Dragoljub Ljubičić Mićko PRIČE ZA LAKU NOĆ

Транскрипт

1 Dragoljub Ljubičić Mićko PRIČE ZA LAKU NOĆ (posle kojih niste mogli da zaspite) BALBELO

2

3 UVOD (A ovo ispod je belina za posvete)

4

5 BIO JEDNOM JEDAN PLjiŽ I U NJEMU Priče... U rano proleće godine, dok smo se, posle završetka pregovora sa Junajted medijom, Žanetić, Petrović i ja trudili da formom i sadržajem finalno oblikujemo tu našu dogovorenu, ali još uvek nerođenu i još uvek bezimenu nedeljnu emisiju na TV N1, nisam još imao potpuno jasnu sliku o tome šta bih sve ja u tih pola sata želeo da radim. To mi se iskristalisalo tek kad sam se prisetio da je to što stvaramo rezultat udruženih energija trojice već potvrđenih autora, pa je nekako smislenije da se taj novi kvalitet, koji je još bio u fazi nastajanja, nazove po autorima, a ne po sadržaju, upravo zato što su i sami autori sadržaj za sebe. Dakle, da ime emisije bude akronim od naših prezimena, a da ne bude Šta je tu smešno?, što je do tada bio radni naslov, koji ionako nije u dovoljnoj meri obuhvatao sve ono što bi unutra trebalo da se dešava. Iako iz sad već višedecenijskog ličnog iskustva znam da je humor najbolja moguća noseća frekvencija za prenošenje gorkih i drugačije teško objašnjivih društvenih, političkih i fenomenoloških poruka, nisam hteo da se u PLjiŽ-u bavim isključivo zasmejavanjem gledalaca, radeći samo skečeve, imitacije i songove. A pošto se moglo očekivati da će kasnije na YouTube-u i socijalnim mrežama, često i više od emisije kao celine, baš ti delovi biti najatraktivniji, najgledaniji i najšerovaniji, kao protivteža nedostajalo mi je i nekakvo uozbiljenje na samom kraju, nešto što će u drugačijem tonu zaokružiti ono o čemu smo do tada pričali. Dakle, hteo sam da na kraju napravim poentu koja ne bi nužno bila iz domena smešnog ili zabavnog, već da njom malo vratim gledaoca u nimalo zabavnu realnost i da ga podstaknem na razmišljanje. Zato sam jednog dana došao s predlogom da taj moj završni segment nazovemo sumarijumom i da on posluži upravo onome što mu i ime kaže da se u njemu sumiraju prošlonedeljni događaji. Kao neki zaključak, ali sa drugačijom emocijom. A onda je, posle snimljenog poslednjeg od tri pilota, Voja umesto sumarijuma spomenuo reč bajka, koja se potom jednim hitrim zajedničkim mentalno-verbalnim ping-pongom pretvorila u Priču 5

