Robert Sojer Dve Zemlje Algoritam, 2005.

Транскрипт

1

2 Robert Sojer Dve Zemlje Algoritam, 2005.

3 Naslov originala HOMINIDS Robert J. Sawyer Robert Sojer DVE ZEMLJE Izdavač ALGORITAM Izdavaštvo Prelom i korice ATENEUM Štampa BEOKNJIGA Beograd Za izdavača VESO IVANIŠEVIĆ Tiraž 1000 Plasman knjige 063/

4 Za: Marsela Ganjea i Sali Tomašević Cara i Drugog Cara Divne ljude Divne prijatelje

5 Izjave zahvalnosti Zahvaljujem se na pomoći u svim antropološkim i paleontološkim pitanjima: dr Džimu Arenu sa univerziteta Vajoming; Šari E. Bejli sa univerziteta Arizona; dr Migelu Bombinu sa univerziteta Lorentijan; dr Majklu K. Bret-Šurmanu i dr Riku Potsu iz Prirodnjačkog muzeja Instituta Smitsonijan; dr Džonu D. Houksu sa univerziteta Juta; Kristoferu Kuzavi sa univerziteta Ejmori; dr Filipu Libermanu sa univerziteta Braun; dr Jakovu Radovčiću iz Muzeja prirodnih znanosti Hrvatske; dr Robinu Ridingtonu, profesoru na univerzitetu Britanska Kolumbija; Geriju Dž. Sojeru (nismo u srodstvu) i dr Ianu Tatersalu iz Američkog prirodnjačkog muzeja; dr An-Mari Tilije sa univerziteta u Bordou; dr Riku Trinkausu sa univerziteta Vašington u Sent-Luisu i dr Milfordu Volpofu sa univerziteta Mičigen. Posebno se zahvaljujem: dr Artu Mek Donaldu, direktoru projekta Neutrinske observatorije Sadberi i dr Dž. Dankanu Hepbernu, direktoru NOS; dr Dejvidu Gotlibu, direktoru Zdravstvenog centra Sent-Džozef u Torontu; prečasnom Polu Fejteru, istoričaru nauke i teologije na univerzitetu Jork u Torontu i Endrjuu Stoku sa univerziteta u Torontu. Ogromnu zahvalnost dugujem svojoj divnoj ženi Kerolajn Klink; svom uredniku Dejvidu G.Hartvelu i njegovom saradniku Moše Federu; svom agentu, Ralfu Vićinanci i njegovim saradnicima Kristoferu Lotsu i Vinsu Džirardisu; Tomu Doertiju, Lindi Kvinton, Dženifer Markus, Ejmi Kramp i svima ostalima iz Tor buks; Haroldu i Silviji Fen, Robertu Hauardu, Hajdi Vinter i svima ostalima iz H.B. Fen kompani; dr Stenliju Šmitu, Šili Vilijams, Trevoru Kvahriju i Brajanu Bieniovskom iz Analog sajens fikšn endfekt; Melisi Beket; Megan Beket; Meri Gold, Terensu M. Grinu; Endrjuu Cimermanu Džonsu; Džou i Šeron Karpirc; Krisu i Doni Krejlgard; Donaldu Masu; Pitu Rouliku; Džojs Šmit; Timu Slejteru i Dejvidu G. Smitu. Kao i uvek, zahvaljujem se prijateljima i kolegama koji su izneli svoja mišljenja o ovoj knjizi dok je bila u rukopisu: Asbedu Bedrosijanu, Tedu Bliniju, Majklu A. Berstajnu, Dejvidu Livingstonu Klinku, Džonu Daglasu, Marselu Ganjeu, Džejmsu Alanu Gardneru, Ričardu Gotlibu, Piteru Halasu, Hauardu Mileru, Lori Ozborn, dr

6 Arijelu Rajhu, Alanu B.Sojeru, Sali Tomašević, Edu van Belkomu, Endrjuu Vajneru i Dejvidu Vidikombu. Pojedini delovi ovog romana napisani su dok sam radio u Državnoj biblioteci u Ričmond Hilu u Ontariju. Iskrenu zahvalnost dugujem Kameronu Najtu iz Uprave Državne biblioteke Ričmond Hil i Kanadskom umetničkom savetu. Neke delove knjige napisao sam u letnjikovcu Džona A. Sojera na jezeru Kanandega u Njujorku i u letnjikovcu Meri Stenton u Vest Palm Biču na Floridi i u kućici za goste Robina i Džilijan Ridington na Ritrit ajlendu u Britanskoj Kolumbiji. Svima njima se zahvaljujem na izuzetnoj velikodušnosti i gostoljubivosti.

7 U šumama na jugu može se pronaći dokaz da nije moralo da bude ovako i da na Zemlji ima mesta za sve vrste koje su biološki posvećene moralnim aspektima onoga što mi volimo da nazivamo što je prava ironija! ljudskost : poštovanju drugih, ličnoj uzdržanosti i odustajanju od nasilja kao rešenja u sukobu interesa. Postojanje ovih odlika kod majmuna bonobo nagoveštava kako bi to moglo da izgleda kod Homo sapiensa, samo da je evolutivni razvoj tekao malo drugačije. Ričard Rengam i DejI Piterson Demonski mužjaci: Čovekoliki majmuni i poreklo nasilja kod ljudi Privatnost ionako ne postoji. Naviknite se na to. Skot Mek Nili Izvršni direktor San Majkrosistems

8 Poglavlje 1 DAN PRVI PETAK, 2. AVGUST 148/118/24 Tama je bila potpuno neprozirna. U tu tamu je gledala Luiz Benoa iz Montreala, postdiplomac fizike, dvadesetosmogodišnjakinja građena poput kakve statue, čija je duga gusta crna kosa bila prekrivena, kao što su to propisi nalagali, mrežicom za kosu. Bila je dežurna u skučenoj kontrolnoj sobi koja se nalazila pod zemljom, na dubini od dva kilometra milju i četvrt, kako je ponekad govorila Amerikancima koji bi došli u posetu, očaravajući ih svojim glasom s francuskim naglaskom. Kontrolna soba se nalazila tik do platforme koje se pružala iznad ogromne neosvetljene pećine u kojoj je bila smeštena Neutrinska observatorija. Sadberi. U samom središtu pećine visila je sfera od akrilika, najveća na svetu, čiji je prečnik iznosio dvanaest metara skoro četrdeset stopa. Sfera je bila ispunjena sa hiljadu i sto tona teške vode koju im je pozajmila Kanadska kompanija za atomsku energiju. Ovu prozirnu sferu okruživala je geodezijska mreža od dijagonalno postavljenih šipki od nerđajućeg čelika, koja je predstavljala oslonac za 9600 cevčica za umnožavanje svetlosti, od kojih je svaka bila smeštena u refleksnu parabolu okrenutu ka sferi. Sve ovo teška voda, akrilna sfera u kojoj se ona nalazila i geodezijska školjka koja ju je prekrivala bilo je smešteno u pećini oblika valjka visokoj kao zgrada od deset spratova koja je bila izdubljena u stenama. Ova džinovska pećina bila je gotovo do vrha napunjena običnom vodom izuzetne čistoće. Luiz je znala da ovaj zid od stena debljine dva kilometra štiti tešku vodu od kosmičkih zraka. Obična voda bila je tu da bi absorbovala prirodnu radijaciju okolnih stena u kojima su se nalazile male količine uranijuma i torijuma, sprečavajući tako da išta stigne do teške vode. Zaista, apsolutno ništa nije moglo da prodre u tešku vodu sem neutrina, tih neizmerno sićušnih subatomskih čestica koje su

