DILAJLA I SVEMIROPLOVAC

Транскрипт

1

2 DILAJLA I SVEMIROPLOVAC Naravno da smo imali problema da sagradimo Svemirsku stanicu Jedan - ali, problem su predstavljali ljudi. Ne znači, dabome, da je lako graditi stanicu dvadeset dve hiljade i trista milja u svemiru. Bio je to građevinski poduhvat veći od Panamskog kanala ili piramida - ili, čak, i Saskehanskog energetskog stuba. Međutim, 'Mali' Larsen ju je sagradio... Svaki posao kog se Mali prihvati biva obavljen. Prvi put sam video Malog kako izigrava čuvara u poluprofesionalnom timu, probijajući se do položaja openhajmerskog tehničara. Tokom nekoliko leta radio je za mene, dok nije diplomirao. Ostao je potom na području konstrukcija, i konačno sam ja počeo da radim za njega. Ukoliko ne bi bio zadovoljan inženjerskom postavkom, Mali ne bi ni takao posao. Stanica je obilovala poslovima koji su zahtevali šestoruke majmune, umesto odraslih ljudi u svemirskim odelima. Mali je odmah primećivao takve stvari; ni tona materijala nije odletela, sve dok mu nisu sasvim po volji bili grafikoni i specifikacije. Ipak, ljudi su nam zadavali najviše glavobolje. Imali smo nekolicinu oženjenih, ali ostatak su bili mahniti klinci, privučeni visokom platom i avanturom. Neki među njima bili su otpušteni kosmonauti, a neki, opet, specijalisti, kao električari i upravljači. Čak polovinu činili su bivši ronioci, navikli na rad u odećama protiv pritiska. Bilo je i graditelja tunela, mornara, zavarivača, brodograditelja; bila su tu čak i dvojica cirkuskih akrobata. Četvoricu smo otpustili jer su pili na dužnosti; Mali je jednom tvrdoglavku morao slomiti ruku, pre nego što ovaj prihvatio da bude otpušten. Ono što nas je međutim brinulo, bilo je: odakle im piće? Ispostavilo se najzad da jedan brodograditelj beše napravio destilator, koristeći vakuum oko nas. Pravio je votku od krompira pokupljenih iz zaliha. Mrzeo sam sebe što sam morao dopustiti da mu to prođe, ali, bio je previše pametan. Pošto smo se nalazili u slobodnom padu u dvadesetčetiričasovnoj kružnoj orbiti, sa svime oko nas bez težine i u stalnom stanju lebdenja, čovek bi pomislio da je kockanje nemoguće. Međutim, radio-vezista Piters beše smislio način da se to obavlja čeličnim

3 kockicama i magnetskim poljem. Budući da je, istovremeno, uklonio i svaku mogućnost slučajnosti, na kraju smo i njega otpustili. Planirali smo da ga odbacimo nazad sledećim brodom sa zalihama, Polumesecom. Nalazio sam se u kancelariji Malog, kada je brod počeo da se prilagođava našoj orbiti. Mali priđe prozoru. "Ćale", reče on "pošalji po Pitersa i elegantno ga šutni. Ko je zamena?" "Neki G. Bruks Meknaj", odgovorih ja. Jedna linija pomoli se iz broda, ali Mali primeti: "Nemam utisak da su se uskladili." On zatraži od veziste podatke o kretanju broda u odnosu na Stanicu. Kako mu se odgovor nije dopao, on im naloži da pozovu Polumesec. Mali sačeka dok se na ekranu nije ukazalo lice kapetana rakete. "Dobro jutro, kapetane. Zbog čega ste izbacili liniju?" "Zbog tovara, naravno. Mućnite malo te svoje usijane glave. Hoću da krenem pre nego što se senka nadvije nad nas." Stanica je otprilike po sat i po svakog dana provodila u Zemljinoj senci; radili smo dve smene od po jedanaest sati i pauzirali tokom mračnog perioda, da bismo izbegli trošenje svetala i zagrevanje odela. Mali odmahnu glavom. "Ne dok ne podesite kurs i brzinu sa nama." "Podesio sam!" "Ne po pravilima, po mojim instrumentima." "Imajte srca, Mali! Kratak sam sa gorivom za manevrisanje. Ako budem okretao čitav brod, samo da bih obavio beznačajnu korekciju za nekoliko bednih tona tereta, toliko ću kasniti da ću morati da uključim sekundarno polje. Možda ću čak morati da obavim i mrtvačko sletanje." U tim danima svi brodovi imali su krila za sletanje. "Čujte, kapetane", odvrati Mali oštro, "jedini cilj vaše vožnje jeste da podesite orbite za tih istih nekoliko bednih tona. Baš me briga i ako na pogo-štapu sletite u Malu Ameriku. Prva isporuka ovde bila je obavljena sa najpomnijom pažnjom, i tako će biti i sa svakom narednom. Pomerite ta svoja kolica na predviđeno mesto." "U redu, upravniče!" prihvati kapetan Šilds kruto. "Ne ljutite se, Done", odvrati Mali blažim glasom. "Uzgred budi rečeno, imate li nekog putnika za mene?" "Oh, da, zaista!" Šilds se iskezi. "Pa, držite ga kod sebe dok ne primimo tovar. Možda ćemo moći da

4 sve obavimo pre senke." "Lepo bogami! Konačno, zašto bih vam ja uvećavao neprilike?" Kapetan se isključi, ostavljajući mog šefa zbunjenog. Nismo imali vremena da razmišljamo o kapetanovim rečima. Šilds žiroskopima zarotira svoj brod, za trenutak pokrenu motore, i ostavi ga da nakratko stoji nepokretan u svemiru - sve to sa vrlo malo goriva, bez obzira na svoje gunđanje. Pošto sam uzeo svakog raspoloživog čoveka, uspeli smo da istovarimo teret pre nego što smo ušli u Zemljinu senku. Bestežinsko stanje predstavlja gotovo neverovatnu olakšicu pri rukovanju teretom; ispraznili smo Polumesec - ručno, samo da se zna - za pedeset četiri minuta. Teret su sačinjavali prepuni tankovi sa kiseonikom, zajedno sa aluminijumskim ogledalima za zaštitu, paneli za spoljašnji sloj - sendvičasti i od titanijumskih listova između kojih se nalazilo punjenje od staklene vune - i sanduci džato jedinica za rotaciju stambenih četvrti. Kada je sve bilo istovareno i prebačeno na našu teretnu liniju, poslao sam ljude nazad istom linijom - neću dopustiti ljudima da rade napolju bez linije, bez obzira ko se kolikim srećkovićem smatrao. Potom sam javio Šildsu da nam pošalje putnika i da se gubi. Taj omaleni tip izišao je iz brodske komore i zakačio se na brodsku liniju. Ponašajući se kao da je navikao na svemir, on namesti noge i odbaci se, pravo duž istegnute linije, oslobađajući kuku. Ja požurih i dadoh mu znak da me sledi. Omanji novi čovek i ja stigosmo zajedno do vazdušne komore. Pored uobičajenog tovara dobili smo i tri G.E. kvikloka. Kviklok je neka vrsta 'čelične device' bez bodlji; na sebe je stavlja čovek u svemirskoj odeći, pri čemu se sama pokreće, ostavljajući mu samo nekoliko litara vazduha. Zaista, velika ušteda vremena pri smenjivanju smena. Ja sam uzeo jedan srednje veličine; Mali je, naravno, uzeo veliki. Bez oklevanja, novajlija se uvukao u mali. Došli smo do kancelarije Malog i on razveza i spusti svoju kacigu. "Pa dobro, Meknaje", reče on. "Drago nam je što si nam se pridružio." Novi radio-vezista i sam skide kacigu. Čuo sam nizak, prijatan glas kako odgovara: "Hvala vam." Blenuo sam, ne govoreći ništa. Sa svog mesta lepo sam mogao

