NA[I PRECI PREVELA S ITALIJANSKOG ANA SRBINOVI]

Транскрипт

1 ITALO KALVINO NA[I PRECI PREVELA S ITALIJANSKOG ANA SRBINOVI] PAIDEIA BEOGRAD, 2007.

2 Naslov originala Italo Calvino Il visconte dimezzato Copyright The Estate of Italo Calvino, 2002 All rigts reserved Il barone rampante Copyright The Estate of Italo Calvino, 2002 All rigts reserved Il cavaliere inesistente Copyright The Estate of Italo Calvino, 2002 All rigts reserved Izdava~ PAIDEIA, Beograd Generalni direktor Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJI] 2007, PAIDEIA, za ovo izdanje

3 PREPOLOVLJENI VIKONT

4 Naslov originala Italo Calvino Il visconte dimezzato Copyright The Estate of Italo Calvino, 2002 All rigts reserved

5 PREPOLOVLJENI VIKONT I Vodio se rat protiv Turaka. Vikont Medardo od Teralbe, moj ujak, jahao je Bohemijskom ravnicom prema hri {}anskom logoru. Pratio ga je {titono {a po imenu Kurcio. Ro de su ni sko le te le, u be lim ja ti ma, kroz gust va zduh, bez da {ka vetra. Ot kud to li ke ro de? upi tao je Me dar do Kur ci ja ku da le te? Moj ujak tek {to je bio sti gao, ne tom se za vo ja ~iv {i ka ko bi udo vo - ljio izvesnim vojvodama na {im susedima koji su se borili u tom ratu. U poslednjem utvr enju na hri {}anskoj teritoriji snabdeo se jednim konjem i jed nim {ti to no {om, i sa da je ja hao u prav cu car skog ta bo ra. Lete ka bojnom polju odgovorio je {titono {a, smrknutog lica. Prati }e nas ~itavim putem. Vi kont Me dar do je znao da lju di u tim kra je vi ma ve ru ju da ro de do - no se sre }u; i `e leo je da is ka `e svo ju ra dost {to ih vi di. No, i pro tiv svo - je vo lje, bio je uz ne mi ren. [ta tra `e ro de na boj nom po lju, Kur cio? upi tao je. I one sa da ve} je du ljud sko me so od go vo rio je {ti to no {a ot ka - ko je su {a ispostila polja i isu {ila reke. Tamo gde ima le {eva, rode, ~aplje i `dralovi zamenili su gavranove i orlove. Moj ujak je ta da bio u pr voj mla do sti: do bu u ko jem su ose }a nja neo b u zda na i zbr ka na, ne raz li ku ju }i se jo{ uvek u do bru i u zlu; do bu u ko jem je sva ko no vo is ku stvo, ~ak i ono mra~ no i ne ljud sko, jo{ uvek uzbudljivo i pro`eto ljubavlju prema `ivotu. A gavranovi? A orlovi? upitao je. A ostale ptice grabljivice? Gde su ne sta le? Bio je bled, ali o~i su mu gro zni ~a vo si ja le. 7

6 ITALO KALVINO NA[I PRECI [titono {a je bio crnomanjast mladi}, brkat, koji je retko dizao pogled. Je du }i te la onih ko ji su umr li od ku ge i sa mi su se za ra zi li i po - kazao je kopljem na nekakvo crno `bunje koje, pri pa`ljivijem pogledu, nije bilo sa ~injeno od granja ve} od perja i ukru }enih pti ~ijih no`ica. I ta ko, ne zna se ko je pr vi umro, da li pti ca ili ~o vek, i ko se na ko ga ba cio da ga ra{ ~e ru pa re kao je Kur cio. Ka ko bi po be gli od ku ge ko ja je ko si la sve pred so bom, ~i ta ve po - ro di ce od la zi le su na se lo ne slu te }i da ih i ta mo ~e ka smrt. U go mi la ma razbacanim po ledini, le`ala su isprepletana tela `ena i mu {karaca, naga, nagr ena gukama i, ono {to je isprva bilo sasvim neobja {njivo, obra sla per jem: kao da su iz nji ho vih mr {a vih udo va i tru pa iz ra sli cr no perje i krila. Bile su to crkotine orlova pome {ane sa ljudskim le {evima. Na zemlji su se ve} razaznavali znaci proteklih bitaka. Sada su napredovali znatno sporije jer su se konji sve ~e {}e propinjali i odskakali u stra nu. [ta je to spo pa lo na {e ko nje? upi tao je Me dar do {ti to no {u. Gospodine odgovorio je on konjima ni {ta nije mrskije od vonja sopstvene utrobe. I doista, pojas ravnice kroz koju su prolazili bio je prekriven crkotinama konja, od kojih su neke bile izvrnute na le a, s kopitama dignu - tim uvis, dok su dru ge le `a le po tr bu {ke, sa nju {kom za ri ve nom u ze mlju. Za {to ov de ima to li ko iz gi nu lih ko nja, Kur cio? upi tao je Me - dardo. Ka da konj ose ti da mu je ras po re na utro ba ob ja snio je Kur cio on po ku {a va da je za dr `i da mu ne is pad ne. Ne ki ta da spu ste tr buh na ze - mlju, dru gi se iz vr nu na le a. No, smrt stig ne i jed ne i dru ge. Da kle, u ovom ra tu umi ru uglav nom ko nji? Tur ski ja ta ga ni kao da su stvo re ni da im jed nim udar cem ras po re trbuh. Malo dalje vide }ete i ljudske le {eve. Prvo ginu konji, a onda ko - njanici. Ali evo, stigosmo u logor. Na obzorju su se nazirali vrhovi najvi {ih {atora, barjaci carske vojske i stu bo vi di ma. Ja {u }i dalje, videli su da su le {evi iz prethodne bitke gotovo svi sklonje ni i po ko pa ni. Tek tu i ta mo le `ao je po ne ki deo te la, uglav nom pr sti, razbacani po strnjici. Sva ki ~as na ba sa mo na po ne ki prst ko ji nam po ka zu je put re kao je moj ujak Me dar do. [ta to zna ~i? 8

