Dejvid Morel. Plameni zavet

Транскрипт

1

2 Dejvid Morel Plameni zavet

3 Ako čovek ne veruje u Mene, život ga nosi kao grančicu i sasušuje. A ljudi ih skupljaju i bacaju u vatru, i bivaju spaljeni. Je van đe lje po Jovanu

4 PROLOG FURIOZNI ZAKOVITLANI PLAMEN

5 PEPELJASTA SREDA Španija, Arhidekan Feran Martines, iz bez u mljen svojim gro zni ča vim ka to ličan stvom, držao je sve za pa lji vi je propovedi protiv svih vrsta jeretika. Onda je 15. marta, na dan Pe pe lja ste srede, njegovo ha ri zma tič no, mržnje puno obraćanje, dovelo njegove pa ro hi ja ne do takvog ludila da su poleteli iz crkve prema je vrej skom kvartu Sevilje. I da nije bilo javnim redom za o ku plje nih lokalnih vlasti, desio bi se pravi masakr. Ovako, dvojica vođa razuzdane gomile su uhvaćeni i išibani. Ali, to ka žnja va nje ni najmanje nije obes hra bri lo njihove is to mi šlje ni ke, fanatike, već je od dvojice vođa stvorilo mučenike i raspalilo plamen mržnje kod njihovih sled be ni ka. An ti je ret ska furija proširila se sa Sevilje na okolne gradove i najzad širom Španije, sa užasnim po sledi ca ma, tako da je tokom leta kako se pro ce nju je, oko deset hiljada nevernika ubijeno, uglavnom ba ti na njem i ka me no va njem. Ne ko li ci na je, međutim, završila na lomači.

6 ČUVARI VERE Francuska Re li gi o zna pomama u Španiji nije pred sta vlja la izuzetak. Od početka srednjeg veka, jeres iznikla iz prastare sred njo i stoč ne teologije, privukla je toliko sled be ni ka da se crkva osetila ugroženom. Ta jeres, poznata kao al bi gen zi a ni zam, tvrdila je da su dobro i zlo sile u ravnoteži, da dva boga a ne jedan vladaju svetom, da je Đavo jednak po snazi i lukavstvu Gospodu. Telo krv i meso domen su Đavola. Um duh put je spasenja. Ideja o po sto ja nju dva boga užasavala je crkvu. Hrist, fizička in karna ci ja Boga Oca, nije mogao da pred sta vlja zlo. Kao Bog od krvi i mesa, on nije mogao biti deo đavolskog posla, kada se razapet na krstu žrtvovao da spase svoju zalutalu decu. Tu jeres je trebalo uništiti. Progon al bi gen zi ja na ca koji je nakon toga usledio bio je ne mi lo srdan. Desetine hiljada su umrli. Ali je jeres bila uporna. Još nekoliko hiljada ju je platilo glavom, dok najzad tvrđava Monsegur, na pla nin skom vencu Pirineja, na ju go za pa du Francuske, poslednje uporište al bi gen zi ja na ca, nije opkoljena, napadnuta i zapaljena. Ali, pričalo se da jeres uprkos bru tal no sti progona nije is ko re nje na, da se mala grupa nevernika uz pomoć kanapa spustila niz planinu u noći pre masakra, da je sobom odnela mi ste ri o zno blago i da je to jezgro jeretika, ma koliko se to nemogućim činilo, preživelo da širi, podriva iz dubine, svojim ogavno pogrešnim stavovima ljudsko društvo, da ga vodi ka truljenju.

7 MESTO SPALJIVANJA Španija, Masakri u Sevilji i Monseguru pred sta vlja li su samo dva primera reli gi o zne histerije u srednjem veku. Jevreji, Mavri, al bi gen zi jan ci i prote stan ti bili su tada česta meta napada, u cilju očišćenja vere, za šta je Papa dao odobrenje. Zvanično, zvalo se to In kvi zi ci ja. Zemlje severne Evrope odbile su da padnu pod uticaj in kvi zi ci je. Ali su Italija, Engleska i Francuska počinile zverstva u to ime. Nigde, međutim, verska ne to le rant nost nije dostigla takve ekstreme kao u Španiji. Tamo je in kvi zi ci ja, koju je predvodio do mi ni kan ski sveštenik, duboko usađenih očiju, Tomas De Tor kve ma da, pro u zroko va la desetine hiljada mrtvih i mučenih. Namera je bila da se pre vaspi ta ju nevernici, da se izvedu na put prave vere. Žrtvama bi vezivali ruke na leđima i konopac dizali gore, dok su im ramena teškim teretom pri ti ska li. Priznaj! na re đi va li su im. Šta da priznam? ječala bi žrtva. Da si grešan! Grešan? cvilela bi žrtva. Zategni konopac! Konopac je zatezan, ramena su pucala. Ako bi žrtva to preživela, raz vla či li bi je na spe ci jal nom stolu, a ako bi i to preživela i ostala uporna u ne pri zna va nju svog teološkog greha, in kvi zi to ri bi joj duboko niz grlo gurnuli cev od tkanine. Onda bi sipali vodu, a kada bi žrtva počela da se davi, na silu bi vadili tubu ne samo sa vodom već i sa krvlju. Takve žrtve gubile su pravo ne samo na svoju imovinu već i na to da po sta vlja ju pitanja mu či te lji ma. Bes po moć ne, one su imale samo dve mo guć no sti: da priznaju i mole za milost i da, što je bilo još važnije, prijave svoje is to mi šlje ni ke-jeretike; ili da in si sti ra ju na tome da nisu krive, da su ih zavidni susedi lažno optužili. Priznati, čak iako žrtva nije bila nevernik, značilo je steći šansu za oslo ba đa nje.

8 Istrajati u do ka zi va nju da je sve to zabuna, odbijati da prijaviš još nekoga, povlačilo je naj stro ži ju kaznu. Na kemadero, mesto za spa lji va nje, optuženi je dovođen pravo iz zatvora, zbog svojih pogrešnih uverenja auto-da-fe. Svi su na sebi imali jednake, žute ogrtače i kape sa dugačkim vrhovima. Oni osuđeni na smrt na odeći su imali znak crnog plamena okrenut na dole. Ostali nisu bili sigurni da i oni neće završiti na lomači. Tek kada bi se popeli do lomače, saznali bi kakva je presuda in kvi zi to ra. Neki, sasvim mali broj, bili bi oslo bo đe ni. U njihova priznanja je po ve ro vano, mada je kazna morala da se izdrži. Drugi su osuđivani na tam nova nje, na put produžene smrti. Bilo je i onih koje su vešali. One najteže pre kr ši o ce žive su spa lji va li. Zatim bi njihov pepeo prepu sti li vetru, zajedno sa pepelom onih u koje se sumnjalo da su nevernici iako su umrli pre nego što su in kvi zi to ri uspeli da ih ispitaju. Čak ni posle smrti te ljude, osum nji če ne za jeres, nisu osta vlja li na miru is ko pa va li su njihova tela i spa lji va li ih radi očišćenja. Ta fanatična odbrana vere trajala je duže nego što se obično misli. Vekovima, od kraja srednjeg veka, preko renesanse, do ta ko zva nog doba pro sve ti telj stva, In kvi zi ci ja je nametala svoja ubeđenja. Tek ta in sti tu ci ja je najzad ukinuta. Bar zvanično. Ostale su glasine.

