UKRATKO U Mračnom princu, nastavku romana Parmenion - Lav Makedonski, Dejvid Gemel nas vodi u svet prepun magije i stvorenja iz grčkih legendi.

Транскрипт

1

2

3

4 UKRATKO U Mračnom princu, nastavku romana Parmenion - Lav Makedonski, Dejvid Gemel nas vodi u svet prepun magije i stvorenja iz grčkih legendi. Ponovo se susrećemo sa Parmenionom, Filipom Makedonskim, Diri i Atalom, ali tu su i dečak Aleksandar Makedonski, Aristotel, kentaur Hiron, Gorgon, minotaur Bront i mnogi drugi junaci koji će čitaoce povesti na neverovatno putovanje kroz istoriju i mitove antičke Grčke. Gemel nam, pored priče o večitoj borbi dobra i zla, nudi i priču prepunu ljubavi prema voljenoj osobi, detetu, domovini i onim vrednostima koje čine razlog postojanja svakog čoveka. Mračni princ je posvećen, s velikom ljubavlju, svim mojim prijateljima u Randomu, prošlim i sadašnjim, kao i svima onima koji su iskusili značenje izreke: Što glasnije govore o svojoj časti, mi brže prebrojavamo kašike. Zahvaljujem se mojim urednicima Debori Bejli, Šaron Vud i Džin Maund. Hvala Valeri Gemel, Idit Grejem, Steli Grejem, Stenu Nikolasu i Tomu Tejloru na sugestijama i neprocenjivim savetima.

5 KNJIGA I PELA, MAKEDONIJA, leto 352. pre n. e. Zlatokosi dečak je sedeo sam, kao i obično, i pitao se da li će njegov otac umreti danas. Nedaleko odatle, s druge strane kraljevskog vrta, njegova dadilja je razgovarala sa dvojicom stražara koji su ga čuvali preko dana. Vojnici, ratnici mrkog pogleda, nisu gledali u njega, uzvrpoljili bi se kad god bi im prišao. Aleksandar je navikao na takvo ponašanje. Iako je imao tek četiri godine, on je to razumeo. Sa tugom se sećao prethodnih dana, kada je njegov otac u punoj ratnoj spremi šetao po istoj baštenskoj stazi, sa oklopom blistavim na suncu. Bio je tako veličanstven sa svetlucavim gvozdenim pločicama oivičenim zlatom i šest zlatnih lavova na grudima da je Aleksandar ispružio ruku da ga dotakne. Ali kada je njegova ruka krenula napred, Filip je brzo ustuknuo. Ne dodiruj me, dečko! obrecnuo se. Neću te povrediti, oče prošaputao je princ, gledajući u lice koje je prekrivala crna brada, lice sa slepim desnim okom ispod ružnog ožiljka na obrvi. Došao sam da se oprostim promumlao je Filip i da ti kažem da budeš dobar i marljivo učiš. Hoćeš li pobediti? upitao je dečak. Pobeda ili smrt, dečko odgovorio je kralj, kleknuvši da pogleda sina u oči. Izgledao je opušteno, mada je zadržao kruti izraz. Neki misle da ja ne mogu pobediti. Sećaju se da me je Onomarh pobedio prošli put. Ali prošaputao je kada mi se strela zabola u oko, pri opsadi Metone, rekli su da ću umreti. Kada me je uhvatila groznica u Trakiji, ljudi su se kleli da mi je srce prestalo da kuca. Ali ja sam Makedonac, Aleksandre, i ja ne umirem tako lako. Ja ne želim da ti umreš. Ja te volim reklo je dete. Za samo jedan tren Filipovo lice se smekšalo i on je podigao ruku kao da će pomaziti sina. Ali je taj tren prošao i kralj se podigao. Budi dobar reče. Misliću na tebe. Dečji smeh dopre do Aleksandra i trgnu ga iz zamišljenosti. Čuo je ciku ostale dece iz palate, s druge strane baštenskog zida.

6 Uzdahnuvši, zapitao se čega li se igraju lova na kornjaču ili možda Hekatinog dodira. Ponekad ih je posmatrao sa prozora svoje sobe. Jedno dete bi bilo Hekata, boginja smrti, pa bi jurilo druge, tražilo njihova skrovišta, a kada bi ih dodirnulo, pretvaralo ih je u robove. Igra bi se završavala kada bi sva deca bila pronađena i pretvorena u robove smrti. Aleksandar zadrhta iako je bio na suncu. Niko ga nije zvao da učestvuje u njihovim igrama. On pogleda u svoje male šake. Nije hteo da ubije psa, voleo je to štene i trudio se da bude smiren dok bi ga mazio. Ali jednog dana, razigrano štene je skočilo na njega i oborilo ga a njegova ruka je poput zmije poletela i lupnula ga po vratu. Ukočenog pogleda, pas je istog trenutka pao, trzajući noge. Uginuo je za nekoliko sekundi, ali je još gore bilo to što se ubrzo nakon toga raspao i ispunio zadahom smrti vrt. Ja nisam kriv želeo je da kaže. Ali znao je da jeste, znao je da je proklet. Ptice su pevale u krošnjama visokog drveća i Aleksandar se nasmeši kada ih ugleda. Sklopivši svoje zelene oči, on dopusti da ga ispuni ptičja pesma, da se pomeša sa njegovim mislima. Ptičji poj je počeo da dobija značenje i on je mogao da ga odgonetne. Nisu to bile reči već osećanja, strah, sićušni bes. Ptice su vrištale upozoravajući jedna drugu. Aleksandar podiže pogled i zapeva. Moje drvo! Moje drvo! Beži! Beži! Moje drvo! Moje drvo! Ubiću te ako ostaneš! Deca ne bi trebalo da pevaju o ubijanju reče dadilja oštrim tonom, približivši se, ali ne sasvim; uvek je ostajala van njegovog domašaja. To ptice pevaju odgovori joj on. Trebalo bi da uđeš, sunce je vrelo. Deca se još uvek igraju s one strane zida usprotivi se on. A ja volim da sedim ovde. Uradićeš kako ti je rečeno, mladi prinče! viknu ona. Njegove oči zaplamteše, gotovo je mogao da čuje neki mračni glas unutar sebe kako mu šapuće: Povredi je! Ubij je! On proguta knedlu, stišavajući plimu besa. Poći ću reče mekim glasom. Ustade i krenu ka njoj, ali se ona brzo izmaknu u stranu kako bi on prošao; polako ga je sledila dok je

7 išao ka svojoj sobi. Sačekao je da ona ode, a zatim se iskrao u hodnik i potrčao ka prostorijama svoje majke. Gurnuvši vrata, provirio je unutra. Olimpija je bila sama i kada je ušao, nasmešila se, raširivši ruke. On joj pritrča i zagrli je, zagnjurivši lice u meku kožu njenih grudi. Nikada nije postojao neko tako lep kao njegova majka, i on se još čvršće pribi uz nju. Vreo si reče Olimpija i skloni njegovu zlatnu kosu sa čela, mazeći ga. Napunila je čašu vodom, a on je pohlepno ispi. Da li su časovi bili dobri danas? upitala ga je. Nema časova, majko. Stagra je bolestan. Kada bih imao ponija, da li bi i on umro? On ugleda bol na njenom licu dok ga je privlačila sebi i tapšala po leđima. Ti nisi demon, Aleksandre. Ti poseduješ veliki dar, ti ćeš biti veliki čovek. Ali, da li bi poni umro? Mislim da bi priznade ona. Ali kada budeš stariji, naučićeš kako da obuzdavaš svoj talenat. Budi strpljiv. Ja ne želim nikoga da ubijem. Juče sam uspeo da nateram pticu da mi sleti na dlan. Sedela je tamo dugo pre nego što je odletela. Nije uginula. Stvarno! Kada ti se otac vrati u Pelu, otići ćemo na more i plovićemo na čamcima. Svideće ti se to. Povetarac je hladan, plivaćemo. Hoće li se on vratiti? upita Aleksandar. Neki ljudi pričaju da će ga Fokiđani ubiti. Govore da je gotovo sa njegovom srećom, da su ga bogovi napustili. Ćuti! prošaputa ona. Nije pametno izgovarati takve stvari. Filip je veliki ratnik, a ima i Parmeniona. Fokiđani su ga već pobedili, pre dve godine reče dečak. Dve hiljade Makedonaca je poginulo. Sada nam Atinjani pljačkaju obale a Tračani su se okrenuli protiv nas. Ona klimnu i uzdahnu. Previše toga čuješ, Aleksandre. Ja ne želim da on umre, iako me ne voli. Ne smeš to da govoriš! Nikada! vrisnu ona, uhvativši ga za ramena i prodrmavši ga žestoko. Nikada! On te voli. Ti si njegov sin. Njegov naslednik. To me boli on prošaputa, sa suzama u očima. Izvini reče ona privlačeći ga u zagrljaj. Toliko ima toga što bih želela da ti