7 PREPOLOVLJENI VIKONT Bog nek im opro sti: to `i vi od se ca ju pr ste mr tvi ma ka ko bi uze - li prstenje. Ko ide? upi tao je stra `ar u ka ba ni ci pre kri ve noj li {a jem i ma ho - vinom, nalik kori kakvog drveta izlo`enog la sve ta car ska kru na! po vi kao je Kur cio. Smrt Sul ta nu! od vra tio je stra `ar. Ne go, ku mim vas, ~im stig - ne te u ko man du re ci te im da mi hit no po {a lju za me nu, jer sa mo {to ni - sam pustio korenje! Ko nji su sa da ju ri li ka ko bi uma kli obla ku mu va ko ji je pre po krio bojno polje, zuje }i nad brdima izmeta. Ju ~era {nji izmet mnogih vrlih junaka primetio je Kurcio jo{ uvek je na ze mlji, dok su oni ve} na ne bu i pre kr stio se. Na ula sku u lo gor s obe stra ne pu ta ni za li su se {a to ri is pod ko jih su sedele puna~ke kolmovane `ene, u dugim haljinama od brokata i golih grudi, koje su ih do ~ekale povicima i smehom. To su {a to ri kur ti za na re kao je Kur cio. Ni u jed noj voj sci ne - ma ta ko le pih. Moj ujak je ja hao gla ve okre nu te una zad, op ~i njen tim pri zo rom. Ali budite oprezni, gospodine dodao je {titono {a prljave su i zara`ene tolikim bole {tinama da ih ~ak ni Turci ne bi hteli kao ratni plen. Sa da ve} ne sa mo da su pre pu ne bu ba {va ba, ste ni ca i kr pe lja, ve} su se na njima zapatile ~ak i {korpije i gu {teri zelemba }i. Pro {li su po kraj to pov skih ba te ri ja. Pred ve ~e, tob d`i je su ku va le svoju ~orbu od repe na bronzi baca ~a i topova, usijanoj od celodnevne paljbe. Pristizala su kola puna zemlje i tobd`ije su je propu {tale kroz re {e - to. Ve} osku de va mo u ba ru tu ob ja snio je Kur cio ali ze mlja na ko - joj su se od i gra le bit ke to li ko je nji me na to plje na da se, uz ma lo str plje - nja, iz nje mo`e prosejati koli ~ina dovoljna za nekoliko punjenja. Potom su se re ale konju {nice, gde su, me u muvama, marljivi veterinari u{ivali, krpili i lepili vrelim katranom ko`u ~etvorono`aca, svi pri tom nji {te }i i ritaju }i se, uklju ~uju }i i doktore. Nakon toga sledio je beskona ~an niz pe {adijskih {atora. Spu {talo se ve ~e i ispred svakog {atora sedeli su vojnici bosih nogu, uronjenih u kace s to plom vo dom. Svi kli na iz ne nad ne uz bu ne, i da nju i no }u, ~ak i u vre me pra nja no gu ni su ski da li {le mo ve sa gla va, ni ti su iz ru ku is pu {ta - 9