9 predstavljale predmet Luizinog izučavanja. Bilioni neutrina prolaze kroz planetu Zemlju svake sekunde; zapravo, jedan neutrin bi mogao da prolazi kroz komad olova debljine jedne svetlosne godine sa samo pedeset procenata verovatnoće da će udariti u nešto. Pa, ipak, neutrini su isticali sa Sunca u toliko ogromnoj količini da su se kolizije povremeno događale a teška voda je bila idealna meta za takve kolizije. Svako jezgro vodonika koji se nalazi u teškoj vodi sadrži proton što je normalni sastojak jezgra vodonika a uz to i neutron. Kada se dogodi da neutrin pogodi neutron, neutron propada, oslobađajući svoj proton a to je elektron uz bljesak svetlosti koji tada mogu da zabeleže cevčice za umnožavanje svetlosti. U prvom trenutku, Luiz nije ni podigla svoje tamne obrve kada je začula da se oglasio alarm za otkrivanje neutrina; ovaj alarm bi se na kratko začuo na desetine puta dnevno i, mada je to obično bila najuzbudljivija stvar koja je tu dole mogla da se dogodi, ipak nije bila vredna toga da ona podigne pogled sa Kosmopolitena koji je čitala. Ali, onda se zvuk alarma ponovo začuo, a zatim još jednom, da bi na kraju prerastao u postojano, beskrajno elektronsko zavijanje nalik onom na EKG-u čoveka koji umire. Luiz je ustala i udaljivši se od svog stola krenula ka kontrolnoj konzoli. Na njoj je stajala uramljena fotografija Stivena Hokinga bez autograma, naravno. Hoking je posetio Neutrinsku observatoriju Sadberi prilikom njenog svečanog otvaranja pre nekoliko godina, Luiz je kucnula po zvučniku, želeći da proveri da nije, možda, on u kvaru, ali zavijanje se nastavilo. Pol Kirijama, mršavi student, uleteo je u kontrolnu sobu, dolazeći sa nekog drugog mesta u tom ogromnom podzemnom postrojenju. Pol je obično bio Luiz je to dobro znala prilično nervozan kada bi se našao u njenoj blizini, ali ovog puta nije imao problema sa rečima. Šta se to, do đavola, dešava? pitao je. Na ploči za detekciju nalazila se mreža koja se sastojala od devedeset osam puta devedeset osam LED-dioda koje su predstavljale devet hiljada šest stotina cevčica za umnožavanje svetlosti; sada su sve diode bile upaljene. Možda je neko slučajno upalio svetlo u pećini, rekla je Luiz, zazvučavši i sebi kao da govori nešto u šta zapravo ni sama ne

10 veruje. Pištanje alarma je najzad prestalo. Pol je pritisnuo nekoliko dugmadi i aktivirao pet monitora koji su prikazivali ono što je snimalo pet podvodnih kamera smeštenih u komori. Pa, ako su svetla i bila upaljena, rekao je, sada su ugašena. Pitam se šta Supernova! rekla je Luiz, pljesnuvši svojim šakama sa dugim prstima. Treba da kontaktiramo Centralni astronomski biro i obezbedimo sebi pravo prvenstva. Iako je NOS bila sagrađena za proučavanje neutrina koji potiču sa Sunca, mogla je da ih detektuje bilo sa kog mesta u svemiru da dođu. Pol je klimnuo glavom i zadubio se u pretraživač mreže, tražeći sajt Biroa. Vredi prijaviti ovaj događaj, pomislila je Luiz, čak iako još nisu sasvim sigurni. Novo pištanje alarma začulo se sa ploče za detekciju. Luiz je pogledala tablu sa LED-diodama; nekoliko stotina lampica je bilo upaljeno. Čudno, pomislila je, trebalo bi da supernova bude registrovana kao direkcionalni izvor. Možda nešto nije u redu sa opremom, rekao je Pol, došavši, očigledno, do istog zaključka. Ili, možda, spoj sa jednom od cevčica za umnožavanje svetlosti nije u redu, pa ostale prave električni luk. Vazduh je zaparao škripavi potmuli zvuk koji je dopirao kroz susedna vrata ona koja su vodila na platformu koja se pružala iznad same ogromne komore za detekciju. Možda bi trebalo da upalimo svetlost u komori, rekla je Luiz. Potmuli zvuk se i dalje čuo, nalik zvuku neke životinje koja živi u podzemlju i vreba svoj plen u tami. Ali, šta ako se radi o supernovi?, pitao je Pol. Detektor je beskoristan kada je svetlost upaljena i Začuo se još jedan oštar zvuk, kao da hokejaš udara pak. Upali svetlo! Pol je skinuo zaštitni poklopac sa dugmeta i pritisnuo ga. Monitori su jače bljesnuli, a onda se slika smirila, pokazujući Mon dieu, rekla je Luiz. Nešto je u rezervoaru sa teškom vodom! rekao je Pol. Ali kako je moguće Da li si video ovo?, upitala je Luiz. Kreće se i mili Bože, to je neki čovek.

11 Hrapavi potmuli zvuk se i dalje čuo, a onda Mogli su da vide na monitorima i čuju kroz zidove. Ogromna akrilna sfera pukla je duž nekolicine spojeva koji su držali na okupu njene sastavne delove. Luiz je opsovala, shvativši da je sigurno došlo do mešanja teške vode sa običnom H 2 O unutar valjkaste komore. Srce joj je udaralo kao ludo. Jedan delić sekunde nije znala zbog čega bi trebalo više da brine: da li zbog toga što je detektor uništen ili zbog čoveka koji se sada očigledno davi u vodi. Hajde! povikao je Pol, jurnuvši kroz vrata koja su vodila na platformu iznad komore. Kamere su bile povezane sa videorekorderima; sve će biti snimljeno. Un moment, rekla je Luiz. Odjurila je do drugog kraja kontrolne sobe, zgrabila telefonsku slušalicu i okrenula jedan broj sa spiska koji je bio okačen na zidu. Telefon je zazvonio dva puta. Doktor Montego? upitala je Luiz, začuvši sa druge strane žice glas sa jamajčanskim naglaskom koji je pripadao lekaru zaduženom za rudnik. Ovde Luiz Benoa iz NOS. Potrebni ste nam odmah ovde u Neutrinskoj observatoriji. Jedan čovek se upravo davi u komori za detekciju. Čovek se davi? ponovio je Montego. Ali, kako je dospeo tamo? Ne znamo. Požurite. Dolazim, rekao je doktor Montego. Luiz je vratila slušalicu na mesto i pojurila ka istim onim plavim vratima kroz koja je Pol upravo izleteo, a koja su sada bila zatvorena. Znala je napamet šta na njima piše: Obavezno zatvarati vrata Opasnost: kablovi visoke voltaže Zabranjeno neovlašćeno unošenje elektronske opreme dalje od ovog mesta Kvalitet vazduha proveren ulazak odobren Luiz je zgrabila kvaku, otvorila vrata i izjurila na veliku metalnu platformu. Postojala su jedna zabravljena vrata u podu koja su vodila do komore za detekciju; radnik koji je obavljao završne radove zapečatio ih je kada je izašao napolje. Luiz je, iznenadivši se, videla