9 PRVI DEO UZROCI I POSLEDICE

10 ВОG MI JE SVEDOK 1 Fleševi iz debate u Senatu o borbi za čist vazduh VAŠINGTON, D.C., 10. juna (AP) U naj na pe ti joj kon fron ta ci ji između demokrata i re pu bli ka na ca, u američkom Senatu, danas počinje debata o kon tro ver znom predlogu zakona senatora Barkera i Hadsona. Zakon se odnosi na obez be đenje čistog vazduha i zalaže se da čitava nacija ne samo prihvati već i pooštri naj stro ži ju politiku kontrole atmosfere kakvu je nedavno usvojila Ka li for ni ja. Vazduh koji udišemo je isto toliko prljav koliko i dim sa zgarišta guma, rekao je senator Barker demokrata iz Njujorka na im pro vi zova noj pres-kon fe ren ci ji, održanoj na ste pe ni štu Kapitola. Evo, udahnite duboko. To jest, ukoliko ste dovoljno hrabri. Pokušajte da se ne za ka šlje te. Trebalo bi da svi nosimo gas-maske. I da ne izlazimo napolje, dodao je senator Hadson demokrata iz Nju Hempšira drugi pod no si lac predloga tog zakona. Moja žena i ja smo sinoć izašli da prošetamo. Nismo izdržali više od pet minuta. Požurili smo kući i proverili da li su svi prozori zatvoreni. Prestao sam da pušim pre desetak godina. Nisam ni morao da se mučim. Prema mojim sta ti sti ka ma, atmosfera je toliko zagađena da je ono što udišemo ravno efektu dve pakle cigareta dnevno. Ako vam nije stalo do vas samih, mislite bar na svoju decu. Moramo prestati da uni šta va mo njihova i vaša pluća. Po Barker-Had so no vom zakonu pušenje bi bilo za bra nje no na svim javnim mestima, pred vi đe na je izuzetno visoka kazna za pro i zvo đače au to mo bi la i kamiona koji u roku od dve godine na svojim vozilima ne smanje is pu šta nje izduvnih gasova i isto takva kazna za sve fabrike koje, u istom roku, ne smanje trovanje vazduha, kao i

11 dodatno opo re zo va nje ljudi koji poseduju više od jednog vozila, obavezni filteri na ispušnim otvorima svih restorana, hemijskih či sti o- ni ca i... 2 Džordž ta un, Vašington Kao i obično, iskusni re pu bli kan ski senator iz Mičigena, Roland Dejvis, probudio se u šest ujutro i ustao, pazeći da ne probudi ženu. Sišao je dole, skuvao sebi kafu, nahranio mačku i odškrinuo ulazna vrata, da s praga uzme Vašington post. Odneo je novine do kuhinje, bio je juni i tek izašlo sunce se jedva probijalo kroz smogom za ma glje ni lučni prozor, padajući na površinu ku hinj skog stola. Dejvis nasu kafu koja se pušila, stavi naočare, otvori novine i poče pogledom da traži pominje li se negde njegovo ime. Nije morao dugo da traži. Ispod naslova vezanog za Barker- Hadsonov predlog zakona, bila je priča na dva novinska stupca, a u njoj je Dejvis često pominjan, kao pred vod nik grupe Re pu bli kan ske stranke koja se protivila jednom ek strem nom, re pre siv nom, ra di kalnom i ekonomski gledano sa mo u bi lač kom pokušaju da se reši trenutni i veoma ozbiljni problem čije rešavanje zahteva dovoljno vremena i opreza, kako se ne bi pogrešilo. Dejvis klimnu glavom, za do vo ljan i svojom retorikom i načinom na koji ga je novinar citirao. Imao je 58 godina, kosu punu sedih vlasi, što mu je davalo do sto jan stven izgled, ari sto krat ske crte lica i fo to genič no dugačko i vitko telo, koje je održavao u formi provodeći svakoga dana po pola sata na sobnom biciklu. Bolje da pređem na bicikl, seti se on. Čekao ga je naporan dan, a nije hteo da propusti da vidi prve jutarnje vesti. Morao je samo da završi čitanje rubrike u Postu. Barker i Hadson su dali još nekoliko apo ka lip tič nih pred ska za nja o tome kako za gađi va nje vazduha doprinosi stvaranju ta ko zva nog efekta zelene kuće i oštećenju ozonskog omotača Zemlje... kako povećava procenat obolelih od raka kože... rizik od suša... topljenje polarnih krugova...

12 dizanje nivoa okeana... dovodi do vanrednog stanja. Ličilo mu je sve to na scenario kakvog naučno-fan ta stič nog filma. Dejvis se iskašlja. Demokrati nemaju baš nikakve šanse da proture svoj zakon kroz Senat, mada je morao da oda priznanje Barkeru i Hadsonu da znaju kako treba skrenuti pažnju mas-medija, što im neće škoditi kada dođu izbori pokupiće bar glasove liberala u svojim okruzima. A možda će izazvati i sasvim suprotan efekat. Niko ne voli da ponovo bira one koji gube, a Barker i Hadson će, sigurno, danas izgubiti. Čist vazduh? Dobro zvuči. Problem je samo što Ame ri kan ci ne vole da se žrtvuju. Ono što njima odgovara je da se drugi žrtvuju. Nema tog pušača, vlasnika više au to mo bi la, fabričkog radnika za brinu tog da ne ostane bez posla, bilo koga kojem bi taj zakon mogao da promeni životne navike ili ošteti kućni budžet, a da neće očekivati od svog senatora da bude protiv. Zar Barker i Hadson nisu nikada čuli za kom pro mi sna rešenja? Zar u njihovom rečniku nema mesta za umerenost? Zar ne shvataju da se problem mora rešavati korak po korak, a ne baciti se na njega odjednom svom žestinom? Dejvis završi čitanje rubrike, za do vo ljan što su ga citirali još jednom, pred kraj, kao glas razuma: Smatram da se svi možemo složiti s tim da vazduh nije dovoljno čist. Suočeni smo, priznajem, s tim problemom, bar u velikim gradovima i to najviše od juna do septembra. Situacija će se, međutim, popraviti čim zahladni. To ne znači da pre po ru ču jem da sedimo skrštenih ruku. Ali, ne možemo društvo preko noći pre o bra zi ti, a moje uvažene kolege kao da baš to žele. Umesto toga, nama je potrebno iz ba lan si ra no, umereno, nikako naglo, već brižljivo pri me nji va no rešenje i ja nameravam da ga predložim, čim procenim sve sta ti stič ke podatke. Potrebno nam je vreme. Za ga đi va nje vazduha je dugo trajalo, pa nam treba i mnogo vremena da ga smanjimo. Savršeno, zaključi Dejvis. Post mi je dao dosta prostora, a siguran sam da će mi listovi iz Mičigena dati još više. Pušači iz moje izborne jedinice osećaće se manje pro ka za nim, kao i porodice sa dva au tomo bi la kojima se preti dodatnim porezima. A, što je još važnije, pomisli Dejvis, pro i zvo đa či au to mo bi la biće mi izuzetno zahvalni, što neće morati da se drže novih propisa o ogra ni ča va nju količine