8 ITALO KALVINO NA[I PRECI li koplja. U ve }im, rasko {no nabranim {atorima, oficiri su pudrali pazuha i hladili se ~ipkanim lepezama. To ne ra de iz sla bo sti re kao je Kur cio na pro tiv: `e le da po ka - `u da na njih nisu nimalo uticale grubosti vojni~kog `ivota. Vikonta od Teralbe odmah su uveli kod cara. U svom {atoru prepunom tapiserija i trofeja, vladar je prou ~avao geografske karte i razra ivao planove budu }ih bitaka. Na stolovima su bile ra {irene karte i car je u njih zabadao {penadle, izvla ~e }i ih iz jastu ~eta koje je dr`ao jedan od vojskovo a. Karte su sada ve} bile toliko prenatrpane {penadlama da se od njih ni {ta ni je mo glo vi de ti, te ka ko bi ne {to ra za bra li mo ra li su da skidaju {penadle, a zatim da ih ponovo vra }aju. U tom skidanju i vra }anju, ka ko bi im bi le slo bod ne ru ke, ka ko car ta ko i voj sko vo e dr `a li su {penadle u ustima i sporazumevali su se isklju ~ivo mumlanjem. Vi dev {i mla di }a ko ji se kla njao pred njim, car je upit no pro mu mlao i odmah potom izvadio {penadle iz usta. Vitez koji je netom do {ao iz Italije, Va {e Viso ~anstvo predstavili su ga vikont od Teralbe, potomak jedne od najuglednijih porodica u \e no vi. Imenujem ga za poru~nika. Moj ujak je uda rio pe ta ma u sta vu mir no, a car je ru kom na pra vio je dan {i ro ki car ski po kret i tog ~a sa su se sve ge o graf ske kar te la ga no smotale i skotrljale na pod. Te no }i, ia ko umo ran, Me dar do du go ni je mo gao da za spi. Ho dao je tamo-vamo pored svog {atora i slu {ao dozivanje stra`ara, nji {tanje konja i nepovezano buncanje u snu ponekog vojnika. Posmatrao je zvezde na Bohemijskom nebu, razmi {ljao o svom novom ~inu, o sutra {njoj bici, o dalekoj domovini, o {u {tanju trske u njenim brzacima. U srcu nije ose }ao ni no stal gi ju, ni sum nju, ni ti strah. Za nje ga su stva ri jo{ uvek bi - le ce lo vi te i ne spor ne, a ta kav je bio i on sam. Da je mo gao da pred vi di stra vi~ nu sud bi nu ko ja ga je ~e ka la, mo `da bi i nju sma trao pri rod nom i ne iz be `nom, sa svom pat njom ko ju je sa so bom no si la. Upi rao je po - gled ka no}nom horizontu gde se nalazio neprijateljski tabor, i ukr {tenih ruku stezao {akama ramena, sre }an {to veruje u me usobno udaljene i razli ~ite stvarnosti i u sopstveno prisustvo unutar njih. Ose }ao je kako se krv tog okrut nog ra ta, ko ja je te kla po to ci ma i na ta pa la tlo, sli va ka nje mu; i pu stio je da ga okr zne, ne ose }a ju }i ni bes ni ti sa mi lost. 10

9 PREPOLOVLJENI VIKONT II Bitka je po ~ela ta~no u deset izjutra. Iz svog sedla poru~nik Medardo posmatrao je nepregledni stroj hri {}anske vojske, spremne za napad, i iz la gao li ce Bo he mij skom ve tru, ko ji je no sio mi ris ple ve kao s ka kvog pra {njavog gumna. Ne, ne osvr }i te se, go spo di ne po vi kao je Kur cio ko ji je, sa ~i nom narednika, stajao pokraj njega. I, kako bi opravdao ove naredbodavne re- ~i, do dao je, ti ho: Ka `u da do no si ne sre }u, pre po ~et ka bit ke. A za pra vo, ni je `e leo da se vi kont obes hra bri, shva tiv {i da se hri - {}anska vojska sastoji od gotovo samo tog jednog postrojenog reda, a da poja ~anje ~ini tek nekoliko rasturenih pe {adijskih odreda. Moj ujak je gle dao u da lji nu, u oblak na ho ri zon tu ko ji se pri mi cao, i raz mi {ljao: Evo, onaj oblak su Tur ci, pra vi Tur ci, a ovi po kraj me ne {to pljuc ka ju du van, to su is ku sni hri {}an ski bor ci, a ova tru ba ko ja sa - da od je ku je, to je na pad, pr vi na pad u mom `i vo tu, a ova tut nja va i pra - sak, u`a re na ku gla ko ja se za bi ja u ze mlju pro pra }e na le njim i ravnodu {nim pogledima boraca i konja je topovsko ule, prvo neprijatelj sko u le ko je vi dim. Daj bo `e da ni kad ne do e dan ka da }u re }i: A ovo je po sled nje. Ve} slede }eg trenutka, isukanog ma ~a, jurio je poljem, o~iju uprtih u carski barjak koji je nestajao i ponovo se pomaljao me u oblacima dima, dok su ta nad hri {}an ske voj ske le te la iz nad nje go ve gla ve, a ne pri - ja telj ska ta nad ve} se ja la gu bit ke u re do vi ma hri {}a na i za ri va la se u zemlju koje je pr {tala unaokolo. Razmi {ljao je: Vide }u Turke! Vide }u Turke! Ljudima nije ni {ta dra`e nego da imaju neprijatelje, a potom da vi de da li su ba{ ona kvi ka kvi ma su ih za mi {lja li. 11