8 kažem, da ti objasnim. Ali još si premlad. Shvatiću uveravao ju je. Znam. To je razlog zbog kojeg i ne mogu da ti kažem. Sedeli su u tišini neko vreme, Aleksandar je osetio toplinu i pospanost u naručiju svoje majke. Vidim ih sada reče on pospanim glasom. Polje je pokriveno cvetovima žute i purpurne boje. A tu je i otac u svom zlatnom oklopu. Stoji pored velikog sivca, Aheja. A vidim i neprijatelje. Oh, majko, ima ih na hiljade. Vidim njihove štitove. Gledaj! Tamo je znak Sparte, i sova Atine i, ne znam šta još, ali vidim oznake Fere i Korinta, toliko ih mnogo ima. Kako da ih otac sve pobedi? Ne znam prošaputa Olimpija. Šta se dešava sada? Počinje bitka odgovorio je dečak. POLJE KROKUS, leto Filip Makedonski protrlja ožiljak iznad svoga slepog oka, gledajući ka fokiđanskoj vojsci, udaljenoj pola milje. Više od dvadeset hiljada pešadinaca bilo je postrojeno na ravnici, s hiljadu konjanika u produžetku, desno iza njih. On pogleda makedonsku liniju, koju je sačinjavalo petnaest hiljada pešaka postrojenih u centru i tri hiljade konjanika raspoređenih na oba krila. Polje je bilo prekriveno purpurnožutim i rozebelim cvetovima i njemu se u tom trenutku učinilo skoro nezamislivim da će za nekoliko trenutaka stotine, možda i hiljade ljudi izgubiti živote, a njihova krv natopiti zemlju. Pomisao da će ti cvetovi brzo biti zgaženi i pretvoreni u prašinu ispod požutele trave Krokuškog polja izazvala je u njemu žaljenje i osećaj da čini zločin prema bogovima lepote. Ne budi glup, rekao je sebi. Ti si izabrao ovo bojište. Bilo je ravno i pogodno za konjicu, a Filip je zapovedao kopljanicima iz Tesalije, najboljim konjanicima u Grčkoj. Dva dana ranije, munjevitim maršem preko plićaka reke Penej, makedonska armija je iznenadila branitelje lučkog grada Pagase. Grad je osvojen za tri sata. U sumrak su Makedonci koji su stajali na grudobranima ugledali ratne trireme Atinjana kako mirno plove preko zaliva. Ali, pošto je Pagasa osvojena, trireme nisu imale gde da pristanu vojnici koje su prenosile nisu mogli da pomognu

9 neprijatelju. Najbliži plitki zaliv bio je udaljen dan plovidbe i četiri dana marša, tako da bi atinska armija stigla prekasno. Kako je na taj način od atinskog napada bio osiguran s leđa, Filip je bio samouvereniji pred predstojeću bitku. Ovoga puta Onomarh nema gde da sakrije svoje ogromne katapulte, nema strmih, drvećem obraslih planina, sa kojih može poslati leteću smrt. Ne, ovo je bitka čoveka protiv čoveka, protiv armije. Filip se još uvek, s užasom, sećao ogromnog kamenja koje je padalo s neba na Makedonce, i još je čuo užasavajuće krike smrskanih ljudi na izdahu. Ali danas će biti drugačije. Danas su šanse podjednake. A ima i Parmeniona. Pogledao je nalevo, tražeći Spartanca, i ugledao ga kako jaše uz krilo vojske i razgovara sa jahačima, umiruje mlađe vojnike i podiže raspoloženje veterana. Filipa obuze bes. Spartanac je došao u pomoć Makedoniji sedam godina ranije, kada je nacija bila opkoljena neprijateljima sa svih strana. Njegove strateške veštine su bile velike i značajne, on je Filipovu neiskusnu armiju, koju su činili seljaci i zemljodelci, pretvorio u silu od koje su narodi zazirali. Voleo sam te tada, pomisli Filip, sećajući se dana kada je bio opijen pobedama nad Ilirima na zapadu i Peoncima na severu. Grad za gradom je padao a moć Makedonije je rasla. Ali uvek su te pobede pripadale Parmenionu, strategu, čoveku čiji su planovi donosili pobede već više od četvrt veka, u Tebi, Frigiji, Kapadokiji i Egiptu. Filip zakloni svoje zdravo oko naprežući se da bolje osmotri fokiđanski centar, gde se nalazio Onomarh sa svojom gardom. Ali je udaljenost bila prevelika, sunce se odbijalo o mnogobrojne oklope, štitove i šlemove, i on nije mogao da razazna svoga neprijatelja. Šta bih dao da mi se pod mačem nađe tvoj vrat prošaputa. Rekli ste nešto, gospodaru? upita Atal, kraljev prvak. Filip se okrenu ka ratniku ledenog pogleda. Da, ali sebi u bradu. Vreme je. Naredi da krenu napred! Filip priđe sivcu, uhvati ga za grivu i jednim pokretom skoči na leđa konja. Uškopljenik se prope i zanjišta, ali je Filip nogama čvrsto stiskao stomak konja. Miran! reče kralj umirujućim glasom. Mladi vojnik pritrča noseći Filipov gvozdeni šlem s velikom perjanicom. Bio je toliko uglačan da se sijao kao srebro; kralj ga

10 prihvati i pogleda u lice boginje Atene, koje je ukrašavalo čelo šlema. Budi uz mene danas, gospo reče stavljajući šlem na glavu. Drugi čovek podiže Filipov štit i kralj provuče levu ruku kroz kožne trake, namestivši štit na svoju podlakticu. Prva četiri odreda, jedanaest hiljada ljudi, krenuše na neprijatelja. Filip pogleda ka Parmenionu, koji je stajao na levom krilu sa dve hiljade konjanika i dva odreda pešadije u rezervi. Spartanac mahnu kralju i pogleda ka bojištu. Filipu je srce ubrzano tuklo. Još je osećao gorčinu poraza nakon poslednjeg susreta sa Onomarhom. Dan je bio isti, divan i sunčan, nebo bez oblačka, i Makedonci su marširali ka neprijatelju. Samo, tada su planine sa obe strane skrivale velike opsadne sprave koje su bacale ogromno kamenje na Makedonce, razbijajući formaciju, lomeći kosti i uništavajući živote. A potom ih je napala neprijateljska konjica i Makedonci su se razbežali. Filip će dugo pamtiti taj dan. Šest godina nije bio poražen, pobede su sledile jedna za drugom, kao da su to bogovi uredili. I sve se izmenilo u jednom užasnom času. Makedonska disciplina brzo se uspostavila te večeri i oni su se organizovano povukli. Ali, prvi put u svome životu Filip je pretrpeo poraz. Još više ga je razdraživala činjenica da Parmenion nije bio prisutan. On je bio na severozapadu, gde je ugušio ilirski ustanak. Šest godina je kralj morao da deli pobede sa svojim generalom, ali taj jedini poraz je bio samo njegov. Filip se trže iz prošlosti i doviknu Atala. Pošalji kritske strelce. Kraljev najbolji čovek okrenu konja i jurnu nizbrdo ka strelcima, njih petsto očekivalo je naredbu. Lako opremljeni, samo sa štitnikom za grudi od štavljene kože, Krićani potrčaše i razviše se u liniju iza odreda koji je napredovao. Dve stotine koraka desno od Filipove pozicije stajao je drugi general, Antipatar, sa hiljadu konjanika. Filip trgnu uzde i potera konja da stane pored njega u prvi red. Konjanici, mahom makedonski plemići, klicali su dok im je prilazio i on im otpozdravi mahanjem. Izvukao je mač i poveo konjicu lagano, skrećući desno od makedonske pešadijske linije. Eno ih, dolaze! viknu Antipatar,