5 videti da vezista nosi traku za kosu. Mislio sam da će Mali eksplodirati. Nije morao da vidi traku za kosu; sa podignutom kacigom, bilo je jasno da je novi 'čovek' žensko baš koliko i Miloska Venera. Mali nešto zamuca, a onda skide kombinezon i pojuri ka ekranu. "Ćale!" povika on. "Uključi radiostanicu. Zaustavi taj brod!" Međutim, Polumesec je već bio samo vatrena lopta u daljini. Mali je izgledao izbezumljen. "Ćale", dreknu on, "ko još zna za ovo?" "Niko, koliko je meni poznato." On malo razmisli. "Moramo je držati podalje. Da, tako je... Držaćemo je pod ključem i podalje od ljudi sve dok sledeći brod ne stigne." Nije je ni pogledao. "O čemu vi, kog vraga, govorite?" Glas Meknajove bio je sada nešto viši i ne tako prijatan. Mali je pogleda. "O vama, o čemu drugom. Šta ste vi... slepi putnik?" "Ne budite glupi! Ja sam G. B. Meknaj, elektronski inženjer. Zar nemate moje dokumente?" Mali se okrenu ka meni. "Ćale, ovo je tvoja krivica. Kako si kog vr... izvinite me, gospođice. Kako si im dozvolio da ti pošalju ženu? Zar nisi prethodno pročitao podatke o njoj?" "Ja?" pobunih se istog časa. "Sad ti mene čuj, ti veliki tikvane! Kao što znaš, formulari ništa ne govore o polu; Komisija za ravnopravno upošljavanje to ne dozvoljava, osim ukoliko nije bitno za posao." "Hoćeš li da mi kažeš da to nije bitno za ovaj posao?" "I nije, po klasifikacijama poslova. Ima dosta ženskih vezista na Zemlji." "Ovo nije Zemlja." Očigledno, imao je nešto na umu. Razmišljao je o onim dvonožnim vukovima koji su tamo napolju radili svoje poslove. A G. B. Meknaj bila je zaista lepa. Možda je osam meseci bez ikakve žene uticalo na moje rasuđivanje, ali, u svakom slučaju, mogla je proći. "Čuo sam čak i za ženske pilote raketa", dodadoh ja, uživanja radi. "Ne interesuje me ni da si čuo za ženske arhanđele; neću trpeti žene ovde!" "Samo trenutak!" Ako sam ja bio ozlojeđen, ona je bila ljuta kao ris. "Vi ste upravnik ovog zdanja, je li tako?" "Tako je", priznade Mali.

6 "U redu, onda, kako vi znate kog sam pola?" "Pokušavate li da poreknete da ste žensko?" "Ni slučajno! Ponosna sam na to. Ali, zvanično ne znate kog je pola G. Bruks Meknaj. Zato i koristim G. umesto Glorija. Ne tražim nikakve ustupke." Mali nešto progunđa. "Nećete ih ni dobiti. Ne znam kako ste se provukli, ali zapamtite Meknajeva, ili Glorija, ili bilo šta - otpušteni ste. Vraćate se sledećim brodom. U međuvremenu, pokušaćemo da se ne razglasi da imamo ženu na Stanici." Video sam je kako broji do deset. "Mogu li nešto kažem", reče ona konačno, "ili se vaše izigravanje kapetana Blaja i na to odnosi?" "Recite šta imate?" "Nisam se provukla. Ja sam u stalnoj ekipi Stanice, kao glavni komunikacioni inženjer. Sama sam sebi uzela slobodu da se upoznam sa opremom, dok se još postavljala. Ubrzo ću i živeti ovde, i ne vidim razloga da ne počnem odmah." Mali odmahnu rukom. "Biće i muškaraca i žena ovde - jednog dana. Čak i dece. Međutim, trenutno su ovde samo muškarci i tako će i ostati." "Videćemo. U svakom slučaju, ne možete me otpustiti; radio-osoblje ne radi za vas." Bila je u pravu; komunikatori i neki drugi specijalisti radili su za ugovorne strane, Five Companies Incorporated, u sastavu Harriman Enterprises. Mali šmrknu. "Možda vas ne mogu otpustiti; ali, mogu vas poslati kući. 'Poslato osoblje mora zadovoljavati obe ugovorne strane'. Znači, i mene. Paragraf sedmi, tačka M: lično sam napisao tu tačku." "Onda vam je poznato i to da ugovorna strana, ukoliko je osoblje odbijeno bez razloga, snosi troškove zamene." "RIzikovaću da vam platim kartu kući, ali, u svakom slučaju, nećete ostati ovde." "Nerazumni ste!" "Možda, ali ja odlučujem šta je dobro za posao. Radije bih imao prodavca droge nego ženu da se mota oko mojih momaka!" Ona zinu. Malom je bilo jasno da je preterao i stoga dodade: "Žao mi je gospođice. Ali, to vam je to. Ostaćete ovde u tajnosti sve dok vas se ne budem mogao rešiti." Pre nego što je ona mogla bilo šta da kaže, ja se ubacih. "Mali...

7 pogledaj iza sebe!" Jedan od ljudi buljio je kroz prozor, razrogačenih očiju. Još trojica ili četvorica dolebdeše i pridružiše mu se. Onda Mali pojuri do prozora i oni se razbežaše kao gregorci. Skoro su od straha ispali iz svojih skafandera; mislio sam da će pesnicom probiti kvarcno staklo. Kada se vratio, izgledao je kao išiban. "Gospođice", reče on, pokazujući prstom, "sačekajte me u mojoj sobi." Kada je otišla on dodade: "Ćale, šta ćemo sada?" "Mislio sam da si se već odlučio, Mali", odgovorih ja. "I jesam", progunđa on džangrizavo. "Pozovi glavnog inspektora da dođe, hoćeš li?" Ovo je pokazivalo koliko je bio očajan. Inspekcija je pripadala Harriman Enterprisesu, ne nama, i Mali ih je smatrao čistom glavoboljom. Pored toga, Mali beše diplomirao na Openhajmerovom univerzitetu, dok je Dalrimpl bio sa Masačusetskog instituta za tehnologiju. On uđe, napadan i veseo. "Dobro jutro, upravniče. Dobro jutro, gospodine Viterspun. Kako vam mogu pomoći?" Sumorno, Mali mu ispriča čitavu priču. Dalrimpl se pokvareno smeškao. "U pravu je, stari moj. Možeš je poslati nazad i, čak, izričito, tražiti mušku zamenu. Međutim, teško da možeš naći 'opravdan razlog' za to, zar ne?" "Do đavola. Dalrimpl, ne možemo imati ženu ovde!" "Sporna tačka. Nepokrivena ugovorom, znaš." "Da nam tvoja služba nije poslala onog prokletog kockara kao njenog prethodnika, ne bih sada bio u ovoj frci!" "Samo mirno. Misli na pritisak. Pretpostavimo da ostavimo opravdanje otvorenim i procenimo trošak. To je pošteno, zar ne?" "Pretpostavljam. Hvala." "Nema na čemu. Ali, razmisli o ovom: kada si najurio Pitersa pre nego što si porazgovarao sa novajlijom, sveo si nas na jednog operatora. Hamond ne može provoditi na dužnosti dvadeset četiri časa dnevno." "Može spavati u baraci. Alarm će ga probuditi." "Ne mogu to prihvatiti. Glavna kancelarija i frekvencije brodova moraju se čuvati sve vreme. Harriman Enterprises obezbedili su