10 ITALO KALVINO NA[I PRECI I vi deo ih je, Tur ke. Dvo ji ca su mu ja ha la u su sret. Na pa rad no opre - mljenim konjima, s malim okruglim {titovima od ko`e i ogrta ~ima na crne i `u te pru ge. Na gla vi su ima li tur ban, li ce im je bi lo ze mlja ne bo je, a br ko vi kao u ono ga ko ga su u Te ral bi zva li Mi ke Tur ~in. Je dan od dvo ji ce je po gi nuo, a onaj dru gi je ubio ne kog dru gog. Ali sa da su ve} nadirali u ogromnim koli ~inama i ubrzo se povela borba prsa u prsa. Videv {i dva Tur ~i na kao da ih je vi deo sve. I oni su bi li sa mo voj ni ci, a sva ta ras ko {na opre ma bi la je za pra vo voj na uni for ma. Li ca su im bi la pre - pla nu la i jo gu na sta kao u se lja ka. Me dar do ih se sa da ve} sit na gle dao; mo gao je mir ne du {e da se vra ti ku }i u Te ral bu, ta man na vre me za se - zonu prepelica. Me utim, obreo se u ratu. I tako je jurio, izbegavaju }i udarce jatagana, sve dok nije naleteo na jednog oni`eg Tur ~ina, pe {aka, i ubio ga. Vi dev {i ka ko se to ra di, po {ao da tra `i ne kog vi so kog na ko - nju, ali to je bi la gre {ka. Jer opa sni su bi li oni ma li. Pro vu kli bi se is pod konja, s onim jataganima, i rasporili im trbuh. Me dar dov konj je na glo stao ras kre ~e nih no gu. [ta to ra di{? upi - tao je vikont. Dojahao je Kurcio pokazuju }i nadole: Gledajte. ^itava utro ba mu je ve} bi la na ze mlji. Si ro ta `i vo ti nja je po gle da la go re, u go spo da ra, po tom je po gnu la gla vu kao da ho }e da po br sti sop stve na creva, ali to be {e poslednji izliv hrabrosti: obeznanila se i ispustila du- {u. Me dar do od Te ral be je ostao bez ko nja. Uzmi te mo ga ko nja, po ru~ ni ~e re kao je Kur cio, ali ni je uspeo da ga za dr `i, jer je pao iz se dla, po go en tur skom stre lom, i konj mu je po - begao. Kur cio! po vi kao je vi kont i pri tr ~ao {ti to no {i ko ji je je ~ao na ze - mlji. Ne razmi {ljajte o meni, gospodaru rekao je {titono {a. Nadajmo se samo da je u bolnici preostalo rakije. Svakom ranjeniku sleduje po jedna ~inija. Moj ujak Me dar do ba cio se u okr {aj. Is hod bor be je bio ne iz ve stan. U ~itavoj toj zbrci ~inilo se da pobe uju hri {}ani. Jedno je bilo sigurno: razbili su tursku vojsku i opkolili njene polo`aje. Moj ujak, sa drugim junacima, probio se do neprijateljskih topova koje su Turci sada preme {ta - li kako bi dr`ali hri {}ane na ni {anu. Dvojica tobd`ija okretali su jedan top na to~kovima. Onako tromi, bradati, u duga~kim ogrta ~ima, li ~ili su na dva astro no ma. Moj ujak je po vi kao: Sad }u da im po ka `em nji ho - vog bo ga. Opi jen bor bom i ne is ku san, ni je znao da se to po vi ma pri - 12

11 PREPOLOVLJENI VIKONT la zi sa mo sa stra ne ili ot po za di. On isko ~i pred otvor ce vi, s isu ka nim ma ~em, u na me ri da za stra {i ta dva astro no ma. Ume sto to ga, u le ga po - godi ravno u grudi. Medardo od Teralbe polete u vazduh. Uve ~e, na kon bit ke, dvo ja ko la sku plja la su te la hri {}a na po boj - nom po lju. Jed na su bi la za ra nje ni ke, a dru ga za mr tve. Pr vi oda bir se vr {io tu, na li cu me sta. Ovog uzi mam ja, onog uzmi ti. One ko ji su iz gle da li kao da se jo{ uvek mo gu za kr pi ti, sta vlja li su na ko la za ra nje - ni ke; one ko ji su bi li u ko ma di ma to va ri li su na ko la za mr tve ka ko bi ih pro pi sno sa hra ni li; a onog ko vi {e ni je li ~io ni na le{ osta vlja li su ro da - ma. Tih da na, s ob zi rom na sve ve }e gu bit ke, iz da ta je na red ba da se po - ve }a broj ranjenih, nau {trb mrtvih. I tako su Medardovi ostaci progla {eni za ranjenika i natovareni na kola za ranjenike. Drugi odabir vr {io se u bolnici. Nakon bitaka, poljske bolnice pru- `ale su suroviji prizor od samih bitaka. Na zemlji se protezao nepregledan niz no si la na ko ji ma su le `a li ti ne sre} ni ci, a svu da una o ko lo mah ni ta li su dok to ri, oti ma ju }i jed ni dru gi ma iz ru ku pin ce te, te ste re, igle, amputirane udove i navoje kanapa. Mrtvac za mrtvacem ~inili su sve {to su mo gli da ih po vra te u `i vot. Te ste ri {i ov de, u{i vaj ta mo, za ~e - pljuj rupe, prevrtali su vene kao rukavice i ponovo ih vra }ali na njihovo me sto, s vi {e ka na pa u nji ma ne go kr vi, ali za kr plje ne i u{i ve ne. Ka da bi ne ki pa ci jent umro, sve ono {to je na nje mu jo{ va lja lo ko ri sti lo se da za kr pi udo ve ne kog dru gog, i sve ta ko. Naj vi {e mu ka za da va la su im creva: kad bi se jednom razmotala, bilo je gotovo nemogu }e vratiti ih natrag. Kada su podigli ~ar {av, pred o~ima im se ukazalo vikontovo jezivo osaka }eno telo. Nedostajala mu je jedna ruka i jedna noga, ali ne samo to, ~i tav grud ni ko{ i sla bi na iz me u te ru ke i no ge bi li su mu raz ne se - ni, smr vlje ni onim u le tom ko je ga je po go di lo po sred gru di. Od gla ve su osta li sa mo jed no oko, jed no uvo, je dan obraz, po la no sa, po la usta, po la bra de i po la ~e la: dru ga stra na gla ve bi la je pre tvo re na u ka {u. Jed - nom re~ju, od njega je preostala samo jedna polovina, ona desna, koja je uo sta lom bi la sa vr {e no o~u va na, bez ijed ne ogre bo ti ne, iz u zev one ogromne posekotine koja ju je razdvojila od leve polovine pretvorene u prah. Lekari: mrtvi zadovoljni. Uh, kakav divan slu ~aj! Ako u me uvre me nu ne umre, mo gli bi ~ak po ku {a ti da ga spa su. I pri o nu {e na po - 13