11 pokazujući ka fokiđanskoj konjici. Neprijateljski konjanici su jurišali ka njima spuštenih kopalja. Makedonija! viknu Filip i obode konja u galop, a svi njegovi strahovi nestadoše dok su Makedonci jurišali preko polja kao grmljavina. Parmenionove bledoplave oči se skupiše dok je posmatrao bojište. Video je kako Filip i njegovi družbenici jurišaju na desnom krilu. Poravnali su se sa makedonskom pešadijom, koja je spojila štitove a osamnaest stopa duge sarise gvozdenih vrhova uperila ka neprijateljskim redovima; kritski strelci su išli iza njih odapinjući strele na fokiđanski centar. Sve se odvijalo prema planu, ali Spartanac nije bio spokojan. Kralj je bio vrhovni komandant svih makedonskih snaga, ali je Filip uvek insistirao da u bitku jaše na čelu svojih ljudi, rizikujući život zajedno sa njima. Njegova hrabrost je bila i blagoslov i prokletstvo, mislio je Parmenion. Sa kraljem među sobom Makedonci su se borili još bolje, ali ako bi Filip pao, ljude bi strah obuzeo brže nego što bi se letnji požar proširio po suvoj travi. Kada bi se Filip našao u središtu bitke, Parmenion je bio zadužen za strategiju, pazio je na znake koji bi ukazivali na slabost, a od toga je zavisilo kojoj će se strani prikloniti ratna sreća. Iza njega su bili tesalski konjanici, očekujući njegovo naređenje, dok je ispred stajao peti odred pešadije, mirno posmatrajući bitku. Parmenion je skinuo svoj šlem sa belom krestom i prstima prošao kroz oznojenu, kratko podsečenu smeđu kosu. Mislio je samo na jedno. Šta Fokiđanin planira? Onomarh nije bio prosečan general. Tokom prethodne dve godine, od kada je preuzeo komandu nad fokiđanskom vojskom, kretao se sa svojim snagama po centralnoj Grčkoj, pokazujući zavidnu veštinu. Zauzeo je tu ključne gradove i opljačkao beoćansko uporište u Orhomenu. Bio je lukav vođa, postupao je po instinktu, i bio poštovan od svojih potčinjenih. Parmenion je znao da se njegova strategija bezuslovno zasnivala na napadu. Zato ga je iznenadila defanzivno postavljena pešadija i konjica koja je sama krenula napred.

12 Nešto nije bilo u redu. Parmenion je to osećao. Zaklonivši oči od sunca, on još jednom pažljivo pogleda bojno polje; bilo je ravno, sa linijom niskih brežuljaka na desnoj strani i malom pošumljenom oblasti pola milje ulevo. Nije bilo opasnosti s leđa, Pagasa je bila os vojena. Pa onda, pomisli ponovo, kakav je Fokiđaninov plan bitke? Parmenionovo razmišljanje presekao je makedonski bojni poklič, vojnici su u odredima potrčali ka neprijatelju i zarili sarise u fokiđanske redove. Mogli su se čuti krici ranjenih, prigušeni zvukom štitova koji se sudaraju. Parmenion se okrenu ka jahaču pored sebe, privlačnom mladiću koji je nosio šlem sa crvenom krestom. Nikanore, uzmi pet odreda i odjaši do šume. Zaustavi se na dvostrukom dometu luka i pošalji izviđače. Ako je šuma čista, okreni se i čekaj na moj znak. Ako nije, spreči da se neprijateljske snage spoje sa Onomarhom. Da li si razumeo? Da, gospodine odgovori Nikanor salutirajući. Parmenion je posmatrao kako petsto ljudi kasom odlazi ka šumi, a zatim pogleda ponovo ka brdima. Nije bilo teško predvideti makedonsku formaciju, pešadija u centru a konjica na oba krila. Onomarh je to sigurno znao. Makedonska pešadija se borila prsa u prsa, u zbijenoj falangi dubine šesnaest redova i širine stotinu pedeset štitova. Prvi odred, kraljeva garda kojoj je komandovao Teoparl, probila je fokiđansku liniju. Ne predaleko! prošaputa Parmenion. Zakosi liniju i čekaj na podršku! Bilo je veoma bitno da četiri odreda ostanu u bliskom kontaktu, jer ako se razdvoje, brojčano nadmoćniji neprijatelj može da ih opkoli. Spartanac se opustio kada je video kako leva strana kraljevih gardista čvrsto stoji u mestu dok desno krilo ide napred. Falanga je napravila polukružni manevar i potisnula Fokiđane. Drugi odred samo što se nije spojio sa njima. Parmenion pogleda u treći odred, koji je pod teškim napadom prestao da se kreće napred i svoju liniju povio unazad. Kenuse! viknu Parmenion. Ratnik širokih ramena u centru rezervnog odreda podiže pogled i pozdravi. Pruži podršku trećoj uzviknu general. Peti odred, jačine dve i po hiljade ljudi, krenu napred. Nisu trčali preko polja, već su išli polako, održavajući poredak. Dobro izvedeno, pomisli Parmenion. Kada osećanja uzavru, zbog straha i uzbuđenja,

13 dešava se da komandant prerano povede svoje ljude u juriš, ili da ih izmori trčanjem kako bi se što pre uključili u bitku. Kenus je bio pouzdan oficir, ostajao je smiren u teškim situacijama. Znao je da će njegovim ljudima u teškim oklopima trebati sva snaga kada bitka počne, a ne pre toga. Iznenada, na levoj strani, makedonska linija se izboči i puče. Parmenion opsova kada vide kako neprijatelj stupa čvrsto spojenih štitova. Nije ni morao da gleda u oznake na njihovim štitovima da bi znao iz koga su grada došli; bili su to Spartanci, izvanredni borci, kojih su se bojali svi na svetu. Treći odred pobeže ispred njih i Spartanci započeše sa obuhvatom garde. Ali Kenus i peti odred bili su blizu njih. Sarise se spustiše i falanga jurnu napred. Spartanci se, iznenada ugroženi s boka, povukoše, i Makedonci ponovo uspostaviše formaciju. Zadovoljan što je trenutna opasnost otklonjena, Parmenion okrenu svog konja i krenu ka desnom krilu, praćen Tesalcima. Kralj i njegovi družbenici borili su se prsa u prsa sa fokiđanskom konjicom, ali je Parmenion video kako Makedonci lagano potiskuju neprijatelja. Pogledao je levo i video da je Nikanor sa svojih petsto ljudi zastao pred šumom i poslao izvidnike u nju. Pozvao je glasnika, i izdao mu nova naređenja za Nikanora u slučaju da je šuma prazna, i ponovo pogledao ka brdima. Ako je Onomarh planirao neko iznenađenje, ono mora doći otuda. Još jednom je pogledao u centar i video da je Kenus sa svojim petim odredom zaustavio nalet Spartanaca; borio se za spajanje sa Teoparlom i gardom. Treći odred se pomešao sa četvrtim i ponovo je potiskivao fokiđansku liniju. Parmenion je imao dva izbora. Mogao je da odgalopira i pomogne kralju ili da napadne neprijatelja sa levog boka. Dodirnuo je petama svoga pastuva i krenuo još više ka desnom krilu. Jedan jahač se izdvoji iz bitke i galopom dojaha do Parmeniona; imao je nekoliko plitkih rana na rukama, a desni obraz mu je bio rasečen. Kralj je naredio da podržiš desno krilo. Neprijatelj je skoro pobeđen. Spartanac klimnu glavom i okrenu se ka Berinu, tesalskom princu orlovskog izgleda. Uzmi petsto konjanika i priđi s desne strane pre nego što se spojiš sa Filipom.

