НЕДОВРШЕНИ РАЗГОВОР СА ОЦЕМ

Транскрипт

1 1 НЕДОВРШЕНИ РАЗГОВОР СА ОЦЕМ Не ваља идеализовати будућност. Шкодљиво је. То је веома добро познато казивачима непријатних истина. Та мисао Ристе Радогостића, пензионисаног професора историје на филозофском факултету у Београду, када би стао пред велику кућну библиотеку са импозантним бројем књига, недокучиво и магично би струјала радним кабинетом. Некада бројно домаћинство било је ускраћенo једне велике тајне која је владала у радном кабинету Ристе Радогостића. Једини који је полагао право на њу био је Ристин син, Марко Радогостић, будући професор историје на катедри са које је његов отац отишао у пензију. Уласком у Радогостићев кабинет, приближавајући се полицама са књигама, са две полице при врху библиотеке на необјашњив начин су нестајале књиге и на њиховом месту настајао би празан и прашњав простор.како би се посматрач све више приближавао рупи коју су некада испуњавале књиге, мрак био био гушћи и снажан до те мере да увуче посматрачев ум у мрачну празнину у којој, наизглед, није било ничега што би се могло видети, чути и сазнати. Mарко Радогостић се приближио полици са књигама и више него што је требало. Отац је догађај посматрао са безбедне удаљености, устрептао и уплашен да се не догоди неко зло, да нека нечастива историјска сила непознатим речима и мислима не науди њему или Марку. Зачули су се гласови из празне полице. Прво један па други. - Чији су то гласови упитао је Марко Радогостић. - Удаљи се од библиотеке помало успаниченим гласом изговорио је Ристо. Ристо Радогостић је сео у фотељу крај омањег округлог стола у кабинету, да би се, који трен касније, у фотељу пoред њега сместио и Марко. Укоченог тела и нетремичног погледа, Ристо је посматрао празну полицу у којој су требале бити књиге. Нешто, налик лепету голубијих крила, почело је да се беласа па губи у мраку, па опет започе да се беласа. Приметио је то и Марко. - Шта је то? - Хрисовуља. - Шта? - Краљ Стефан Урош Дечански, син краља Милутина, отац цара Душана, подигао је године задужбину манастир Дечане. Том приликом је издао хрисовуљу у циљу утврђивања правног статуса задужбине и регулисања статуса становништва, њихових

2 2 права и обавеза на манастирским поседима. Побројани су поседи који припадају манастиру и мушко становништво на имањима. Све од Белог Дрима до Комова, и од Пећи до реке Валбоне припало је манастиру Дечани. Хрисовуља је написана у канцеларији краљевог двора у Породимљу на Косову. - Немогуће. Она више не постоји. Знаш и сам да је Дечанска хрисовуља оснивачка повеља манастира Дечани. Оригинал је написан у облику свитка и оверена је краљевским печатом, а и сам знаш да се оригинал чувао у Народној библиотеци Србије на Косанчићевом венцу. - Сачуване су три верзије хрисовуље, које се разликују по језику и правопису. Оригинал је, истина, нестао у априлском бомбардовању Београда године. Али... Тела Ристе и Марка Радогостића укочише се у фотељама. Из библиотечке мрклине поново су се зачули гласови. Не волим да се тога сећам. Тако у тај час заповедио сам да те ухвате и свежу и да ужета железна положе на твоје тело и и одведу те у славни град Скопље. А пошто сам већ столовао у том граду послах неке вазљубљене од моје свите да те ослепе. Види, сине мој, шта ти чини непослушност. - Никада ниси сазнао да су ти твоји возљубљени били хуманији од тебе па ме нису у потпуности лишили очињег вида. Седам година сам провео у царској палати као изгнаник и осећао, из дана у дан, како ти долази крај. - У своме царском двору званом Неродимље тешко се разболех изгубивши моћ говора. Изненада ми дође и смрт 29. октобра године. Ниси поверовао у моју смрт. - Нисам одмах. Знајући твоју превртљивост помишљах на превару твоју. Чујеш ли ме? Чујеш ли ме? - Ћале, шта је сад ово? - Ништа необично. Недовршени разговор са оцем. Одувек је тога било и биће и надаље. Ето, ја и дан данас не могу да пригушим кајање што пре четрдесет година нисам успео да довршим разговор са својим оцем. Марко и Ристо Радогостић седели су фотељама наспрам велике кућне библиотеке као да гледају телевизију. Наступио је подужи период када су два најгорња реда на полици била поново испуњена књигама. Тек што су обојица историчара скренули поглед у страну, поново је тихо и неприметно, у два реда на полици са књигама, завладао мистериозни мрак, густ, отпоран и најјачем очињем виду. Само су се чули лепети папирних крила, листање страница обимних и старих књига, непроцењивог богатства. Испрва се зачуо тихи глас, неразумљив и измучен, да би временом постојао јаснији и чујнији.