12 ITALO KALVINO NA[I PRECI sao, dok su si ro ti voj ni ci sa stre lom za bo de nom u ru ku umi ra li od sep - se. U{ivali su, krpili, lepili: {ta sve nisu radili! Tek, sutradan ujutru moj ujak je otvo rio ono je di no oko, po la usta, ra {i rio no zdr vu i udah nuo. Sna`na Teralbinska krv je izdr`ala. Sada je bio `iv i prepolovljen. 14

13 PREPOLOVLJENI VIKONT III Ka da se moj ujak vra tio u Te ral bu, ja sam imao se dam ili osam go - di na. Zbi lo se to uve ~e, u su mrak; bio je ok to bar; ne bo je bi lo tmur no. To ga da na, dok smo bra li gro ` e, kroz li {}e vi no ve lo ze vi de li smo na si vom mo ru ka ko se pri mi ~u je dra ne ke la e na ko joj se vi jo rio car ski bar jak. U to do ba, kad god bi se na vi di ku uka zao ka kav brod, go vo ri li smo: Eno, vra }a se Go spon Me dar do ali ne za to {to smo je dva ~e ka - li da se vra ti, ve} ka ko bi smo ima li {ta da ~e ka mo. Tog pu ta smo po go - di li: a po tvr du smo do bi li jo{ iste ve ~e ri, ka da je je dan mom ~i} po ime nu Fjorfjero, gnje ~e }i gro` e, s vrha bureta povikao: Gle, tamo dole. Ve} je go to vo bio mrak i vi de li smo ka ko se u do li ni du` ko zje sta ze pa - le ba klje; a on da, ka da je ve} bi la na mo stu, ra za zna li smo no silj ku. Ni - je vi {e bi lo ni ka kve sum nje: bio je to vi kont ko ji se vra }ao iz ra ta. Glas se pro neo do li na ma; u dvo ri {tu zam ka oku pio se si lan na rod: uku }ani, posluga, bera ~i gro` a, pastiri, vojnici. Nedostajao je samo Medar dov otac, sta ri vi kont Ajol fo, moj de da, ko ji ve} odav no ni je si la zio ~ak ni u dvo ri {te. Umo ran od `i vo ta, od re kao se ti tu le u ko rist svog je - di nog si na, pre ne go {to je ovaj oti {ao u rat. Nje go va strast pre ma pti ca - ma, ko je je uz ga jao unu tar zam ka u jed nom ogrom nom ka ve zu, sva kim da nom po sta ja la je sve bi zar ni ja: sta rac je u ka vez pre neo ~ak i svoj kre - vet, i za tvo rio se unu tra ne iz la ze }i iz nje ga ni da nju ni no }u. Hra nu, za - jedno sa zrnevljem za ptice, proturali su mu kroz re {etke kaveza, i Ajolfo je sa da ve} sve de lio s tim kri la tim stvo re nji ma. Pro vo dio je sa te mi lu - ju }i per je fa za na, gr li ca, ~e ka ju }i da mu se sin vra ti iz ra ta. Nikada nisam video toliko sveta u dvori {tu na {eg zamka: pro {lo je doba, o kojem sam samo slu {ao pri ~e, svetkovina i ratova me u susedi- 15