6 za laku noć. I tada sam shvatio da taj naziv opisuje upravo onakav kraj kakav sam želeo od početka. Moram da priznam da mi nije bilo lako da tokom trajanja svake od sezona iz nedelje u nedelju pišem nešto što se u međuvremenu pretvorilo u svojevrsnu video-kolumnu, a posebno dok tokom snimanja pored mene širom otvorenih ušiju sede dvojica izuzetno talentovanih i pisanoj reči sklonih novinskih ljudi, koji su istovremeno i veoma čitani i često citirani kolumnisti (ne, nisam rekao komunisti). A s obzirom na to da ove Priče nisu pisane da završe u knjizi, već samo da bi bile izgovorene u kameru, bilo je neophodno da još jednom pažljivo prođem kroz njih, da vidim kako se ponašaju kad su samo na papiru. Velika većina je funkcionisala i tako, ali je bilo i nekoliko onih koje su se previše oslanjale na video priloge iz emisije, te su zato otpale u ranoj fazi. Srećom, nije ih bilo mnogo, tako da samo prvih pet ili šest od svih do sada napisanih nisu u ovoj knjizi. Što se ostalih tiče, one su na nekoliko mesta pretrpele minimalne izmene i prilagođavanja, ali moglo bi se reći da su ostale 99 posto iste kao u emisijama. Poređane su onako kako su i pisane, dakle hronološki. Dok ih budete čitali, obratite pažnju i na formu, pa ćete primetiti kako se ona menjala vremenom. Dok su one početne bile sastavljene iz većeg broja ne preterano povezanih segmenata, a bile mnogo više u vezi sa video sadržajem iz priloga, koji je po pravilu u sloumoušnu išao ispod glasa, kasnije je segmenata bilo sve manje i bili su sve više u funkciji samo jedne teze. Priče iz poslednje, pete sezone, koja je zbog virusa imala samo sedam epizoda, samoizolovale su se potpuno od video sadržaja, pa ga zato nije ni bilo u finalnoj montaži u poslednjih nekoliko emisija, već su se bavile samo jednom tezom i svele se na moje direktno obraćanje u kameru, najčešće u jednom jedinom kadru. Razlog za ovu postepenu, ali progresivnu promenu forme je bio što sam se u Pričama vremenom sve više bavio analizom i komentarisanjem društvenih pojava i ponekom fenomenologijom, a sve manje konkretnim događajima koji se lako mogu potkrepiti nekom postojećom slikom ili videom. Drugim rečima postalo mi je važnije da se pažnja gledalaca tokom Priča više zadrži na rečima, nego na pratećoj slici. I eto nas na kraju ovog uvodnog objašnjenja, koje sam imao potrebu da napišem, kako zbog vas koji sve ovo čitate, tako i zbog potrebe za pravljenjem nekakvog sumarijuma pred samim sobom. Kao i svaka 6

7 od Priča i ovo je napisano gotovo u jednom danu, da ne kažem u jednom dahu, pod sad već sveprisutnom pandemocijom. Ali i to je nešto što će jednom proći. U međuvremenu, želim da verujem da ćete sa nekom opuštenijom emocijom svraćati u ovaj moj mini univerzum ispunjen Pričama za laku noć, mada sumnjam da će vam se i tada posle njih spavati. No, nadajmo se da vas i pored toga neće baš sasvim onespokojiti, niti zabrinuti, a da će vam zadržati pažnju dovoljno dugo da ih do kraja ispratite, baš kao što je to svaki put pošlo za rukom, tj. šapom, onom medi i onom zeki. Mićko Ljubičić Beograd, avgust

8 Život je nekom vila, a nekom eksproprijacija O poverenju poljuljanom nepravdom, o sadašnjoj vili bivšeg predsednika Srbije, o konzumaciji alkohola u Skupštini i o malom dečaku u svetu velikih čika Bilo je to davno, davno... još prošle nedelje! Jednoj ženi je učinjena nepravda, jer su pare, koje je dobila od države prilikom eksproprijacije zemljišta i kuće, nedovoljne za rešavanje njenog stambenog problema. Zbog toga se razočarala u vlast za koju je glasala i izgubila poverenje u Predsednikovu priču o pravdi i poštenju, iako mu je do tad sve verovala, jer ga je volela. A Predsednik, koji je uvek bio osetljiviji na vapaje nepravedno tretiranih pojedinaca koji ga beskrajno vole, nego na patnje i muke svih onih građana koji ga malo manje beskrajno vole, momentalno je naložio pravednu isplatu dotičnoj ženi, koja će od tog trenutka opet da ga voli, do neba! Jer nema te nepravedne eksproprijacije koju iskrena ljubav ne može da pobedi i učini pravednom. * Vlada Srbije odlučila je da bivšem predsedniku Srbije, a sada predsedniku Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom, Tomislavu Nikoliću, ostane vila u Užičkoj 23, površine od oko osamsto kvadrata, za boravak i reprezentativne potrebe, a da se vila koristi i za prijem i boravak stranih gostiju Srbije u okviru te saradnje. Drugim rečima, čiča Toma je tako ostao ne samo trajni rezident luksuzne kolibe, nego je postao i skoro pa Upravnik neke vrste rusko-kineskog diplomatskog hotela, ili bar pansiona. S obzirom na to da se ne zna kojim jezikom će se Upravnik, a bogme i Upravnica pansiona, sporazumevati sa cenjenim gostima iz Kine i Rusije, eto zgodne ideje za neki sitkom, koji bi mogao da bude domaća, još komičnija verzija Klizovog Faličnog pansiona. * Konačno je procurilo u javnost kako u stvari radi Skupština Srbije. Radi na alkohol. I to na žestok alkohol. Otkrilo se da svaki od poslanika ima u sebi po jedan motor s unutrašnjim sagorevanjem alkohola, koji je 30