14 Berin klimnu i uzviknu naređenja, a njegovi ljudi se kasom uputiše niz bojište. Ranjeni glasnik priđe bliže Parmenionu. Kralj je naredio da se pošalje sva rezerva prošaputa. Učinio si dosta toga, mladiću reče Parmenion. Idi sada u logor i neka se hirurg postara za tvoje rane. Nisu duboke ali gubiš mnogo krvi. Ali, gospodine Uradi kako sam ti rekao reče Parmenion okrećući se na drugu stranu. Kada je glasnik odjahao, drugi tesalski komandant priđe na svom konju. Šta da radimo, gospodine? upitao je. Čekaćemo odgovorio je Parmenion. Filip Makedonski okrenu konja, držeći mač sa koga je kapala krv, i pogleda nazad. Berin je sa petsto Tesalaca obišao polje sa desne strane i jurišao na bok fokiđanske konjice, ali je Parmenion i dalje čekao. Filip opsova. Fokiđanski ratnik se probio kroz spoljašnju makedonsku liniju i jurišao ka njemu sa uperenim kopljem. Filip trznu uzde nalevo i gvozdeni vrh prolete pored njega, zabivši se u bok njegovog uškopljenika. Životinja se prope od bola, ali Filip, iako je klizio nazad, udari spoljašnjom stranom mača ispod Fokiđaninovog zaobljenog šlema i preseče mu grlo. Od nepodnošljivog bola, Filipov konj se ponovo prope, a zatim pade. Filip odsko či, ali ga jednim kopitom konj zakači po kuku i obori. Videvši da je kralj pao, Fokiđani krenuše u kontranapad, ali se Filip prevrnu i podiže. Odbaci štit i potrča ka prvom od napadača; ratnikovo koplje mu okrznu grudni oklop, te on odskoči i povuče ratnika s konja na zemlju, pa ga ubode u prepone i stomak. Potrčao je ka konju, uhvatio ga za grivu i u jednom skoku se našao na nje govim leđima. Međutim, već je bio opkoljen fokiđanskim ratnicima. Jedno koplje napravi duboku brazdu na Filipovoj desnoj butini, a mač se odbi o bronzani štitnik za zglob i napravi mu rez na levoj nadlaktici. Kralj je blokirao udarac i zario svoj mač ratniku među rebra. Berin i Atal tada, zajedno sa drugim jahačima, napadoše Fokiđane i prisiliše ih da se udalje od kralja. Neprijateljska konjica je počela da beži i Makedonci pokuljaše napred ka protivničkoj pešadiji. U tom kratkom zatišju, Filip ugleda svoga neprijatelja Onomarha kako stoji u centru pešadijskog poretka

15 i bodri svoje ratnike. Ka meni! povika Filip, a njegov glas odjeknu kroz zveket mačeva. Makedonci se okupiše oko njega, kralj obode konja i trkom jurnu ka prvom redu štitova. Fokiđanska linija se uvuče i zamalo prsnu, ali je Onomarh naredio drugom odredu pešadije da krene napred i odbije napad, te oni potisnuše Filipa. Koplje se zari pravo u srce njegovog konja. Životinja se sruši ali je i ovoga puta Filip spretno odskočio. Gde si, Parmenione? on povika. Spartanski general je osetio da u ljudima koji su stajali iza njega raste napetost. Poput svih ratnika, i oni su znali da ishod bitke može prevagnuti na nečiju stranu za svega nekoliko trenutaka. To se upravo dešavalo. Ako Filipova konjica bude potisnuta, Onomarh bi mogao da pobedi tako što će iskoristiti brojnost svoje pešadije i rascepiti makedonski centar. Parmenion pogleda nalevo. Deo neprijateljske pešadije jurio je iz šume, ali im je Nikanor sa svojih petsto ljudi preprečio put. Nije mogao sa tolike razdaljine da proceni brojnost neprijatelja protiv kojih se Nikanor upustio u teški boj, pa je mu poslao još dvesta ljudi u pomoć. Gledajte! povika jedan od Tesalaca, pokazujući ka liniji brežuljaka na desnoj strani. Stotine konjanika se pojavilo na vrhu. Filip je sa konjicom družbenika bio opkoljen. Fokiđani jurnuše. Parmenion mahnu rukom. Napred za Makedoniju! povika. Izvukavši svoj mač, Spartanac obode konja i galopom se uputi ka boku Fokiđana. Iza njega, osam stotina preostalih Tesalaca pote gnu svoje zakrivljene konjičke sablje i jurnu za njim u bojnom pokliču. Dve vojske se sudariše na obronku brda iznad uskomešane mase vojnika koja se borila za kontrolu centralnog dela bojišta. Videvši da je njegova konjica presretnuta, Onomarh povika nova naređenja svojim ljudima, koji hrabro pokušaše da naprave zid od štitova oko njega. Ali su Makedonci nadirali sa tri strane: Teoparl i garda pojavili su se spreda, Kenus je sa petim odredom potiskivao Spartance sleva, a kralj je sebi krčio krvavi put zdesna. Tela su ležala na sve strane, izgažena stopalima falangita pod teškim oklopom, i na uskovitlanom tlu bojišta nije se više mogao videti nijedan cvet.

16 Filip je bio prestao da misli o lepoti cvetova. Uzjahao je svog trećeg konja i probijao se kroz fokiđanske štitove. Udario je mačem preko lica ratnika i video kako čovek nestaje pod kopitima makedonskih konja. Onomarh mu je bio blizu pa je bacio džilit, ali on prelete preko Filipove glave. Iznenada su se Fokiđani, predosećajući da je bitka izgubljena, razbežali na sve strane. Onomarhovi snovi o osvajanju bili su srušeni, on izvuče mač i stade, očekujući smrt. Teoparl i garda se probiše kroz poslednju liniju odbrane, i kada se Onomarh okrenuo da sačeka napad, sarisa mu probi kožni kilt, zari se u kuk i pokida veliku arteriju na preponama. Videvši fokiđanskog vođu mrtvog i njegovu armiju u paničnom bekstvu, najamničke jedinice i odredi iz Atine, Korinta i Sparte započeše borbeno povlačenje preko Krokuškog polja. Filip je sjahao kraj svog mrtvog neprijatelja. Odsekao je Onomarhovu glavu i natakao je na sarisu, pa podigao visoko u vazduh kako bi je svi videli. Bitka je bila gotova a pobeda je bila Filipova. Kralj je osetio ogroman umor. Bolela ga je svaka koščica, a ruka kojom je držao mač bila je vrela. Pustio je da mu sarisa padne na tlo, skinuo je šlem i seo na zemlju, gledajući okolo po bojištu. Na stotine ljudi i konja ležalo je mrtvo, a biće ih i više jer je makedonska konjica progonila Fokiđane koji su bežali. Parmenion dojaha do mesta gde je sedeo Filip. Sjahao je i naklonio se kralju. Velika pobeda, gospodaru reče tihim glasom. Da složi se Filip, i pogleda svojim jedinim okom Spartanca u lice. Zašto nisi došao kada sam poslao po tebe? Atal, Nikanor, Berin i još neki oficiri bili su u blizini i pogledali su u Spartanca očekujući njegovo odgovor. Tražio si od mene da nadgledam bitku, gospodaru. Verovao sam da Onomarh ima ljude u rezervi, i imao ih je. Proklet bio! zaurlao je Filip i skočio na noge. Kada kralj izda naređenje, ono se mora izvršiti! Da li razumeš tu prostu činjenicu? Naravno odgovorio je Spartanac, zažarenih očiju. Gospodaru umešao se Nikanor da je Parmenion došao ranije, ti bi bio u zamci. Umukni! zagrmeo je Filip. Još jednom se okrenu ka Parmenionu.