13 izduvnih gasova na svojim vozilima i u samim fabrikama. Izuzetno zahvalni, i posebno da re žlji vi. Upravo tako. Oglasi se zvono na ulaznim vratima. Dejvis se namršti i baci pogled na digitalni sat na mi kro rer ni ispred sebe. 6:14. Ko može da bude tako rano? I odmah mu sinu naj lo gič ni ji odgovor. Novinar, željan da prenese njegovo mišljenje. U tom slučaju, moram da pazim kako ću izaći, pomisli Dejvis i rukama zagladi kosu, veza dobro pojas kućnog ogrtača, pa izađe iz kuhinje. Trudio se što je više mogao da deluje ra spo lo že no, dok je otvarao ulazna vrata. Odjednom skupi obrve na ulazu nije bilo nikoga. On baci pogled gore-dole po ulici prepunoj ele gant nih, tipično gradskih kuća, na koje se bila spustila izmaglica, ali izuzev kola koja su skretala za ugao, ništa nije mogao da vidi. Ko je kog...? Zašto kog...? Odjednom mu pažnju privuče predmet na pragu njegove kuće. Bio je to veliki koverat. Mršteći se još više, Dejvis ga podiže, baci pogled niz ulicu još jednom, a onda se vrati unutra i zaključa vrata za sobom. Nije mogla da bude moja asi stent ki nja, zaključi Dejvis. Suzan bi se prvo najavila telefonom da je imala nešto važno da mi da da pogledam tako rano. I da nije bilo vremena da te le fo ni ra, ona, sigurno, ne bi tek tako bacila koverat i odjurila, bez ikakvog ob ja šnjenja. Zabrinut, Dejvis otpečati koverat i izvuče neka dokumenta. Suviše radoznao, nije mogao da čeka da se vrati u kuhinju i sedne da ih na miru pročita, već je brzo pregledao prvi na koji je naišao. Kriknuo je pre nego što je stigao da ga do kraja pročita. Isuse! Dragi Bože! On na brzinu završi čitanje prve stranice i pregleda ostale. Jebem li mu majku, maj...! U do ku men ti ma su bili datumi, mesta, imena i sume, podaci o svakom mitu koji je primio, svakoj ilegalnoj fi nan sij skoj pomoći njegovim kam pa nja ma, o svim luksuznim odmorima na tuđ račun, o svim...!

14 A onda je, posle do ku me na ta, naišao na fo to gra fi je koje su ga naterale da se uhvati za zid kako ne bi pao, uplašen da taj jak bol u grudima znači početak srčanog napada. Na fo to gra fi ja ma jasnim, sjajnim, pro fe si o nal no na pra vlje nim, crno-belim bili su Dejvis i njegova prelepa, mlada asi stent ki nja, nagi na palubi jahte i ne samo da su vodili ljubav, već su bili uhvaćeni u nekoliko po zakonu za bra nje nih poza uklju ču ju ći sodomiju i oralni seks. Dejvis se jasno sećao tog predivnog letnjeg popodneva. On i njegova asi stent ki nja su verovali da su sasvim sami. Pazeći da ih niko ne prati, oni su odvojeno do pu to va li na malo, privatno ostrvo u Karipskom moru čiji je vlasnik bio jedan od Dej vi so vih naj moć ni jih birača. Uveravali su ih da na ostrvu neće biti nikoga, ali je, iz dodatne pre do stro žno sti, Dejvis odvezao jahtu daleko, na pučinu, gde niko nije mogao da ih špijunira. Nije njemu moglo da se desi, kao Gariju Hartu, da uleti u zamku. Ali neko ih je, ipak, špi ju ni rao. Po uglu snimanja Dejvis zaključi da su fotosi načinjeni te le o bjek tivom, iz aviona. A bili su tako precizni da se činilo da Dejvis i njegova asi stent ki nja poziraju pred kamerama. Bez ikakve sumnje, njihova su se lica mogla razaznati, osim kada je Dejvis leđima okrenut kameri, gladno zavukao glavu među noge svoje asi stent ki nje. Ali, prokleti bili, to još nije bilo sve! Posle fo to gra fi ja, Dejvisa koji više u grudima nije osećao bol, već bes, čekala je ne pot pi sa na, na pisaćoj mašini otkucana poruka, a u njoj pretnja od koje se ledila krv u venama. PRE DLA ŽE MO TI DA RAZMISLIŠ JOŠ JEDNOM KAKO ĆEŠ GLASATI O BARKER-HAD SO NO VOM ZAKONU. Dejvis iscepa dokumenta, fo to gra fi je i poruku na naj sit ni je delove, psujući sve vreme besno, ali tiho da ne probudi ženu. Neka mi popuše! Psovao je u sebi jedva svestan ironije da je ono što želi da uništi, zapravo, dokaz da njegova asi stent ki nja u tome uživa. Sve vreme je bio svestan činjenice da je njegov bes potpuno nemoćan, jer ma koliko puta da je iscepao taj dokazni materijal, ništa

15 nije vredelo. Onaj ko je poslao paket, svakako, nije bio toliko lud da ne napravi kopije. Da, taj koje to poslao, a on nije ni sumnjao ko bi to mogao da bude. Barker i Hadson! Dejvis sa gnušanjem odmahnu glavom. Zar su se dvojica tek ispilelih senatora-demokrata usudili da prete jednom starijem i uglednom re pu bli kan skom senatoru? Zar oni nisu svesni moći koju jedan iskusni političar kakav je Dejvis ima? Ja ću! Da? Šta ćeš ti? Šta? Šta ti, zapravo, možeš da uradiš? Da im se su prot sta viš? Da time samo potvrdiš valjanost njihovih otkrića? Bilo šta da im uradiš, to nije ništa u poređenju sa onim što oni tebi mogu da urade ako odluče da obelodane šta je u paketu. Tvoja karijera je, u tom slučaju, završena, uništena, smešna! Pa šta onda nameravaš da uradiš? Dragi? Dejvis se trgnu, čuvši da njegova žena silazi niz stepenice. Na brzinu strpa iscepani, dokazni materijal u koverat. Je li to neko zvonio na ulaznim vratima? Dejvisova žena se pojavila u podnožju stepenica. Oči oivičene sa puno bora delovale su podbulo, debeli obrazi i stomak su se tresli, seda kosa je bila zavijena na viklere. Da, ljubavi, odgovori Dejvis. Ništa naročito. Kurir mi je doneo infor ma ci ju u poslednji čas u vezi sa onim zakonom o čistom vazduhu. O, bože, otkud tolika bri žlji vost. Nema smisla da nas uz ne mi ra va ju ovako rano. Znam, srce, da nema smisla, prihvati Dejvis, ali, zaista je bilo važno. To me je navelo da još jednom razmislim o tome kako ću glasati. Počeo sam da se pri kla njam Barkeru i Hadsonu. Reč je o deci, draga. Moramo da zaštitimo decu ove nacije. Moramo da im obez be di mo čist vazduh, kako bi imali čista pluća. Ali, šta će na to reći...? Moji da re žlji vi fi nan si je ri iz Detroita? Pa, čini mi se da će morati da me razumeju, draga. Dejvis se seti fo to gra fi ja i uz bu đu ju ćeg mirisa svoje asi stent ki nje Da, tako je. Moraću da nateram moje da re žlji ve fi nan si je re da shvate.

16 3 Amazonija, Brazil Izmaglica je za kla nja la nebo. Huanita Gomes, u crnoj, dugačkoj haljini, trudila se da ostane jaka dok je kroz suze i veo žmirkala u pravcu mrtvačkog sanduka svoga muža. Moraš biti jaka, govorila je sebi dok ju je duša bolela. Moraš. Zbog Pedra. On bi tako želeo. Oža lo šće ni sled be ni ci njenog muža stajali su svud okolo i motrili na nju, bar isto toliko koliko i na sanduk. Ako izgubi kontrolu, ako im i za trenutak pokaže da je bol smekšao njenu odlučnost da nastavi delo svoga muža, onda će njegovi ne pri ja te lji istinski ostvariti ono što su hteli ubijajući ga. Za Pedra, pomisli ona, zbog njega moraš biti jaka. Huanita je imala 25 godina, bila je niska i mršava, uzanog lica i tamnijeg tena. Nije bila lepa, to je i sama uvek pri zna va la i nikada nije uspela da shvati zašto je Pedro odabrao baš nju. Jedino što je na njoj bilo lepo bila je kosa, duga do ramena i sjajna, uprkos ne a de kvat noj ishrani. Kako je Pedro voleo da miluje njene vlasi! Kako se radovao što su njihova još mala deca nasledila Huanitinu prelepu kosu. Šta ću ja bez njega, mislila je Huanita, jedva uspe va ju ći da ostane na klecavim kolenima. Ali joj je odgovor učinilo joj se da čuje Pedrov strastan glas odmah ulio snagu i naterao je da se uspravi. Budi hrabra Huanita. Ne predaj se. Potrudi se da moja smrt ne bude uzaludna. Zauzmi moje mesto. Zapali ponovo srca mojih obes hra bre nih sled be ni ka. Izgovori prave reči! Održi govor! Tako je, prihvati Huanita, dižući pogled iz kojeg se čitala srdžba, prema nebu za mra če nom gustom iz ma gli com. Mora održati govor. Otkako je pre dva dana njen muž ubijen, Huanita je osećala da je reči prosto guše. I mada nije bila obdarena onom zaista ne ve ro vatnom, spo sob no šću njenog ne ško lo va nog muža da se obraća masama i da drži njihovu pažnju, ona je odjednom osetila da mora da izgovori nešto kraj njegovog groba. Kao da joj je on naredio da tako postupi. Sve vreme priprema za Pedrovu sahranu, dok je njegovo metkom pro stre lje no, beživotno telo ležalo na skupom i s