14 ITALO KALVINO NA[I PRECI ma. I po pr vi put sam pri me tio ko li ko su nje go ve zi di ne i ku le bi le oro - nule i koliko je blatnjavo bilo dvori {te u kojem smo imali obi ~aj da napa sa mo ko ze i pu ni mo va lo ve za svi nje. Dok smo ~e ka li, ras pra vlja li smo u ka kvom }e se sta nju vi kont vra ti ti; odav no je ve} pri sti gla vest da je te {ko ra njen u bor bi s Tur ci ma, ali ni ko ni je ta~ no znao da li je osa - ka }en, ili bo le stan, ili sa mo una ka `en o`ilj ci ma: ali sa da, ka da smo vi - deli nosiljku, spremili smo se na najgore. I evo, no silj ku su po lo `i li na ze mlju i iz nje nog mra ka sev nu la je jed na ze ni ca. Sta ra da di lja Se ba sti ja na za ko ra ~i la je ka njoj, ali iz tog mraka izronila je jedna ruka koja joj je odse~nim pokretom dala znak da ne prilazi. Potom smo videli kako se telo u nosiljci jednim izlomljenim i gr ~evitim trzajem pokrenulo i pred nas je isko ~io Medardo od Teralbe, osla nja ju }i se o {ta ku. Bio je ogr nut cr nim pla {tom sa ka pu lja ~om, ko ji ga je pre kri vao od gla ve do pe te i ko ji je s de sne stra ne bio za ba ~en una - zad ot kri va ju }i mu po la li ca i te la oslo nje nog o {ta ku, dok na le voj stra - ni kao da je sve bi lo sa kri ve no u ras ko {nim na bo ri ma pla {ta. Pro ma trao nas je, nas ko ji smo sta ja li oko nje ga, }u te }i; ali mo `da nas uop {te ni je ni gle dao, tim svo jim ne po mi~ nim okom, ve} je sa mo `e - leo da nas uda lji od se be. Sa mora je dunuo povetarac i jedna slomljena gran ~ica na vrhu obli - `nje smo kve je dva ~uj no je za cvi le la. Ogr ta~ mog uja ka po ~eo je da le - pr {a, ve tar ga je na di mao po put je dra i ~i ni lo se kao da mu pro la zi kroz te lo, {ta vi {e, kao da to te lo i ne po sto ji i da je ogr ta~ pra zan kao da oba - vija sablast, a ne ~oveka. Potom, bolje pogledav {i, videsmo da se pripija kao uz ka kvu mot ku, a ta mot ka je bi la ra me, ru ka, bok, no ga, sve ono {to je od nje ga bi lo oslo nje no o {ta ku: a osta lo ni je po sto ja lo. Koze su posmatrale vikonta svojim nepomi~nim i bezizra`ajnim pogle dom, okre nu te sva ka na svo ju stra nu, ali zbi je ne, ta ko da je li ni ja nji - ho vih le a tvo ri la je dan neo bi ~an pra vo u ga o ni cr te`. Svi nje, bu du }i ose tlji vi je i pro mu }ur ni je, za ski ~a le su i po ~e le da be `e su da ra ju }i se sto ma ci ma, i ta da ni mi vi {e ni smo mo gli da skri va mo strah. Si ne moj! zavapila je dadilja Sebastijana i podigla ruke. Jadni ~e! Moj ujak, ra sr en {to je u na ma po bu dio ta kva ose }a nja, za rio je vrh {ta ke u ze mlju i ugla stim kret nja ma upu tio se pre ma ka pi ji zam ka. Ali, na stepenicama ispred kapije prekr {tenih nogu sedeli su nosa ~i koji su ga do ne li u no silj ci, go li do po ja sa, sa zlat nim min u {a ma i obri ja - nim gla va ma na ko ji ma su ra sle kre ste ili per ~i ni. Usta li su, a je dan sa 16

15 PREPOLOVLJENI VIKONT ki kom, ko ji im je iz gle da bio vo a, re kao je: Mi ~e ka mo na {u nad ni - cu, se njor. Ko li ko? upi tao je Me dar do, i u~i ni lo nam se da se na sme jao. ^o vek sa ki kom je re kao: Vi zna te ko li ka je ce na za no {e nje ~o - veka u nosiljci... Moj ujak je ski nuo vre }i cu sa po ja sa i ba cio je no sa ~u pred no ge. Ovaj je ru kom od me rio nje nu te `i nu i po vi kao: Ali ovo je mno go ma - nje od ugovorene sume, senjor! Medardo je, dok su mu krajevi ogrta ~a lepr {ali na vetru, odvratio: Polovina. Pro {ao je pored nosa ~a i, poskakuju }i na onoj jedinoj no - zi, popeo se uza stepenice, u{ao na veliku {irom otvorenu kapiju koja je vodila u unutra {njost zamka, udarcima {take gurnuo oba te {ka krila koja su se s tre skom za tvo ri la, a po tom je, bu du }i da je pro zor ~i} ostao otvoren, zalupio i njega, nestav {i nam sa vidika. ^uli smo jo{ neko vreme kako iznutra odjekuje njegov nepravilni korak, udaljavaju }i se hodnicima prema krilu u kojem su se nalazile njego ve oda je, a za tim ka ko se i ta mo vra ta za lu plju ju i klju ~e vi se okre }u u bravama. Nepomi ~an iza re {etaka kaveza, ~ekao ga je njegov otac. Medardo ni je ~ak ni svra tio da ga po zdra vi: za tvo rio se sam u svo je oda je, i ni je hteo da iza e niti da odgovori ~ak ni dadilji Sebastijani koja je dugo lupala o vrata oplakuju }i njegovu sudbinu. Sta ra Se ba sti ja na je bi la jed na krup na `e na ode ve na u cr no, s ve - lom na gla vi, za ru me nje nog li ca bez ijed ne bo re, osim one ko ja joj je go - tovo skrivala o~i; odgajila je sve mlade ~lanove porodice Teralba, i{la u krevet sa svim starijima i sklopila o~i svim umrlima. Sada je tr~karala tamo-vamo izme u dvojice zato ~enika, ne znaju }i kako da im pomogne. Sutradan, budu }i da Medardo i dalje nije davao znake `ivota, ponovo smo oti {li u ber bu, ali, ni je vi {e bi lo one ra do sti, a u vi no gra di ma se pri ~a lo sa mo o nje go voj sud bi ni, ali ne za to {to nam je to to li ko le `a lo na sr cu, ve} za to {to je to bi la za ni mlji va i ta jan stve na te ma. Sa mo je dadilja Sebastijana ostala u zamku, bri`no oslu {kuju }i svaki {um. Me u tim, sta ri Ajol fo, go to vo pred vi dev {i da }e mu se sin vra ti ti ta ko tu `an i otu en, ob u ~io je od pre iz ve snog vre me na jed nu od svo jih naj dra `ih pti ca, jed nog svra~ ka, da od le ti do kri la zam ka gde su se na - la zi le Me dar do ve oda je, ta da pra zne, i da kroz je dan pro zor ~i} u e u 17