17 Neću da u svojoj službi imam čoveka koji ne sluša moja naređenja. Taj će se problem lako rešiti, gospodaru reče Parmenion hladnim glasom. Poklonio se, okrenuo, uhvatio uzde svoga konja i dugim koracima napustio bojno polje. Filipov gnev se nije stišao sve do večeri. Iako su mu rane bile plitke, jako su ga bolele. Bio je turoban, znao je da je bio nepravedan prema Parmenionu, ali je to na neki čudan način samo još više povećavalo njegovu ljutnju. Taj čovek je uvek u pravu. Kraljeve rane su bile previjene zavojima natopljenim vinom i uprkos protivljenju hirurga Bernije, Filip je nadgledao odnošenje svih teško ranjenih Makedonaca do poljske bolnice ispred Pagase, pre nego što se uveče vratio u osvojenu palatu u centru opustelog grada. Odatle je posmatrao smaknuće šest stotina Fokiđana, koje je zarobila konjica. Ubistva su mu popravila raspoloženje. Onomarh je bio snažan neprijatelj i stožer oko kojeg su se okupljali svi oni koji su se plašili Makedonije. Bez njega, putevi ka središnjoj Grčkoj bili su otvoreni. U sumrak Filip uđe u veliki andron sa devet divana. Na oslikanim zidovima, delu tebanskog umetnika Natila, bile su uglavnom scene iz lova na lavove. Filip je zadivljeno posmatrao njihove žive boje. Slikar je očigledno bio čovek koji se razume u lov. Njegovi konji su bili životni, lavovi vitki i krvoločni, a u stavu lovaca primećivali su se i strah i hrabrost. Filip je odlučio da pošalje po slikara kada se rat završi. Takve scene će izgledati veličanstveno u palati u Peli. Jedan po jedan, stizali su Filipovi ofi ciri i donosili izveštaje o gubicima. Teoparl, komandant garde, imao je sto deset mrtvih i sedamdeset ranjenih. Antipater je izvestio o osamdeset četvorici mrtvih družbenika. Ukupni gubici Makedonaca bili su trista sedam poginulih i dvesta dvadeset sedam ranjenih. Fokiđani su doslovno bili uništeni. Dve hiljade poginulo je na bojnom polju i još se najmanje hiljadu udavilo u uzaludnom pokušaju da se domognu atinskih trirema, koje su čekale na moru. Te poslednje vesti su potpuno oraspoložile Filipa. Protegnu svoje snažno telo na divanu pokrivenom svilom i isprazni peti pehar vina, osećajući kako mu napetost isparava. Pogledao je svoje oficire i nasmejao se. Ovo je dobar dan, prijatelji reče sedajući nalivajući

18 vino iz srebrnog bokala. Ali raspoloženje je bilo turobno i niko mu se nije pridružio u zdravici. Šta je sa svima vama? Zar se ovako proslavlja pobeda? Teoparl ustade i nezgrapno se nakloni. Bio je vrlo krupan čovek, sa crnom bradom i crnim očima. Molim za dozvolu da odem, gospodaru on reče dubokim glasom, u kome se osećao dah severnjačkih planina. Želeo bih da obiđem svoje ljude. Naravno odgovorio je Filip. Nikanor ustade sledeći, pa Kenus i Antipater. Za nekoliko minuta ostao je samo Atal. Šta, za ime Hekate, nije u redu sa njima? upitao je kralj, trljajući svoje slepo oko. Atal pročisti grlo i nasu vino pre nego što je odgovorio, a zatim njegov hladni pogled susrete Filipov. Žele da vide Parmeniona pre nego što napusti Pagasu reče mu Atal. Filip odloži svoj vinski pehar i zavali se u jastuke na divanu. Bio sam previše grub reče. Ne, nipošto, gospodaru ubaci se Atal. Izdao si naređenje i ono nije bilo izvršeno. A sada ćeš možda morati da izdaš još jedno. Filip je zurio u svoga prvaka, pa uzdahnu. Ah, Atale reče tiho. Jednom ubica, uvek ubica? Misliš li da bih se morao bojati čoveka koji je sve ove godine radio na tome da Makedonija bude bezbedna? Atal se osmehnu pokazujući zube, velike poput nadgrobnih spomenika. To je na tebi da odlučiš, Filipe prošaputa on. Jednim okom kralj je i dalje zurio u svog prvaka, prisećajući se njihovog prvog susreta u Tebi, pre devetnaest godina, kada je Atal bio u službi Filipovog ujaka Ptolomeja. Ubica je, iz nepoznatog razloga, spasao Filipa i od tad mu verno služio; bio je hladan čovek koji nije imao prijatelja. Neću da ubijem Parmeniona reče Filip. Idi i reci mu da dođe kod mene. Misliš li da hoće? Filip slegnu ramenima. Svejedno, reci mu. Atal ustade i pokloni se, ostavljajući Filipa samog sa vinskim peharom. Kralj priđe prozoru i vide u zalivu dvanaest usidrenih atinskih trirema, o čije se uglačane trupove odbijala mesečina. Vitke, savršene izrade i smrtonosne u bici, imale su tri reda vesala koja bi

19 brzinom konjskog galopa mogla poterati njihove bronzane kljunove na pramcima da bi drvo slabijih brodova bilo pretvoreno u iverje. Jednog ću dana i ja imati flotu koja će moći da im se suprotstavi, pomislio je Filip. Njegovo slepo oko je počelo da pulsira od bola i on se okrenu od prozora, te nasu sebi još jedan pehar vina. Umoran, spustivši se na divan, polako ga je ispijao čekajući svog prvog generala. Da li je to samo zavist, Parmenione, upita se glasno. Voleo sam te nekada. Ali sam tada bio mlad a ti si bio poput Boga rata, neporažen, nepobediv. Ali sada? Začuo je korake i ustavši, stao na sredinu sobe. Parmenion je ušao u sobu praćen Atalom. Filip priđe ubici i stavi mu ruku na rame. Ostavi nas same, prijatelju reče on. Kako vi želite, gospodaru odgovorio je Atal, ledenog pogleda. Kada su se vrata zatvorila, Filip se okrete. Parmenion je stajao ukrućeno, nije nosio oklop, bledoplava tunika je prekrivala njegovo mršavo telo, a preko ramena mu je bio prebačen sivi plašt za jahanje. Filip se zagleda u svetle oči visokog Spartanca. Kako je moguće, Parmenione, da izgledaš tako mlad? Izgle daš kao čovek koji se bliži tridesetoj a tebi je koliko, pedeset godina? Četrdeset i osam gospodaru. Jedeš li neku posebnu hranu? Hteli ste da me vidite, gospodaru? Ljut si na mene, zar ne? reče kralj osmehnuvši se na silu. Pa dobro, mogu to da razumem. Pridruži mi se i popij malo vina. Hajde, slobodno. Za trenutak je izgledalo da će Spartanac odbiti, ali je ipak uzeo bokal i nalio vino u pehar. A sada sedi i razgovaraj sa mnom. Šta želite da kažem, gospodaru? Dali ste mi dva naređenja. Da bih poslušao jedno, morao bih da prekršim drugo. Dok ste vi u borbi, ja sam taj koji komanduje armijom. To ste mi jasno stavili do znanja. Preduzmi sve što je potrebno, rekli ste. Šta želiš od mene, Filipe? Dug je put do Pele. Ne želim da izgubim tvoje prijateljstvo reče Filip ali mi ti ne olakšavaš posao. Prenaglio sam. Da li to zadovoljava tvoj spartanski ponos?