8 kvalifikovanog operatora; bojim se, dakle, da ćeš je bar neko vreme morati da koristiš." Mali je uvek bio spreman da se prikloni neizbežnom. "Ćale", reče on tiho, "uzeće prvu smenu. I, gledaj da u tu smenu staviš i oženjene ljude." Potom je pozva da uđe. "Idite do radio-barake i počnite da se privikavate, kako bi Hamond ubrzo mogao da predahne. I, upamtite šta vam kaže. On je dobar čovek." "Znam", odgovori ona oštro. "Ja sam ga obučavala." Mali se ugrize za usnu. "Upravnik se ne intreresuje za trivijalnosti", oglasi se naglo inspektor. "Ja sam Robert Dalrimpl, glavni inspektor. Verovatno vam nije predstavio ni svog pomoćnika... Gospodin Viterspun." "Zovite me Ćale", rekoh ja. Ona se nasmeši. "Kako si, Ćale." Odjednom mi bi nekako toplo. Ona produži do Dalrimpla. "Čudno da se nismo ranije sreli." Mali se umeši. "Meknajeva, spavaćete u mojoj sobi..." Ona izvi obrve, ali on nastavi besno: "Da, izbaciću sve svoje stvari... i to odmah. I, zapamtite i ovo: kad niste na dužnosti, držite vrata zaključana." "Nego šta ću!" Mali pocrvene. Bio sam prezauzet da bih mogao da posebno obraćam pažnju na Gloriju. Bilo je tereta koji je trebalo spremiti; trebalo je postaviti nove tankove i zaštititi ih. To nam je ostavljalo i najmučniji zadatak od svih: rotaciju stambenih četvrti. Čak ni najveći optimisti nisu predviđali intenzivan međuplanetarni saobraćaj za još nekoliko godina; uprkos tome, Harriman Enterprises želeli su da useli neke stvari i da plaćaju najam, i pored svih svojih ogromnih ulaganja. IT&T beše iznajmio prostor za mikrotalasnu relejnu stanicu - nekoliko miliona godišnje samo za televiziju. Meteorološki biro jedva je čekao da postavi hemisfernu integracionu stanicu; Palomarska opservatorija imala je prostor (koji joj behu podarili Harriman Enterprises); Bezbednosna služba imala je neki tajni projekat; Fermijeva fizička laboratorija i Institut Ketering imali su vlastiti prostor - desetak žitelja želelo je da se useli odmah, ili malo brže od toga,

9 čak i ako ne završimo smeštaj za turiste i putnike. U njima su se nalazili vremenski bonusi za Five Companies Incorporated - kao i njihova pomoć. Zato smo svi žurili da sredimo prostorije. Ljudi koji nikad nisu bili u svemiru suočavaju se sa problemom da shvate - u svakom slučaju, ja sam ga imao - da na orbiti nema osećaja težine, da ne postoji ni 'gore' ni 'dole'. Tu je Zemlja okrugla i lepa, samo dvadesetak hiljada milja dalje, dovoljno blizu da je očešeš rukavom. Znaš da te privlači. Ali, ipak, ne osećaš nikakvu težinu, apsolutno nikakvu. Lebdiš. Lebdenje je fino za neke vrste posla, ali kada treba jesti, ili igrati karte, ili se okupati, dobro je da osetiš težinu na nogama. Večera ti ostaje u stomaku i osećaš se prirodnije. Videli ste slike Stanice - veliki cilindar, kao bas bubanj, sa džepovima sa strane. Zamislite sada doboš kako se okreće unutar bas-bubnja; to su stambene četvrti, sa centrifugalnom silom koja izigrava gravitaciju. Mogli smo okretati čitavu Stanicu - ali ne možeš priljubiti brod uz čigru. Zato smo sagradili obrtni deo zarad udobnosti, kao i jedan spoljašnji, radni deo za pristajanje, tankove, skladišta i slične stvari. S jednog na drugi prelazilo se preko čvorišta. Kada nam se Glorija pridružila, unutrašnji deo bio je još zatvoren i pod pritiskom, ali ostatak je činio kostur nosača. Ali, baš je bila lepa: velika mreža sjajnih šipki i veza naspram crnog neba i zvezda - titanijumski omot 1403, lak, čvrst i nerđajući. Stanica je bila krhkija od broda, budući da nije morala da podnosi naprezanja prilikom aktiviranja motora. To je značilo da nismo smeli da postavljamo rotaciju nasilnim sredstvima - i tu su dolazile na red džato-jedinice. 'Džato' - Jet Assisted Take Off (Uzletanje pomoću mlaznog pogona) - raketne jedinice bile su izmišljene da bi avionima dale dodatnu energiju. Sada ih koristimo kada god je potrebno kontrolisano potiskivanje - recimo, da izvučemo neki kamion iz blata pri radu sa branom. Smestili smo četiri hiljade takvih jedinica oko kostura stambenih četvrti, svaku jednako postavljenu. Bile su priključene i spremne da se aktiviraju, kada se odjednom pojavi Mali sa zabrinutim izrazom lica. "Ćale", reče on, "mani sve ovo i završi

10 odeljak D-113." "U redu", složih se ja. D-113 se nalazio u nerotirajućem delu. "Sredi vazdušnu komoru i napuni je sa dvonedeljnim zalihama." "Ali, to će promeniti raspored masa za rotiranje", primetih ja. "Srediću je tokom sledećeg mračnog perioda. Onda ćemo pomeriti džatoe." Kada je Dalrimpl čuo za to, došao je trkom. To je predstavljalo odlaganje osposobljavanja prostora za iznajmljivanje. "U čemu je stvar?" Mali je blenuo u njega. U poslednje vreme odnosi su im bili hladniji nego obično; Dalrimpl je tražio razloge da viđa Gloriju. A da bi došao do njenog privremenog prebivališta, morao je da prođe kroz kancelariju Malog, i Mali mu je konačno rekao da se gubi i da više ne dolazi. "Stvar je u tome", odgovori Mali lagano, "da nam je potrebna sklonište za pse, u slučaju da kuća izgori." "Šta ti to znači?" "Recimo da pokrenemo džatoe i kostur se sruši? Hoćeš li da visiš u svemirskom odelu dok neki brod ne naiđe?" "To je glupost. Naprezanja su proračunata." "To je rekao i onaj čovek kada mu se most srušio. Uradićemo ovo na moj način." Dalrimpl odjuri. Napori Malog da drži Gloriju ograđenom od svih bili su zaista jadni. Kao prvo, najvažniji posao radio-tehničara bio je da popravlja vokitokije na odelima, što se radilo dok su ljudi bili u smeni. Odjednom se javio veliki broj takvih kvarova - najvećma za vreme njenog dežurstva. Napravio sam nekoliko premeštanja i od nekolicine sam naplatio kvarove; nije baš ispravno da čovek namerno sam sebi uništi komunikacioni sistem. Bilo je i drugih simptoma. Odjednom je brijanje postalo prava moda. Ljudi su počeli da nose košulje i van dužnosti, dok se kupanje toliko povećalo da sam mislio da ću morati da sagradim još jedan destilator. Došla je i smena kada je D-113 bio spreman i džatoi se počeli premeštati. Ne stidim se da kažem da sam bio nervozan. Svi su bili isterani iz spavaonica i smešteni u odela. Okupili su se oko konstrukcije i stali čekati.