16 ITALO KALVINO NA[I PRECI njegovu sobu. Tog jutra starac je otvorio svra~ku prozor i pogledom otpra tio nje gov let sve do si no vlje vog pro zo ra, a po tom na sta vio da ba ca zrnevlje svrakama i senicama, opona {aju }i njihovo }urlikanje. Ubr zo, za ~uo je uda rac o ok no pro zo ra. Po gle dao je na po lje i na pro zo ru ugle dao mr tvog svra~ ka. Sta rac ga je pa `lji vo uzeo i vi deo da mu je slo mlje no jed no kri lo, kao da je ne ko po ku {ao da mu ga ot ki ne, da mu je pre lo mlje na jed na no `i ca, kao sti skom iz me u dva pr sta, da mu je i{ ~upano jedno oko. Starac je pritisnuo svra~ka na grudi i zaplakao. Isto ga da na pao je u kre vet, i slu ge su kroz re {et ke vi de le da je ve - o ma bo le stan. Ali ni ko ni je mo gao da mu po mog ne jer se bio za klju ~ao i sakrio klju ~eve. Oko njegovog kreveta lepr {ale su ptice. Otkako je pao u kre vet ni su pre sta ja le da le te una o ko lo, ne u mor no kle pe }u }i kri li - ma. Narednog jutra, dadilja je, pri {av {i kavezu, videla da je vikont Ajol - fo mr tav. Sve pti ce su sta ja le na nje go vom kre ve tu, kao na ka kvom de - blu {to plu ta po pu ~i ni. 18

17 PREPOLOVLJENI VIKONT IV Na kon smr ti svo ga oca, Me dar do je po ~eo da iz la zi iz zam ka. I ovog puta je dadilja Sebastijana bila prva koja je to primetila, jednoga jutra, za te kav {i {i rom otvo re na vra ta i pra zne oda je. Ot po sla {e ~e tu slu gu u po lja da tra `e vi kon ta. Slu ge su tr ~a le i u jed nom tre nu pro {le is pod kru - {ke koja je, prethodne ve ~eri, bila bremenita zakasnelim i jo{ nezrelim plo do vi ma. Gle daj go re uz vik nuo je je dan od slu gu: ugle da li su kru - {ke ko je su vi si le spram tek raz da nje nog ne ba i taj pri zor ih je pre stra - vio. Za to {to ni su bi le ce le, bi le su pre se ~e ne na po la po du `i ni i jo{ uvek su vi si le sva ka na svo joj pe telj ci: {ta vi {e, od sva ke kru {ke osta la je sa - mo desna polovina (ili leva u zavisnosti odakle se gledalo, ali svima je nedostajala ista strana) dok je druga polovina vol {ebno nestala, bila je odse ~ena ili mo`da odgri`ena. Ovu da je pro {ao vi kont! re kle su slu ge. Na rav no, po {to to li ko da na ni je ni {ta jeo, te no }i ga je ob u ze la glad, i ta ko se po peo na pr vo dr - vo da ta ma ni kru {ke. Malo dalje, sluge su na jednom kamenu videle prepolovljenu `abu ko ja je ska ku ta la, ka ko to sa mo `a be ume ju, jo{ uvek `i va. Na do brom smo tra gu! i na sta vi li su da lje. Ubr zo su se iz gu bi li, jer me u li {}em nisu primetili prepolovljenu dinju, i bili su prinu eni da se vrate natrag sve dok je ni su na {li. I ta ko su iz po lja u{li u {u mu, gde su vi de li jed nu pre po lo vlje nu pe - ~urku, jedan vrganj, zatim i drugu, jednu otrovnu crvenu vilovnja ~u, i, zalaze }i sve dublje u {umu, nastavili su da nailaze, na svakom koraku, na te pe ~urke koje su nicale iz zemlje na prepolovljenoj no`ici i {irile samo polovinu svoga ki {obrana. ^inilo se kao da su prese ~ene jednim je- 19