12 da su vrata čvrsto zaptivena pomoću četrdeset šipki naravno, i trebalo je da budu zatvorena, ali nije bilo nikakve druge mogućnosti da neko uđe u komoru sem kroz ta vrata. Zidovi platforme bili su prekriveni tamno zelenim plastičnim pločama koje su sprečavale da se stene krune. Na tavanici se nalazilo na desetine izolacionih i polipropilenskih cevi, a čelične grede pružale su se na sve strane, prateći oblik prostorije. Kompjuterska oprema bila je poredana duž nekih zidova, a na ostalim su se nalazile police. Pol je stajao ispred jedne od njih, očajnički tražeći nešto, verovatno neka klješta dovoljno jaka da bi njima mogao da razvali šipke na vratima. Začuo se zvuk struganja metala. Luiz je pojurila ka vratima u podu mada nije nikako mogla da ih otvori golim rukama. Srce joj je iznenada poskočilo; zvuk nalik paljbi iz mitraljeza ispunio je prostoriju, dok su istovremeno šipke odletele u vazduh. Vrata su se širom otvorila, tako da su kapci udarali po platformi, zvekećući. Luiz je odskočila u stranu, ali je snažan mlaz hladne vode pokuljao kroz otvor i pokvasio je. Sam vrh komore za detekciju bio je ispunjen gasom azotom i Luiz je znala da on sada izlazi napolje. Voda je brzo prestala da kulja. Luiz je krenula prema otvoru i pogledala dole, pokušavajući da ne diše. Unutrašnjost komore bila je osvetljena pomoću podvodnih svetala koja je Pol uključio i voda je bila potpuno čista; Luiz je mogla da vidi sve do samog dna, koje se nalazilo na dubini od trideset metara. Uspevala je tek da nazre neke od zakrivljenih delova ogromne akrilne sfere; indeks propuštanja svetlosti akrilika gotovo je identičan onom vode, tako da joj je bilo teško da razazna šta je šta. Delovi sfere, sada odvojeni jedan od drugog, bili su učvršćeni za tavanicu pomoću kablova od sintetičkih vlakana; da nije bilo tako, već bi potonuli na dno geodezijske školjke koja ih je okruživala. Otvor na podu platforme pružao joj je ograničeni vidik, tako da Luiz nije uspevala da ugleda čoveka koji se unutra davio. Merde! Svetla u komori su se ugasila. Pole! povikala je Luiz. Šta to radiš? Začuo se Polov glas koji je dopirao iz zadnjeg dela kontrolne sobe, tako da se jedva čuo zbog buke koju su pravili uređaji za hlađenje i

13 šuma vode u ogromnoj pećini koja se nalazila pod Luizinim nogama. Ako je taj čovek i dalje živ, rekao je, videće kroz otvor svetlost sa platforme. Luiz je klimnula glavom. Jedino što će čovek moći da vidi biće jedan jedini osvetljeni kvadrat čiji prečnik iznosi jedan metar na onome, što za njega, zasigurno, predstavlja ogromnu, mračnu tavanicu. Trenutak kasnije Pol se vratio na platformu. Luiz ga je pogledala, a onda se ponovo okrenula ka otvoru. I dalje nije bilo ni traga od čoveka. Jedno od nas bi trebalo da siđe dole, rekla je Luiz. Pol je raširio svoje oči oblika badema. Ali... teška voda Ništa drugo ne možemo da učinimo, rekla je Luiz. Kako stojiš s plivanjem? Polu je bilo neprijatno; poslednje što je želeo, znala je Luiz, bilo je da ostavi loš utisak na nju, ali... Ne baš dobro, rekao je, spuštajući pogled. Bilo joj je već i pre toga neprijatno što radi s Polom koji je očigledno žudeo za njom sve vreme, ali Luiz nije mogla da pliva u plavom sintetičkom radnom kombinezonu kakav su nosili svi zaposleni u NOS. Međutim, ispod njega je imala, kao skoro i svi ostali, samo donje rublje; temperatura je tu duboko ispod površine zemlje iznosila tropskih četrdeset stepeni. Zbacila je cipele s nogu, a onda povukla rajsferšlus koji se pružao celom dužinom prednjeg dela kombinezona. Hvala bogu što je danas obukla prsluče, pomislila je, ali je, ipak, poželela da nema toliko mnogo čipke na njemu. Upali ponovo svetla dole, rekla je Luiz. Pol nije oklevao treba mu odati priznanje za to. Pre nego što se vratio, Luiz je skliznula kroz otvor i ušla u hladnu vodu; voda je bila rashlađena na deset stepeni da bi se sprečilo pojavljivanje biološkog rastinja i da bi se smanjio šum koji su pravile cevčice za umnožavanje svetlosti. Osetila je nalet panike iznenadan osećaj da se nalazi negde visoko gore, a da nema ničega na šta bi mogla da se osloni; dno se nalazilo daleko, daleko dole. Nogama je dodirivala vodu, s glavom i ramenima proturenim kroz otvor i čekala da napad paničnog straha prođe. Kada se smirila, tri puta je duboko udahnula, čvrsto zatvorila usta i zaronila.

14 Luiz je mogla jasno da vidi i oči je nisu pekle. Osvrnula se oko sebe, pokušavajući da ugleda čoveka, ali bilo je toliko mnogo delova akrilne sfere i Eno ga! Čovek je plutao na vodi; postojao je jedan mali razmak od petnaestak centimetara između površine vode i poda platforme. U normalnim okolnostima taj prostor je bio ispunjen čistim azotom. Siroti čovek je sigurno mrtav, pomislila je Luiz; i samo tri puta udahnuti taj gas je fatalno. Bila je to tužna ironija: verovatno se borio da stigne do površine, verujući da će tamo moći da udahne vazduh, a dočekala ga je smrt od gasa koji je udahnuo. Običan vazduh je sada prodirao kroz otvor i mešao se sa azotom, ali je, verovatno, prekasno da bi se čoveku pomoglo. Luiz je ponovo proturila glavu i ramena kroz otvor na podu platforme. Videla je Pola kako očajnički čeka da mu ona nešto kaže bilo šta. Ali, nije imala vremena za to. Ponovo je duboko udahnula vazduh, napunivši pluća najviše što je mogla, i zaronila. Nije bilo dovoljno prostora da bi mogla da drži nos iznad vode dok je plivala, a da pri tom ne udara u metalnu platformu iznad sebe. Čovek je bio nekih desetak metra udaljen od nje. Luiz je plivala udarajući nogama, smanjujući razmak najbrže što je mogla i Senka na vodi. Nešto tamno. Mon dieu! Bila je to krv. Senka se nalazila svuda oko čovekove glave, skrivajući mu crte lica. Bio je nepomičan; čak i ako je i bio živ, bio je u nesvesti. Luiz je morala da podigne usta i nos do prostora ispunjenog vazduhom. Udahnula je jednom, probe radi sada je bilo sasvim dovoljno vazduha a onda zgrabila čoveka za ruku. Zatim ga je prevrnula naime, plutao je s licem u vodi tako da se i njegov nos nađe u prostoru gde je bilo vazduha, ali je izgledalo da nema nikakve koristi od toga. Nije čula da se čovek zagrcnuo; nije bilo nikakvog znaka da on uopšte diše. Luiz ga je vukla po vodi. Bilo joj je teško da to čini: čovek je bio prilično krupan, a uz to i potpuno obučen, pa je njegova odeća bila natopljena vodom i otežala od nje. Luiz nije imala vremena da obrati pažnju na njegov izgled, ali je uspela da primeti da čovek nije nosio

