PLANIRANJE TRENINGA. Olimpijski ciklus

Транскрипт

1 PLANIRANJE TRENINGA Plivački trening je ciklični trening prilikom koga se menjaju opterećenja po obimu i intezitetu kako tokom godine tako i u godini, makrociklusu, mikrociklusu i pojedinom treningu. Cilj svakog treninga mora biti: plivača, odnosno njegove funkcije najpravilnije opteretiti, a to je učinjeno onda, kada opterećenja izazovu maksimalno moguću adaptaciju pojedinih funkcija, koje su značajne za dostizanje vrhunskih rezultata. To znači da nije cilj treninga maksimalno opterećenje, kao što mnogi misle da je uspešan trening, nego je cilj pravilno opterećenje. Sva ta opterećenja planiramo po vremenskim periodima: četvorogodišnji olimpijski ciklus, godišnji ciklus, makrociklus, mezociklus, mirociklus, dan i pojedini trening. Olimpijski ciklus U plivačkom sportu višegodišnji - perspektivni plan obično obuhvata period od 4 godine, što je vezano za vreme održavanja Olimpijskih igara. Kako bi se osigurao kontinuitet rada svaka godina treninga po radnim sadržajima treba da se bazira na predhodnoj a istovremeno da ima logičan nastavak u sledećoj trenažnoj godini. Plan treninga u prvoj godini (ukoliko se radi o plivačima početnicima) a pod uslovom da se normalno može koristiti i zimski bazen, pored rada na opštoj i specijalnoj fizičkoj pripremi, obuhvata usavršavanje tehnike plivanja (radi se o sve četiri sportske tehnike plivanja) starta i okreta. Pod predpostavkom da plivač trenira u proseku 4 puta nedeljno on bi u toku godine mogao da ostvari oko 200 treninga od čega barem 20% treba da bude rad na suvu. Ukoliko bi trening trajao dva školska časa (90 min.) plivač bi u toku jednog treninga mogao da prepliva oko 3,5 km., što bi godišnje iznosilo oko 700 km. Takav obim rada u prvoj trenažnoj godini kada bi se na intenzivno plivanje odvajalo otprilike 30% ukupnog plivanja bio bi solidna osnova na kojoj se može graditi razvoj plivačke forme u sledećim godinama treninga. Druga trenažna godina karakteriše se radom na opštoj a pogotovo na specijalnoj fizičkoj pripremi kao i na daljem usavršavanju naročito "svoje" tehnike plivanja, starta i okreta. Posebno se pažnja posvećuje taktičkoj i psihičkoj pripremi. Treninzi se održavaju skoro svakog dana, s tim, da se intenzivnije radi na suvu. Obim plivanja u poređenju sa predhodnom godinom povećava se na oko 30%, dok intenzitet rada ostaje skoro na predhodnom nivou. Treća godina treninga karakteriše se daljim radom pretežno na specijalnoj fizičkoj pripremi uz usavršavanje tehnike plivanja koja se sada ustaljuje na višem kvalitetu mororičkih i funkcionalnih mogućnosti plivača. Na brojnim takmičenjima sve više dolazi do izražaja taktika plivanja i psihička priprema plivača. Postizanje veće treniranosti plivača podpomognuto je sistematskom teoretskom pripremom mladog plivača. Pored povećanja obima rada u ovoj godini raste i intenzitet, što se odnosi kako na rad u vodi tako i na vežbanje na suvu. U četvrtoj godini treninga rad je potpuno orijentisan na sticanje i održavanje visoke forme plivača, što podrazumeva dovođenje u sklad svih elemenata treniranosti (fizička, tehnička, taktička, psihička uključujući i teoretsku pripremu) na veći nivo. U ovoj trenažnoj godini takmičar u najvećoj meri intenzivno pliva "svojom" tehnikom, uključujući vežbanje starta i okreta uz maksimalno brzo plivanje.

2 Treba da se napomene da u svakoj trenažnoj godini takmičar mora da nastupa na odgovarajućim takmičenjima, s tim, da njihov broj pa i značaj treba iz godine u godinu progresivno da rastu. Na taj način dali smo okvire višegodišnjeg planiranja mladog plivača. Razumljivo je, da će rad u sledećih četiri godine biti obimniji i intenzivniji, međutim, ova materija ne spada u program predmeta Plivanje na četvorogodišnjem studiju ovog Fakulteta, koji je izrazito usmeren na rad u školama. 1 Godišnji ciklus Godišnji ciklus za vrhunske plivače Godišnji ciklus u plivanju traje od septembra do avgusta iduće godine, t.j. 11 meseci, plan za celu godinu se deli na više samostalnih makrociklusa. Uobičajeno je da se postavi samo jedan glavni godišnji cilj (veće takmičenje), i tada su ciljevi pojedinih makrociklusa podređeni tom cilju. U okviru godišnjeg plana moramo predvideti podelu na makrocikluse postaviti usputne ciljeve po pojedinim makrociklusima, predvideti nastupe na pojedinim takmičenjima, utvrdi potrebno vreme koje plivač mora provesti na treningu, da bi se dogovorilo sa školom za izostanke i obezbedili uslovi na plivalištu. U plivačkom sportu godišnji ciklus se deli na dva do četri makrociklusa. Retki su treneri koji planiraju dva makrociklusa. Svaki makrociklus se završava određenim takmičenjem. Godišnji ciklus za plivače početnike Godišnji plan treninga za plivače - početnike pod uslovom da se koristi zimski bazen dobro je podeliti na četiri trenažna ciklusa. Ovo bi, po mišljenju mnogih stručnjaka bila optimalna varijanta plana treninga za decu, gde se radni zadaci u svakom ciklusu, uz izvesno povećanje napora ponavljaju i na kraju ciklusa, kao provera dosadašnjeg rada organizuje takmičenje, Dakle, relativno kratke celine trenažnog rada (svaki ciklus traje tri meseca) koje se završavaju takmičenjima upravo odgovaraju osobenostima dece - posebno mislimo na zadovoljavanje želje za isticanjem. Pored toga česti nastupi na takmičenjima podstrek su deci za sistematski rad u sledećem ciklusu treninga. Prvi ciklus (isto tako svaki sledeći ciklus) deli se na opšte prihvaćena tri perioda: - pripremni period - septembar, oktobar i dve prve nedelje novembra, - takmičarski period - treća nedelja novembra, - prelazni period - poslednja nedelja novembra. U pripremnom periodu rad je uglavnom usmeren na svestranu fizičku pripremu i na tehničku pripremu. Prema tome, sa decom se vežba na suvu i u vodi, tako da na početku pripremnog perioda rad na suvu iznosi 40-50% vremena određenog za trening, a pri kraju tog perioda on se svodi na svega 20% celokupnog rada. U vodi vežbe su usmerene, pre svega, na savlađivanje, a kasnije na usavršavanje četiri tehnike plivanja, starta i okreta. Na prelasku iz pripremnog perioda u takmičarski period trener vrši neposrednu pripremu dece za takmičenja. 1 Stevanović, V.: Plivanje, str , Beograd, 1980.