11 Ljudi u svemirskim odelima svi izgledaju slično; koristili smo, stoga, brojeve i obojene trake za ruke. Nadzornici su imali dve antene, jednu za frekvenciju grupe, drugu za frekvenciju nadzornika. Kod Malog i mene druga antena išla je nazad do radio-barake, a odatle na sve frekvencije - emitovanje. Nadzornici su potvrdili da im se ljudi nalaze van dometa vatrometa, i baš kada sam hteo da Malom dam znak, jedna figura se pojavi, penjući se po šipkama, unutar opasne zone. Bez bezbednosne linije. Bez trake oko miške. Sa samo jednom antenom. Glorija, naravno. Mali je izvuče iz zone eksplozije i učvrsti je za sopstvenu bezbednosnu liniju. Čuo sam mu glas, kako mi oštro odzvanja uj kacigi. "Ko vi mislite da ste? Upravnik pešačke zone?" "A šta očekujete od mene?" čuh i njen glas. "Da odem i parkiram se na nekoj zvezdi?" "Rekao sam vam da se držite podalje od ovoga. Ako ne umete da poštujete naređenja, staviću vas iza brave." Ja dođoh do njega, isključih radio i mi se dodirnusmo kacigama. "Šefe! Šefe!" upozorih ga ja. "Emitujete!" "Oh..." reče on, pa se isključi i dodirnu joj kacigu. Još smo mogli da je čujemo; ona se nije bila isključila. "Ti, veliki majmune, izišla sam ovamo zato što si poslao patrolu da sve istera napolje..." I, još: "Otkud ja da znam za pravilo o bezbednosnoj liniji? Držao si me u kavezu." I konačno: "Videćemo!" Odvukao sam ga i rekao glavnom električaru da preuzme stvar u svoje ruke. Potom smo, međutim, zaboravili na svađu, jer smo ugledali najlepši vatromet ikad viđen, ogromni točak sv. Katarine, sa raketama koje su eksplodirale svuda oko njega. Potpuno bešumno, u svemiru - ali neopisivo lepo. Eksplozije prođoše i ostale su samo stambene četvrti, koje su se ravnomerno okretale - i Mali i ja uzdahnusmo od olakšanja. Svi smo se vratili unutra da vidimo kako to izgleda imati težinu. Izgledalo je čudno. Prošao sam kroz otvor i pošao niz merdevine, osećajući kako dobijam težinu približavajući se obodu. Osetio sam laganu mučninu, kao prvi put kada sam osetio bestežinsko stanje. Jedva sam mogao da hodam i listovi su me boleli. Malo smo se isprobavali, a onda otišli u kancelariju i seli. Bilo je prijatno, taman koliko da se osećamo ugodno; jedna trećina

12 gravitacije oboda. Mali protrlja naslon stolice i iskezi se. "Daleko bolje od čučanja u D-113." "Kad već govorite o čučanju", upade Glorija ulazeći, "mogu li da popričam s vama, gospodine Larsen?" "Hm? Svakako. U stvari, baš sam hteo da vas potražim. Dugujem vam izvinjenje, gospođice Meknaj. Bio sam..." "Zaboravite na to", prekide ga ona. "Bili ste na ivici živaca. Ali, želim da znam sledeće: koliko dugo nameravate da nastavite sa ovim idiotlukom od staranja o meni?" On je pogleda. "Ne dugo. Samo dok vam ne stigne zamena." "Pa? Ko drži prodavnicu ovde?" "Brodograditelj po imenu MekEndrus. Ali, ne možete se njime koristiti. Vi ste član posade." "Ne u poslu koji obavljam. Popričaću sa njim. Diskriminišete me i to u moje slobodno vreme." "Možda, ali ustanovićete da imam prava na to. Zakonski, dok sam na ovoj dužnosti, ja sam kapetan broda. Kapetan u svemiru raspolaže ogromnim pravom na diskriminaciju." "Onda bi trebalo da ga malo obzirnije koristite!" On se nasmeši. "Zar niste maločas rekli da baš to radim?" Nismo čuli ništa od vlasnika prodavnice, ali je Glorija počela da radi šta joj se svidi. Idući put, kad je bila van smene, pojavila se u bioskopu sa Dalrimplom. Mali je otišao na pola filma - bio je to, iskreno rečeno, dobar film - Lizistrata ide u grad, emitovan direktno iz Njujorka. Dok se vraćala sama, on je zaustavi, vodeći pri tom računa da i ja budem prisutan. "Hmmm... Gospođice Meknaj..." "Da?" "Mislim da bi trebalo da znate, ovaj... Glavni inspektor Dalrimpl je oženjen čovek." "Da li to nameravate da kažete da je moj odnos sa njim bio nedoličan?" "Ne, ali..." "Onda gledajte svoja posla!" I, pre nego što je mogao bilo šta da odgovori, ona dodade: "Može vas zanimati da mi je pričao i o vašoj deci." Mali zamuca. "Ali... ali, ja nisam ni oženjen!"

13 "Pa? To samo čini stvari još gorim, zar ne?" I ona odmagli. Mali beše prestao da se trudi da je zadrži u njenoj sobi, ali joj je ipak naložio da ga obavesti kada god izlazi. Zanimao se njenim praćenjem. Jedva sam se uzdržao da mu ne predložim da to zaduženje dodeli Dalrimplu. Međutim, bio sam iznenađen kada mi je rekao da izdam naređenje za njeno otpuštanje. U međuvremenu bejah postao prilično uveren da će zaboraviti na to. "Zbog kog prekršaja?" upitah ga. "Neposlušnost!" Ćutao sam. "Pa, neće da sluša naređenja", dodade on. "Ona ispravno obavlja svoj posao. Daješ joj naređenja koja ne bi davao ni jednom od muškaraca - i koja nijedan od njih ne bi prihvatio." "Ne slažeš se sa mojim naređenjima?" "Nije u tome stvar. Ne možeš to dokazati, Mali." "Pa, optuži je da je žensko! To mogu dokazati." Nisam ništa rekao. "Ćale", nastavi on preklinjućim tonom, "znaš kako to da napišeš. 'Bez ikakvih ličnih netrpeljivosti prema gospođici Meknaj, ali smatra se da po pravilima...' I tako dalje, i tako dalje." Napisao sam to i predao Hamondu, privatno. Radio-tehničari su zakleti na ćutanje, ali me nije iznenadilo kada me je zaustavio O'Konor, jedan od naših najboljih metalaca. "Hej, Ćale, je'l istina da Matori hoće da šutne Bruksi?" "Bruksi?" "Bruksi Meknaj... Kaže da je zovemo Bruks. Je'l to tačno?" Priznao sam i produžio dalje, pitajući se da li je trebalo da ga slažem. Potrebno je četiri sata, otprilike, da brod poleti sa Zemlje. Smena pre Polarne zvezde bila je na redu... Sa Glorijinim otkazom dežurni mi je doneo i dva druga otkaza. Dva čoveka ništa nisu značila; prosek nam je po brodu bio iznad toga. Sat kasnije, dobio me je preko nadgledničke frekvencije, i zamolio me da dođem u njegovu kancelariju. Bio sam na obodu, ispitujući jedno zavarivanje; odbio sam ga. "Molim vas, gospodine Viterspun", preklinjao je, "morate." Kada me jedan od momaka ne zove 'Ćale', to je moralo da nešto znači. Otišao sam.