17 mukom nađenom ledu, Huanita je u sebi po na vlja la ono na šta ju je instikt terao. Prošle noći, previše očajna da bi zaspala, ona je izbrusila svaku reč. Ubrzo, čim taj stariji sveštenik završi svoje slovo nad kovčegom, ona će doći na red. Ona će reći svoje. Iz nje će progo vo ri ti Pedro, njen voljeni muž. On će govoriti sa njom, kroz nju i učiniti da ostane jaka, da sled be ni ci njenog muža potisnu strah, prevaziđu obes hra bre nje i istraju u borbi da se sačuva ta zemlja. Budi jaka! Groblje je bilo staro, većina drvenih krstova uništena zubom vremena. Nalazilo se na ogolelom brežuljku, s kojeg se pružao pogled na kolibe sela Kordobe i na mulja punu pritoku blatnjave boje nekada moćne reke Amazona. Mulj je nestao usled klizišta, znala je to Huanita dobro, izazvanog erozijom, kada su kiše sprale po vr šin ski sloj zemlje koji više nisu mogli da zadrže koreni nekada moćne, predivne šume. Zbog požara. Zbog taktike spali i očisti, ne pri ja te lja njenoga muža. Ti ljudi Pedrovi ne pri ja te lji naveli su seljake da seku drveće, da od njega pale vatre i da onda raskrčeni prostor koriste za uzgajanje žitarica, i zbog toga je nebo sada za klo nje no iz ma gli com. Huanita se tresla, besna. Zbog vatri u daljini, na ivici guste šume. Sloj zemlje je bio izuzetno tanak, čak i uz pepeo od drveća, pa posle samo nekoliko godina in te ziv nog ob ra đi va nja, tlo više nije bilo plodno. Onda su spa lji va na nova stabla, raš či šća va ni novi komadi zemljišta, za se ja va ne nove žitarice, dok i ta zemlja ne bi postala neplodna užasna šema pro gre siv nog uni šta va nja. Ali, uni šta va nje je moglo da bude još i gore, znala je Huanita. Jer su ne pri ja te lji njenoga muža, ze mljo po sed ni ci, pri mo ra va li seljake da napuste zemlju, da bi onda dovlačili tešku ma ši ne ri ju da unište sve i da iz ogoljenog tla izvuku minerale. Na kraju, ništa iole vredno ne bi ostalo. Dokle se pružao pogled ka Huaniti je zjapila gola ružnoća. Sveštenik je bio gotovo završio molitve. Huanita oseti da je obuzima vatra, osetila je furioznu potrebu da se okrene sled be ni ci ma svoga muža i da im izgovori ono što je spremila, da ih podstakne da istraju u svojoj borbi. Pedro je or ga ni zo vao te ljude, seljake, da se usprotive da bogati, pohlepni, zli ljudi iz glavnog grada nastave da rasturaju ono što je Bog stvorio. Pedro je od stranaca koji su među

18 njima boravili kako su se ono zvali? Ekolozi? čuo da gusti dim široko ras pro stra nje nih požara truje vazduh naše planete. Stranci su, takođe, objasnili da ova najveća šuma sveta uzima nešto loše (sećala se ona dobro termina ugljen-dioksid ) koji njoj tada nije ništa značio, iz vazduha i da ispušta nešto dobro (šta ono beše? kiseonik?) i da će ukoliko šume nestane, a nestaće je ako se nastavi sa uni šta va njem miliona jutara svake godine, ugljen-dioksid da se akumulira u vazduhu. Posledica toga biće promena klime, skok prosečne tem pe ra tu re na Zemlji, a kiše više neće dolaziti. Svet zavisi od ove šume, po na vlja li su stranci. Vatre treba ugasiti. Pedro je shvatio šta stranci žele da mu kažu, ali i da se seljaci neće boriti da spasu šumu samo zbog toga što neznanci tvrde da je to bitno za opstanak sveta. No Pedro je znao da će se seljaci boriti da sačuvaju vlastite domove, da zaštite drvo kaučuka koje im daje i zaklon i izvor prihoda, da zaštite reku od erozije mulja jer to guši ribe, a riba je njihova osnovna hrana. Za to će se oni boriti. Zapravo, boriće se ukoliko im neko pokaže kako, ako ih neko okupi i ulije im sa mo po u zda nje, navede ih da shvate da je snaga u brojčanoj nadmoći. Tako je Pedro prihvatio izazov i izvesno vreme on i njegovi sled beni ci su postizali uspehe, primorali su ne pri ja te lje da se povuku sa te zemlje. Zapravo, izgleda da su imali previše uspeha, jer su zli ljudi iz glavnog grada poslali plaćene ubice sa mašinkama da ubiju unište Pedra, dok je držao govor u obližnjem selu. I sada je vazduh opet bio pun dima. Opet su se raspalile opake vatre. Ne smeš da odustaneš, čula je Huanita Pedrov glas. Moraš da nastaviš da se boriš! I kada se sveštenik povukao malo dalje od kovčega ona se okrenula ka sled be ni ci ma svoga muža, spre ma ju ći se da digne veo, da im pokaže čeličnu odlučnost u očima, da izgovori ono što mora. Ali, nije u tome uspela jer je pažnju sled be ni ka njenog muža zaokupila dugačka crna limuzina koja se iznenada pojavila na prašnja vom putu, punom rupa i za u sta vi la u samom podnožju groblja. Seljaci su, zbunjeni, gledali kako iz nje izlazi neki stranac. Bio je to visok čovek, otmenog izgleda, u odelu crnom kao i njegov skupi automobil, i kravata mu je bila crna, u oštrom kontrastu s njegovom bes pre kor no belom i sjajno čistom košuljom kakvu možda niko od