20 Parmenion uzdahnu i napetost, kao teret, spade sa njega. Nikada nećeš izgubiti moje prijateljstvo, Filipe. Ali nešto se isprečilo između nas u poslednje dve godine. Kakvu sam ti ja to uvredu naneo? Kralj počeša svoju crnu bradu. Koliko ima mojih pobeda? upitao je. Ne razumem. Sve su tvoje. Filip klimnu glavom. U Sparti se priča da je spartanski prebeg taj koji vodi Makedoniju ka slavi. U Atini se pitaju šta bi bio Filip da mu nije Parmeniona. Stvarno, šta bih ja bio? Shvatam reče Parmenion susrevši kraljev pogled. Ja ne mogu ništa da učinim po tom pitanju, Filipe. Pre četiri godine tvoj konj je pobedio na Olimpijskim igrama. Ti ga nisi jahao, ali je to i dalje bio tvoj konj i ti si bio ponosan zbog toga. Ja sam strateg, to je moj poziv i moj život. Ti si kralj, borbeni kralj. Kralj ratnik. Vojnici se bore svom žestinom jer si ti uz njih. Oni te vole. Ko zna koliko bi bitaka bilo izgubljeno da se ti nisi borio. Ali jedina bitka koju sam ja sam vodio završena je porazom rekao je Filip. A tako bi bilo sve i da sam ja bio prisutan uveravao ga je Parmenion. Tvoji peonski izviđači su bili nemarni, nisu pretražili planine, a morali su. Ali, ima još nešto, zar ne? Kralj se vratio do prozora i ponovo pogledao ka udaljenim triremama. Ćutao je, dugo. Drag si mome sinu reče najzad tihim glasom. Ponekad, kad ima noćne more, on zove tebe. A zatim se smiri. Kažu da ti možeš da ga zagrliš a da ne osetiš bol. Da li je to tačno? Jeste prošaputa Spartanac. To dete je omađijano, Parmenione. Ili to, ili je on sam demon. Ja ne mogu da ga dodirnem. Pokušavao sam, to je kao da vrelo ugljevlje prži moju kožu. Kako to da ti možeš da ga zagrliš? Ne znam. Kralj se na silu nasmeja pa se okrenu ka svome generalu. Sve moje bitke su zbog njega. Želim da stvorim kraljevstvo kojim bi se on ponosio. Želeo sam, želeo sam toliko toga. Sećaš li se našeg puta na Samotraku? Da? Voleo sam Olimpiju više nego sam život. A sada ne možemo da sedimo u istoj sobi duže od dvadeset otkucaja srca a da se ne posvađamo. Pogledaj me. Kada smo se upoznali, meni je

21 bilo petnaest godina a ti si bio ratnik od svojih, koliko, dvadeset i devet? A sada ja imam sede u bradi. Lice mi je puno ožiljaka, oko mi je gnojava lopta koja stalno boli. A zbog čega, Parmenione? Učinio si da Makedonija postane jaka, Filipe reče Parmenion ustajući. I svi tvoji snovi će se uskoro ostvariti. Šta više od toga možeš da tražiš? Želim sina koga bih mogao da zagrlim. Sina koga bih mogao da učim jahanju, bez straha da će se konj srušiti i umreti, raspasti na moje oči. Ne sećam se ničega u onoj noći, na Samotraki, kada sam ga začeo. Ponekad pomislim da on i nije moj sin. Parmenion preblede, ali Filip nije gledao u njega. Naravno da je on tvoj sin reče Parmenion, trudeći se da mu se u glasu ne oseti strah. Ko bi drugi mogao da mu bude otac? Neki demon iz Hada. Uskoro ću se ponovo oženiti; imaću naslednika jednog dana. Znaš li da pričaju da je prvi zvuk koji je ispustio Aleksandar po rođenju bio režanje, kao kod zveri. Babica ga je zamalo ispustila. Kažu da su mu zenice bile sužene kao kod egipatske mačke kada je prvi put otvorio oči. Ne znam šta je istina od toga. Sve što znam jeste da volim to dete; a ipak, ne mogu da ga dodirnem. Ali dosta o tome! Da li smo mi i dalje prijatelji? Ja ću uvek biti tvoj prijatelj, Filipe. Kunem se. Onda hajde da se napijemo i pričamo o lepšim danima naredio je kralj. Atal je ispred vrata osetio kako ga bes ispunjava. Tiho se udaljio niz hodnik osvetljen bakljama i izašao u noć, a hladan povetarac je raspirivao plamenove njegove mržnje. Kako Filip ne vidi koliku opasnost predstavlja Spartanac? Atal pljunu, ali je i dalje osećao gorčinu u ustima. Parmenion. Uvek Parmenion. Oficiri ga obožavaju a vojnici mu se dive. Zar ne vidiš šta se dešava, Filipe? Kraljevsto će ti preoteti ovaj stranac, najamnik. Atal zastade u senci visokog hrama i okrete se. Mogao bih da sačekam ovde, pomislio je, a prsti su mu se stezali oko drške noža. Mogao bih da mu priđem s leđa i zarijem oštricu, pa da je uvrnem i isčupam mu srce. Ali ako Filip otkrije Strpi se, upozorio je sebe. Taj naduveni kurvin sin će se sam postarati za svoj pad, sa svim svojim pogrešnim stavovima o poštenju i časti. Nijedan kralj ne želi poštenje. O, svi oni pričaju o tome! Daj mi jednog poštenog čoveka, kažu oni. Nisu nam

22 potrebne ulizice. Koješta! Oni žele obožavanje i povlađivanje. Ne, Parmenion neće još dugo opstati. A kada dođe taj blagosloveni dan i on više ne bude u milosti, Filip će mi se obratiti, prvo da ga oslobodim prezrenog Spartanca, a zatim i da ga zamenim kao prvi general Makedonije. Strateg! Zar je teško dobiti bitku? Udri neprijatelja snažno kao oluja, razbij mu centar i ubij kralja ili generala. Ali Parmenion ih je sve prevario, učinio je da to izgleda kao neka velika misterija. A zbog čega? Zato što je on kukavica, uvek se izmiče iz bitke, i drži se daleko od borbe u kojoj bi nešto moglo da mu se desi. A to niko od njih ne vidi. Slepe budale! Atal izvuče svoj bodež, uživajući u srebrnom odsjaju mesečine na oštrici. Jednog dana ovo će te ubiti, Spartanče prošaputao je. MALA AZIJA, leto Diri je bila skoro sasvim iscrpljena kada su u sobu za lečenje uveli i poslednjeg molioca. Dva čoveka položiše dete na oltar i odstupiše trudeći se da, puni poštovanja, slepu vidarku ne gledaju lice. Diri duboko udahnu kako bi u potpunom miru, položila ruke na detetovu obrvu i svojim duhom zaplovila krvotokom devojčice; osetila je da srce kuca slabo i nepravilno. Povreda je bila u korenu kičme, pršljen je bio slomljen, nervni završeci prignječeni a mišići potpuno opušteni. Sa beskrajnom pažnjom Diri zaleči kost, otkloni pritisak sa nateklih završetaka nerava i natera krv da ponovo prostruji kroz povređeno tkivo. Vrativši se u telo, sveštenica uzdahnu i zatetura se. Istog trena jedan čovek joj priskoči u pomoć i šakom se očeša o njenu ruku. Ostavi me! prasnu i odmače se od njega. Izvinjavam se, gospo on prošaputa. Diri odmahnu rukom i osmehnu se. Oprosti mi, Learta. Umorna sam. Kako znate moje ime? upita čovek prigušenim glasom a Diri se nasmeja. Ja vraćam vid slepima i niko ne dovodi u pitanje moj dar. Hromi hodaju a narod kaže: pa da, ona je vidar. Ali nešto tako prosto, to što znam neizgovoreno ime, odmah izaziva čuđenje. Dotakao si me,