3 Takmičarski period je veoma kratak, ali dovoljan da deca nastupe na dva do tri takmičenja. Program ovih takmičenja treba da obuhvata, pre svega, sve tehnike plivanja (disciplina mešovitog plivanja na 100 m ili odvojeno plivanje svakom tehnikom). Tek kasnije deca se opredeljuju za svoju takmičarsku tehniku. Takmičenja unose živost u inače monoton plivački trening i daju odličan pregled postignutog. Prelazni period, koji traje svega nedelju dana ispunjen je tzv. aktivnim odmorom. Deca se kupaju, igraju vaterpolo i uživaju u sportskim igrama. Sledeća tri ciklusa treninga planiraju se na sličan način. Znači, da se ponovo vraćamo na usvajanje i usavršavanje tehnike plivanja, starta i okreta, podižemo opštu fizičku pripremu dece i postepeno prelazimo na njihovu specijalnu plivačku pripremu. Ako deca ne izostaju sa treninga ona na takmičenjima pri kraju svakog ciklusa treninga pokazuju sve bolje savladanu tehniku plivanja, starta i okreta, a i rezultat u plivanju se postepeno poboljšava. Kod nas je prihvaćen sistem takmičenja u plivanju i zimi i leti, pa prema tome i pripreme za ova takmičenja teći će u dva zasebna trenažna ciklusa - jedan zimski, drugi letnji. Godišnji ciklus u uslovima bez zimskog bazena Planiranje treninga u uslovima gde nema zimskog bazena U onim gradovima i mestima gde ne postoje zimski bazeni planiranje rada u plivačkim organizacijama izgleda drugačije nego tamo gde se oni nalaze tj. u normalnim uslovima za celogodišnji trenažni proces razvijanja sportske forme plivača - takmičara. Naime, usled posebnih uslova (mogućnost treniranja u vodi samo za vreme letnjih meseci) koje slobodno možemo nazvati "sezonskim uslovima" planiranje i sprovođenje trenažnog rada nije dovoljno celishodno i ograničeno je. S toga je razumljivo, da će u poređenju sa plivačima koji koriste trening u vodi tokom cele godine rezultati u plivanju biti daleko skromniji. Pošto ne postoji kontinuitet rada u vodi, jer pauza između treninga u vodi u jednoj i sledećoj godini traje oko 9 meseci, otežano je planiranje rada na više godina. Naime, svaka trenažna godina predstavlja jednu celinu i rad u svakoj sledećoj godini počinje skoro iznova. Zbog toga se u praksi pribeglo stvaranju jednog univerzalnog godišnjeg plana rada koji se uporedo sa povećanjem plivačkog staža donekle proširuje u smislu izvesnog povećanja obima rada odnosno intenziteta. Karakteristično je, da godišnji plan rada za plivače koji imaju "sezonske uslove" rada poseduje skoro sve elemente koje ima godišnji plan u organizacijama koje rade pod optimalnim uslovima, s tim, da je trening u vodi ograničen na letnje mesece, dok je rad na suvu veoma proširen i traje od početka rada u planiranoj godini (novembar) do ulaska u vodu (maj). No, neki plivački klubovi povremeno koriste zimski bazen u najbližem mestu (putujući), pa s toga u planiranju rada i takvu mogućnost treba predvideti. Periodizacija godišnjeg ciklusa treninga u "sezonskim uslovima" kada plivači samo povremeno koriste zimski bazen predviđa samo jedan takmičarski ciklus. Međutim, mnogi plivači iako neredovno koriste zimski bazen pojavljuju se na takmičenjima u zimskom takmičarskom ciklusu. Očigledno je, da ovakvi njihovi nastupi mogu se koristiti samo kao izvesna provera njihove treniranosti (oni se upravo nalaze u II fazi pripremnog perioda) a ne kao izraz najveće sportske forme u zimskom ciklusu treninga. Prema tome, periodizacija treninga za plivače koji imaju samo "sezonske uslove" za trening bila bi sledeća:

4 Pripremni period - od novembra do polovine juna: I faza pripremnog perioda: novembar - februar II faza pripremnog perioda: mart polovina juna. Osnovni period - od polovine juna do kraja avgusta: I faza ( predtakmičarska): polovina juna - polovina jula II faza(takmičarska): polovina jula kraj avgusta. Prelazni period - septembar. Prema tako postavljenoj periodizaciji treninga pripremni period traje veoma dugo (novembar polovina juna), jer se teži da pripreme obuhvate i trening plivača u vodi. U I fazi pripremnog perioda široko se koriste sredstva opšte fizičke pripreme (uzimajući u obzir i druge sportove kao što su sportske igre, smučanje itd.), a u II fazi plivač smanjuje aktivnosti na suvu i počinje sa treningom u vodi prema određenim zadacima i koristeći sredstva koja su navedena za takmičare koji redovno treniraju koristeći zimski bazen. Treba napomenuti, da plivači koji su koristili zimske mesece za podizanje svoje kondicije u poređenju sa onima koji uopšte nisu trenirali tokom zime, ušavši u vodu relativno brzo savlađuju zadatke predviđene za II fazu pripremnog perioda. Osnovni period treninga traje od polovine juna pa sve do kraja avgusta i ima predtakmičarsku i takmičarsku fazu. U ovom periodu treninga koriste se sva sredstva neposredne plivačke pripreme, dok se rad na suvu svodi na najmanju meru. Dakle, trening se ovde karakteriše velikim obimom plivanja, kada se doteruje tehnika plivanja, starta i okreta, s tim, da se obim postepeno smanjuje a preovladava sve više brže plivanje. Razumljivo je, da nastupi na plivačkim takmičenjima ne mogu da daju velike rezultate u plivanju jer za ozbiljno spremanje bilo je nedovoljno vremena. Prelazni period treninga ima uobičajeni tok. Međutim, dobri, pa čak bolji rezultati na eventualnim prijateljskim takmičenjima koja se u to doba ponegde organizuju još jedan je dokaz da trening u "sezonskim uslovima" dugoročno ne može dati neke dobre rezultate. 2 Makrociklus Svaki makrociklus traje od 6 nedelja do 6 meseci, zavisno kako je razrađen godišnji ciklus (da li na 2 ili više makrociklusa. Makrociklus u trenažnom procesu čini celinu i po pravilu završava sa većim takmičenjem. U svakom makrociklusu se gradi sportska forma obično do nekog vrha koji se dostiže krajem makrociklusa. Ona prava forma, najbolja, dostiže se samo jednom godišnje. Obično je prvi makrociklus značajan po tome da se završava sa nekim većim takmičenjem (npr. evropski kup, zimsko ekipno državno prvenstvo, međunarodni miting, itd.), mada svi mezociklusi još nisu završeni. Zato se u drugom makrociklusu (po završetku prvog) priprema samo nadograđuje. Kako sportska forma još nije dostigla svoj maksimum, između ova dva ciklusa nema odmora. Svaki makrociklus se deli na više mezociklusa, koji traju od jedne do četri nedelje, zavisno od dužine pojedinog makrociklusa. Pri sastavljanju makrociklusa za dugoprugaše i srednjeprugaše pravilo je da među pojedinim makrociklusima nema odmora. Suviše mnogo vremena je potrebno da bi u sledećem makrociklusu dostigli zahtevani nivo u treningu ako imaju odmor. Mezociklus 2 Stevanović, V.: Plivanje, str , Beograd, 1980.