19 meštana nikada nije video. Idući do sto jan stve nim korakom, pri kladnim mestu na kojem se nalazio, neznanac je prvo prišao pr tlja žni ku, otvorio ga, izvukao iz njega veliku kartonsku kutiju i poneo je, hodajući do sto jan stve no, ka vrhu brda, kroz dimnu zavesu. Išao je pravo ka oža lo šće ni ma na seljačkom groblju. Molim vas, senjora Gomes, da mi oprostite, rekao je šapatom klanja ju ći se sa puno po što va nja. Njegov uglađen način govora i akcenat jasno su odavali da je iz grada. Naj i skre ni je se izvi nja vam. Zaista mi je žao što upadam ovako, u ovom ose tlji vom i za vas teškom trenutku. Primite izraze mog iskrenog saučešća, pri dru žu jem se vašoj molitvi za dušu vašeg hrabrog, pokojnog muža. Ne bih vas ometao, ali mi je jedan čovek naložio, in si sti rao je da ovo uradim. Jedan čovek? uspravna kao sveća, Huanita je sum nji ča vo merila neznanca. Koji čovek? Na žalost, ne znam. Moj klijent mi nije rekao ime. Juče je, iznenada, došao u moju kan ce la ri ju... Ja sam vlasnik servisa za iznaj mlji va nje limuzina, u gradu. Dao mi je po pri lič nu sumu novca da dođem ovamo i predam ovaj paket... ovaj poklon, kako je rekao... i to baš u ovom trenutku. Još sum nji ča vi je Huanita je buljila u kutiju. Poklon? Šta je to? Prvo što joj je palo na pamet bilo je da su zli ljudi iz grada poslali bombu da je na tako dra ma ti čan način unište, za vreme sahrane njenog muža, kako bi Pedrovi sled be ni ci izgubili svaku želju da se dalje bore. Klijent mi nije otkrio šta je u kutiji. Zapravo, opomenuo me je da će otkriti ako pre vre me no otvorim kutiju i opako me kazniti zbog toga. On je mene ubedio, a rekao mi da i ja vas uverim da poklon ne krije u sebi nikakvu opasnost, da će vam pružiti utehu... Huanita je gledala neznanca iskosa. Prešli ste sav taj put... u tako mi ste ri o znoj misiji... mora da vas je jako dobro platio. U pravu ste, senjora, napojnica je bila više nego pri ma mlji va. Činilo se da je neznancu ne pri jat no, kao da poredi svoju finu odeću sa si ro ma štvom svud oko sebe. Uz najbolje želje tog gospodina, senjora. Huanita nerado prihvati kutiju. Njena veličina je od go va ra la kutiji za tortu. Ali unutra je bilo nešto što je tupo od zva nja lo i težilo mnogo

20 više od torte. Zbunjena, Huanita je spustila kutiju na zemlju pored skromnog kovčega njenog muža. Pokušala je drhtavim prstima da je otvori, ali kada joj to nije pošlo za rukom, prišao je jedan od seljaka i uz pomoć noža odpečatio kutiju. Prinuđena, Huanita ukloni poklopac i oprezno pogleda unutra. Istog časa je kriknula. Seljak koji je uz pomoć noža uništio pečat, kriknu takođe. Istog trena sasvim iznenada, Huanita pusti novi krik, ali ovoga puta krik trijumfa. Ona, sa puno žara, zavuče ruke u kutiju i izvadi ono što je u njoj bilo. Ljudska glava. Odsečena glava jednog od zlih ljudi iz grada koji su naručili smrt njenog muža. Sa lica žrtve po crtama groteskno iz o bliče nim jasno se videlo kroz kakvu je agoniju jadnik prošao, dok su mu od ru blji va li glavu. Glava je bila u pla stič noj kesi kako krv ne bi procurila kroz kartonsku kutiju. Uz tri jum fal ni poklič, Huanita je strgla kesu, uhvatila glavu za kosu i digla je u vazduh koliko je najviše mogla, kako bi sled be ni ci njenog muža mogli da vide predivni poklon koji joj je njen nepoznati do bro čini te lj poslao. Kurir se povuče užasnut, stavio je ruku na usta kao da se boji da će povratiti. Gotovo ga obarajući, seljaci su pojurili napred, pored njega, da bolje osmotre glavu. U boj! vrištala je ona. Za Pedra! Za vas same. Za ovu zemlju! Seljaci su pri hva ti li povike, odlučno po na vlja ju ći svaku njenu reč. Huanita prinese glavu Pedrovom kovčegu. Mužu moj, moj voljeni, vidiš li svog ne pri ja te lja? Dragi oče naše dece, ti nisi umro uzalud. Neće nas pobediti! Mi ćemo se boriti! Na sta vi će mo da se borimo! Nikada nećemo prestati da se borimo! Nikada! Sve dok ne pobedimo! Dok vatre ne prestanu! 4 Koralno more, južni Pacifik Su per tan ker Argonaut koji je prevozio sirovu naftu iz Zaliva u jednu od ra fi ne ri ja u blizini Brisbejna, na istočnoj obali Au stra li je, išao

21 je tri sata ispred plana plovidbe. Lepo vreme i mirno more ga je sve vreme pratilo. Sasvim rutinsko putovanje. Bolje se ne može ni zamisliti, zaključi kapetan. Ime mu je bilo Viktor Malone i već 27 godina je plovio okeanima, uglavnom radeći za pe tro lej sku kor po raci ju Pacifik-Rim. Imao je 58 godina, kosa mu je bila proređena, visina srednja, a građa jaka. Iako je tokom plovidbe retko napuštao utrobu broda, njegovo pomalo punačko lice imalo je svežu, pre pla nulu boju. Na komandnom mostu su per tan ke ra, u kojem se u poslednje vreme i pored prozora osećao kla u sto fo bič no, Malone je proverio podatke o vremenu, uređaje, radar i na vi ga ci o ne in stru men te. Ništa ne u o bi ča je no. Još deset sati i pristaće u luku, pomisli on. Svakako do sutra u zoru. Uveren da će te noći plovidba biti čisto rutinska, Malone reče dežurnom oficiru da odlazi sa komandnog mosta. Ako sam vam potreban u mojoj sam kabini. Pet minuta kasnije, pošto je zaključao vrata kabine, Malone je otključao fijoku svog pisaćeg stola i iz nje izvukao po lu pra znu bocu votke. Uslov da dobije posao bio je da se dok komanduje nekim od brodova Pacifik-Rima uzdržava od alkohola. Tokom većeg dela svoje karijere Malone se pokoravao tom pravilu. Izmučen grižom savesti, zbunjen, on više nije bio siguran kada je i zašto počeo da popušta, da krši sveto pravilo svoje službe. Možda se to desilo posle traume razvoda koji je njegova žena zatražila pre tri godine, pošto se zaljubila u jednog akvi zi te ra firme za trgovinu ne kret ni na ma. U toj bo ston skoj firmi ona je radila, kao i taj muškarac koji je, kako je u besu objasnila, neće svaki put mesecima osta vlja ti samu. Ili su uzrok bile usa mlje nič ke noći u stranim lukama koje su odavno prestale da znače provod. Bilo kako bilo, gutljaj tu i tamo, uglavnom pred spavanje, prerastao je u tajna opijanja kojima je Malone pokušavao da se izbori sa dosadom predugih putovanja. Svestan svog poroka i istine da on izmiče njegovoj kontroli, pokušao je da sebe di sci pli nu je baš na ovom putu. Za do vo lja vao je potrebu za alkoholom samo kada, zaista, nije mogao da joj se odupre. Ipak, gotovo je u pot pu no sti ispraznio svih osam boca koje je uspeo da pro kri jum ča ri na brod. Prosto je za pa nju ju će kako brzo idu, raz mi-