23 Learta. I u tom dodiru si mi odao sve svoje tajne. Ali ne boj se, ti si dobar čovek. Tvoju ćerku je udario konj, zar ne? Jeste, gospo. Povredio joj je leđa. Uklonila sam bol, a sutra, kada budem odmorna izlečiću je. Možeš ovde ostati preko noći. Moje sluge će ti doneti hranu. Hvala vam reče on. Ja imam novca Ona ga prekinu odmahnuvši rukom i izađe napolje sigurnim korakom. Dve služavke otvoriše vrata sobe s oltarom i ona prođe, a treća služavka, koja je stajala u hodniku, uze je za ruku i povede ka njenoj sobi. Kada je došla u svoju sobu, Diri popi malo hladne vode i leže na uski krevet prekriven slamaricom. Toliko mnogo bolesnih, toliko povređenih, svakoga dana je red ispred hrama bivao sve duži. Ponekada su izbijale i tuče, a mnogi od onih koji su izlazili pred nju morali su da nekoga podmite kako bi dospeli u sobu sa oltarom. Diri je često pokušavala da stane tome na put tokom nekoliko proteklih godina. Ali i pored svih svojih moći nije mogla da izmeni ljudsku prirodu. Narodu izvan hrama bilo je teško i samo je ona mogla da im pomogne. A tamo gde je potrebna pomoć ima i zarade. Onda se grčki najamnik Palas ulogorio sa svojih trideset ljudi ispred hrama. On je svrstavao ljude u redove, prodavao moliocima dozvole za prijem, i tako uvodio red. Ne mogavši da ga zaustavi, Diri je zahtevala da joj na svakih deset bogatih ljudi uvedu i pet siromašnih. On je pokušao da je prevari već prvog dana, ali je ona tada odbila da primi bilo koga. Potom se sve uhodalo. Palas je unajmio kuvare, sluge, sobarice i baštovane, koji su se starali o Dirinim potrebama, ali se njoj to nije dopadalo jer je znala šta on hoće da ona svoje vreme koristi za lečenje i tako mu donosi novac, a ne da se troši na beskorisne poslove, recimo na vrtlarstvo, koje je volela, kuvanje ili čišćenje. Ali bez obzira na njegove motive, znalala je da će veći broj ljudi biti izlečen. Da li zbog toga treba da mu budem zahvalna, pitala se Diri. Ne. Pohlepa je njega nadahnjivala, a zlato radovalo. Prestala je da razmišlja o njemu. Sklopivši svoje slepe oči, Diri napusti telo. Oslobađanje duha donosilo joj je slobodu, a u prolaznoj radosti sreći bez briga nalazila je i radost. Dok joj se telo odmaralo, Diri prelete preko zaliva Terme, visoko iznad Halkidikija u obliku trozupca, a

24 zatim i preko planina Pierija, u Tesaliju; ljubav iz mladosti privlačila je njen duh tamo. To je bilo tako davno, shvatila je. Trideset i tri godine su prošle od kada su ona i Parmenion boravili u Ksenofonovom letnjikovcu, izgubljeni u kovitlacu mladalačke strasti. Pronašla ga je u osvojenoj Pagasi. Izlazio je iz palate nesi gurna koraka; i shvativši da je pijan Diri oseti i njegovu skrivenu tugu. Nekada je mislila da će oni živeti zajedno, vezani lancima želje koja nije bila samo telesne prirode, okovani potpunom ljubavlju. Setivši se njegovog nežnog dodira, vreline njegovog tela nad njom, mekoće njegove kože i snage mišića ispod nje, topline u njegovom osmehu, ljubavi u njegovom pogledu, Diri oseti očaj u duši. Pretvorila se u ostarelu sveštenicu u nekom dalekom hramu, a on je postao general u pobedničkoj makedonskoj armiji. Još gore, verovao je da je ona mrtva već trideset i tri godine. Očajanje je zamenila tuga, ali ih ona odbaci i priđe mu bliže, osećajući toplinu njegove duše. Oduvek sam te volela reče mu ona. To se nikada neće promeniti. I bdeću nad tobom dokle god sam živa. Ali je on nije mogao čuti. Hladan vetar dotače joj dušu i uplaši je; shvati da više nije sama. Poletevši visoko, zaodenu svoj duh u svetlosni oklop a snop bele vatre se kao mač pojavi u njenoj ruci. Pokaži se! ona naredi. Muški lik se prikaza u njenoj blizini. Bio je visok, kratko podsečene kose, sa bradom uvijenom po persijskom običaju. Osmehnu se i raširi ruke. To sam ja, Aristotel reče. Zašto si me špijunirao? upitala ga je ona. Došao sam u hram da te posetim, ali sam naleteo na najamnike gladne novca, koji me nisu pustili da uđem. A mi moramo da razgovaramo. O čemu imamo da razgovaramo? Dete je rođeno, a duh Haosa je u njemu i sve budućnosti pokazuju da će ceo svet iskusiti patnju. Nadala sam se da mu mogu pomoći da zadrži svoju ljudskost. Ali ne mogu. Mračni bog je snažniji od mene. Aristotel odmahnu glavom. Nije baš tako. Razmišljaš pogrešno, Diri. Elem, kako da dođem do tebe? Ona uzdahnu. Postoji mala kapija u zapadnom zidu. Budi tamo u ponoć, ja ću ti otvoriti vrata. A sada me ostavi samu.

25 Po tvojoj želji on reče i nestade. Ponovo je Diri sama sledila Parmeniona do poljske bolnice, posmatrajući ga kako obilazi ranjenike i o njihovim ranama razgovara sa hirurgom niskog rasta, Bernijom. Ali tu nije mogla da pronađe mir, pa se zaputi u noćno nebo, lebdeći među zvezdama. Prošle su četiri godine od kada se čarobnjak koji je sebe zvao Aristotel pojavio u hramu i izazvao tragediju. Njih dvoje, čarobnjak i Diri, poslali su Parmenionovu dušu u srce Hada kako bi spasli dušu nerođenog Aleksandra. Ali sve je bilo uzalud. Duh Haosa se spojio sa dušom deteta, a Dirin najbliži prijatelj, preobraćeni ratnik Leusion, rastrgnut je od strane demona koji su poslati da je ubiju. Vrativši se u hram, ona ustade sa kreveta i okupa se u hladnoj vodi, trljajući telo mirišljavim listovima. Nije dozvolila svom duhu da gleda ostarelo telo, nije mogla da podnese da sebe vidi onakvu kakva je postala; kosa boje srebra, telo mršavo i istrošeno, grudi usahle. Obukla je dugačak hiton tamno zelene boje i sela pored prozora da sačeka ponoć. Izvan hrama je plamtelo mnogo logorskih vatri. Neki od molilaca će čekati i pola godine kako bi videli vidarku. Mnogi će umreti pre nego što iskoriste svoje dozvole. Jednom, pre dolaska Palasa, pokušala je da prođe kroz redove bolesnih i izleči ih u što većem broju ali je bila napadnuta i oborena na zemlju; spasao ju je njen sluga i prijatelj Leusion, udarajući batinom po rulji. Diri je još uvek oplakivala ratnika koji je poginuo braneći njeno bespomoćno telo od demona koji su poslati da je unište. Priseti se njegovog lika, duge srebrne kose vezane u rep na potiljku, arogantnog hoda, prijatanog osmeha. Nedostaješ mi, prošaputa ona. Malo pre ponoći, vođena svojim duhom, ona se odšunja do zapadne kapije i skinu rezu. Aristotel stupi unutra. Zaključavši vrata, ona ga povede u svoju sobu. Čarobnjak nasu sebi malo vode i sede na uski krevet. Da li bi ti smetalo da upalim lampu? upitao je. Slepima ne trebaju lampe, ali ću ti nabaviti neku. Ne zamaraj se, gospo reče, pa uze vinski pehar i podiže ga visoko. Metal se uvi i oblikova cevast prostor iz kojeg izbi plamen i osvetli čitavu sobu. Ne izgledaš dobro, Diri reče. Previše te iscrpljuju obaveze. Pređi na svrhu svoje posete odgovorila mu je hladnim tonom. Ne. Prvo moramo da porazgovaramo o svekolikim budućnostima.