3 3 Слушајте, возљубљени, присни моји другови и браћо, и узвеличите Господа са мном, којима силу и крепост, изводећи нас оковане мужаством. Видите и дивите се, јер ја, који сам био слеп, ево сад видим. - Без обзира на све, треба рећи да је Милутин Стефану оставио добро организовану државу рече Ристо Радогостић. - Одакле допиру ови гласови? упита Марко Радогостић. - Из прве дечанске хрисовуље. Наступио је подужи период када је мрак на полици са књигама је био постојан и нису се чули никакви гласови. - Кад ће већ једном нестрпљиво је пуцупкивао ногама Марко Радогостић. - Сад ће! Сад ће! устрептало процеди Ристо Радогостић као да ишчекује извођење једанаестерца свог омиљеног фудбалског клуба. Битка код Велбужда значи прекретницу у судбини балканских земаља. Решивши борбу око Македоније у корист Србије, ова битка је ударила темељ српској превласти на Балкану. У току наредних деценија историја балканских земаља стоји у знаку те превласти. - Ћале, ко то говори? - Георгије острогорски Бугарски цар Михаило Шишман је сакупио веома бројну војску од дванаест хиљада људи из своје сопствене земље и још три хиљаде скитских најамника. Четири дана он се задржавао несметано пустошећи и пљачкајући непријатељску земљу, секући дрвеће и уништавајући поља не наишавши на некога ко би му се оружјем супротставио. Али, петог дана, 28. јула године са изласком сунца појавио се и краљ Србије предводећи снажну војску, чије је оружје бљеском заслепљивало очи посматрача. - Ко је ово? - Нићифор Григора. Би велико падање Бугара, и тако одоле српска сила. Војници и силе господина краља Стефана Дечанског гоњаху силе и многе народе цара Михаила, једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи ка превисоком краљу Душану. И сама река Струма се изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава.јер бише трупови њихових телеса храна небеским птицама, јер не беше ко да их сахрањује. Они постадоше на презир својим околнима и на поругу многим народима. Успомена на овај рат је манастир Дечани, подигнут јужно од Пећи који је зидан у време овог рата.

4 4 - Велика битка али и корен првих великих проблема оца и сина изусти Марко Радогостић. - Управо тако, након победе код Велбужда српска властела није била задовољна јер није добила ништа. Није било пљачке, територијалнх освајања, а ни нових тутила. Таква је била Стефанова погодба са Бугарима. - Како је могуће да се ово нама дешава, у нашој кући? - Могуће је. Дешавало се и раније али никоме нисам о томе говорио, Ово је посета духова спаљених списа. Слушај, слушај, сада ће се зачути глас. Треба да учиним и неки богоугодни спомен у животу мојем, не би ли како добру реч стекао после разлучења ми од овога сујетнога живота. Јер видим да моји прародитељи и родитељи и други учинише добра дела Богу и људима, а себи на вечан спомен и на чување телу по разлучењу душе од тела. - Били смо тамо рече Марко Радогостић - Сећаш ли се натписа? - Наравно да се сећам:ову цркву сазида Фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, града краљева. - Високи Дечани су посвећени пантократору, а которски протомајстор фратар Вито, католички монах, направио је манастир дуг тридесет шест метара, а висок тридесет метара, што је за оно време била неуобичајена висина па отуд се манастир и зове Високи Дечани. Поново се из густог и непробојног мрака зачуо лепет папирних крила. - Знам шта је ово поскочи из фотеље Ристо Радогостић Дечанска повеља! Дечанска повеља! Познајем је по окретању страница. У њој је записано шта је краљ приложио манастиру. Села и катуна влашких и арбанашких, и књиге, и часне крсте, оковане и позлаћене с бисером и драгим камењем, и иконе красне и различне, оковане сребром и златом са свакаквим украшењем, и часне сасуде свештене, и кандила и рипиде, кадионице и свећњаке, и красним ризама, епитрахиљима, и наруквицама, инабедреницима, рапезофорима, и завесама, и фелонима, и диплама, и свакаквим красотама на сјај доба божијег; и многа друга добра за храну и за одевање свима служитељима црквеним, и маломоћнима, и намерницима, за успомену и помен мени сину мојему и свим родитељима и прародитељима. Краљевства ми ва веки, амин. - А онда катастрофа рече Марко. - Катастрофа, сине, катастрофа потврди Ристо.