15 radni kombinezon niti zaštitne čizme. On nije nikako mogao da bude neki od radnika u rudniku nikla, a niti je bio, znala je to, mada je uspela da baci samo jedan pogled na njegovo lice bio je belac, sa plavom bradom neko od zaposlenih u NOS. Pol je čučao na platformi iznad nje. Luiz je videla njegovu glavu koju je gurnuo u vodu; posmatrao je kako mu se Luiz i čovek približavaju. U nekoj drugoj situaciji, Luiz bi prvo izvukla povređenu osobu iz vode pre nego što bi i sama izašla, ali otvor na podu platforme bio je dovoljan za samo jedno od njih, a bilo je potrebno da ona i Pol zajedno izvuku tog krupnog čoveka. Luiz je pustila čovekovu ruku i proturila glavi kroz otvor, pošto se Pol malo odmakao od njega. Najpre je samo udisala vazduh; bila je iscrpljena od vučenja povređenog čoveka. Zatim je stavila dlanove na mokru platformu i počela da podiže telo i izvlači se. Pol je ponovo čučnuo i pomogao joj da se popne na platformu, a zatim su se oboje okrenuli ka čoveku. On je već bio počeo ponovo da pluta i da se udaljava od njih, ali je Luiz uspela da ga zgrabi za ruku i vrati do otvora. Zatim su ga ona i Pol s mukom vukli kroz otvor, uspevši da ga napokon izvuku na platformu. Čovek je i dalje krvario; sada je bilo jasno da je povredio glavu. Pol je odmah kleknuo pored čoveka i počeo da mu daje veštačko disanje, i obraz mu postajao sve blistaviji od krvi svaki put kada bi se okrenuo da proveri da li se čovekove široke grudi podižu. U međuvremenu, Luiz je uhvatila čoveka za zglob desne ruke i pokušavala da mu napipa puls. Nije ga bilo. Ne, ne, trenutak! Tu je! Napipala je puls. Pol je nastavljao da diše u čovekova usta, iznova i iznova, i konačno je čovek počeo da se sam bori za vazduh. Zatim je počeo da izbacuje iz sebe vodu i da povraća. Pol mu je okrenuo glavu na stranu, i tečnost koju je čovek izbacivao pomešala se sa krvlju na podu platforme. Međutim, činilo se da je on i dalje u nesvesti. Luiz, potpuno mokra i gotovo naga i osećajući da joj je hladno od ledene vode, postala je svesna položaja u kojem se nalazi. S mukom se uvukla u svoj kombinezon i povukla rajsferšlus na njemu Pol ju je posmatrao, znala je to, iako se pravio da je ne gleda.

16 Proći će još neko vreme pre nego što doktor Montego stigne, pomislila je. NOS se nije nalazio samo na dva kilometra dubine, već i kilometar i dve stotine pedeset metara računajući po ravnoj liniji u odnosu na najbliži lift u oknu broj devet. Čak i da se kabina lifta nalazila na površini a nije bilo nikakve garancije da je tako i bilo ipak bi Montegu bilo potrebno dobrih dvadesetak minuta da stigne do njih. Luiz je pomislila da bi trebalo da skine mokru odeću sa povređenog čoveka. Posegnula je rukom ka prednjem delu njegove košulje boje uglja, ali Nije bilo dugmadi. Nije bilo ni rajsferšlusa. Nije joj izgledalo da se radi o puloveru, mada nije bilo kragne i Ah, evo ih! Skrivene kopče pružale su se duž gornjeg dela njegovih širokih ramena. Luiz je pokušala da ih otkopča, ali nisu se pomerale. Pogledala je njegove pantalone. Izgledalo joj je da su maslinasto zelene, mada bi sigurno bile mnogo svetlije da su suve. Ali, na njima nije bilo pojasa; umesto njega, niz vezica se pružao duž struka. Iznenada, Luiz je palo na pamet da je čovek, možda, ozbiljno povređen. Komora za detekciju nalazila se na dubini od trideset metara: ko zna koliko duboko je stigao ili koliko brzo je posle izbio na površinu. Pritisak vazduha na ovoliko velikoj dubini ispod površine zemlje bio je 130 procenata veći od normalnog. U tom trenutku, Luiz nije mogla da zaključi kako bi to moglo da utiče na nekoga, ali je, u svakom slučaju, značilo da čovek sada prima veću koncentraciju kiseonika, a to je, sasvim sigurno, dobro, pomislila je. Nije ništa više moglo da se učini; mogli su samo da čekaju. Povređeni čovek je disao i puls mu je postajao sve jači. Luiz je, konačno, imala priliku da mu pažljivije pogleda lice. Bilo je široko, ali ne i pljosnato; jagodice su mu bile oštre. Nos mu je bio džinovski, gotovo veličine pesnice. Njegova donja vilica bila je prekrivena gustom plavom bradom, a ravna plava kosa pokrivala mu je čelo. Njegove crte lica donekle su podsećale na istočno-evropske, ali mu je boja kože bila više nalik onoj Skandinavaca, a ne maslinasta. Njegove široko razmaknute oči bile su sklopljene. Odakle je mogao da dođe? pitao je Pol, koji je sada sedeo prekrštenih nogu na podu platforme pored povređenog čoveka. Trebalo bi da ne postoji način da iko siđe ovamo dole, a ipak

17 Luiz je klimnula glavom. A čak i da je mogao da siđe, kako je uspeo da uđe u zapečaćenu komoru za detekciju? Ona zastade, i skloni kosu s očiju shvativši u tom trenutku da je izgubila mrežicu za kosu dok je plivala u rezervoaru. Znaš, teška voda je uništena. Ako on i preživi ovu akrobaciju, biće sigurno podignuta optužnica protiv njega zbog toga. Luiz je odmahivala glavom. Ko bi, uopšte, mogao da bude ovaj čovek, pitala se. Možda neki fanatični kanadski Indijanac koji smatra da rudnik skrnavi njihovu svetu zemlju. Međutim, čovekova kosa je bila plava, što je prava retkost među Indijancima. Nije bio ni neki mladi obesni šaljivdžija koji je preterao u svojoj šali; činilo se da čovek ima oko trideset pet godina. Bilo je moguće da je terorista ili protivnik nuklearne energije. Međutim, iako im je Kanadska kompanija za atomsku energiju obezbedila tešku vodu, na ovom mestu nisu obavljana nikakva nuklearna istraživanja. Ma ko da je, razmišljala je Luiz, ako bude umro od povreda koje je zadobio, sigurno će biti glavni kandidat za dobijanje Darvinove nagrade; ovo je bio klasičan primer za to: osoba koja je uradila nešto toliko nezamislivo glupo da ju je to koštalo života.

18 Poglavlje 2 Luiz Benoa je začula kako se otvaraju vrata; neko je dolazio na platformu koja se pružala iznad komore za detekciju. Ovamo! povikala je, dozivajući doktora Montega. Ovde smo! Ruben Montego, Kanađanin porekom sa Jamajke, u svojim kasnim tridesetim, požurio je ka njima. On je brijao svoju glavu što znači da je bio jedina osoba koja je smela da uđe u NOS bez mrežice za kosu ali, ipak je, kao i svi ostali, morao da nosi zaštitni šlem. Lekar je čučnuo, okrenuo levu ruku povređenog čoveka ka sebi i Šta je, do đavola, ovo? rekao je Ruben svojim glasom sa jakim naglaskom. Luiz je videla da je nešto ugrađeno pod kožu povređenog čoveka, na donjem delu ruke iznad zgloba blještavi pravougaoni ekran dugačak oko osam centimetara, a širok dva. Na ekranu se mogao videti niz simbola, od kojih se onaj koji se nalazio prvi s leve strane menjao jedanput u sekundi. Šest malih kuglica, svaka različite boje, bilo je postavljeno u nizu ispod ekrana, a nešto nalik sočivu nalazilo se na gornjem delu neobične sprave. Nekakav moderan sat? rekla je Luiz. Ruben je očigledno odlučio da u tom trenutku više ne obraća pažnju na tu misteriju; spustio je svoj kažiprst i srednji prst na čovekovu arteriju. Puls mu je dobar, rekao je. Zatim je blago pljusnuo čoveka najpre po jednom obrazu, a zatim i po drugom, pokušavajući da ga povrati iz nesvesti. Hajde, rekao je bodreći ga. Hajde. Probudite se. Konačno je čovek počeo da se meškolji. Silovito se zakašljao i na usta izbacio još vode. Zatim je s mukom otvorio oči. Bile su neverovatne zlatno-smeđe boje kakvu Luiz nije nikada videla. Činilo se da mu je bilo potrebno sekund, dva da fokusira pogled, a zatim je širom otvorio oči. Delovao je zapanjeno kada je ugledao Rubena. Okrenuo je glavu i video Luiz i Pola, i na licu mu je i dalje ostao isti izraz šokiranosti. Malo se pomerio, kao da pokušava da pobegne od njih. Ko ste vi? pitala je Luiz. Čovek ju je gledao bezizražajno.