5 Mezociklusi po pravilu traju 3-4 nedelje. Svaki makrociklus čine četri mezociklusa i faza suženja. Mezociklusi su sastavljeni na bazi fizioloških saznanja tako da se iz jednog mezociklusa u drugi povećava zastupljenost anaerobnog dela u treningu. Tri do četri nedelje zaredom se ponavlja trening u kojem je isti odnos anaerobnog i aerobnog rada, sledeće tri do četri nedelje se ponavljaju treninzi koji sadrže više anaerobnog rada. Mikrociklus Mikrociklus u plivanju predstavlja celinu od treninga u jednoj nedelji, gde se aerobnoi i anaerobnoi trening ciklično smenjuju tokom nedelje odnosno jednog mikrociklusa. Tako ponedeljak, sreda i petak sarže više aerobnog rada (petak manje nego ponedeljak). Treninzi u utorak, četvrtak i subotu imaju više anaerobnog rada (najviše u subota). Intenzitet treninga se tokom nedelje menja i talasasto raste prema suboti. Ovo je karakteristično u svim mikrociklusima u sva četri makrociklusa. Već smo odredili da se svaki mikrociklus ponavlja 3-4 puta unutar mezociklusa. 3-4 Nedelje zaredom plivač može plivati sasvim iste treninge pri čemu u serijama mora dostići bolje rezultate. Takav način omogućava dobar uvid u uspešnost treninga i efikasno je sredstvo za proveravanje stanja treniranosti. Na ovaj način i raste motivisanost plivača na treningu jer se takmiči sa samim sobom. Plivači kojima je cilj vrhunski rezultat, lakše će prebroditi određenu monotonost koja je posledica ovakvog načina treniranja. Trener na ovaj način može ispraviti pojedine treninge koji se u prvoj nedelji nisu pokazali odgovarajućim. KONDICIONA PRIPREMA Kao što je već bilo rečeno plivački trening je veoma složen proces, koji kroz podizanje stanja treniranosti plivača omogućuje postizanje sve boljih rezultata. Najznačajniji elementi treniranosti jesu: kondicija, tehnika, taktika i psihička priprema. Mada se na treninzima radi pretežno odvojeno na podizanju i usavršavanju pojedinih elemenata, ipak su oni međusobno najuže povezani i zavise jedni od drugih. Dakle, od stepena njihovog dostignuća i uzajamne povezanosti zavisi stepen treniranosti plivača. Kondicija se stiče svestranom fizičkom pripremom, a osnov je za postizanje visokih sportskih rezultata. To je temelj motoričkih i funkcionalnih mogućnosti plivača (stanje više poboljšane radne sposobnosti organizma, a naročito centralnog nervnog sistema, disajnog i srčano - sudovnog sistema), na kojima počiva i ovisi razvoj svojstava brzine, snage, izdržljivosti, pokretljivosti i okretnosti. U plivanju kao i u drugim sportovima razlikujemo opštu kondiciju a kao njenu nadgradnju specijalnu kondiciju. Mada je teško postaviti tačnu granicu između jedne i druge kondicije, ipak se mogu označiti njihove karakteristike. Kada se govori o opštoj kondiciji misli se na svestrano razvijanje osnovnih osobina koje su neophodne za razvoj motoričkih i funkcionalnih sposobnosti organizma plivača, dok specijalna kondicija označava stanje razvijenosti fizičkih svojstava specifičnih za odrešenu plivačku disciplinu. Dakle, svestrani fizički razvoj plivača je osnov specijalizacije. Ako plivač pretenduje na veće sportske uspehe on mora veliku pažnju da posveti svestranom fizičkom razvoju, čiji nivo treba iz godine u godinu da raste. Pošto se plivanje odvija u nesvakidašnjoj sredini - vodi nužno je da se osvrnemo na neke pojedinosti. Nesumnjivo je da sistematsko i dugo vežbanje u vodi doprinosi više ili manje

6 harmoničnom razvoju plivačeva organizma i podizanju njegovih motoričkih i funkcionalnih sposobnosti. Međutim, iskustvo nam pokazuje da se neke fizičke osobine kod plivača daleko brže i efikasnije izgrađuju vežbanjem na suvu, jer se ovde, uz manji gubitak energije nego u vodi, mogu primeniti daleko brojnija i raznovrsnija sredstva opšte fizičke pripreme, i to naročito primenom specijalnih vežbi oblikovanja sa i bez opterećenja, elemenata atletike, akrobatike, sportskih igara, smučanja, klizanja itd. Na taj način veoma se proširuje opšti obim rada na suvu i u vodi, razbija se monotonost koja karakteriše trening naročito u zimskom bazenu, a naprotiv postiže interesovanje za trening. No, ovde treba podvući da je za plivače s obzirom na pretežno loše higijenske uslove treninga u zatvorenim bazenima (povećana vlažnost vazduha, veliki postotak hlora u vazduhu i vodi i drugo) kretanje i vežbanje na svežem vazduhu od posebnog značaja. Plivač korišćenjem sredstava opšte fizičke pripreme na suvu, naročito u pripremnom i prelaznom periodu treninga ravzija svoj organizam, snaži ga, osvežuje i priprema za rad u vodi u svojoj disciplini. Plivač na taj način pripreman sa željom prihvata u takmičarskom periodu sve obimniji i intenzivniji trening u vodi. 3 TEHNIČKA PRIPREMA Pojam tehnike plivanja predstavlja način kojim se plivač kreće u vodi. U plivačkom sportu imamo 4 tehnike plivanja, to su: kraul na