 На италијанском се ове реченице називају quantitative, а ми смо термин количинске преузели из Текавчић (1980). 8

23 граница Италије нити граматике страних аутора чији су преводи штампани у Италији иако међу њима има врло значајних дела која су утицала на развој италијанске граматике каква је, на пример, граматика Кристофа Шварца објављена године на немачком језику, а касније преведена на италијански или старија дела попут граматике Регула & Јернеј (1965) често помињане и цитиране у италијанским приручницима из граматикографије. У дисертацији смо користили дијахронијски и синхронијски приступ, а главни метод истраживања је анализа садржаја. На овом месту налазимо да је неопходно прецизирати и употребу терминологије на српском језику у овој дисертацији. Наиме, наша терминологија ће се углавном ослањати на Граматику српског језика (Станојчић & Поповић 2005) као и на Синтаксу сложене реченице (Пипер и др. 2018). Сви општи термини који се тичу субординације (сложена реченица, зависносложена реченица, напоредносложена реченица, главна/управна реченица, зависна реченица, клауза 6, субординатор), али и термини којима се означавају најучесталије врсте зависних реченица у српској граматици (допунске, односне/атрибутске/придевске, прилошке, изричне, објекатске, субјекатске, зависноупитне, императивне изричне, месне, временске, узрочне, условне, допусне, намерне, поредбене, последичне, начинске) преузети су од ових аутора. Међутим, класификације зависних реченица у граматикама италијанског језика су прилично богатије него што је то случај са граматикама српског језика због чега постоји читав низ зависних реченица за које не постоје одговарајући или, боље рећи, утемељени термини у српској граматикографији. Такав случај је, на пример, са дубитативним, лимитативним, количинским, инструменталним, додатним, супротним, предикативним, искључним и искључујућим реченицама. Термине за означавање ових типова реченица, углавном смо преузели из Самарџић (2006) или Текавчић (1980), а у неким случајевима били смо приморани да сами предложимо термин на српском језику што смо и прецизирали одговарајућом напоменом. Други проблем са којим се сусрећемо пишући о италијанској субординацији на српском језику јесу термини који се тичу савремених синтаксичких теорија које нису нарочито заступљене у српској науци о језику. Такви термини су, на пример, proposizioni argomentali, proposizioni nucleari, proposizioni margini које смо ми 6 Термин клауза користићемо како бисмо означили сваки предикацијски део сложене реченице (Пипер и др. 2018: 8). 9

24 једноставно превели на српски језик као тематске реченице, нуклеарне реченице и маргиналне реченице. С друге стране за термин proposizioni circоstanziali који се односи на реченице које описују неку околност односно на прилошке реченице нисмо успели да нађемо адекватан еквивалент на српском језику због чега ћемо бити приморани да у тим случајевима користимо термин прилошка реченица прецизирајући увек у загради да је италијански термин circostanziale а не avverbiale 7. Слично је и са термином complementare 8. Наиме, неколицина аутора (Гојданич 1918, Пјаца 1928, Уголини 1941, Панцини & Алули 1950, Дуро 1955, Панијате 1955, Карамело & Сарасо 1959, Помпили1965, Калболи & Морони 1989) термин complementare употребљава за означавање прилошких реченица. Сенсини 1988 и Кастеларо 2006, пак, праве поделу на complementari dirette и complementari indirette под којом заправо подразумевају поделу на допунске и прилошке реченице. Будући да је термин complementare када је реч о зависним реченицама, само додатни термин за прилошке реченице, ми ћемо у нашем раду код аутора који га користе, употребљавати термин прилошке реченице остављајући ипак у загради и термин на италијанском. С друге стране, термин complementare Де Тита (1902) употребљава као додатни термин за зависне реченице (поред subordinate и dipendenti) тако да он припада вишезначним терминима присутним италијанским граматикама. Термин proposizioni esplicative такође можемо сврстати у термине са вишеструким значењем у италијанским граматикама иако његова употреба није тако честа као што је то случај са претходна два термина. Овај термин смо забележили код пет аутора нашег корпуса (Скопа 1920, Пјаца 1928, Трабалца & Алодоли 1934, Калболи & Морони 1989, Стопели 1990) и то увек као термин којим су аутори покушавали да означе реченице које ближе одређују неки елемент из управне реченице. Сходно томе, Стопели 1990 користи овај термин као синоним за термин dichiarative (изричне реченице), Пјаца 1928 њиме означава односне реченице, док Трабалца и Алодоли 1934 овај термин користе као додатни термин за узрочне реченице. С друге стране, Скопа 1920 и Калболи & Морони 1989 термин esplicative покушавају да употребе не као синоним за неку већ постојећу врсту реченица 7 Термин avverbiale јесте термин који припада традиционалној италијанској граматикографији и има значење прилошки. Ипак, Графи (1994: 117) инсистира на замени термина proposizione avverbiale термином proposizione circostanziale зато што се, на пример, временске и узрочне реченице понашају као прилози не зато што су њихова имитација већ зато што обе ове класе заправо представљају елементе који изражавају неку околност. 8 Овај термин се на српски језик преводи искључиво речју допунски (Клајн 2006: 172). 10