22 šljao je on, dok je sipao sebi punu čašu votke, a onda se zavalio u stolicu pored pisaćeg stola. Žalio je što nema leda i vermuta, ali sutra ujutro čim pristane u ra fine ri ju i obavi sve for mal no sti, izaći će na obalu, pronaći neki usamljeni bar u kojem ga niko neće pre po zna ti i najzad opet moći da uživa u martiniju. U nekoliko martinija. Iznajmiće sobu da odspava dok prođe dejstvo pića i onda će se narednog dana vratiti na brod da nastavi da obavlja svoje dužnosti. Niko neće moći ni po sum nja ti. To je bila prednost votke. U dahu se nije osećao njen trag. Malone se zapanjio kada je video da je onim što se njemu učinilo kao nekoliko gutljaja, zapravo, ispraznio čašu. Zbunjen, žmirkao je pro ce nju ju ći situaciju i najzad odlučio. Dođavola zar nismo nadomak luke! Ovo mi je poslednja prilika pre pri sta ja nja. A reč je o rutinskoj plovidbi. Nema nikakvih problema na vidiku. Zašto da propadne to malo votke što je ostalo u flaši? Malone još jednom napuni čašu i pola sata kasnije i flaša i čaša su bile prazne, a on je utonuo u dubok san. Odjednom, trgnuo gaje zov dežurnog oficira koji je smrtno ozbiljnim glasom dozivao. Kapetane? Malone se trgnu i uspe da digne jednu obrvu. Kapetane? Malone je onim jednim, po lu o tvo re nim okom potražio odakle glas dolazi i s naporom utvrdio da dolazi iz zida, iz interfona za ko mu ni kaci ju unutar broda. Kapetane, imamo problema sa jednim od pri jem ni ka. Teškom mukom Malone diže glavu. Protrese je u pokušaju da sredi misli, otvori oba oka i zažmuri, video je nejasno. Čaša mu ispade iz krila dok je ustajao da pritisne dugme na interfonu i da se oglasi. Uf, ovaj, šta? Uf, šta rekoste...? Ponovite. Kapetane, rekao sam da imamo problema s jednim pri jem ni kom. Malone protrlja čelo. Problema? Kakvih...? Povremeni prekidi... gubi se veza. Maloneu je jezik bio zadebljao. Mučio se da izgovori reči.

23 Zvuči kao... ovaj... Ta reč je baš teška. Usne su mu bile kao od gume. Kao kratak spoj. Tako sam i ja pomislio, kapetane. Naredio sam da provere. Dobro. Mislim, to da provere. Dobro. Javi mi šta su otkrili. Kapetane, čini mi se da bi bilo dobro da dođete ovamo. Naravno. Baš sam dremnuo. Odmah ću doći. Čim budem mogao. Mnogo je, brate, tih Ć-ć pomisli nervozno Malone, onako ošamućen. Podiže čašu, opra je u lavabou kabine i stavi na mesto. Onda vrati praznu bocu votke u pisaći sto i zaključa fioku. Treba da operem zube. Bolje bi bilo i da izgrgotam grlo, da se umijem. Ali, kada je Malone ugledao svoj lik u ogledalu iznad lavaboa prene ra zio ga je prazan pogled njegovih za kr va vlje nih očiju. Hajde, saberi se, pomisli. Probudi se! On se umi prvo toplom, pa onda hladnom vodom i popi dva aspirina. Uznemiren, opazi da mu je košulja izgužvana. Bolje da je promenim, pomisli. Treba da delujem uredno! Iz interfona, smrtno ozbiljni glas dežurnog oficira je vikao. Kapetane, prijemnik je potpuno umukao. Uopšte u pozadini čula se graja, ne radi. Malone je nekako uspeo da se ne ljulja dok je prilazio interfonu, da pritisne dugme i da se oglasi. Potpuno? Ekran ne reaguje. Prebacite ga na rezervni sistem. To sam već uradio, ali ne vredi, kapetane. Ne...? Malone duboku uzdahnu. Dragi Bože! Dolazim odmah. Drhtavim rukama mučio se da promeni košulju. Na kraju je poprskao lice losionom za posle brijanja, za slučaj da neko od članova posade pokuša da namiriše u principu ne pri met nu votku. Bog je bio milostiv! Niko nije video Malonea kako posrće idući iz svoje kabine, kako se hvata za brodske konopce, uspravlja i gega dalje. Trenutni izveštaj! naredi Malone, pošto je ušao u kontrolnu sobu. Nadao se da deluje dovoljno au to ri ta tiv no. Sve je isto, odgovori njegov dežurni oficir. Ne rade ni primarni ni se kun dar ni sonarni sistemi.

24 Dajte mi na vi ga ci o ne karte. Spremio sam vam ih, kapetane. Pret po sta vio sam da ćete ih tražiti. Da zaustavim brodske motore? Ne! Još ne! Nećemo ih za u sta vlja ti sve dok ne budemo morali! Malone se zagleda u svoje oficire. Šta im je kog vraga? Zar ne shvataju koliko je vremena potrebno ogromnom, teškom Argonautu da se zaustavi i da onda, pošto oprema bude po pra vlje na, ponovo dostigne mak si mal nu brzinu? Tri sata! Mi smo tri sata ispred plana plovidbe. U ra fi ne ri ji nas očekuju. Dobićemo, verovatno, bonus, što smo bili tako brzi. Ali, sranje, od toga neće biti ništa ako se za u sta vimo da popravimo neki minorni kvar i zbog toga stignemo sa bogzna kolikim za ka šnje njem. Posledice pre ko mer no popijene votke su ga terale da viče, da burno reaguje. Malone je to shvatio, ali nije mogao ništa da učini. On je računao s tim da će do sutra ujutru stići u ra fi ne ri ju, željan da se što pre reši svih obaveza, da pobegne s tog ogromnog broda čiji ga zidovi u poslednje vreme užasno pri ti ska ju. A najviše je računao na svoju nagradu. Na martinije. Gotovo je već osećao njihovu slast. Ali, kapetane, bez opreme... Reč je samo o problemu s elek tri kom, uporan je bio Malone. Momci iz odeljenja za odr ža va nje broda će utvrditi o čemu se radi i to srediti. On raširi po stolu na vi ga ci o ne karte i poče da ih proučava, obra ćaju ći pažnju na različite dubine okeana i šematske prikaze stena. Dabome! U ovim vodama je bilo baš onako kako je Malone zapamtio. Da bi izbegao stene moreuza Tores na severu, on će otploviti Ar go na u tom oko Nove Gvineje, a onda krenuti na jug, preko So lo mo no vog mora, do Koralskog, idući oprezno duž spruda Veliki greben, uz se ve ro i stoč nu obalu Au stra li je. Kada budemo jednom prošli Veliki greben, sve će biti lako, okean je čist, sa izuzetkom nekoliko manjih stena, sve do Brisbejna. Dajte mi našu poziciju u trenutku is klju če nja sonarnih uređaja. Evo je ovde, kapetane, odvrati dežurni oficir i pročita geo graf sku širinu i dužinu, po ka zu ju ći to is to vre me no, na karti. Odlično, zaključi Malone, a glava mu je pucala. Nema problema! Ostaje nam da vodimo računa i izbegnemo ove dve stene. Gro zni-

25 ča vo se boreći da ne izgubi ravnotežu, on se okrenu od karte i naredi. Pravac dvadeset stepeni u odnosu na desni bok broda. Aha, aha, u redu, kapetane, prihvati dežurni oficir i prenese ispravku kursa kormilaru koji je potvrdio da je naredbu primio k znanju, po na vlja ju ći. Ispravka kursa dvadeset stepeni u odnosu na desni bok broda. Maloneu su se tresle ruke dok je palio cigaretu. A sada treba srediti problem sa elek tri kom, reče i sam zapanjen da govori tako raz go vet no i da je uopšte u stanju da razmišlja, s obzirom na mamurluk. I neka odmah ovamo donesu kafu. Noćas se neće spavati. Dvadeset minuta kasnije Malone je zahtevao da mu saopšte brzinu kretanja Agronauta, odredio je zatim poziciju tankera na karti i zado vo ljan što su prvi greben uspešno izbegli, spremio se da naredi još jednu ispravku kursa. U tom trenutku, dok se okretao da izda naređenje, šoljica sa kafom mu je ispala iz ruke i pala na pod. Sranje! Neka odmah neko dođe da ovo očisti! Ispravka kursa deset stepeni u odnosu na desni bok broda. Aha, aha, u redu, kapetane. Ispravka kursa deset stepeni u odnosu na desni bok broda. U kon trol noj sobi je vladala napeta tišina. Sonarni ekran se upali. Kapetane, oni iz odeljenja za odr ža va nje broda su uspeli da pronađu kvar. Sada ćemo moći... Evo, uređaji normalno funk ci o ni šu. Rekoh vam ja, radilo se o manjem problemu. Nije bilo potrebe da za u sta vlja mo brod. Gospode Bože! izusti neko. Malone prinese ruku ustima. Konture grebena osvetliše se na ekranu pred njim. U istom času trup su per tan ke ra je udario u nešto, čuo se ra za ra ju ći tresak, najava da će brod potonuti. Malone izgubi ravnotežu, pade na kolena, a kafa koju je prosuo mu ovlaži pantalone. Mokrih nogavica, on je u šoku, oslu ški vao drugi udarac koji je potresao tanker. Kafa... Mrak... Toliko nalik na... 5