prsima, kraul na leđima, prsno i delfin (u sportskoj disciplini leptir), sa startom sa startnog bloka (kraul na prsima, prsno i delfin) i startom iz vode (kraul na leđima), kao i posebnim okretima za svaku od četiri navedene tehnike plivanja. Tehnika plivanja razlikuje se prema formi kretanja udova i njihove međusobne povezanosti. Postoje tehnike u kojima ruke i noge izvode istovremene i simetrične pokrete (prsno i delfin) i naizmenične pokrete ruku i nogu (kraul na prsima i kraul na leđima). Karakteristično je da u svim tehnikama noge vršeći određene pokrete za celo vreme plivanja nalaze se uvek u vodi, dok u kretanju ruku samo u prsnoj tehnici ruke se po nov zaveslaj vraćaju kroz vodu. U kraulu na prsima i na leđima, kao i u delfinu povratni pokreti ruku izvode se u vazduhu. I u povezanosti pokreta udova ima bitnih razlika. Samo u prsnoj tehnici ruke i noge izvode jednaki broj pokreta. U ostalim tehnikama plivanja na jedan puni ciklus pokreta ruku noge obično izvode dva (delfin i kraul na prsima) ili više pokreta nogama - četiri ili čak šest (kraul na prsima i kraul na leđima). U svim tehnikama plivanja disanje je usklađeno sa pokretima ruku. Na jedan ciklus pokrta ruku može biti najviše jedno disanje, međutim, neposredno posle starta kao i u finišu plivači najčešće izostavljaju disanje, dok u sprinterskim disciplinama neki plivači celu distancu plivaju dišući na svaki drugi ciklus pokrta ruku. U svim načinima plivanja sem u kraulu na leđima, izdiše se u vodu. Posmatrajući plivače koji plivaju istom tehnikom možemo se uveriti, da ne postoji identično izvođenje tehnike. Polazeći od činjenice da ne postoje ista dva čoveka to i struktura pokrta ne može da bude kod plivača jednaka. Svaki od njih pokrete izvodi "na svoj specifičan način". Ta pojava obično se zove "stil" - individualna primena tehnike. Dakle, dok tehnika obuhvata, generalne, opšte, zajedničke i glavne karakteristike kretanje, dotle stil predstavlja istu tehniku u interpretaciji svakog pojedinca, uz individualna odstupanja, koja se pojavljuju prilikom izvođenja. 3 Stevanović, V.: Plivanje, str , Beograd, 1980.

7 Ovakav pristup formiranju tehnike omogućava da u svakom pojedinom slučaju dođu do punog izražaja karakteristične osobenosti svakog plivača, a to, uz druge njegove kvalitete uslov je za postizanje najveće brzine plivanja. U istorijskom razvoju plivanja, upravo ovo "sloboda" u interpretaciji tehnike povremeno je dovodila čak do formiranja novih tehnika. Npr. želja za postizanjem veće brzine u prsnom plivanju svojevremeno dovela je do varijante zvane "leptir" u kojoj su plivači ruke po nov zaveslaj prenosili kroz vazduh. Iz ove opet varijante prsnog plivanja usledila je nova tehnika plivanja - delfin u kojoj noge umesto prsnog pokreta izvode snažne "udarce" gore - dole. Sličnih primera ima više. Ova pojav nije ništa drugo, već dijalektički princip sporijeg i bržeg napredovanja, gde nagomilavanje novih korisnih elemenata u određenom trenutku omogućavju skokovit kvalitativni napredak. U plivanju nema principijelnih tehničkih razlika između kratkih, srednjih i dugih staza. Sa povećanjem brzine plivanja mogu da se menjaju samo detalji, kao viši položaj tela u vodi, ubrzanje ritma pokreta udovima, izostanak disanja za vreme nekoliko ciklusa rada udova itd. Izgrađivanje tehnike zasniva se na usvajanju takve varijante tehnike koja se osniva na konstitucionalnim, psihomotornim i drugim osnovama svakog pojedinca. To je tzv. racionalna tehnika, koja nikad nema svoj konačan oblik, već se uvek tokom treninga usklađuje sa odgovarajućim i stalno rastućim nivoom osobina brzine, snage, izdržljivosti, okretnosti i gibkosti. Savremena plivačka tehnika, karakteriše se ubrzanjem aktivnog pokreta (zaveslaj) do optimalne granice, da bi se, između ostalog, propulzivna radnja što pre ponovila. Dakle, sve u cilju da motorna sila bude što jača, što češće prisutna i u ukupnoj količini što obilatija. Jasno je, da tako veliki zahtevi iziskuju mnogo upornog i svakodnevnog rada. Prema Krestovnikovu (i mnogim drugim autorima), proces obrazovanja kretne navike prolazi kroz tri osnovne faze: prva se sastoji iz učenja posebnih elemenata kretanja i objedinjava niz parcijalnih dejstava u jedno celovito dejstvo, druga se karakteriše odstranjivanjem nepotrebnih pokreta i suvišnog mišićnog naprezanja, treća je povezana sa daljim usavršavanjem kretne navike putem preciznijeg sadejstva celog rada aferetnih sistema. Dok kroz prvu i drugu fazu stvara se tzv. motorni dinamički "stereotip", treća faza kretne navike obeležena je usavršavanjem kontrole putem kinestetičkih i drugih osećaja. U trećoj fazi radi se naime, o izgrađivanju specifičnog osećaja "otpora vode" kod plivača. Kada se govori o usavršavanju tehnike (plivanja, starta i okreta) pored korišćenja metoda koji doprinose razvoju