14 Ispred njegovih vrata bio je red kao za telefonsku govornicu; ja uđoh i zatvorih vrata. On mi predade čitave dve hrpe otkaza. "Šta je, kog vraga, sada ovo?" upitah ga. "Ima ih još na desetine, samo nisam stigao da ih sredim." Nijedan otkaz nije imao naveden razlog... Samo 'po sopstvenom izboru'. "Čuj, Džimi - šta se to ovde događa?" "Zar ne možeš da prokljuviš, Ćale? Evo, i ja ću priložiti svoj." Rekao sam mu šta mislim da je razlog i on priznade da je tako. Uzeo sam otkaze, pozvao Malog i rekao mu da za ime Božje dođe u svoju kancelariju. Mali je nervozno grickao usnu. "Ali, Ćale, ne mogu da stupe u štrajk. Ovo je neštrajkački ugovor, sa potpisima svih značajnih sindikata." "Ovo nije štrajk, Mali. Ne možeš sprečiti čoveka da podnese otkaz." "Platiće svoja putovanja, kunem se!" "Pogađaj ponovo. Većina njih su već dovoljno dugo radili za besplatno putovanje." "Moraćemo brzo da unajmimo druge, inače nećemo stići da završimo o roku." "Još gore od toga, Mali... Nećemo ni završiti. Do sledećeg mračnog perioda nećeš više imati ni ljude zadužene za održavanje." "Nikada mi grupa ljudi nije dala otkaz. Popričaću sa njima." "Neće pomoći, Mali. Namerio si se na prejakog protivnika." "I ti si protiv mene, Ćale?" "Nikada nisam bio protiv tebe, Mali." "Ćale", reče on, "možda misliš da sam tvrdoglav... Ali, u pravu sam. Ne možeš imati jednu ženu na nekoliko stotina ljudi. To bi ih izludelo." Nisam mu pomenuo da to ima isti uticaj i na njega; samo sam primetio: "Zar je baš toliko loše?" "Naravno. Ne mogu dopustiti da posao propadne zbog jedne žene." "Mali, jesi li skoro pogledao grafikone?" "Nisam imao vremena... Šta je sa njima?" Znao sam zašto nije imao vremena. "Teško ćeš dokazati da je Glorija smetala poslu. Ispred plana smo." "Stvarno?" Dok je proučavao grafikone, stavih mu ruku na rame. "Gledaj, sine", rekoh ja, "seks se mota na našoj planeti već dugo vremena. Na

15 Zemlji, nikad ne beže od njega, pa ipak se obavi i poneki veliki posao. Možda ćemo jednostavno morati da naučimo da živimo sa njim i ovde. U stvari, sam si našao rešenje pre samo nekoliko trenutaka." "Jesam li? Nisam primetio." "Rekao si: 'Ne možeš imati jednu ženu na nekoliko stotina ljudi'. Shvataš?" "A? Ne... Čekaj malo! Možda i shvatam." "Jesi li ikad probao džiu-džicu? Ponekad pobeđuješ - ukoliko se opustiš." "Da. Da!" "Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se." On pozva radio-baraku. "Neka vas Hemond odmeni, Meknajeva, i odmah dođite ovamo." Uradio je to dosta lepo... Ustao je i održao govor - kako je pogrešio, kako mu je dugo trebalo to da uvidi, kako se nada da nema ljutnje, i tako dalje. Naredio je kancelariji da ispita koliko se mesta može odmah popuniti ženskom radnom snagom. "Ne zaboravi na oženjene parove", dobacio sam mu. "I ne zaboravi, takođe, da zatražiš i neke starije žene." "Učiniću to", složi se Mali. "Jesam li nešto propustio, Ćale?" "Mislim da nisi. Moraćemo da napravimo još mesta, ali, ima vremena." "U redu. Javiću im da odlože let Polarne zvezde i da nam nekoliko žena pošalju već u narednoj isporuci." "Sjajno!" Izgledala je zaista srećno. On se ugrize za usnu. "Kao da imam osećaj da sam nešto zaboravio. Hmmm... da. Ćale, reci im da nam, što pre, pošalju i jednog sveštenika. U novim okolnostima, mislim da će nam i te kako biti potreban." I ja sam tako mislio.

16 SVEMIRSKI DŽOKEJ Baš kada su polazili, telefon pozva njegovo ime. "Nemoj se javljati", zamoli ga ona. "Propustićemo početak." "Ko je to?" upita on. Ekran se osvetli i on prepoznade Olgu Pirs, i iza nje prostorije Trans-Lunar Transita u Kolorado Springsu. "Tražim gospodina Pembertona. Tražim... Oh, to si ti, Džejk. Na dužnosti si. Let 27, od Supranjujorka do Svemirskog terminala. Poslaću helikopter da te pokupi za dvadeset minuta." "Kako to?" usprotivi se on. "Četvrti sam na pozivnoj listi." "Bio si četvrti. Sada si rezerva za Hiksa - a on je upravo pao na psihotestu." "Hiks pao? Pa, to je idiotluk!" "Dešava se i najboljima, matori. Budi spreman. Ćao." Njegova žena gužvala je čipkanu maramicu od šesnaest dolara u bezobličnu masu. "Džejk, ovo je besmisleno. Tokom ova tri meseca viđala sam te taman toliko da ne zaboravim kako izgledaš." "Izvini, mala. Povedi Helen na predstavu." "Oh, Džejk, baš me briga za predstavu; želela sam da te odvučem negde gde te ne mogu naći." "Pozvali bi me i u pozorištu." "Ne bi! Izbrisala sam podatak da si otišao." "Filis! Šta hoćeš, da me otpuste?" "Ne gledaj me tako." Čekala je, nadajući se da će on prvi progovoriti, žaleći što se odala, i pitajući se kako da mu kaže da njena nepromišljenost nije bila uzrokovana razočaranjem, već neizdržljivom brigom za njegovu bezbednost svaki put kada bi se otisnuo u svemir. "Ne moraš da prihvatiš taj let, dragi", nastavi ona očajno. "Na Zemlji si manje od dozvoljenog vremena. Molim te, Džejk!" On je već skidao smoking. "Rekao sam ti hiljadu puta: pilot ne napreduje izigravajući svemirskog advokata sa knjižicom pravila. Brišući podatak o tome gde sam - Filis, zbog čega si to uradila? Pokušavaš li to da me prizemljiš?" "Ne, dragi... Ali, mislila sam da ovog puta..." "Kada mi ponude let - ja ga prihvatam." On kruto iziđe iz sobe.

17 Vratio se posle desetak minuta, obučen za svemir i očigledno dobro raspoložen; zviždukao je '...udvarač je pozvao Kejsi u pola četiri, on poljubi...' On prekide kad joj ugleda lice i napući usne. "Gde mi je odelo?" "Naći ću ti ga. Daj da ti spremim nešto da pojedeš." "Znaš da ne mogu da podnesem puno ubrzanje sa natovarenim stomakom. A i čemu bacati tridesetak dolara, samo da bi se podigao još jedan kilogram?" U onome što je nosio - kratkim pantalonama, majici, sandalama i pojasu sa džepovima već beše dosta uštedeo na težini; ona zausti da mu kaže kako težina sendviča i šolje kafe njima ništa ne znači, ali je to mogao biti samo još jedan povod za svađu. Nijedno od njih nije mnogo govorilo dok taksi nije sleteo na krov. On je poljubi i reče joj da ne izlazi napolje. Poslušala ga je - dok nije čula kako helikopter poleće. Onda se popela na krov i gledala kako se gubi u daljini. Putnici su se žalili na nedostatak direktnog prevoza Zemlja-Mesec; međutim, iz samo jednog razloga bilo je potrebno presedanje u tri različita tipa raketa i dve svemirske stanice da bi se napravio tričavi skok od četvrt miliona milja: u pitanju je bio novac. Komercijalni biro bio je za sadašnju trofaznu vožnju odavde do Meseca odredio cenu od šezdeset dolara po kilogramu težine. Da li bi direktna vožnja biti jeftinija? Brod pravljen da poleti sa Zemlje, da izvrši bezvazdušno sletanje na Mesec, da se odatle vrati i obavi atmosfersko sletanje, bio bi do te mere pretrpan teškom, specijalnom opremom koja bi se koristila samo jednom u toku putovanja, da ni dve hiljade dolara po kilogramu ne bi bilo isplativo! Zamislite kombinaciju parobroda, podzemne železnice i ekspresnog lifta... Zato je Trans-Lunar za svoje fantastične letove sa Zemlje do naše satelitske stanice Supranjujork koristio rakete opremljene za katapultiranje, kao i snabdevene krilima, kako bi se po povratku mogle prizemljiti. Dugi srednji skok, odatle do Svemirskog terminala koji kruži oko Meseca, zahtevao je udobnost, ali ne i opremu za sletanje. Leteći Holanđanin i Filip Nolan nikada nisu tamo sletali; čak su bili i sastavljeni u svemiru - nalik krilatim raketama poput Nebeskog kepeca i Svica taman koliko je i Pulmanov voz bio sličan padobranu.