9 sve samo ne savremen i ekološki, pa je valjda zato onoliko zagađena i nezdrava atmosfera na sednicama. S druge strane, to alkoholno gorivo za rad Skupštine je uglavnom uvozno i mešavina je Vinjaka, Gorkog lista, Čivasa, Džonija Vokera, Hennesy-ja i više od dve hiljade flaša domaće rakije. Ipak, poražavajuće je da i pored kvalitetnog uvoznog goriva, ti, uglavnom neispravni i pokvareni poslanički motori, teško mogu bilo šta da pokrenu iz mrtve tačke, a kamoli da negde stignu. A ta poslanička buka koja iz njih izlazi i nesnosan smrad izduvnih poslaničkih gasova, iritiraju čak i kroz televizijske ekrane. * Prethodnih dana je jedan naizgled veliki, ali u stvari mali dečak bio mnogo srećan, jer mu je od jednog naizgled malog, ali u stvari ogromnog čike najavljen jedan poklon koji ne dobija baš svako, nego samo oni dečaci koji ne izbegavaju da jedu šnicle, oni koji redovno spavaju, a ne šetaju noću ispred izloga zatvorenih knjižara i oni koji idu u toalet bez suzdržavanja od četrnaest sati. I naravno, oni koji slušaju naizgled male čike, koje su mnogo veće od njih. A onda je taj naizgled veliki dečak video da su neki drugi, mnogo manji dečaci iz njegovog kraja, dobili od tog istog ogromnog čike nekakve nagrade pre njega, i bio je tužan i usamljen, i osetio se nekako još manjim. Jer, još jednom je shvatio da nije lako biti naizgled veliki, a u stvari mali dečak, u svetu naizgled malih, a u stvari ogromnih čika. Laku noć

10 Zatočenici dnevnih soba O naglom ukidanju vanrednog stanja i nasilnom nametanju redovnog stanja Bilo je to davno, davno... još prošle nedelje! Konačno je ukinuto vanredno stanje, uvedeno 52 dana ranije, a povodom znamo već čega. Ili bar mislimo da znamo, jer su nam rekli da to jednostavno mora da bude baš tako, dragi naš deko i draga naša bako. Dakle, to vanredno stanje je sad ukinuto, ali tu je i dalje ono redovno stanje teskobe, nelagodnosti i još koječega, koje ovde traje već o-ho-ho i ne samo da nije blizu ukidanja, nego nam se nekako baš zakačilo, primilo nam se. E, to konkretno stanje nema nikakve veze sa virusom, niti sa bilo kakvom klasičnom vrstom telesne bolesti. Pre će biti da je tu reč o svojevrsnoj društvenoj bolesti, čija epidemija kod nas traje već mnogo godina, a telo koje je pogođeno tom bolešću zove se biračko telo. I to telo nikako da stekne imunitet. Molim da se obrati pažnja da sam izbegao da kažem imunitet krda, izraz koji bi možda upotrebio neko iz, da izvinete na izrazu, struke. Ali ako se malo odmaknemo od nas samih i pogledamo globalnije, utisak je da je ova bolest bila i da je još uvek kombinacija nekakvog ispita zrelosti i testa izdržljivosti i to ne pojedinaca, nego čitavih država, odnosno društava. Tako gledano i mi smo, kao i drugi zatočenici sopstvenih dnevnih soba širom sveta, nedeljama gledali kako se različite zemlje i narodi bore sa zarazom i, hteli to ili ne, upoređivali smo se s njima. I ponekad smo sebi delovali pametnije i disciplinovanije od jednih, a istovremeno tupavije i trapavije od nekih drugih. Ono što se, na primer, u Evropi moglo videti je da su, bar u ovom prvom talasu, lošije prošle neke razvijene zapadne zemlje, one koje već dugo važe za demokratske, a da su nekako bezbolnije prošle neke zemlje bivšeg istočnog bloka, dakle one gde ne postoji bogzna kako duga tradicija poštovanja ljudskih prava i slobode ličnosti, i u kojima su se mogle brže i lakše donositi neke restriktivnije mere, kao što su policijski čas, ograničenje okupljanja, zatvaranje javnog transporta i slično. Treba reći da, bez obzira na popuštanje striktnih mera, nigde još ništa nije gotovo, niti se nazire kraj priče o Covid-19 virusu i njegovim posledicama, jer ćemo se još načekati da nauka pronađe i istestira efikasnu 104