opšte i specijalne kondicije, treba spomenuti analitički metod sa kojim smo se već sreli kod obuke početnika. On se u treningu plivača koristi prilikom usavršavanja pojedinih elemenata tehnike plivanja, starta i okreta. Na primer: plivanje samo rukama ili samo nogama, kombinovan rad ruku za delfin a nogu - kraul, tzv. vežba "ruka ruku čeka", vežbe odraza za start i okret itd. No, kod vežbanja pojedinih delova tehnike treba voditi računa o tome da oni, dugo primenjivani, mogu u neku ruku da razbijaju unutarnju, suštinsku vezu tehnike u celini. Zbog toga posle pojedinačnih vežbanja odvojeno npr. rukama i nogama treba obavezno vežbati i plivanje u celini s naglaskom npr. optimalan zaveslaj rukama. Da bi se tehnika jednog plivača mogla i dalje usavršavati nužno je, da se ona na osnovu niza što objektivnijih metoda analizira. Pedagoško posmatranje trenera je svakako od značaja. On treba da posmatra tehniku plivanja sa strane, od napred i od pozadi. Plivanje mora da bude većeg intenziteta i u dužem trajanju, jer će se tada greške u tehnici bolje ispoljiti. Međutim, pošto se pokreti pod vodom vide nedovoljno jasno, često dolazi čak i do pogrešnih konstatacija. Zato se danas u svetu, pa i kod nas koristi podvodno snimanje plivača - takmičara. U tom pogledu veoma je praktičan magnetoskop koji omogućuje da plivač na licu mesta može da vidi i da

8 analizira svoju tehniku plivanja. Pored toga u usavršavanju tehnike plivanja, starta i okreta, naročito kod mladih plivača, korisno je posmatranje i analiziranje filmova (lup-filmova) dobrih tehničara, ali ne u smislu kopiranja njihove tehnike, već u cilju stvaranja jasnije misaone slike, predstave o suštini tehnike. U usavršavanju tehnike od izuzetnog je značaja tesna saradnja sa plivačem. On mora da shvati u čemu greši, da zatim prihvati put za ispravljanje greške. A taj put nimalo nije lak, jer se mora prvo "razbiti" stari stereotip i uporno izgrađivati novi - ispravniji. Taj rad zahteva mnogo vremena, strpljenja, upornosti. Treba da se napomene, da usavršavanje tehnike sprovodi se u pripremnom periodu treninga (mislimo na radikalne promene u tehnici), a u osnovnom već izgrađena tehnika održava se u bržem plivanju. Međutim, usled brojnih takmičenja u osnovnom periodu treningu, kada plivač ide na "rezultat", veoma često dolazi do kvarenja tehnike, koju treba opet u sledećem ciklusu treninga doterivati. 4 PSIHIČKA PRIPREMA Motivacija plivača je neophodna za postizanje visokih rezultata u plivanju. U konkurenciji jednake vrednosti plivača pobediće onaj koji je više motivisan i koji raspolaže većom borbenom gotovošću. Motivacije i visoki nivo borbene gotovosti plivača omogućuju mu da upravo na takmičenju postiže bolje rezultate nego na treningu. Ovi kvaliteti pomažu plivaču da za vreme takmičenja savlada predstartnu groznicu, koja postepeno iz negativne pretvara se u pozitivnu (takmičarsko iskustvo), da u neposrednoj borbi sa protivnikom mobiliše sve svoje fizičke, umne i duhovne moći, da u najtežim trenucima savlada narastajući umor i emocije i da na taj način nadmetanje okonča svojom pobedom. Savremeni plivački trening i nastupi na brojnim takmičenjima bremeniti su izuzetnim fizičkim i psihičkim naporima takmičara, pa je neophodno da se u procesu takmičenja naročita pažnja posveti vaspitavanju upravo onih kvaliteta koji će pomoći plivaču da lakše savladava raznovrsne teškoće. Plivač mora da nauči da podnosi velike fizičke i psihičke napore, da se odriče svega onog što bi smetalo normalan proces treninga (pušenje, alkohol) i da prihvati sportski režim života uz dovoljno vremena za san, odmor i odgovarajuću ishranu. Prema tome u proces treninga treba uključiti vaspitavanje vrednoće, upornosti, discipline i samokontrole, istrajnosti, koncentracije pažnje na osnovne elemente, jer od ovih odlika zavisi uspešno savlađivanje planiranih zadataka na treninzima, a u krajnjem i rezultat na takmičenjima. Pored toga, veoma je značajno da se tokom treninga podržava inicijativnost i samostalnost plivača. On treba da se angažuje prilikom planiranja treninga, da ocenjuje realizaciju planiranog rada, da analizira sopstvenu (i protivnikovu) tehničku pripremu, da razrađuje taktiku plivanja, da vodi lični dnevnik rada itd. Sve ovo je njegov udeo u tvoračkom stavu prema ličnoj sportskoj pripremljenosti. Samostalnost plivača u najvećoj se meri ispoljava na takmičenjima kada on bez pomoći spolja mora da rešava pre svega taktiku plivanja. Ništa manje značajno nije vaspitavanje znanja upravljanja svojim emocijama. Naročito je korisno ako plivač u cilju obuzdavanja emocija koristi autogeni trening, koji s vremenom dovodi do smanjenja izlišnog napregnuća organizma i pobuđuje borbenu gotovost - mobiliše skrivene rezerve - što svakako proširuje mogućnost pobede. 4 Stevanović, V.: Plivanje, str , Beograd, 1980.