18 Mesečev šišmiš i Gremlin bili su dobri samo za skok od Svemirskog terminala do Lune... Nisu imali krila, ni čauraste ležajeve za ubrzavanje, niti izdvojene kontrole na svojim ogromnim mlaznicima. Mesta presedanja morala su biti tek nešto malo više od tankova sa vazduhom. Naravno, Svemirski terminal bio je pravi grad, sa prometom za Mars i Veneru, ali čak i danas Supranjujork je prilično primitivan, jedva nešto više od benzinske stanice sa nekoliko restorana. Tek pre pet godina bio je opremljen sa centrifugalnom gravitacijom za putnike sa slabim stomacima. Pemberton se izmeri u prostorijama svemirske službe, i potom požuri do mesta gde je čekao njegov Nebeski kepec, ugnežđen u katapultu. On skide svoje odelo, zadrhta dok ga je predavao čuvaru, i uđe unutra. Smestio se u svoj ležaj i odmah zaspao; prevoz do Supranjujorka nije bio njegova briga - njegov posao bio je duboki svemir. Probudio se od trzaja katapulta i razdražujuće jurnjave uz Vrh Pajks. Kada je Nebeski kepec ušao u slobodan let, odmah iznad Vrha, Pemberton zaustavi dah; ukoliko se raketni motori ne upale, pilot zemlja-svemir mora pokušati da letelicu umiri kao jedrilicu i da je spusti na zemlju. Rakete se pokrenuše na vreme, i Džejk se vrati snu. Kada je Nebeski kepec sleteo u Supranjujork, Pemberton se uputi u stelarnu navigacionu sobu Stanice i iskreno se obradova kada tu, na dužnosti, zateče stručnjaka za proračune Šortija Vajnstajna. Džejk je verovao Šortijevim proračunima - sjajna stvar, kada tvoj brod, tvoji putnici i tvoja vlastita koža zavise od toga. Pemberton je, da bi bio pilot, morao biti i natprosečan matematičar; njegov ograničeni talenat navodio ga je, stoga, da ceni genijalnost onih koji su sračunavali orbite. "Uspaljeni pilot Pemberton, Bič svemirskih staza... Zdravo!" Vajnstajn mu uruči list papira. Džejk ga pogleda, sa začuđenim izrazom lica. "Hej, Šorti... Napravio si grešku." "A? Nemoguće. Mejbel ne pravi greške." Vajnstajn pokaza na ogromni astrogacioni kompjuter koji je zauzimao čitav suprotni zid. "Ti si napravio grešku. Dao si mi suviše lak let... 'Vega, Antares, Regulus.' Nastavi da daješ pilotima lake letove i tvoja gilda oteraće

19 te odatle." Vajnstajn je izgledao blentavo, ali zadovoljno. "Vidim da do poletanja imam još sedamnaest sati. Mogao sam uzeti i jutarnji let dovde." Džejkove misli se vratiše na Filis. "Ujedinjene nacije otkazale su jutarnji let." "Oh..." Džejk umuknu, znajući da je Vajnstajn u to bio upućen koliko i on. Možda bi pri tom letu prošao preblizu rakete sa atomskom bombom, koja kruži oko planete kao policajac. Savet bezbednosti nije odavao informacije o tajnama na kojima je počivao mir na planeti. Pemberton sleže ramenima. "Pa, ako zaspim, pozovi me tri sata ranije." "U redu. Do tada ću ti spremiti i traku." Dok je on spavao, Leteći Holanđanin se beše elegantno uglavio na predviđeno mesto, pričvrstio vazdušne komore za Stanicu i istovario putnike i teret iz Luna Sitija. Kada se probudio, brod se već punio gorivom i putnici su se ukrcavali. Zastao je pored poštanskog odeljka, tražeći pismo od Filis. Ne našavši ga, on reče sebi kako ga je sigurno poslala na Terminal. Potom ode do restorana, kupi faksimil 'Herald-Tribunea' i mrgodno sede da uživa u stripovima i doručku. Jedan čovek sede naspram njega i poče da ga gnjavi glupim pitanjima o raketama, pogrešno, usput, protumačivši oznake na Pembertonovoj uniformi i nazivajući ga 'kapetanom'. Džejk na brzinu završi doručak da bi pobegao od njega, pa pokupi traku svog automatskog pilota i pope se na Letećeg Holanđanina. Posle raporta kapetanu, on ode u kontrolnu sobu, lebdeći i hvatajući se za držače. Privezao se potom za pilotsko sedište i počeo sa proverom. Kapetan Keli ulebde i smesti se u drugo sedište, dok je Pemberton završavao sa proverom balističkog tragača. "Uzmi jedan kamel, Džejk." "Uzeću kišni test." On nastavi sa proverom, dok ga je Keli posmatrao sa blagom netrpeljivošću. Kao i kapetani na Misisipiju Marka Tvena - i iz istih razloga - i kapetan svemirskog broda svojata brod, posadu i putnike; međutim, pilot je konačni, zakonski i neosporivi gazda toga kako će brod ići od početka do kraja putovanja. Kapetan može odbiti predloženog pilota - ali, ništa više od toga. Keli napipa listić papira u svom džepu i priseti se reči sa kojima mu ga je psihijatar kompanije

20 predao. "Dajem odobrenje ovom pilotu, ali, kapetane, niste dužni i da ga prihvatite." "Pemberton je dobar momak. Šta nije u redu?" Psihijatar je prebirao po onome što je zapazio, pretvarajući se da je glupavi turista koji uznemirava stranca za doručkom. "Malo je više asocijalan nego što to njegovi raniji rezultati pokazuju. Ima nešto na umu. Šta god da je, još je to u stanju da podnosi. Pazićemo na njega." "Hoćete li i vi da pođete s njim kao pilot?" upitao ga je Keli. "Ukoliko to želite." "Nemojte se mučiti - ja ću ga preuzeti. Nema potrebe za komplikacijama." Pemberton udenu Vajnstajnovu traku u pilota-robota, a onda se okrenu Keliju. "Kontrole u redu." "Poleti kada budeš spreman." Keli oseti olakšanje kada ču samog sebe kako izgovara neopozivu odluku. Pemberton dade znak Stanici da ga pusti. Veliki pneumatski čekić pogura brod dok se ovaj nije našao kako lebdi na pet stotina metara od Stanice, osiguran jednom jedinom linijom. Potom obrnu brod u željenom smeru, brzo okrećući mehanizam u centru gravitacije broda. Brod se polako kretao u suprotnom smeru, vođen dobrostivošću Njutnovog Trećeg zakona. Sledeći upute sa trake, robotski pilot je premeštao prizme pilotskog periskopa sve dok se Vega, Antares i Regulus nisu našli u jednoj liniji, što je značilo da je brod pravilno postavljen; Pemberton upravi brod u tom smeru... lagano; greška od jednog ugaonog minuta mogla je značiti tri stotine kilometara greške na odredištu. Kada se tri slike poklopiše, on zaustavi mehanizam i zapamti koordinate. Potom proveri putanju broda neposrednim osmatranjem svake od zadatih zvezda, kao što mornari koriste sekstant, ali sa neuporedivo preciznijim instrumentima. Ovo mu nije ništa govorilo o tačnosti kursa koji je Vajnstajn odredio - to je morao da prihvati kao Bibliju - ali je obezbeđivalo da se robot i traka ponašaju kao što beše predviđeno. Zadovoljan, on isključi i zadnju liniju. Još sedam minuta... Pemberton pritisnu prekidač koji je dozvoljavao robotskom pilotu da poleti kada mu sat to saopšti. Čekao je, ruku