19 Ko ste vi? ponovo je upitala Luiz. Šta ste to pokušali da uradite? Dar? rekao je čovek, s upitnom intonacijom u svom dubokom glasu. Moramo da ga smestimo u bolnicu, rekao je Ruben. Očigledno je dobio gadan udarac u glavu. Moraćemo da ga odvedemo na rentgen. Čovek je pogledom prelazio po metalnoj platformi, kao da ne može da poveruje u ono što vidi. Dar barta dulb tinta? rekao je. Dar hoolb ka tapar? Koji je to jezik? pitao je Pol Luizu. Luiz je slegla ramenima. Možda odžibva? rekla je. U blizini rudnika nalazio se rezervat Indijanaca iz plemena Odžibva. Nije, rekao je Ruben, odmahujući glavom. Monta has palap ko, rekao je čovek. Ne razumemo vas, rekla je Luiz nepoznatom čoveku. Da li govorite engleski? Ništa. Parlez-vous francais? Ponovo ništa. Pol je rekao: Nihongo ga dekimasu ka? Luiz je pretpostavila da to znači: Da li govorite japanski? Čovek ih je ponovo sve redom pogledao, i dalje razrogačenih očiju, ali nije ništa odgovorio. Ruben se uspravio, a zatim pružio ruku ka čoveku. On je jedan trenutak zurio u nju, a onda je pružio svoju, koja je bila ogromna, s prstima veličine kobasice i izuzetno dugim palcem. Dozvolio je Rubenu da ga povuče i uspravio se. Ruben je onda prebacio jednu ruku preko njegovih širokih pleća, pomažući mu da stoji. Čovek je bio teži od Rubena barem tridesetak kilograma, i to sve čistih mišića. Pol je prišao čoveku s druge strane i takođe ga obgrlio jednom rukom, podupirući ga. Luiz je krenula ispred njih trojice i otvorila vrata kontrolne sobe, koja su se automatski zatvorila kada je Ruben ušao. Kada su se našli u kontrolnoj sobi, Luiz je obula svoje zaštitne čizme i stavila šlem na glavu, a i Pol je učinio isto. Šlemovi su imali ugrađene svetiljke i štitnike za uši koje su po potrebi mogli da se spuste. Stavili su i zaštitne naočare. Ruben je i dalje imao na glavi svoj šlem. Pol je pronašao još jedan na vrhu metalnog stalka i pružio ga povređenom čoveku, ali pre nego što ga je ovaj uzeo, lekar je

20 odmahnuo rukom. Ne želim da mu išta pritiska lobanju pre nego što uradimo rentgenske snimke, rekao je. Dobro, hajde onda da ga izvedemo na površinu. Kada sam krenuo ovamo, pozvao sam kola hitne pomoći. Njih četvoro je izašlo iz kontrolne sobe, prošlo hodnikom i stiglo do prilaznog dela postrojenja. U NOS su stalno održavani uslovi čiste sobe ali to sada više nije važno, pomislila je tužno Luiz. Prošli su pored vakuumske komore u kojoj se nalazilo nešto nalik tušu koji je usisavao prašinu i prljavštinu sa svih koji su ulazili u NOS. Zatim su prošli pored niza pravih tuševa; svako je morao da se istušira pre nego što uđe u NOS, ali to nije bilo neophodno kada se izlazi napolje. Tu se nalazio pribor za prvu pomoć i Luiz je videla kako je Ruben nakratko bacio pogled na ormarić sa natpisom nosila. Međutim, povređeni čovek je hodao prilično dobro, tako da im je lekar dao znak rukom da nastave ka jamskom tunelu. Upalili su svetiljke na svojim zaštitnim šlemovima i počeli da se s mukom spuštaju niz 1250 metara dug i mračan prašnjavi tunel. Grubo isklesani zidovi od stena bili su poduprti čeličnim šipkama i prekriveni žičanom mrežom; naime, na ovoliko velikoj dubini, s težinom slojeva stena debljine dva kilometra koja ih pritiska, zidovi uklesanog tunela bi pukli da nisu bili ojačani. Dok su išli tunelom, povremeno nailazeći na delove prekrivene blatom, povređeni čovek je počinjao da hoda sve manje se oslanjajući na njih; bilo je očigledno da je počeo da se oporavlja od muka koje je pretrpeo. Pol i doktor Montego vodili su živu raspravu oko toga kako je čovek mogao da uđe u zapečaćenu komoru. Što se tiče Luiz, ona je bila zaokupljena razmišljanjem o uništenom neutrinskom detektoru i time šta će to značiti za dalje dobijanje sredstava za istraživanje. Čitavim putem jako strujanje vazduha ih je udaralo u lica; naime, ogromni ventilatori neprestano su unutra ubacivali vazduh sa površine. Konačno su stigli do lifta. Ruben je naredio da ih kabina čeka ovde, na dubini od 6800 stopa u rudniku su sve mere bile izražene u stopama, bez obzira što je Kanada prihvatila metrički sistem. Lift je bio tu i čekao ih, nesumnjivo na veliku žalost rudara koji su želeli bilo da se spuste u rudnik bilo da izađu iz njega.

21 Ušli su u kabinu lifta nalik kavezu i Ruben je nekoliko puta pritisnuo signalno dugme kojim je dao znak operateru na površini da pokrene lift. U kabini nije bilo osvetljenja i Ruben, Luiz i Pol su ugasili svetiljke na svojim šlemovima da ne bi jedno drugog zaslepljivali. Jedina svetlost je bila ona koja je dopirala kroz prednji deo lifta iz tunela pored kojih su prolazili i koji su se nalazili na rastojanju od po dve stotine stopa. Pri toj neobičnoj svetlosti nalik stroboskopskoj, Luiz je uspevala da baca pogled na oštre crte lica nepoznatog čoveka i njegove duboko usađene oči. Dok su se peli sve više i više, Luiz je nekoliko puta osetila kako joj je zapucketalo u ušima. Uskoro su prošli pored nivoa koji se nalazio na 4600 stopa i koji je bio Luizin omiljeni; naime, kompanija Inko je tu gajila drveće koje je trebalo da bude upotrebljeno za projekat ponovnog pošumljavanja okoline Sadberija. Tu je stalno vladala temperatura od 20 stepeni, a zahvaljujući dodatnom veštačkom osvetljenju, sve je izgledalo kao neka čudesna staklena bašta. Luiz su padale na pamet različite lude zamisli nalik onima iz Dosijea X-o tome kako je nepoznati čovek mogao da uđe u sferu do koje su vodila čvrsto zabravljena vrata. Ali, zadržala je ova razmišljanja za sebe; ako su Pol i Ruben imali slične uzlete mašte i njima je bilo previše neprijatno da ih naglas izgovore. Na kraju je rekla sebi da, ipak, sigurno mora da postoji neko racionalno objašnjenje. Lift je nastavljao sa svojim dugim usponom, i činilo se da je čovek povratio kontrolu nad sobom. Njegova neobična odeća bila je još uvek mokra, ali se zahvaljujući strujanju vazduha koji su ventilatori neprestano ubacivali unutra bila već prilično osušila. U jednom trenutku je pokušao da iscedi svoju košulju i nekoliko kapi vode je palo na žuto obojeni metalni pod lifta. Zatim je svojom krupnom šakom začešljao kosu i tada je Luiz na svoje veliko iznenađenje ugledala njegovo čelo i onda je glasno uzdahnula iako ovaj zvuk nije mogao da se čuje od neprestane buke koju je pravio lift kada je ugledala po jedan izbočeni luk iznad svakog oka, nalik znaku za restorane Mek Donalds. Konačno se lift s treskom zaustavio. Pol, Luiz, doktor Montego i nepoznati čovek su izašli i prošli pored male grupe uznemirenih i ljutitih rudara koji su čekali da se spuste u rudnik. Njih četvoro su