9 Sve navedeno moguće je ostvariti ukoliko je plivač dovoljno motivisan, ukoliko je njegova volja za postizanje visokih rezultata u plivanju dovoljno snažna i postojana. U takvoj situaciji plivač će svesno i sa radošću da obavlja svoje svakodnevne zadatke i rezultati neće izostati. Celokupan rad ovakve vrste priprema daleko se lakše ostvaruje u dobrom kolktivu, gde se gaji druželjublje, svest o uzajamnoj pomoći, odgovornost za postignute rezultate. Pri tom sportski rezultat pojedinca ne sme da bude samo njegov lični cilj, već uspeh (odnosno neuspeh) celog kolektiva pa i šire društvene grupacije. Svaki uspeh na međunarodnim susretima plivači treba da shvataju, pre svega, kao uspeh naše socijalističke samoupravne zemlje. U plivačkoj pripremi plivača veliku ulogu ima trener. On, naročito zbog toga što radi sa decom i omladinom treba da se odlikuje osobinama dobrog pedagoga. Svi njegovi postupci, ponašanje, izražavanje treba da su besprekorni, jer mladi najčešće ga prihvataju kao uzor. Trener je taj koji u svom svakodnevnom kontaktu sa plivačima, bilo da se radi o izvršavanju neposrednijih zadataka na treninzima, bilo prilikom nastupa na takmičenjima, na skupovima i zajedničkim izletima i izlascima, treba smišljeno da deluje u smislu moralno-voljne pripreme plivča. Pri tome, on treba da ispoljava doslednost u izvršavanju zadataka, da preseca izlišnu emocionalnost plivača, da vasspitava samosavrađivanje i uzdržanost kod plivača, a da potstiče njihovu borbenost. U praksi psihička priprema može da se ostvaruje na različite načine. Pre svega treba istaći grupni rad, koji je veoma prikladan, naročito za mlade plivače. Rad u grupi stimuliše sportiste da drže korak sa boljima, pa tom prilikom angažuju veća voljna naprezanja. Međutim, kako ne bi došlo do preopterećivanja onih slabijih, plivače treba svrstavati u radne grupe shodno njihovom nivou pripremljenosti. U formiranju borbene gotovosti naročito mladih plivača, veliku ulogu igra primena takmičarskog metoda. Naime, na treninzima treba povremeno stvarati takmičarske uslove kao: start na komandu startera, plivanje na rezultat u konkurenciji boljeg plivača, nastupi na "javnim štošinzima" uz saradnju sudijskog žirija i prisustva publike, gde se plivači u sportskoj borbi susreću sa boljim takmičarima. Zatim, na treninzima treba plivače stavljati u složenije situacije nego što će to biti na takmičenju, npt. plivanje kraće distance brzinom većom od one kojom plivač pliva na takmičenju, plivanje sa opterećenjem itd. Takođe primena intervalnog metoda je od značaja. Naime, treba uz postepeno skraćivanje intervala odmora dosledno povećavati brzinu plivanja skoro do maksimalne ili pak, uz istu brzinu spajati dve poslednje deonice. Najzad, psihički kvaliteti plivača upotpunjuju se delimičnom primenom ideomotornog metoda kada plivač misaono proživljava tok nastupa na takmičenju, uživljuje se u komandu za start, proživljava zamišljena taktička rešenja sportske borbe, naročito trenutke finiša. Pošto intelektualan nivo plivača takođe utiče na proces treninga a time i na sportski rezultat, to u planiranju treninga posebno mesto treba da ima vaspitanje umnih sposobnosti i znanja takmičara. Ovaj problem može da se rešava na dva načina. Prvo je briga za što bolje učenje u redovnom školovanju dece i omladine, a drugo upoznavanje i proširivanje znanja u vezi sa plivanjem i plivačkim treningom posebno. Iako trening plivačima oduzima mnogo vremena, ipak, dobrom organizacijom posla oni mogu da budu i dobri đaci. Već na prvoj etapi razvoja budućeg plivača, trener je dužan, da se angažovano odnosi prema uspehu učenika-plivača u školi. Povremeni kontakti sa nastavnicima i sa njihovim roditeljima treba da budu potstrek mladima da dobro uče. Nekada je čak nužno da se dolasci na trening uslove uspešnim rezultatima učenja u školi.

10 Pošto neposredna teoretska priprema plivača igra značajnu ulogu u procesu postizanja visokih rezultata u plivanju, to je neophodno, da trener omogući plivačima da u toj oblasti dobiju i usvoje nužna znanja. Ovde se, dakle, radi o tome da se plivač upozna sa neophodnim znanjima i oblasti sportskog treninga uključujući osnovne postavke o medicinsko-biološkim i pedagoškopssihološkim aspektima procesa treninga. Postepeno proširivanje znanja plivača u oblasti treninga pomoći će mu pri ostvarivanju planiranih trenažnih zadataka, a sem toga, olakšaće mu da prihvati sportski režim života, uključujući odgovarajuću ishranu (bez alkohola i duvana), dovoljno sna i odmora. U praksi trener je dužan da za plivače organizuje predavanja bogata audio-vizuelnim sredstvima i prilagođena uzrastu plivača. Teoretska znanja plivači treba da obogaćuju stručnom literaturom, posmatranjem i analizom plivačkih filmova, konograma, slajdova, grafikona, kao i analizom izvršenja planiranog treninga, taktičkog zadatka na takmičenju itd. Za veći uspeh na polju stručnog obrazovanja mladih plivača pomaže kabinet trenera, sportska biblioteka, praćenje velikih takmičenja u plivanju i drugo. Treba napomenuti, da i samo vežbanje može biti sredstvo umnog vaspitanja. Poznato je, naime, da deca sa lakoćom zapamte pokret koji je njima prikazan. Međutim, daleko teže zapamte karakter mišićnog naprezanja ritam i tempo plivanja. Zbog toga u procesu treninga neophodne su specijalne vežbe kojima se razvija mišićno-kretni osećaj, koji u odnosu na plivanje ispoljava se kao "osećaj vode", "osećaj vremena, dužine distance" itd. Ovakav način rada olakšava usavršavanje tehnike plivanja, omogućuje da se izbegne stabilizacija brzine i tempa pokreta, razvija kretno pamćenje i mišljenje, a ujedno, da se uz povećanu emocijonalnost razbije monotonija na treningu. Teoretska priprema plivača biće još više upotpunjena ukoliko trener potstiče plivača da svoje stečeno znanje aktivno angažovano, stvaralački koristi u planiranju i ostvarivanju trenažnog procesa, a naročito u prihvatanju novih sredstava i metoda treninga. 5 TAKTIČKA PRIPREMA Taktika u sportskom plivanju je smišljeno delovanje plivača u cilju stvaranja povoljnijih preduslova u toku takmičenja, kako bi fizička, tehnička, taktička, psihička (i teoretska) priprema pojedinca došla do većeg izražaja. Taktika je, dakle, znanje i sposobnost plivača da u složenim uslovima plivačkog takmičenja koristeći svoja preimućstva vodi sportsku borbu sa neposrednim protivnikom do konačne sportske pobede. Taktika u plivanju predviđa preciznu razradu plivanja distance od starta, pa sve do cilja, uzimajući u obzir kako svoje tako i protivnikove trenutne fizičke i psihičke mogućnosti. Kada se govori o primeni taktičkih rešenja u sportskom plivanju mora se uzeti u obzir činjenica, da se kretanje u vodi ostvaruje u posebnim i određenim uslovima. Iskustvo najboljih plivača sveta, pa i mnoga ispitivanja u vezi kretanja u gustoj sredini-vodi, dokazali su preimućstvo plivanja svih deonica distance ujednačenom brzinom, jer ovakvo plivanje uz isto trošenje energije omogućuje postizanje boljeg rezultata, i to ne samo na dugim i srednjim, već i na kratkim distancama. Prema tome, u osnovi svako odstupanje od plivanja ujednačenom brzinom, bez obzira na dužinu distance, biće vezano za veći gubitak energetskih rezervi, pa i za pogoršanje krajnjeg rezultata u plivanju. 5 Stevanović, V.: Plivanje, str , Beograd, 1980.