11 i neškodljivu vakcinu, te da se ona proizvede u dovoljnim količinama da bi se vakcinisao čitav svet, što je onoliko monumentalan koliko i komercijalan zadatak, ostvariv verovatno najranije godine. U međuvremenu, možemo samo da probamo da sačuvamo sami sebe i da se tešimo da ovo nije ni prva ni jedina boleščina koja se globalno proširila poslednjih decenija. A nisu sve ni bile iz domena medicine, već neke od njih imaju i dublje, sociološke korene: od bolesti zavisnosti koju donose društvene mreže, do asocijalne distance koju te iste mreže održavaju i podržavaju; od neprekidno bujajućeg konzumerizma do svih vrsta antagonizama; od kontinuiranog etičkog deficita, do hroničnog manjka empatije. Sve u svemu izgleda da smo mi jedno teško obolelo čovečanstvo, možda već zrelo i za nekakav civilizacijski respirator, a nema se utisak da dovoljan broj timova u ovom trenutku radi na pronalasku ozbiljnijeg leka, ili vakcine, pa da imamo bar neku nadu da ćemo uskoro biti, ako ne baš sasvim izlečeni, a ono bar u nekoj meri imuni na same sebe. Laku noć

12 Sadržaj Uvod (Mićko Ljubičić)... 5 Bila jednom prošla nedelja Od žute mrlje do dalekovidovitosti Čak i krave ponekad zalutaju U potrazi za raketom, vozom, foteljom Ne gazi mi po vodi! O pilećim nogicama i ljudskim džigericama Čudan jedan narod Zemlja turističkih atrakcija i umetničkih instalacija Bože me parkiraj! Život je nekom vila, a nekom eksproprijacija Srbija među kapijama Primereno i pomereno Maltene batine Bolje Zlatni (L)AV nego Žuti prsluk Sve blagodeti medija Beograde, laku noć!... 42

13 Nemačka pod srpskom čizmom Povuci priznanje i osvoji putovanje! Tur de diktatur Proevropska vladarčina iz vanevropske državice Japanski toaletni javašluk i globalni srećometar Oni i Mi Bog sve vidi! (kažu tabloidi) U rovovima Beograda Dijalog sa sobom, monolog sa drugima Saborni, sabirni & ski centri Kako se pravilno praviti blesav Dan mladosti u Zemlji starosti Selo protiv grada Cvet iz asfalta Umetnost urlanja Teleportovani Pobednik Gospodar taksista Potemkinovo doba Zagađeni Božja i pravosudna pravda Jedino se vlast ne deli Verbalni atentat u pokušaju Budi Mali i u porazu... 89

14 Opasnost vreba! Nepismenost ima svojih (na)prednosti Tamna je moć Možemo li da se slikamo? Od vazduha se ne živi Cenzura bukom je in Zatočenici dnevnih soba The Siti of Gladnih Sve je opet pod korontrolom Da li biste trampili Vučića za Trampa? Pitanja bez odgovornosti Izborna nedelja Pobednički pir i Pirova pobeda Recenzije Mala noćna kritika (Draža Petrović) Priča o priči (Voja Žanetić) Zahvalnice...129

15 Dragoljub Ljubičić Mićko PRIČE ZA LAKU NOĆ (posle kojih niste mogli da zaspite) Izdavač Balbelo, Novi Sad Za izdavača Beba Balašević Urednik Strahinja Vujić Lektura Biljana Vasić Ilustrovali Nebojša Rogić Marko Kraguljac Dizajn korica Robert Kliban Grafička priprema Futura, Novi Sad Štampa Futura, Novi Sad Tiraž Copyright Balbelo balbelo.com