22 prešli rampu i ušli u veliku prostoriju u kojoj su radnici svakog dana skidali svoju odeću i presvlačili se u radnu. Dva bolničara hitne pomoći su ih tu čekala. Ja sam Ruben Montego, rekao je Ruben. Ja sam lekar u rudniku. Ovaj čovek se gotovo udavio i dobio je udarac u glavu. Dva bolničara i lekar su nastavili da razgovaraju o stanju povređenog čoveka dok su ga žurno izvodili iz zgrade napolje u vreli letnji dan. Pol i Luiz su išli za njima i videli su kako lekar, povređeni čovek i bolničari ulaze u ambulantna kola i žurno kreću šljunkom prekrivenim putem. A šta sada? pitao je Pol. Luiz se namrštila. Moram da pozovem dr Mah, rekla je. Boni Džin Mah je bila direktor projekta NOS. Njena kancelarija se nalazila na univerzitetu Karlton u Otavi, udaljenoj gotovo 500 kilometara od rudnika. Retko je dolazila u samu observatoriju; svakodnevni poslovi bili su prepušteni postdiplomcima i studentima kao što su bili Luiz i Pol. Šta ćeš da joj kažeš? upitao je Pol. Luiz je pogledala u ambulantna kola koja su se udaljavala i u kojima se nalazio čovek kojem tu nije bilo mesto. Je ne sais pas, rekla je, polako odmahujući glavom.

23 Poglavlje 3 A sve je počelo mnogo bezbrižnije. Prijatan dan, rekao je nežno Ponter Bodit, posmatrajući, s glavom naslonjenom na ruku, Adikora Hulda koji je stajao pokraj bazenčića za kupanje. Zdravo, pospanko, uzvratio mu je Adikor, okrenuvši se i naslonivši se svojim mišićavim leđima na stub za češanje. Pomerao se levodesno. Prijatan dan i tebi. Ponter se nasmešio Adikoru. Voleo je da posmatra kako se pomera; dopadalo mu se da gleda kako mu se mišići na grudima stežu. Ponter nije znao kako bi uspeo da preživi gubitak Klast, svog ženskog partnera, bez Adikorove podrške mada se i sada dešavalo da se ponekad oseća veoma usamljeno. U vreme Kada dvoje postaje jedno poslednja takva prilika beše se upravo završila Adikor bi odlazio da bude sa svojim ženskim partnerom i njihovim detetom. Ponterove kćeri su sve više odrastale i on jedva da ih je i video ovog puta. Naravno, bilo je mnogo starijih žena čiji su muževi umrli. Ali, takve žene, koje su imale mnogo iskustva i bile veoma mudre žene koje su imale dovoljno godina da mogu da glasaju! nisu želele da imaju ništa sa nekim ko je toliko mlad kao što je to bio Ponter, koji je tek 447 puta video Mesec. Pa, ipak, iako one nisu imale mnogo vremena za njega, Ponter je uživao u susretu sa svojim kćerkama, mada Sve je zavisilo od toga kako svetlost pada. Ponekad, kada bi joj se sunce našlo iza leđa, Džasmel je bila slika i prilika svoje majke. Tada bi Ponter ostao bez daha; Klast mu je nedostajala više nego što je to mogao rečima da izrazi. Na drugoj strani sobe, Adikor je punio bazen vodom. Bio je sagnut, zaokupljen mlaznicom, leđima okrenut Ponteru. Ponter je spustio glavu na jastuk u obliku diska i posmatrao ga. Neki ljudi su opomenuli Pontera da ne bi trebalo da živi sa Adikorom, a sigurno su Ponter je bio uveren u to i neki od Adikorovih prijatelja izrazili sličnu vrstu zabrinutosti. To nije imalo nikakve veze sa onim što se dogodilo na Akademiji; jednostavno se radilo o tome da su ljudi smatrali da bi to što rade i žive zajedno

24 moglo da predstavlja nezgodnu kombinaciju. Međutim, iako je Saldak bio veliki grad (imao je više od dvadeset pet hiljada stanovnika podeljenih na Obod i Centar), ipak je bilo samo šestoro fizičara, a od tog broja, tri su bile žene. I Ponter i Adikor uživali su u tome da razgovaraju o svom poslu i da razmatraju nove teorije i obojica su znala da cene to što pored sebe imaju nekoga ko može da razume ono o čemu govore. Osim toga, njih dvojica su predstavljala dobar spoj i u drugim stvarima. Adikor je voleo rano jutro; u novi dan bi uvek orno jurnuo i uživao je u tome da priprema kupku. Ponter je postajao sve življi kako bi dan odmicao; on je uvek spremao večernji obrok. Voda je i dalje tekla iz mlaznice; Ponter je voleo da sluša taj zvuk, taj hrapavi šum koji se čuo u pozadini. Zadovoljno je uzdahnuo i sišao s kreveta, osetivši kako mu mahovina koja je rasla po podu golica stopala. Zatim je prišao prozoru i, uhvativši ručice na tankoj metalnoj ploči, povukao kapak učvršćen magnetima za prozorski okvir. Onda je podigao ruku iznad glave i namestio kapak u njegov položaj za dan, zakačivši ga za metalnu ploču postavljenu na tavanici. Kroz grane drveća videlo se Sunce kako se uzdiže na nebu. Svetlost zaslepi Pontera i on saže glavu, približivši vilicu grudima, tako da mu dvostruki istureni luk iznad obrva zaštiti oči. Napolju je jedan jelen pio vodu iz potoka udaljenog tri stotine koraka. Ponter je ponekad odlazio u lov, ali nikada nije lovio u stambenim delovima grada; ovaj jelen je znao da nema od čega da strahuje bar ne ovde, i ne od ljudskih bića. U daljini je Ponter mogao da vidi svetlucanje solarnih ploča postavljenih na zemljištu pored susedne kuće. Ponter glasno reče: Hak, obraćajući se svom Pratiocu, ugrađenom implantu, imenom koje mu je sam dao, kakva je vremenska prognoza? Biće prilično prijatno, odgovorio je Pratilac. Najviša temperatura biće 16 stepeni, a najniža, večeras, 9. Pratilac je govorio ženskim glasom. Ponter ga je nedavno sada je shvatao koliko je to bilo glupo reprogramirao tako da je Pratilac mogao da iskoristi snimak Klastinog glasa, uzet iz njene arhive alibija, kao osnovu za svoj novi glas. Ponter je verovao da će se osećati manje usamljeno ako bude

25 mogao da čuje njen glas, ali, umesto toga, osetio bi kako mu se srce steže svaki put kada bi implant progovorio. Nema šanse da će pasti kiša, nastavio je Pratilac. Vetar duva brzinom od osamnaest hiljada koraka po desetini-dana. Ponter je klimnuo glavom; implantovi skeneri mogli su da lako registruju ovaj pokret. Kupatilo je spremno, začuo je Adikorov glas iza sebe. Ponter se okrenuo i video kako Adikor lagano ulazi u bazen kružnog oblika napravljen u udubljenju na podu. Pokrenu je mešalicu i voda je počela da vri svuda oko njega i onda je Ponter nag, kao što je to bio i Adikor krenuo ka bazenu i skliznuo unutra. Adikor je voleo topliju vodu nego Ponter; na kraju su se dogovorili da temperatura vode bude 37 stepeni ista kao što je temperatura tela. Ponter je, koristeći golbas četku i svoje dlanove oprao delove Adikorovog tela koje on ili nije mogao sam da dohvati ili je više voleo da to učini Ponter. Zatim je Adikor pomogao Ponteru da se opere. Bilo je mnogo vlage u vazduhu; Ponter je duboko udahnuo, puštajući vlažan vazduh da mu ispuni sinusne šupljine. Pabo, Ponterov veliki pas smeđo-crvenkaste dlake uđe u sobu. Ona nije volela da se kvasi, pa se zaustavila na nekoliko koraka od bazena. Ali, bilo je jasno da želi da dobije hranu. Ponter je uputio Adikoru pogled koji je značio: Šta se tu može? i izvukao se iz bazena, dok je sa njega kapala voda po prostirci od mahovine. U redu, devojčice, rekao je. Sačekaj samo da se obučem. Zadovoljna što je on shvatio šta ona želi, Pabo je izašla iz sobe. Ponter se udaljio od bazena za kupanje i uzeo gajtan za brisanje. Uhvativši ga za obe ručke, trljao se njime vukući ga s jedne na drugu stranu leđa, a zatim ga je držao za jednu ručku dok je brisao ruke i noge. Ponter se, zatim, pogledao u četvrtastom ogledalu koje je bilo okačeno iznad bazenčića za pranje i koristeći svoje raširene prste, proverio je da li mu je kosa nameštena tako da je podeljena tačno na sredini. Hrpa čiste odeće stajala je u jednom uglu sobe. Ponter je otišao do nje i počeo da razmatra šta da izabere. U normalnim okolnostima nije mnogo vodio računa o tome šta oblači, ali ako on i Adikor danas budu imali uspeha, jedan od Egzibicionista bi mogao da dođe da ih