11 Zapaženo je, takođe, da će rezultat biti utoliko slabiji, ukoliko je plivač manje pripremljen za plivanje sa menjanjem brzine, a tokom plivanja primoran je da to čini. Iz gore izloženog proističe da plivač u procesu treninga koristeći brojne metode rada mora veliku pažnju da posveti upravo znanju plivanja za što ujednačenijom brzinom i to tako da distancu prolazi sa prosečnom najvećom mogućom brzinom i da ima dobar finiš. Međutim, ukoliko se plivač sprema da na takmičenju primeni jednu od brojnih varijanti takmike koja se ipak zasniva na promeni brzine tokom plivanja, on se mora sistematski brižljivo za to pripremati. Samo na taj način plivač će biti u stanju da protivniku nametne svoju šemu sportske borbe, ili pak da prihvati njegovu. No, pored pripreme u fizičkom smislu taktička borba zahteva odličnu psihičku pripremljenost. Psihički dobro spreman plivač moći će da se mobiliše i da bez obzira na fizički veliki zamor u određenom trenutku da poveća brzinu plivanja. Ili pak, da ne dozvoli da mu protivnik nametne svoju taktičku varijantu, već odlično da pliva onako kako je planirao još pre trke. Taktika se ne sme graditi na osnovu gotovih šablona uzetih od plivača-šampiona. Ona za svaki nastup mora da bude brižljivo razrađena, već prema datoj situaciji. Osnovno je, da plivač u procesu treninga primenom raznolikih sredstava razvija i usavršava tzv. "taktičko mišljenje". Ono će mu pomoći da zajedno sa svojom trenerom, za svaki sledeći nasstup na plivačkoj utakmici planira odgovarajuće taktičko rešenje, a što više da ga eventualno, već prema nastaloj situaciji u toku same borbe menja. Promena taktike za vreme samog odvijanja trke, moguća je samo tada ukoliko plivač u toku plivanja zna da misli, da rasuđuje i da donosi odluke. Na taj način on će moći u nepredvidljivim okolnostima u toku takmičenja da nađe pravilno rešenje, to jest da odabere najprihvatljiviju varijantu taktike, koja će mu obezbediti pobedu. Razvijanje taktičkog mišljenja u plivanju treba da počne još u prvoj etapi treninga (u pripremnom periodu), za vreme sticanja opšte i specijalne kondicije na suvu i u vodi. TOm cilju mogu da posluže sportske igre, elementi akrobatike, krosevi, veslanje, trčanje na smučkama itd. Dok u bazenu to će biti postepeno učenje ocenjivanja brzine kojom plivač pliva, plivanje ujednačenom brzinom, pa zatim, usvajanje raznih varijanti plivanja sa menjanjem njene brzine, uz zadatke da plivač sam raspoređuje svoje sile na celoj distanci. Ovde, takođe, spada usavršavanje starta i okreta sa veoma brzim prelaženjem u plivanje, kao i finiša u plivanju određene distance. U sticanju taktičkog mišljenja veoma je koristan grupni rad, pa najzad organizacija javnih štopinga, na kojima će plivač uz konkurenciju da primenjuje odgovarajuća taktička rešenja (upravljanje emocijama, mobilizacija volje). Sve to pomaže, naročito mladom plivaču, da postepeno usvoji i usavršava takmičko mišljenje da stiče sve veća iskustva, koje će kasnije u sezoni takmičenja moći da primeni u sportskoj borbi sa "glavnim" protivnikom. Dakle, plivač predhodno mora da se pripremi ne samo da planira odgovarajuću taktiku plivanja, već u toku plivanja, ako se ona iz bilo kakvog razloga pokaže nerealno, da je napusti i da po mogućnosti primeni onu koja će ga dovesti do pobede. Zbog toga plivač za vreme plivanja mora da prati način plivanja zbog protivnika, da ocenjuje njegovo ponašanje, i namere i da odgovarajuće reaguje. Zbog svega toga plivač u procesu treninga treba što više da se osamostaljuje u taktičkom reagovanju. U takmičarskom periocu taktički zadaci su još ozbiljniji, a i sasvim konkretni. Naime, sada se plivač neposredno susreće sa protivnikom, sa pravom takmičarskom atmosferom, sa publikom sa sopstvenim aspiracijama i zahtevima svog kolektiva u odnosu na ishod njegovog nastupa. U takvoj situaciji taktičko majstortvo, naravno pored predhodne pripreme i neposredne razrade taktike, zavisi od upravljanja svojim emocijama i suprotstavljanja spoljašnjim uticajima.