26 Dobro veče iz studija Si-Bi-Esa, ovo je emisija vesti. Govori Den Rader. Najgora pe tro lej ska nesreća u istoriji poprima razmere prave ka ta stro fe, i dalje se ne is klju ču je opasnost da će Argonaut su pertan ker pe tro lej ske kor po ra ci je Pacifik-Rim potonuti pošto je juče udario u greben, u blizini istočne obale Au stra li je, iako se ulažu veliki napori da se sav njegov tovar ne izlije, rezultata, bar za sada, nema. Pro ce nju je se da tri de se tak miliona galona sirove nafte sada plovi nekada kristalno čistim Koralnim morem. Struje nose naftnu mrlju prema jednom od prirodnih čuda sveta, prema hiljadu milja dugom sprudu. Veliki greben. Ekolozi pred vi đa ju da će, ukoliko se čudo ne dogodi, biti uništeni nežni, mi kro skop ski sitni organizmi koji čine bazu grebena a zajedno sa njima i sam Veliki greben, i kao što na javlju je naš dopisnik iz Brisbejna, još jedna čarobna i ne po no vlji va prirodna lepota naše planete prestaće da postoji. 6 Au stra li ja Kapetan Viktor Malone, izmučen, tresući se, izađe iz sudnice u Brisbejnu, u kojoj su ga sa slu ša va li čitavog dana zbog pogrešne naredbe koju je izdao svom dežurnom oficiru, želeći da izbegne greben u koji je Argonaut udario. Rekao sam deset stepeni u pravcu luke, tvrdio je on da je naredio pot či nje ni ma. Ali su dežurni oficir i krmanoš ostali uporni u izjavama da je Malone naredio da se pravac promeni za deset stepni u odnosu na desni bok broda. Budale! Ne, već kukavice! To su oni! Proklete, nelojalne kukavice! Nemaju hrabrosti da ostanu uz svog kapetana! Neki su čak pred sudom tvrdili da im se učinilo da je on pijan! Dobro je što se niko nije setio da mu uzme krv na proveru punih 12 sati nakon nesreće. Sada više hemijske analize ne bi ništa vredele. Čak i da otkriju trag alkohola u njegovoj krvi, Malone može da kaže da je, nakon što su ga he li kop te rom prevezli na obalu, popio jedno piće, da se smiri. Kada je Malone napuštao zgradu suda, fo to re por te ri su škljocali svojim aparatima, a on je digao ruku da zakloni lice i besan krenuo

27 niz stepenice, kroz gomilu oku plje nog sveta, pravo prema au to mo bilu koji je iznajmio da bi se što pre udaljio. Svi mišići su mu drhtali. Samo da dođe do votke martinija, tešio je samog sebe. Potrebna mi je samo... Treba samo da pobegnem od ovih kučkinih sinova, novinara... Martini! To će mi raz bi stri ti misli! Malone laktom odgurnu jednog od fo to re por te ra, tako jako da se čovek pre sa mi tio i ne obra ća ju ći pažnju na njegov prigušeni jauk, probi se do iz naj mlje nih kola. Ali, u tamnoj limuzini nije bilo nikoga. Gde je dođavola, šofer? Pa, naravno, pomisli Malone, kučkin sin, pobegao je! Uhvatila ga je panika kada je ugledao tu gomilu sveta! Obična kukavica kao i svi moji oficiri! Malone ulete u auto i sede za volan, zalupi vrata, okrenu ključ motora, dade gas i uz buku krenu, što dalje od zgrade suda. Kada je zamicao za ugao, sa grimasom na licu koja je mogla da znači i osmeh, opsednut željom da što pre okusi martini, ek splo di rao je, baš kao i auto koji je vozio. Ek splo zi ja koju on nije uspeo da čuje bila je žestoka. krv, kosti, vlasi i komadi metala odleteli su u vazduh i pali u radijusu od tri de setak jardi. Mesto je bilo savršeno odabrano. Kao što je naredne večeri objasnio Den Rader. Čini se da je metod ubistva brižljivo odabran i da je sve dobro or ga ni zo va no. Niko nije povređen. Samo je kapetan Argonauta umro. 7 Hong Kong Čendler Tompson, glavni izvršni direktor pe tro lej ske kor po ra ci je Pacifik-Rim stajao je iza podijuma sa go vor ni com, okrenut ka tv reflek to ri ma, za ški lje nih očiju, ozbiljnih i kao is kle sa nih crta lica, spreman da se au to ri ta tiv no obrati mnoštvu novinara u sobi za konfe ren ci je u sedištu Pacifik-Rima. Če tr de se to smo go di šnjak, je

28 nerado pristao na kon fe ren ci ju za štampu, ali senzacija o ka ta stro fi mu nije dala drugi izbor. Njegovo odelo od više hiljada dolara, bilo je bes pre kor no. Još jednom je proverio dugmad na sakou i vojnički strogo stupio na podijum. Da li smo bili svesni da kapetan Malone pije? Nismo. Pravila rada u našoj kor po ra ci ji naj stro ži je za bra nju ju alkohol za posadu koja je na dužnosti i najmanje 24 časa pre ulaska na brodove Pacifik-Rima. da li smo uzimali uzorke krvi da bi osigurali da se svi pri dr ža va ju pravila? Činilo se da to nije bilo potrebno. Svi zaposleni, pre za po slenja prođu kroz rigorozne kontrole. Verujemo u sve zaposlene u našoj kor po ra ci ji. To što je Malone prekršio pravila je je din stven izuzetak. Nema razloga da zbog toga dovodimo u pitanje pro fe si o na li zam ostalih naših slu žbe ni ka, ali da, od sada ćemo povremeno or ga ni zova ti nasumične preglede krvi na alkohol i droge. Da li možemo da pret po sta vi mo ko stoji iza ubistva kapetana Malonea? Pa, policija vodi istragu. Ne bi bilo pro fe si o nal no da nekoga unapred op tu žu jemo, bez valjanih dokaza. Da li smo sa za ka šnje njem reagovali na širenje naftne mrlje? Kakvo za ka šnje nje? Naša ekipa za de kon ta mina ci ju uključila se istoga časa kada smo saznali za udes... Nije bilo dovoljno ljudi? Bili su neobučeni i ne pri pre mlje ni? Sa mi ni mal nom opremom? Gluposti! Mi smo bili spremni za bilo kakav slučaj... Molim vas, jedan po jedan, nikako u glas. Nisam čuo pitanje... To je tačno. Nekoliko članova ekipe za de kon ta mi na ci ju je bilo kod kuće, spavali su u vreme udesa, ali ih je naš noćni dežurni odmah probudio. Uveravam vas da će od sada naša noćna ekipa raditi u punom sastavu, kao i dnevna... Ne, nažalost nismo mogli da sprečimo da se iz Argonauta izlije tovar koji je nosio... Trideset miliona galona do sada? Žao mi je što moram da kažem da je ta cifra tačna. Napori da se spreči širenje naftne mrlje do sada su se pokazali kao ne e fi ka sni. Delovi Velikog koralnog grebena, su, zaista, na moju veliku žalost, zagađeni... Molim vas, ponovite pitanje... Tačno je, jedan deo opreme za de kon ta mi na ci ju je bio ne i spra van. Šire se glasine o nedo volj noj or ga ni zo va no sti? Zbrci? O za ka šnje nju od 24 časa? Zbog čega Argonaut nije imao pojačano, duplo brodsko dno što bi sprečilo da u trenutku udesa tovar iscuri? Pre nego što odgovorim na vaša pitanja želim da vas uverim da je pe tro lej ska kor po ra ci ja