26 vidi. Ponter je, napokon, izabrao košulju boje uglja, navukao je na sebe i zakopčao kopče na ramenima, zatvarajući tako široke otvore na gornjem delu rukava. Dobro je učinio što je izabrao ovu košulju, pomislio je. Naime, dobio ju je na poklon od Klast. Izabrao je i pantalone i obukao ih, uguravši svako stopalo u vrećasti deo koji se nalazio na kraju svake nogavice. Zatim je zategao kožni kaiš na članku i pritegao vezice na stopalima, tako da mu bude udobno. Adikor je upravo izlazio iz bazena za kupanje. Ponter je bacio pogled na njega, a zatim pogledao displej-ploču na svom Pratiocu. Zaista moraju da krenu; uskoro će stići lebdeći-autobus. Ponter je krenuo u glavnu sobu. Pabo istog trena potrča ka njemu. Ponter se sagao i počeo da je češe po glavi. Ne brini, devojčice, rekao je, nisam zaboravio na tebe. Otvorio je vakuumsku kutiju i iz nje izvadio veliku, punu mesa, kost bizona koja im je preostala od sinoćnje večere. Spustio ju je na pod prekrivač od mahovine ovde je bio pokriven staklenom pločom tako da može da se lakše očisti i Pabo je počela da glođe kost. Adikor se pridružio Ponteru u kuhinji i počeo da sprema doručak. Izvadio je dva komada losovog mesa iz vakuumske kutije i stavio ih u lasersku pećnicu, koja se odmah ispunila parom koja je davala ponovo vlažnost mesu. Ponter je počeo da gleda kroz staklo na pećnici, posmatrajući kako se zraci boje rubina ukrštaju i stvaraju složene šare, dok se svaki delić odreska savršeno peče. Adikor je napunio jednu zdelu borovim šišarkama i izvadio vrč sa razblaženim sirupom od javora, a zatim je doneo i upravo pripremljene odreske. Ponter je uključio voajera, četvrtastu ploču učvršćenu na zidu koja je istog časa oživela. Ekran je bio podeljen na četiri manja kvadrata; na jednom se mogao videti program koji je emitovao Haustov poboljšani Pratilac, na drugom onaj koji je emitovao Talok; u donjem levom uglu mogli su se pratiti prizori iz Gaultovog života, a u donjem desnom oni iz Lulazminog. Adikor je bio, Ponter je to znao, Haustov obožavalac, pa stoga on naredi voajeru da raširi tu sliku preko celog ekrana. Ponter je morao da prizna da kod Hausta uvek ima nečeg zanimljivog tog jutra se uputio u predgrađe Saldaka gde je petoro ljudi bilo zatrpano kada su se na njih obrušile stene. Ipak, ako neki Egzibicionista bude uspeo da stigne do ulaza u rudnik tog dana,

27 Ponter se nadao da će to biti Lulazma; smatrao je da ona obično postavlja najzanimljivija pitanja. Ponter i Adikor su seli i na ruke navukli rukavice za jelo. Adikor je izvadio nešto borovih šišarki iz zdele i njima posuo svoj odrezak, a zatim ih dlanom u rukavici ugurao u meso. Ponter se nasmešio; to je bila jedna od onih njemu dragih Adikorovih osobenosti nije poznavao nikog drugog ko je to činio. Ponter je uzeo svoj odrezak, koji je još pomalo cvrčao, a zatim je odgrizao veliki komad. Meso je imalo oštar ukus kakav ima samo meso koje nije bilo zaleđeno. Pitao se kako su ljudi uopšte mogli da žive pre nego što je izmišljena vakuumska kutija. Nešto kasnije, Ponter je video kako se lebdeći autobus spušta pred kućom. Rekao je voajeru da se isključi, a zatim su odložili rukavice za jelo u sonični čistač. Ponter je pomilovao Pabo po glavi i on i Adikor su izašli, ostavivši vrata kuće otvorenim tako da Pabo može da ulazi i izlazi kako joj je volja. Ušli su u lebdeći autobus, pozdravili se sa nekolicinom putnika koji su već bili unutra i krenuli na posao kao da je to dan kao i svaki drugi.

28 Poglavlje 4 Ponter Bodit je odrastao u ovom delu sveta i celog svog života je znao za postojanje rudnika nikla. Pa, ipak, nikada nije upoznao nekoga ko je sišao u njegove dubine; u rudniku su radili isključivo roboti. Međutim, kada su lekari otkrili da Klast boluje od leukemije, Ponter i ona počeli su da se susreću sa drugim ljudima koji su, kao i ona, imali neku vrstu raka zbog uzajamne podrške, druženja i razmene informacija. Sastajali su se u kobalant rudnika, koja je, naravno, uveče bila prazna. Ponter je očekivao da će i drugi koji su pogođeni istom bolešću dolaziti da bi posetili rudnik. Naime, time što bi sišli duboko pod zemlju, sigurno bi bili izloženi neprirodno velikoj dozi radijacije. Međutim, niko od onih koji su silazili dole u rudnik nije pripadao njihovoj grupi. Ponter je počeo da se raspituje i otkrio je da se radi o jednom izuzetno neobičnom rudniku nikla: nivo radijacije u drevnim granitnim stenama bio je izuzetno nizak. Zbog toga mu je jedna zamisao pala na pamet. On je bio fizičar i zajedno sa Adikorom Huldom radio je na stvaranju kvantnog kompjutera. Međutim, kvantni registri bili su izuzetno osetljivi na sva spoljašnja ometanja, a najveći problem predstavljali su im kosmički zraci koji su izazivali dekoherenciju. Ponter je pomislio da im se rešenje problema nalazi tu, gotovo pod nogama. Sa stenama na hiljadu dužina ruke iznad, kosmički zraci više im neće predstavljati problem. Na toj dubini ništa ni toliko malo kao što su neutrini neće moći da se probije i oni neće imati nikakvog uticaja na eksperiment. Ponter i Adikor želeli su da pokušaju. Delag Boust bio je Glavni upravnik Saldaka; ovaj položaj bio mu je silom nametnut od strane Saveta sedokosih. Naravno, uvek je tako sa Upravnicima: niko ko bi sam odabrao da to predstavlja njegov doprinos društvu ne bi bio podoban da to stvarno i bude. Ponter je izneo svoj predlog Boustu. Tražio je od njega da mu dozvoli da izgradi postrojenje za kvantne kompjutere duboko u rudniku. Boust je ubedio Savet sedokosih da se složi sa ovom idejom. Ni jedno tehnološki razvijeno društvo ne bi moglo da opstane bez korišćenja metala, ali ovaj rudnik nije uvek bio dobar za