12 Osnovno sredstvo taktičkih rešenja u takmičarskom periodu je svakako učešće na seriji takmičenja čiji značaj treba postepeno da raste. Ukoliko, pak zbog bilo kog razloga, plivač nema dovoljan broj oficijalnih nastupa, naročito pre onih najznačajnijih, treba na 4-5 dana ispred organizovati javni štoping. Ovo stišava suvišno psihičko napregnuće, a može da posluži kao "generalna proba" primene ove ili one taktičke varijante. Neposredna taktička priprema može da se ostvaruje na časovima treninga, na posebnim razgovorima gde se analizira plivanje odličnih plivača (pregled plivanja pojedinih deonica na distanci), sastavlja se šema plivanja svoje distance uzimajući u obzir onu varijantu taktike koja najviše odgovara u susretu sa konkretnim protivnikom. Taktička priprema ostvaruje se, pre svega, putem posebnih praktičnih zadataka na treninzima koji smeraju ka tome da se plivač pripremi za konkretan predstojeći nastup. Radi se, dakle, o raspoređivanju sopstvenih sila na svakoj deonici distance. Većina trenera zajedno sa plivačem razrađuju šemu plivanja distance. Oni, takođe, smišljaju čitav sistem signalizacije radi sporazumevanja sa takmičarem i pored bazena rukovode plivanjem takmičara. Međutim, na takmičenju takva pomoć od strane trenera zabranjena je, što je uostalom i pravilno jer to sputava plivača da u toku plivanja, već prema nastaloj siguaciji eventualno menja način plivanja. Dakle, sve ovo plivač uči na treningu, kada trener pokazuje samo vreme odstupanja od planiranog npr.: 0,3 sek., što će reći, da je razlika u plivanju deonice iznosila upravo onoliko koliko je trener plivaču pokazao. Takav način treniranja dovodi do stabilizacije plivanja svih deonica jednakom, unapred dogovorenom brzinom. Međutim, ima trenera koji zapostavljaju praktičan rad na sticanju znanja i sposobnosti primene raznih varijanti taktike u plivanju i sa plivačima vode samo razgovore u cilju da plivač shvati da mora da pobedi. Razumljivo je da teoretske rasprave koje nisu potkrepeljene svakodnevnim praktičkim radom na razradi varijante taktike ne osposobljavaju plivača za uspešnu sportsku borbu. Takav rad sa plivačem dovodi samo do povećanja njegove nesigurnosti, što se na takmičenju čak sa slabije pripremljenim protivnikom najčešće završava njegovim porazom. Taktika se određuje ne samo prema individualnim mogućnostima plivača (fizičkim tehničkim, moralno-voljnim) već i prema osobenostima savlađivanja distance prema njenoj dužini. U kratkim disciplinama u plivanju izbor taktičkih rešenja je ograničen. No, ipak, mogu se istaći sledeće mogućnosti: 1. celu distancu plivati ravnomerno, prosečnom maksimalnom brzinom, 2. distancu plivati sa progresivnim ubrzavanjem sve do finiš (drugih 50 m plivati brže nego prvih 50 m), 3. posle starta plivati maksimalnom brzinom, ostavljajući protivnike da "jure" za plivačem (ovaj način plivanja izaziva nervozu kod protivnika), 4. uz brzo plivanje maksimalnu pažnju posvetiti startu i okretu (izbijanje na čelo posle starta i okreta nepovoljno utiče na protivnika). Plivanje srednjih i dugih distanci pruža raznovrsna taktička rešenja: 1. ravnomerno plivanje cele distance (tolerantne razlike u plivanju svakih 100 m kod odličnih plivača iznose 0,1 sek. do 0,5 sek., s tim da se prve i poslednje 100 m pliva nešto brže), 2. od samog starta plivati na pobedu, što bi značilo da se plivač od starta treba da se "odvoji" od ostalih takmičara i da pokuša to preimućstvo da održi do kraja trke, 3. plivanje sa ubrzanjem na polovini ili 2/3 dužine distance,

13 4. cela se distanca pliva sa ravnomerno raspoređenim blagim ubrzanjima. Ovakvo plivanje u znatnoj meri iscrpljuje plivača i dostupno je samo onim najboljima, 5. plivanje na tzv. "iščekivanje" primenjuje se u slučajevima kada se plivači dovoljno ne poznaju. Obično tada glavni protivnici plivaju uporedo s tim, da se plivač koji je prihvatio ovu varijantu taktike koncentriše da u određenom trenutku počne sa oštrim finišom. Veoma često sam cilj nastupa nalaže da se plivač opredeli za određenu taktičku varijantu. Evo primera: 1. cilj plivanja je postizanje rezultata kao rekord, norme za ulazak u reprezentaciju. U ovim slučajevima prethodno se veoma pažljivo razradi prosečna maksimalna brzina kojom će plivač u ujednačenom tempu da prelazi svakih 100 m., 2. cilj je postizanje prvog mesta bez obzira na rezultat. Ovo je tipičan slučaj plivanja u finalima nekog šampionata a taktika se zasniva na namernom menjanju brzine plivanja. Ukoliko je plivač brži od svog neposrednog protivnika i ima dobar finiš, on se obično u plivanju distance drži nešto malo pozadi njega, pa tek na kraju trke prelazi u oštar finiš. Međutim, nešto "sporiji" plivač, ali koji, takođe, ima dobar finiš treba da se trudi da u prvoj polovini distance što manje zaostaje iza protivnika i na kraju dobrim finišom da obezbedi prvo mesto, 3. cilj plivanja je ulazak u finalno takmičenje. Ukoliko plivač želi da izbori jednu od najboljih staza u plivalištu u kojoj će plivati u finalu, on mora u predtakmičenju da pliva i za odličan rezultat. Ukoliko pak želi da "očuva" energiju za finalnu borbu, ili da "zavara" protivnika, on u predtakmičenju može da pliva slabije nego što je pripremljen, ekonomišući na taj način sa svojom snagom. Međutim, u takvom taktiziranju plivač mora da bude veoma oprezan, kako ne bi bio slučano eliminisan. Planirajući približno vreme koje bi mu obezbedilo ulazak u finale plivač bi trebao da zna vrednosti onih plivača koji su mu protivnici, a zatim, u toku predtakmičenja da budno prati vremena koje oni postižu. Najlakše je ako plivač nastupa u poslednjoj grupi, jer su mu poznata vremena mnogih plivača. Izbor takmičke varijante nekada će zavisiti od psihičke pripremljenosti plivača. Naime, ukoliko je protivnik odlično psihički osposobljen plivač sa njime ne treba da se upušta u takmičku borbu kako ne bi uzaludno gubio energiju. Predhodno treba saglasno svojim mogućnostima da dobro razradi plan plivanja cele distance. Za vreme plivanja on treba strogo da se pridržava ovog plana i da ne dozvoli da mu protivnik nametne svoju taktiku. Međutim, u suprotnom slučaju ako se, naime, protivnik boji oštre sportske borbe, nestabilan je, tada sve svoje sile treba tako da rasporedi da od starta pređe u vođstvo i da ovo preimućstvo održava sve do kraja distance. Još jedan taktički zadatak u sportskom plivanju je umešnost postavljanja plivača u štafetama. Prilikom određivanja plivača za plivanje u štafeti mora se voditi računa o nizu kako fizičkih tako i psihičkih osobina svojih i protivnikovih plivača, jer često od sastava štafete zavisi ishod borbe. Po ravilu prvi plivač u štafeti treba da se odlikuje odličnim startom i solidnom brzinom plivanja, a poslednji da bude najbrži u ekipi i najborbeniji. Međutim, neki put bolje je da najslabiji plivač počinje štafetu, a iza njega da pliva veoma borben koji će moći da nadokanadi izgubljeno. 6 6 Stevanović, V.: Plivanje, str , Beograd, 1980.