29 Pacifik-Rim svesna svih svojih od go vor no sti pred javnim mnjenjem i da... Tomp so no vo izlaganje prekinu komešanje, levo od njega. Vidno nervozan jedan od funk ci o ne ra Pak-Rima stupi na podijum. Žurio je prema Tompsonu, noseći neku savijenu cedulju. Lice mu je bilo belo kao kreč. Kakav idiot pomisli Tompson u sebi. Uništiće...! Za ime boga zar taj ne zna da ne sme da me prekida? Moramo se pred stavi ti u najboljem svetlu, zračiti sa mo po u zda njem. Baš sam hteo da...! Trudeći se da ne pokaže da je besan, Tompson uze cedulju, a u sebi se zakle da će otpustiti tog ne do tu pav ka čim se kon fe ren ci ja za štampu završi. Oprostite za trenutak, dame i gospodo, reče Tompson no vi na ri ma i trudeći se da deluje otmeno otvori cedulju, pređe pogledom preko, na pisaćoj mašini od štam pa ne poruke i u trenu zaboravi pređašnji bes. Srce mu je lupalo kao ludo, u glavi mu se zavrtelo, on se uhvati za govornicu, da bi se održao na nogama. Poruka mu je titrala pred očima. Iz našeg pred stav ni štva u Brisbejnu javljaju da je Kevin Stark, direktor Odeljenja za de kon ta mi na ci ju... Stark! Još jedan od onih koje je Tompson nameravao da otpusti. Taj kučkin sin je, najblaže rečeno, preduzeo ne a de kvat ne mere po ku šava ju ći da zaustavi najveću naftnu mrlju. Stark je bio kriv što je proces de kon ta mi na ci je zakasnio, jer nije ras po la gao sposobnom ekipom, a oprema je loše održavana. Starkova greška je što se naftna mrlja proširila i stigla do Velikog koralnog grebena, i što tamo ubija sićušne organizme....nađen pre sat vremena, udavljen, glave zaronjene u bure nafte. Novinari, videvši da je Tompson potpuno šokiran, odmah pritrčaše, nad vi ku ju ći se u po sta vlja nju pitanja. A on, onako ošamućen odjednom oseti žeđ i pruži ruku prema čaši vode na govornici. Dok je ispijao vodu, Tompson je osetio da mu ona ostavlja gorak ukus u ustima, pokušao je da dođe do daha, vatra mu je razdirala stomak. Noge su mu klecale. Fo to re por te ri su sevali fleševima, video kamere su zujale, dok je Tompson, is pu stiv ši čašu, padao na kolena, uhvatio se obema rukama za stomak, ponovo duboko udahnuo i ispružio se, mrtav, pre nego što je udario u površinu podijuma, ali ne pre nego što je iz njegovih usta šiknula krv i poprskala najbliže novinare.

30 8 Hjuston, Teksas Virdžil Krauz, no vo i me no va ni pred sed nik pe tro lej ske kor po ra ci je Pacifik-Rim užurbano je gurao dokumenta u svoju akten-tašnu, spre ma ju ći se da što pre napusti svoju kan ce la ri ju na po sled njem spratu američke filijale Pak-Rima. Morao je za najviše jedan sat da bude na me đu na rod nom aerodromu u Hjustonu, gde su činili sve da u najkraćem roku pripreme mlaznjak kompanije, da ga prebaci do Hong Konga. Krauz je bio če tr de se to go di šnjak, iz van red nog zdravlja, poznat kao čovek velike energije, izuzetno pokretan, a ipak je ostao bez daha kada su mu saopštili da je unapređen. Imao je samo pet minuta da se telefonom javi ženi i objasni joj šta se dogodilo. Do go vo ri li su se da mu se ona pridruži u Hong Kongu, što pre. U me đu vre me nu, Krauza je čekao naporan, po svoj prilici, besani let tokom kojeg će raz mi sli ti ne samo o greškama koje su dovele do ka ta stro fe Argonauta. Moraće da smisli i kako da očiste onu naftnu mrlju, da spreče da se stvori nova. Iskreno rečeno, Krauz je znao da neće ni oka sklopiti jer mu se činilo da je una pre đe nje koje je toliko želeo, moglo da se pretvori u njegovo pro klet stvo. Malone, Stark i Tompson. Njihova brutalna smrt bila je isto toliko zastra šu ju ća kao i ka ta stro fa Argonauta. Da li sam ja na redu? pitao se Krauz, a ruke su mu se tresle dok je zatvarao aktn-tašnu. Se kre ta ri ca ga je presrela kada je izlazio iz svoje kan ce la ri je. Ovaj telegram je upravo stigao za vas, gospodine. Krauz ga gurnu u džep sakoa. Moram da žurim. Pročitaću ga u avionu. Kurir je rekao da se radi o nečem hitnom. In si sti rao je da odmah pročitate telegram. Krauz zastade, izvadi telegram iz džepa i pocepa njegov koverat. Sadržina ga je sasekla. Ostao je bez daha. Greške se moraju ka žnja va ti. Nemoj da dozvoliš da se Argonaut ikada više desi. Gospod Bog nek ti je svedok.

31 BOG TE BLAGOSLOVIO 1 Menheten U svojoj kan ce la ri ji, na 15. spratu od čađi potamnele zgrade na Brodveju, u visini 37. ulice, Tesa Drejk na sto ispred sebe stavi repro duk ci ju jedne slike. Na slici, delu umetnika sa početka 19. veka, bila je prikazana jedna gustom šumom obrasla padina planine Edirondek u severnom delu države Njujork. Tipično za period kojem je pripadao, slikar je ide a li zo vao divljinu, čineći pejzaž ro man tič no raskošnim, toliko idiličnim i na vrt nalik da je slika ličila na oglas kojim se pioniri novog kon ti nen ta pozivaju da se dosele u američki raj. Pored te slike, Tesa postavi fo to gra fi ju iz istog dela planine Edirondek. S obzirom da je u to vreme kolor fo to gra fi ja bila još u povoju, boje nisu bile toliko lepe, sjajne kao na slici. Uz to, fotos nije ide a li zo vao pejzaž, već je šumom obrasle vrhove pri ka zi vao re a li stički, a načičkana, haotično ra spo re đe na stabla su tako delovala još impre siv ni je. Najzad Tesa na sto postavi i fo to gra fi ju načinjenu prošle nedelje, iste one padine snimljene Kontrast je bio drastičan i to ne zato što je una pre đe nje tehnike kolor fo to gra fi je donelo življe boje. Naprotiv. Pejsaž je delovao alar mant no bezbojno, uža sa va ju će sumorno. Izuzev pla vet ni la neba, takođe pre kri ve nog iz ma gli com, boja na fo to gra fi ji gotovo nije ni bilo. Nigde zelenila raskošnih krošnji. Samo blatnjava, mrka boja kao da je film oštećen prilikom ra zvi ja nja, a nešto je stvarno bilo oštećeno, ali ne u foto-la ba ra to ri ji. Oštećeni su vazduh, oblaci, kiša. Ovaj deo šuma ubijen je kiselim kišama, vodom koja je trebalo da hrani drveće, a ne da ga uništava. Ogoljena stabla, bez lišća, delovala su sablasno, kao skeleti, padina bez trave, prokleto.