26 Da li si primetila da postoje suprotnosti u našim putovanjima kroz vreme? Ako misliš na to da se budućnosti mogu menjati, pa narav no da mogu. On se osmehnu i zavrte glavom. Ali da li se one menjaju? To je pitanje. Naravno da se menjaju. Sećam se da mi je stara Tamis govorila da je videla mnoge svoje smrti u raznim budućnostima. U jednoj je čak pala sa konja, iako se užasavala jahanja. Upravo ti to i govorim reče Aristotel. Dopusti mi da objasnim: Tamis je sebe videla kako pada sa konja. Ali nije tako umrla. Dakle, ko je pao sa konja? Diri sede na postavljenu stolicu, duhovno prikovana za čarobnjakovo lice. Tamis odgovori ona. Ali je budućnost izmenjena događajima u prošlosti. E, baš u tome i jeste suprotnost reče on. Mi ne govorimo o proročanskoj viziji, Diri. Ti i ja, i Tamis nekada, možemo da putujemo u brojne budućnosti i da ih posmatramo. Ono što smo videli se stvarno i dogodilo, negde. Sve budućnosti su stvarne. Kako sve mogu da budu stvarne? podsmehnu mu se ona. Tamis je umrla, ali samo jednom, kao što ću i ja. Ja ne znam sve odgovore, draga moja, ali ovo znam: postoje mnogi svetovi, hiljade njih, i svi su slični našem. Možda čovek stvara novi svet svaki put kada donosi neku odluku; ne znam. Znam samo da je ludost ispitivati svaki od tih paralelnih svetova, i zasnivati ponašanje na osnovu dešavanja u njima. I ja sam takođe video kako Aleksandar donosi nemir i krvoproliće. Video sam ga kako ubija Filipa i preuzima presto. Video sam ga kako umire kao dete, od kuge, od ujeda psa, noža ubice. Ali zar ne shvataš da ništa od toga nije bitno? Nijedna od tih budućnosti nije naša. One su samo odjeci, odrazi, naznake onoga što bi se moglo desiti. Diri je bila tiha, razmišljala je o njegovim rečima. To je zanimljivo. Razmisliću o tome. A sada, šta je cilj tvoje posete? Aristotel se izvali na krevet prateći pogledom igru senki na tavanici. Ta svrha se, kao i uvek, tiče sudbine dečaka u ovom svetu. Ti i ja smo poslali Parmeniona u Had, gde se dečakova duša stopila sa duhom Haosa. To smo shvatili kao poraz, ali ne mora da bude tako.

27 Čudan vid pobede naruga mu se Diri. Dečak nosi veliko zlo. Ono raste u njemu, gore nego bilo koji tumor, a on nema snage da mu se suprotstavi. Imao je snage da spase Parmeniona u Praznini naglasio je Aristotel. Ali umesto da se prepiremo, bolje da smislimo način da pomognemo detetu. Diri odmahnu glavom. Odavno sam naučila da je ludost pokušavati da izmeniš budućnost. Da sam tada znala ono što sada znam, demonski princ se ne bi ni rodio. Mislim da bi se on ipak rodio, gospo reče Aristotel blagim glasom ali to nije bitno. To dete se ne razlikuje od mnogobrojne dece koju svakodnevno izvode pred tebe, samo što njemu nije osakaćeno telo već duša. Nijedno od nas nema snage da protera demona. Ali zajedno, i uz dečakovu pomoć, možda uspemo da vratimo Mračnog boga u podzemni svet. Diri se nasmeja glasom punim gorčine. Ja vidam rane, nisam opremljena da se borim protiv Kadmila. Niti to želim. Šta ti želiš, gospo? Želim da me ostaviš na miru odgovorila mu je. Ne! zagrme on, podižući se. Neću to da prihvatim od jedne Spartanke! Šta se desilo s tobom, Diri? Ti nisi jagnje koje čeka klanje. Ti potičeš iz rase ratnika. Borila si se protiv mračne gospe sa Samotrake. Gde ti je taj duh? Diri uzdahnu. Pokušavaš da me razbesniš prošaputa ona nećeš uspeti. Pogledaj me, Aristotele. Ja starim. Živim ovde i lečim bolesne, i radiću to sve do svoje smrti. Nekada sam i ja imala jedan san. Ali ga više nemam. Ostavi me sada na miru. Mogu da ti vratim mladost reče on zavodljivim glasom dok su mu oči zračile obećanjem. Za trenutak je stajala ćuteći i gledala ga ne pokazujući šta oseća. Dakle reče napokon to si bio ti. Kada sam izlečila Parmeniona od raka, gledala sam kako se podmlađuje na moje oči. Pomislila sam da je to zbog izlečenja. I ti, takođe, možeš biti mlada. Možeš ponovo da pronađeš svoj mladalački san. Ti si čarobnjak, ali si ipak budala reče mu ravnim, umornim glasom. Parmenion se oženio i ima troje dece. Tu nema mesta za

28 mene. Mi smo možda u stanju da utičemo na budućnost ali je prošlost zapečaćena. Aristotel ustade i krenu ka vratima. Tu zastade, okrenu se i kao da htede nešto da kaže, ali samo odmahnu glavom i izađe u mračni hodnik hrama. Diri je osluškivala njegove korake, a zatim pade na krevet, dok joj je u glavi odzvanjalo Aristotelovo obećanje Mogu te ponovo učiniti mladom. Nije bio u pravu, znala je to. O, mogao bi da svojom magijom podmladi njeno telo, ojača njene mišiće, zategne kožu. Ali je mladost stanje uma. Niko, ni čovek ni bog joj ne može vratiti nevinost, radost otkrića, lepotu prve ljubavi. Bez toga, kakve vajde ima od mladog i gipkog tela? Osetila je kako joj naviru suze i ponovo vide mladog Parmeniona kako stoji ispred pljačkaša koji su je oteli, i još jednom prožive trenutak kada ju je prvi put držao. Volim te prošaputala je. A zatim briznu u plač. Pre nego što je pošla na počinak, Diri je proverila tri zaštitne čini na vratima, zidovima i prozoru svoje sobe. Te čini neće zaustaviti proročicu sa moćima kakve su Aidine, ali bi svaka prome na na njima probudila Diri na vreme da se zaštiti. Prošlo je skoro pet godina od poslednjeg napada, kada je Leusion poginuo braneći je od demona koje je poslala proročica. Od tada je Diri malo toga čula o Aidi. Mračna gospa je napustila svoju palatu na Samotraki i otputovala na kopno, ka severnim granicama Persijskog carstva, da tamo, kako su govorile glasine, sačeka Aleksandrovo punoletstvo. Diri zadrhta. Dete Haosa, uskoro će postati uništitelj kakvog svet još nije video. Ponovo pomisli na Parmeniona i leže u krevet, pokrivši se tankim čaršavom od belog lana. Noć je bila topla i sparna, jedva da je dašak vetra dopirao kroz otvoreni prozor. Potraživši utočište u snu, Diri je zamislila Parmeniona onakvog kakav je bio pre mnogo godina ogorčeni mladić koga su prezirali vršnjaci i koji je pronašao ljubav u miru brda oko Olimpije. Lagano je ponovo proživljavala opojnu radost koju je okusila u toku pet dana provedenih sa Parmenionom, zaustavivši se pred tim užasnim jutrom, kada ju je otac izvukao iz kuće i osramoćenu poslao natrag u Spartu. Polako i pospano, ona