21 postavljenih na ručne kontrole, spreman da preuzme komande ukoliko robot omane, i oseti staro, neizbežno, bolesno uzbuđenje kako raste u njemu. Čak i dok mu je adrenalin strujao kroz telo, izdužujući mu osećaj za vreme, pulsirajući mu u ušima, mozak mu se stalno vraćao na Filis. On priznade sam sebi da se to moralo desiti... Piloti ne bi trebalo da se žene. Ona, naravno, neće gladovati ukoliko on zabrlja pri sletanju, ali devojka ne želi osiguranje; ona hoće muža... Još šest minuta. Ukoliko bi ga prebacili na redovne letove, ona bi mogla živeti na Svemirskom terminalu. Ma jok... Besposlene žene se iskvare na Svemirskom terminalu. Oh, ne bi Filis postala skitnica ili opajdara; samo bi poludela. Još pet minuta... Ni sam nije mnogo ljubio Svemirski terminal. Pa, ni svemir! 'Avantura interplanetarnog putovanja'. Da, dobro je zvučalo u štampi, ali njemu je bilo poznato kako to izgleda u stvarnosti. Posao. Monotonija. Bez promena. Razdoblja napornog rada, dosadna iščekivanja. Bez ikakvog porodičnog života. Zašto nije našao neki pošten posao i ostajao kod kuće preko noći? Znao je! Zato što je bio svemirski džokej i prestar da se promeni. Kakve šanse ima oženjeni tridesetogodišnjak, naviknut na velike pare, da promeni struku? (Četiri minuta) Mogao bi, zar ne, isto tako pokušati da na otplatu prodaje helikoptere? Možda bi mogao da kupi komad zemlje i... Saberi se, ortak! O obrađivanju zemlje znaš taman toliko koliko i neka krava o kubnom korenu! Ne, sebi beše zacrtao sudbinu kada je tokom obuke odabrao rakete. Da se odlučio za elektroniku ili prihvatio boračku stipendiju... Ali, sada je prekasno. Pravo iz vojne službe u Harimanova lunarna istraživanja. To ga je prelomilo. "Kako ide, doco?" Kelijev glas zvučao je oštro. "Još dva minuta i nekoliko sekundi." Prokletstvo... Keli je znao da ne treba pričati sa pilotima tokom odbrojavanja. Poslednji put je pogledao kroz periskop. Antares kao da beše odlutao. On otkoči motor, nakrivi i okrenu mehanizam, samo da bi ga divljački zaustavio trenutak ili dva kasnije. Slika je ponovo bila jedinstvena. Nije mogao objasniti šta je upravo uradio: to je bila virtuoznost, precizno žongliranje, daleko s one strane udžbenika i učionica.

22 Dvadeset sekundi... Na hronometru, kapljice svetlosti odbrojavale su sekunde dok se on naprezao, spreman da ručno poleti, ili, pak, da se isključi i otkaže putovanje ukoliko mu razum bude tako naložio. Previše oprezna odluka mogla bi navesti Lojd da mu otkaže osiguranje; neoprezna odluka bi ga, opet, koštala dozvole, ili, čak, života... kao i druge. Ali, sada nije mislio na tačke ugvora i dozvole, čak ni na živote. U stvari, nije mislio ni na šta; osećao je, osećao svoj brod, kao da se njegovi živci protežu u svaki njegov delić. Pet sekundi... Bezbednosni prekidači se isključuju. Četiri sekunda... tri sekunda... dva sekunda... jedan... Pritiskao je u dugme za ručno ispaljivanje, kada ga je rika udarila. Keli se opusti u pseudogravitaciji eksplozije i stade posmatrati. Pemberton je bio zauzet, proveravajući brojače, pamteći vreme, proveravajući napredak na radaru čiji su se talasi odbijali o Supranjujork. Vajnstajnove brojke, robotski pilot, sam brod - sve se uklapalo. Za nekoliko minuta nastupiće odsudan trenutak kada će robot isključiti mlazne motore. Pemberton spremi prst nad ručnim isključivačem, dok je istovremeno pazio na radarskop, brzinometar, periskop i hronometar. Jednog trenutka jurili su na mlaznim motorima, a već sledećeg brod je bio u slobodnom padu, napredujući ka Mesecu. Čovek i robot su se tako savršeno uklopili da ni Pemberton nije znao ko je isključio motore. On još jednom baci pogled na tablu, pa se odveza. "Može sad ona cigareta, kapetane? I možete reći putnicima da se odvežu." U svemiru nije bio potreban kopilot i većina pilota radije bi delila sa drugim četkicu za zube nego kontrolnu kabinu. Pilot radi otprilike sat vremena - pri poletanju i još toliko pri kontaktu, i dangubi tokom slobodnog leta, izuzev rutinskih provera i ispravki. Pemberton se spremio da provede sto četiri sata jedući, čitajući, pišući pisma i spavajući - naročito spavajući. Kada ga je alarm probudio, on proveri poziciju broda i onda stade da piše svojoj ženi. "Filis draga", poče on, "ne krivim te što si uznemirena zbog mog odlaska. I ja sam bio razočaran. Ali, draga, drži se još malo. Uskoro bi trebalo da budem prebačen na redovne

23 letove. Za manje od deset godina moći ću u penziju, a onda ćemo se uklopiti i u takve stvari kao što su bridž, golf i slično. Znam da je teško..." Glas sa zvučnika ga prekinu. "Hej, Džejk... namesti službeno lice. Dovodim gosta u kontrolnu sobu." "Kapetane, posetiocima nije dozvoljen pristup u kontrolnu kabinu." "Hajde, Džejk. Ovaj tikvan ima pismo od matorog Harimana. 'Svaku moguću ljubaznost...' i tako dalje." Pemberton je brzo razmišljao. Mogao je odbiti - ali nije bilo smisla odbijati velikog šefa. "U redu, kapetane. Samo nakratko." Gost je bio muškarac, vedar, krupan - Džejk mu je već odredio težinsku kaznu od četrdeset kilograma. Iza njega se nalazio njegov trinaestogodišnji parnjak, koji se progura kroz vrata i odmah pojuri ka kontrolnoj tabli. Pemberton ga zgrabi za ruku i natera sebe da pristojno govori. "Samo se ne udaljavaj od držača. Ne želim da se udariš o nešto." "Puštaj me! Tata... reci mu da me pusti." "Keli se umeša. "Mislim, sudijo, da je bolje da se ne udaljava od vas." "Hmmmm... U redu. Juniore, uradi kao što kapetan kaže." "Ma 'ajde, tata!" "Sudijo Šaht, ovo je prvi pilot, Pemberton", reče Keli brzo. "On će vam pokazati sve ovde." "Drago mi je što smo se upoznali. Lepo od vas i sve to." "Šta bi vas interesovalo, sudijo?" upita Džejk pažljivo. "Oh, tu i tamo. To je za dečka - njegovo prvo putovanje. Ja sam stari morski vuk - verovatno imam više sati nego polovina vaše posade." On se nasmeja. Pemberton, međutim, ostade ozbiljan. "Nema baš mnogo da se vidi u slobodnom letu." "U redu. Samo ćemo se raskomotiti... Šta kažete, kapetane?" "Hoću da sedim u kontrolnom sedištu", objavi Šaht junior. Pemberton se trže, ali se Keli istog časa umeša. "Džejk, hoćeš li, molim te, objasniti dečaku kontrolni sistem? Potom ćemo otići." "Ne mora ništa da mi pokazuje. Znam sve o tome. Ja sam Mladi raketaš Amerike - vidiš moju značku?" Dečko se progura do komandi. Pemberton ga uhvati, posadi ga u pilotsku stolicu i priveza ga, pa