5 5 И даље су Марко и Ристо Радогостић седели у фотељама, погледима уперених ка библиотеци. Мрак је освајао собу. Ниједном ни другом није падало на памет да устану и упале светло. Тад, већ, у потпуном мраку видели су само обрисе полице са књигама али не и то да да су се два реда књига повукла, негде у мрачну нигдину, доста бучније него што је то раније био случај. - Где сам то заточен сине? - У тврђави Звечан. - Хоћу нешто да ти кажем, а ако ме не послушаш, то те чекају многе напасти... - Оче, нека ми ни на ум не падне оно, што си ти помислио да учиниш. Јер ако си ти смислио за мене зло, но Бог је са мном на добро. - Указао ми се у сну Свети Никола и каза ми:`спремај се од сада, Стефане, за смрт, јер ћеш убрзо изаћи пред Господа.` - Тачно. - То ћеш бити ти сине? - Да оче, то ћу бити ја. - Питам се какав су то глиб из њихових поганих уста и срца усадили у тебе, у твоје срце? Како можеш да се крунишеш за Краља Србије док родитеља држиш окованог. - Још један недовршени разговор са оцем рече Марко Радогостић - Осмог септембра године Душан је кринисан за Краља, а Дечански је удављен једанаестог новембра потврди, још једанпут, своју опсесију српским средњим веком професор Ристо. И даље ни Марко ни Ристо Радогостић нису палили светло у радном кабинету пензионисаног професора историје. Мрак је освојио и учинио непознатим и оне најобичније предмете и ствари: столице, фотеље, радни сто, делове одеће, књиге и новине разбацане по два омања округла стола од ораховог дрвета у интарзији. Празне полице се осветлише неком никад угледаном и људском оку непознатом светлошћу и проматрачима понуди поглед на раширену књигу, окрзану, гараве површине. Зачуо се глас. Далеко јаснији од свих претходних. - Опет он рече Марко Радогостић. - Опет, Нићифор Григора. Они су без муке донели окованог оца пред сина. Затим су га бацили у тамницу, по свој прилици против воље сина и на његову жалост. Он при свем том ћутању, не могући стати насупрот захтевима множине, јер се и сам бојао да му се може десити

6 6 нешто неочекивано. Није прошло много дана, када они удавише онога у тамници, те му на тај начин, као противност оним слатким сретним случајевима спремише горак крај живота, али сину начинише владу чвршћом и поузданијом. Марко је устао са столице и упалио светло. Све књиге су биле на својим полицама. Није било више никаквих изненађења. - Мучи ме пожар и нестајање Народне библиотеке на Косанчићевом венцу рече Марко Радогостић. - Тебе, као будућег професора историје, то, бар, не би требало да те мучи. - Добро, знам, да је Народна библиотека Србије погођена једним запаљивим пуњењем, штапићем, шестог априла године. Како је зграда била закључана, а особља није било, запаљиви штапић је тињао на крову од три часа поподне док се није разбуктао у пожар око осам часова увече. Грађане који су приметили дим, а касније и ватру, на улазу у библиотеку задржале су решетке те је сваки покушај да лично угасе пожар био онемогућен. - Тог априлског дана на Косанчићевом венцу истинита прича остала је заједно са библиотечком грађом забрављена у решеткама и пепелу. Мете тих запаљивих бомби шестог априла године биле су војне бараке на доњем граду Калемегдана. Оно што се данас не зна... - Тата! Тата! узвикнуо је Марко Радогостић подижући оца у исправан седећи положај Професору Радогостићу је изненадно понестало ваздуха.након кратког покушаја искашљавања настало је гушење и болови у грудном кошу. Марко је прибрано позвао службу хитне помоћи која се експресно створила у улици на Сењаку. Спаса није било. Пензионисани професор историје Ристо Радогостић је преминуо. - Време смрти? упитао је дежурни лекар асистента - 23:58. - Година и место рођења? , Београд. - Узрок смрти? Недовршени разговор са оцем! Недовршени разговор са оцем! Недовршени разговор са оцем! Бубњало је главом Марка Радогостића. Чедомир ЉУБИЧИЋ