18 ITALO KALVINO NA[I PRECI dinim udarcem, jer od druge polovine nije preostala ni trun ~ica. Bilo je tu svih vrsta pe ~uraka: puhare, blagve, gluvare; a otrovnih je bilo skoro isto koliko i jestivih. Pra te }i taj ra {tr ka ni trag, slu ge su na po kon do {le do jed ne li va de zva ne ka lu e ri ~i na li va da gde se usred tra ve na la zi lo jed no je zer ce. Svitala je zora i na obali jezerceta ocrtavala se vitka Medardova figura, ogrnuta crnim pla {tom, ogledaju }i se u vodi po kojoj su plutale raznobojne pe ~urke, bele, `ute i boje zemlje. Bile su to polovice pe ~uraka ko - je je on po neo sa so bom, i sa da su bi le raz ba ca ne po toj pro zir noj povr {ini. Pe ~urke su na vodi izgledale kao da su cele i vikont ih je posmatrao: sluge su se sakrile na drugoj obali jezerceta, ne usu uju }i se da prozbore ni re~ i tako e posmatraju }i te plutaju }e pe ~urke, sve dok nisu shva ti le da su tu bi le sa mo one je sti ve. A {ta je s otrov ni ma? Ako ih ni je po ba cao u je zer ce, {ta je s nji ma ura dio? Slu ge opet po hi ta {e u {u - mu. Ni su mo ra li da le ko da idu jer su na pu telj ku sre le jed no de te sa kor - pom u ruci: unutra su se nalazile sve one polovine otrovnih pe ~uraka. To de te sam bio ja. Pret hod ne no }i sam se igrao na Ka lu e ri ~i noj li - vadi, izigravaju }i bauka i iska ~u }i naglo iza drve }a, kada sam naleteo na svog uja ka ko ji je ska ku tao na onoj svo joj no zi po li va di oba sja noj me - se ~inom, s korpom preko ruke. Zdra vo, uja ~e! uz vik nuo sam: bio je to pr vi put da sam mu se ta - ko obra tio. Iz gle dao je ve o ma za do vo ljan {to me vi di. Po {ao sam da be rem pe ~urke rekao je. I je si li {ta na brao? Gle daj re kao je moj ujak i se li smo na oba lu je zer ce ta. On je pre bi rao po pe ~ur ka ma i ne ke je ba cao u vo du, dok je dru ge osta vljao u korpi. Na! re kao je, pru `a ju }i mi kor pu sa pe ~ur ka ma ko je je sam oda - brao. Is pr `i ih. Ja sam hteo da ga upi tam za {to su u nje go voj kor pi sa mo po lo vi ce pe ~u ra ka; ali sam shva tio da bi to bi lo ne pri stoj no, te sam se za hva lio i otr ~ao svo jim pu tem. Ta man sam po {ao da ih is pr `im, kad sam na le teo na slu ge i od njih sa znao da su sve otrov ne. Kada su joj ispri ~ali {ta se dogodilo, dadilja Sebastijana je rekla: Od Me dar da se vra ti la ona zla po lo vi na. Ko zna ka ko }e da nas pro }i su e nje. Tog da na tre ba lo je da se su di jed noj raz boj ni~ koj ban di ko ju su dan 20

19 PREPOLOVLJENI VIKONT ranije uhvatili stra`ari iz zamka. Razbojnici su bili ljudi iz na {eg kraja i stoga je presudu trebalo da donese vikont. Medardo je sav iskrivljen sedeo na prestolu i grickao nokat. Doveli su razbojnike u lancima: vo a ban de je bio onaj mla di} po ime nu Fjor fje ro ko ji je pr vi ugle dao no silj - ku dok je gnje ~io gro ` e. Do {la je i o{te }e na stra na: bi la je to gru pi ca to - skanskih vitezova koji su, na putu za Provansu, prolazili kroz na {e {ume kada su ih Fjorfjero i njegova banda napali i oplja~kali. Fjorfjero se branio tvrde }i da su ti vitezovi bespravno lovili divlja~ na na {oj zemlji, te da ih je on pre sreo i raz o ru `ao uve ren da su lo vo kra di ce, bu du }i da se stra`ari ve} nisu setili to da u~ine. Valja napomenuti da su u tim godinama razbojni~ki napadi bili uobi ~ajena pojava, zbog ~ega su kazne za ovaj prestup bile izuzetno blage. Osim toga, na {i krajevi su bili naro ~ito po god ni za raz boj ni {tvo, te se de {a va lo da ~ak i po ne ki ~lan na {e po - ro di ce, po seb no u smut nim vre me ni ma, pri stu pi raz boj ni~ koj ban di. Bes pra van lov ne }u ni da po mi njem, bio je to naj lak {i zlo ~in ko ji se mo - gao zamisliti. Ali strepnje dadilje Sebastijane bile su opravdane. Medardo je osudio Fjorfjera i ~itavu njegovu bandu na smrt ve {anjem, okriviv {i ih za plja~ ku. Ali, po {to su oplja~ ka ni sa svo je stra ne bi li kri vi za bes pra van lov, osu dio je i njih na ve {a la. A ka ko bi ka znio stra `a re ko ji su pre ka - sno stigli na lice mesta i nisu uspeli da osujete zlo ~ine kako lovokradica ta ko ni raz boj ni ka, na re dio je da i njih obe se. Bilo je to sveukupno dvadesetak osoba. Ova okrutna presuda izazvala je u na ma u`as i tu gu, ali ne to li ko zbog one to skan ske go spo de ko ju smo prvi put u `ivotu videli, koliko zbog razbojnika i stra`ara koji su u`ivali op {te simpatije. Majstor Pjetrokjodo, sedlar i drvodelja, dobio je zadu`enje da iste {e ve {ala: bio je to marljiv i razborit drvodelja koji je predano radio na svakoj svojoj tvorevini. S velikim bolom, jer su dvojica osu enika bili njegovi ro aci, istesao je ve {ala koja su se granala poput drveta i ~ije je konopce pokretao jedan jedini ~ekrk; bila je to toliko velika i kom pli ko va na na pra va da se na njoj o jed nom tro {ku mo glo obe si ti ~ak i vi {e oso ba ne go {to ih je bi lo osu e no, te je vi kont na re dio da se na sva - ka dva osu enika obesi po deset ma ~aka. Le {evi osu enika i crkotine ma- ~a ka kla ti li su se na ve {a li ma tri da na i is pr va ni ko ni je imao hra bro sti da ih po gle da. Ali ubr zo smo shva ti li da u tom pri zo ru ima ne ~eg ve li ~an - stve nog, i ta ko su po ~e la da nas raz di ru opre~ na ose }a nja, te nam je na kra ju ~ak bi lo `ao da ih ski ne mo s ve {a la i ras klo pi mo tu ve li ku na pra vu. 21