25 већ да би издвојили подврсте реченица које код других аутора нису биле самосталне (више о њиховом тумачењу овог термина у и ). Будући да је у питању маргинални термин у нашем раду, сматрамо да није неопходно да се бавимо проналажењем одговарајућег преводног еквивалента на српском те ћемо користити придев експликативан који је и забележен у италијанско-српском речнику (Клајн 2006: 284). Сви примери који су наведени у дисертацији, преузети су из анализираних граматика уз поштовање оригиналног правописа и интерпункције. На српски језик су преведени примери код којих је било могуће очувати структуру италијанске реченице Преглед литературе Кад је реч о конкретној теми зависних реченица у италијанским граматикама односно начину анализе, обради, класификацији и одговарајућој терминологији не постоји неко веће и детаљније истраживање које би обухватило све ове теме. Сходно томе, говорећи о претходним истраживањима која се тичу наше теме, бићемо принуђени да им приступимо на два нивоа граматикографском и синтаксичком. Граматикографија се као научна дисциплина у Италији развијала у двадесетом веку, али је свој пуни замах достигла у првим деценијама трећег миленијума. Бројни су приручници који сведоче о богатој историји италијанске граматикографије од којих бисмо ми издвојили приручнике К. Бономи из и С. Форнаре из који обрађују најважнија дела и ауторе од петнаестог до краја двадесетог века. Бономи (1988) се у сваком од шест поглавља најпре бави повезаношћу језика и система образовања односно дидактиком италијанског језика у датом периоду да би затим прешла на анализу најзначајнијих граматика тог времана. Значају ове монографије доприноси и додатак у ком су дати делови најзначајнијих граматика од Албертија до Форначарија са циљем да потпомогну разјашњавању и потврђивању онога што је изнето у првом делу књиге. Поставка Форнарине монографије (2008) је за нијансу другачија будући да се овај аутор на почетку дела прво бави савременим граматикама италијанског језика, делећи их на дијахронијске и синхронијске граматике, а у оквиру којих посебну пажњу и посебно поглавље посвећује Великој консултативној граматици. Након савремених граматика, 11

26 Форнара уводи тему италијанске граматикографије односно дефинише ову дисциплину и даје кратак преглед њеног настанка и развоја у Италији издвајајући најзначајнија дела. Остала поглавља, као и Бономи (1988), посвећује граматикама од 15. до 20. века с тим што се Форнара бави искључиво најзначајнијим делима и њиховим творцима. На обе монографије смо се у нашој дисертацији позивали говорећи о развоју италијанске граматикографије али и приликом издвајања значајних односно мање значајних аутора. Иако није реч о засебном делу већ о поглављу у монографији, веома значајан и утицајан је и рад Ђ. Патоте I percorsi grammaticali (1993) у ком аутор обрађује и тумачи најзначајније тренутке италијанске граматикографије од петнаестог до почетка двадесетог века. Како аутор истиче на почетку (Патота 1993: 93) предмет ове студије су путеви граматике а не историја граматике прецизирајући (ibid) да тај пут нећемо прећи метар по метар већ ћемо се само зауставити на понекој раскрсници. И управо у складу са овом напоменом, Патота у овој студији пажњу посвећује само најзначајнијим моментима и личностима италијанске граматикографије: од Албертија, Фортунија и Бемба преко Буонматеија, Пуотија и Соавеа до Форначарија и кризе на пољу граматикографије која је завладала почетком 20. века. Као својеврсну допуну ове студије можемо схватити рад истог аутора писан у коауторству с Б. Персијани Grammaticogtrafia (2002) о граматикама објављеним у периоду од до године. У овом раду аутори анализирају, у светлу великих промена које су унеле у италијанску граматикографију, најзначајније граматике с краја двадесетог века: Grammatica italiana Луке Серијанија, Grammatik der italienischen Sprache Кристофа Шварца, Grande grammatica italiana di consultazione коју су приредили Лоренцо Ренци, Ђампаоло Салви и Ана Кардиналети, Grammatica essenziale di riferimento della lingua italiana Ђампаола Салвија и Лауре Ванели и La nuova grammatica italiana Мауриција Дардана и Пјетра Трифонеа. Детаљно је приказана општа поставка граматика, модел и теорије на којима се заснивају, најзначајнији сегменти, а у случају Серијанијеве граматике озбиљна пажња је посвећена и примерима на којима је заснована његова граматичка анализа. У оквиру ових дела и радова издвојили бисмо и детаљну монографију С. Демартини (2014) Grammatica e grammatiche in Italia nella prima metà del Novecento у којој су на исцрпан начин приказани, не само историја граматике од уједињења Италије до четрдесетих година 20. века, већ и читав систем наставе италијанског језика као и 12