24 potom isključi tablu. "Šta to radiš?" "Isključio sam energiju da bih ti mogao objasniti." "Zar nećeš da upališ motore?" "Neću." Džejk poče brzo da objašnjava upotrebu i namenu svakog dugmeta, brojača, prekidača, merača i radara. Junior se meškoljio. "A meteori?" upita on. "Oh, oni... Pa, možda jedan susret u pola miliona putovanja Zemlja- Mesec. Meteori su retki." "Pa šta? Recimo da si baksuz? U govnima si." "Ne, nisam. Radar protiv sudara pokriva prostor poluprečnika sedam stotina pedeset kilometara. Ukoliko bi, makar samo tri sekunda, bilo šta omelo ravnomerno kretanje, neposredan mehanizam aktivirao bi motore. Najpre bi se oglasilo zvonu za uzbunu, kako bi se svako mogao uhvatiti za nešto čvrsto, i sekund kasnije - bum! - i izvlačimo se." "Zvuči mi zastarelo. Evo, pokazaću ti kako je to uradio komandir Kartrajt u Razbijačima kometa..." "Ne diraj te kontrole!" "Nisi ti vlasnik ovog broda. Moj tata kaže..." "Hajde, Džejk!" Čuvši svoje ime, Pemberton se, kao riba, okrenu Keliju. "Džejk, sudija Šaht bi voleo da zna..." Krajičkom oka Džejk ugleda dečaka kako poseže za tablom. On se okrenu, povika - i ubrzanje ga ponese, dok su mu motori urlikali u ušima. Iskusni piloti se obično odmah oporave, kao mačke, u neočekivanom prelazu iz bestežinskog stanja u ubrzavanje. Ali, Džejk je posezao ka dečaku, umesto ka nekom osloncu. On pade nauznak i dole, izvivši se u pokušaju da zaobiđe Šahta, udari glavom o ivicu otvorenih vrata i zaustavi se u narednoj prostoriji, onesvešćen. Keli ga je tresao. "Jesi li u redu, Džejk?" On se uspravi u sedeći položaj. "Aha. Naravno." On postade svestan grmljavine, oplata koje su se tresle. "Motori! Isključujte ih!" On odgurnu Kelija, pojuri u kontrolnu kabinu i pritisnu dugme za isključivanje. U nagloj, šupljoj tišini ponovo su bili bez težine. Džejk se okrenu, odveza Šahta Juniora i gurnu ga Keliju. "Kapetane,

25 molim vas uklonite ovu napast iz moje kontrolne sobe." "Puštaj me! Tata! On 'oće da me povredi!" Stariji Šaht odmah se uplete. "Šta ovo treba da znači? Pustite mi sina!" "Vaš dragi sin je uključio motore." "Juniore... Jesi li to uradio?" Dečko skrenu pogled. "Ne, tata. To... to je bio meteor." Šaht je izgledao zbunjen. Pemberton šmrknu. "Malopre sam mu rekao kako radar može aktivirati motore da bi izbegao mteor. On laže." Šaht prođe kroz postupak koji je nazivao 'odlučivanje', a onda odgovori: "Junior nikad ne laže. Stidite se! Odrastao čovek koji pokušava da prebaci krivicu na nedužnog dečaka. Prijaviću vas, gospodine. Dođi, Juniore." Džejk ga zgrabi za ruku. "Kapetane, hoću da se kontrole fotografišu radi otisaka prstiju pre nego što ovaj čovek napusti sobu. To nije bio meteor; kontrole su bile isključene. Ovaj dečko ih je morao uključiti. Pored toga, protivudarni radar aktivira alarm." Šaht je izgledao oprezno. "Ovo je smešno. Samo sam prigovorio na uvredu nanetu mom sinu. Nikakva šteta nije učinjena." "Nikakva štete, a? A šta sa slomljenim rukama... Ili vratovima? Ili protraćenim gorivom, i onim koje će biti protraćeno dok se vratimo u normalu. Znate li, gospodine 'Morski vuče', koliko će malo goriva biti kada budemo pokušali da uskladimo orbite sa Svemirskim terminalima - ako ga uopšte budemo imali? Možda ćemo morati da odbacimo teret da bismo spasli brod - teret čiji samo porez iznosi šezdeset hiljada dolara po toni. Otisci će pokazati Komercijalnom birou koga da okrive za to." Kada su ostali sami, Keli ga nervozno upita: "Nećeš, valjda, zaista morati da odbacuješ teret? Pa, imaš rezervu za manevre." "Možda nećemo stići ni do Terminala. Koliko dugo je jurila?" Keli se počeša po glavi. "I ja sam bio ošamućen." "Otvorićemo akcelograf i pogledati." Keli se razvedri. "Pa naravno! Ako derište nije previše protraćilo, okrenućemo brod i vratiti se na istu poziciju." Džejk odmahnu glavom. "Zaboravio si na promenjeni odnos masa."

26 "Oh... pa, da!" Keli je delovao postiđeno. Odnos masa... dok radi, brod je gubio masu goriva koje je sagorevao. Sila je ostajala ista; masa na koju je uticala smanjivala se. Vratiti se na istu poziciju, kurs i brzinu, postalo je komplikovan balistički problem. "Ipak, možeš to izvesti, zar ne?" "Moraću. Ali, svakako bih želeo da mi je Vajnstajn ovde." Keli ga napusti da proveri ostale putnike, i Džejk prionu na posao. Proverio je stanje astronomskim osmatranjima i radarom. Radar mu je brzo dao sva tri faktora, ali sa malom preciznošću. Pogledi na Sunce, Mesec i Zemlju odredili su mu položaj, ali ništa, u datom trenutku, nisu govorili o kursu i brzini - a nije mogao da čeka da se načine drugi snimci. Obično razmišljanje dalo mu je procenu situacije, uklapajući Vajnstajnova predviđanja sa pretpostavljenim efektom prčkanja malog Šahta. Ovo se dosta dobro slagalo sa radarskim i vizuelnim osmatranjima, ali još nije imao pojma da li može da se vrati na put i stigne na odredište; sada je bilo neophodno izračunati koliko bi to trajalo i da li će preostalo gorivo biti dovoljno da promeni brzinu i uđe u orbitu. U svemiru, ne možeš da stigneš na cilj ukoliko projuriš pored njega brzinom od nekoliko kilometara u sekundu, ili, čak, puzeći nekoliko stotina na sat. Da uhvatiš jaje u tanjir, ne preteruj! On poče nevoljno da računa kako to da izvede sa najmanjim utroškom goriva, ali njegov mali Marčantov digitron nije bio ni prineti tonama IBM računara u Supranjujorku - a ni on nije bio Vajnstajn. Tri sata kasnije, imao je nekakvo rešenje. On pozva Kelija. "Kapetane? Možete početi sa izbacivanjem. Najpre Šahta i sina." "Voleo bih. Nema izlaza, Džejk?" "Ne mogu vam obećati da ću bezbedno prevesti brod bez odbacivanja tereta. Bolje uradite to sada, pre nego što aktiviram motore. Jeftinije je." Keli je oklevao; radije bi izgubio nogu. "Daj mi vremena da odaberem šta da odbacimo." "U redu." Pemberton se tužno vrati svojim računicama, nadajući se da će pronaći neku spasonosnu grešku, a onda malo bolje razmisli i pozva radio-kabinu. "Dajte mi Vajnstajna, u Supranjujorku." "Van normalnog dometa."