29 očuvanje životne sredine. Svaka prilika da se učini nešto pozitivno dočekana je sa dobrodošlicom. Tako je sagarađeno postrojenje za kvantne kompjutere. Ponter i Adikor su i dalje imali problem sa jednim neočekivanim izvorom dekoherencije električnim pražnjenjima koja je izazivao pritisak u stenama koje su se nalazile na toliko velikoj dubini. Međutim, Adikor je verovao da je uspeo da reši ovaj problem i trebalo je da tog dana ponovo pokušaju, faktorišući broj koji je bio veći od svih sa kojim su već pokušavali. Lebdeći autobus dovezao je Pontera i Adikora do ulaza u rudnik. Bio je divan letnji dan, s nebom svetlo plave boje, baš onakav kakav je Ponterov Pratilac rekao da će biti. Ponter je mogao da oseti miris polena u vazduhu i da čuje žalostive krike ptice gnjurac na jezeru. U ostavi je odabrao jedan štitnik za glavu i pričvrstio ga na ramena, tako da dva po dijagonali ukrštena držača pridržavaju ravnu ploču tako da ona stoji kao neka vrsta ispusta nad njegovom glavom. I Adikor je stavio svoj štitnik. Lift na ulazu u rudnik bio je cilindričnog oblika. Dva fizičara ušla su u njega i Ponter je nogom pritisnuo dugme za pokretanje. Lift je započeo svoje dugo spuštanje. Ponter i Adikor su izašli iz lifta i krenuli dugim hodnikom ka svojoj kvantno-kompjuterskoj laboratoriji. Ona je, naravno, bila sagrađena u delu rudnika u kojem nije bilo dragocenog metala. Išli su ćuteći, u opuštenoj i prijatnoj tišini kakva vlada između dva čoveka koji se poznaju izuzetno dugo. Najzad su stigli do laboratorije. Činile su je četiri prostorije. Prva je bila majušna odaja u kojoj su jeli; naime, nije imalo nikakvog smisla da se voze liftom celim dugim putem natrag do površine zemlje samo radi obroka. Druga prostorija je bila toalet; dole nije bilo vodovoda, pa su sve otpadne materije morale da se svakog dana iznose napolje. Treća prostorija bila je kontrolna soba u kojoj su se nalazile gomile instrumenata i radni stolovi. Poslednja prostorija bila je jedina velika i bila je to ogromna kompjuterska komora, koja je bila veća od kuće u kojoj su Ponter i Adikor živeli. Uobičajeni cilj kada se prave kompjuteri je da oni budu što manji; na taj način su vremenska iskrivljenja koja je izazivala brzina svetlosti svođena na najmanju moguću meru. Međutim, Ponterova i

30 Adikorova kvantno-kompjuterska mreža bila je zasnovana na korišćenju kvantno isprepletanih protona kao registara i morao je da postoji način da se uoči razlika između reakcija koje se javljaju simultano zbog ove njihove isprepletanosti i onih koje se javljaju kao rezultat normalne komunikacije brzinom svetlosti između dva protona. Najjednostavniji način da se to učini bio je da se stvori izvesna udaljenost između registara tako da vreme koje je potrebno svetlosti da pređe razmak između dva registra bude moguće lako izmeriti. Stoga su protoni držani unutar magnetno nepropustljivih stubova poredanih na određenom razmaku po celoj komori. Ponter i Adikor su skinuli svoje štitnike za glavu i ušli u kontrolnu sobu. Adikor je bio praktičar: on je bio taj koji je pronalazio načine da primeni u oblasti softvera i hardvera Ponterove ideje. Seo je za konzolu i počeo da prolazi kroz rutinski postupak neophodan za pokretanje kvantno-kompjuterske mreže. Koliko još pre nego što budemo spremni? pitao je Ponter. Još pola-desetine, odgovorio je Adikor. I dalje imam problem sa stabilizacijom registra 69. Da li misliš da će uspeti? pitao je Ponter. Ja?, reče Adikor. Sigurno. Nasmešio se. Naravno, isto to sam rekao i juče i prekjuče i pre tri dana. Večiti optimista, odvratio je Ponter. Ej, rekao je Adikor, kada se stigne ovoliko daleko, nema gde dalje da se ide sem gore. Ponter se nasmejao, a onda je prošao kroz lučni prolaz i ušao u prostoriju gde su jeli da bi uzeo tubu s vodom. Nadao se da će današnji eksperiment uspeti. Trebalo je da uskoro bude održano Savetovanje sedokosih i on i Adikor će morati da ponovo objasne kako svojim radom doprinose društvu. Naučnici su obično dobijali odobrenje za ono što predlože naime, svako je mogao da jasno vidi koliko se zahvaljujući nauci poboljšao život svih ali, ipak, uvek je predstavljalo veće zadovoljstvo ako možeš da podneseš izveštaj o pozitivnim rezultatima koje si postigao. Ponter je zubima skinuo plastični poklopac sa tube s vodom i progutao je nekoliko gutljaja hladne tečnosti. Zatim se vratio u kontrolnu sobu, seo za sto i počeo da čita sa lepeze svetlozelenih listova od tanke plastike, pregledajući zabeleške koje je načinio

31 prilikom njihovog poslednjeg pokušaja, povremeno ispijajući po koji gutljaj vode. Bio je leđima okrenut Adikoru koji je bio zaokupljen kontrolama na suprotnom kraju male prostorije. Glavni zid prostorije bio je uglavnom od stakla i kroz njega je mogla da se vidi velika kompjuterska komora, čija je tavanica bila postavljena više, a pod niže, od onih u ostalim prostorijama. Oni su već bili postigli značajan uspeh sa svojim kvantnim kompjuterom. Prošlih deset-meseci uzeli su kao faktor broj koji je zahtevao atoma vodonika kao registar a to je količina koja je mnogo veća od svog vodonika.u svim zvezdama u celoj galaksiji i ima kapacitet veći nego što je kapacitet cele kompjuterske komore, čak i kada bi cela bila ispunjena vodonikom. jedini način da uspeju ako žele da postignu istinske efekte kvantnog kompjutera, bio je da njihov ograničeni broj fizički postojećih registara postoji simultano u višestrukim stanjima postavljenim jedno na drugo. Na neki način, ovaj predstojeći eksperiment predstavljao je puko povećanje: bio je to pokušaj da se faktoriše još veći broj. Međutim, broj koji je bio u pitanju bio je jedan od neizmerno velikih brojeva koji bi po Digandalovoj teoremi trebalo da bude primaran broj. Nijedan obični kompjuter to nije mogao da testira, ali njihov kvantni kompjuter trebalo bi da bude sposoban da to učini. Ponter je proverio još nekoliko stranica beleški, a onda otišao do druge kontrolne konzole i izvukao nekoliko operativnih dugmadi, podešavajući delove sistema za snimanje. Želeo je da bude siguran da će svaki delić eksperimenta biti zabeležen, tako da kasnije ne može da bude nikakve sumnje u dobijene rezultate. Kad bi samo Spremni smo, rekao je Adikor. Ponter je osetio kako je srce počelo da mu ubrzano kuca. Toliko je silno želeo da ovo uspe, koliko zbog sebe, toliko i zbog Adikora. Ponter je imao mnogo sreće na početku svoje karijere i sada je predstavljao cenjeno ime u svetu fizike. Čak i kada bi danas umro, ostao bi upamćen. Adikor nije bio toliko uspešan. Koliko bi bilo divno za njih obojicu ako bi uspeli da dokažu ili pobiju; ma koji rezultat da dobiju, biće značajan Digandalovu teoremu, pomislio je Ponter. Postojale su dve kontrolne konzole kojima je trebalo rukovati, po jedna na svakoj strani male prostorije. Ponter je ostao kod one kod koje je već i bio, koja se nalazila pored lučnog prolaza kroz koji se