PONAŠANJE DIVLJAČI I NJIHOV ODNOS PREMA ČINIOCIMA ŽIVOTNE SREDINE 1. Uvod Teritoriju naše zemlje naseljeva divljač iz klase sisara od kojih najznačajn

Транскрипт

1 PONAŠANJE DIVLJAČI I NJIHOV ODNOS PREMA ČINIOCIMA ŽIVOTNE SREDINE 1. Uvod Teritoriju naše zemlje naseljeva divljač iz klase sisara od kojih najznačajnije vrste pripadaju redu papkara i redu zveri. Iz reda papkara to su evropski jelen, jelen belorepan, jelen lopatar, srna, muflon, divokoza i divlja svinja. Iz reda karnivora su prisutni vuk, šakal, lisica, divlja mačka, ris, mrki i stepski tvor, velika i mala lasica, kuna zlatica i belica, vidra, jazavac i mrki medved. Na brojnost populacija pomenutih vrsta divljači i promene u obrascima njihvogo ponašanja utiču značajne promene u biosferi, koje u velikoj meri uslovljava čovek, još od početaka industrijske revolucije. Antropogeni uticaj se drastično odrazio u globalnim klimatskim promenama, otapanju ledenog pokrivača, isušivanju pojedinih oblasti naše planete, zagađenju vode, vazduha, zemljišta kao i deforestaciji. Narušena klimatska ravnoteža je uzrokovala zabrinjavajuće promene u reproduktivnom ponašanju životinja. Ove promene su jasno uočljive u svim strategijama i obrascima sistema reproduktivnog ponašanja životinja. Naročito u toku udvaranja, pomeranja početka reproduktivne sezone, povećanja sezonske plodnosti i broja preživelih mladunaca. Nekada su hladne zime, niske temperature i visoki snežni nanosi bili uzrok visokog mortaliteta divljači. Međutim, takve zime su danas u našoj zemlji i okruženju jako retke. Kratkotrajne i blage zime pogoduju povećanju broja i stopi preživljavanja divljači. Iako to deluje dobro, situacija na terenu pokazuje sasvim suprotno. Mladunci koji su začeti mimo sezone parenja su slabije telesne konstitucije i mase od mladunaca koji su začeti tokom sezone parenja. Time su podložniji raznim vrstama povreda i oboljenja, što znatno redukuje njihov broj. Dodatan problem predstavlja činjenica da su jedinke koje prežive dosta slabe i niske vitalnsoti, a to narušava zdravlje čitave populacije divljači. Kako centralni momenat nepovoljnog antropogenog uticaja na živi svet mogu se, pre svega, istaći urbanizacija i industrijalizacija. Neprekidni rast stanovništva propraćen je povećanjem emisije otpadnih i štenih materija u životnu sredinu, što katastrofalno utiče na živi svet. Poslednjih decenija se površine pod lovištima smanjuju, brojnost divljači opada, a kvalitet staništa je narušen. Sve to je dovelo do brojnih promena u ponašanju životinja. Pored toga što su ovakve promene štetne za divljač, takođe dovode do toga da i divljač nanosi određene štete. Divljač, najčešće, izaziva štete na poljoprivrednim površinama zbog nedostatka hrane, njenog lošeg kvaliteta ili neodgovarajuće distribucije u lovištu, ali i zbog uznemiravanja koje primorava životinje da napuste stanište. Upotrebom poljoprivredne mehanizacije, saobraćajnih vozila, proširenjem urbane zone, radovima u šumi, stvara se velika buka koje remeti život divljači i primorava je da napusti stanište. Da bi opstala, divljač mora da traži hranu na njivama, u voćnjacima, vinogradima i rasadnicima, u torovima, stajama, živinarnicima itd. Očigledno da to čoveku nanosi štete. Međutim, treba imati u vidu da je to za divljač jednostavno oblik prilagođavanja i opstanka u izmenjenim uslovima. Na žalost, čovek nema mnogo razumevanja za životinje, niti sagledava njihov značaj i ulogu u ekosistemu. Ovakve probleme rešava uglavnom na način koji nije pogodan za divljač, prvenstveno odstrelom, trovanjem ili postavljanjem zamki. Jedini način na koji može da se smanji šteta koju životinje nanose čoveku je obezbeđivanje adekvatne ishrane i ostalih uslova za život svih jedinki u staništu. Upravo su promenjeni uslovi staništa, kao direktna posledica čovekovih aktivnosti, glavni uzrok nestanka i proređenosti divljači. Savremena poljoprivredna proizvodnja je dovela do smanjenja prirodnih staništa divljači i raznolikosti poljoprivrednih kultura. Poseban problem je povećana upotreba hemijskih sredstava u poljoprivredi. Svi ovi faktori, u interakciji, doveli su do smanjenja biološke raznolikosti. Nnajviše je ugrožena sitna divljač, koju direktno uništava poljoprivredna mehanizacija. Tu se u prvom redu radi o zečevima, ali i podmladak sitnijih divljih preživara je značajno ugrožen, pre svega lanad. Jedan od glavnih uzročnika stradanja divljači je trovanje pesticidima. Iako tehnološki prihvatljive doze, po pravilu nisu letalne, u uslovima neadekvatne i 1

2 nestručne primene, pre svega u kontekstu primenjene doze, predstavljaju veliki problem za divljač. To upućuje na zaključak da je interakcija prirodnih ekosistema, koje divljač nastanjuje, daleko harmoničnija sa agroekološkim sistemima zasnovanim na principima organske poljoprivrede. Na sadašnjem stepenu razvoja ljudske civilizacije, gotovo svaka antropogena aktivnost ispoljava se negativno na celokupni živi svet, pa i divljač, u manjoj ili većoj meri. U cilju opstanka, životinje su prinuđene da se adaptiraju na novonastale promene uslova životne sredine. Promene ponašanja životinja, do kojih u ovom procesu dolazi, generišu određene štete po čoveka. Dolazi do konflikata između čovekovih aktivnosti i ponašanja životinja. U tom procesu životinje deluju kao jasno definisani biološki objekti. U skladu sa principima prirodnog odabira, borbe za opstanak i evolucije, pokušavaju da se prilagode. Sa druge strane, čovek ne pokušava da se prilagodi i na taj način njegov konflikt sa životinjama poprima karakter cirkularne petlje. Ako se razvoj humane civilizacije uporedi sa individualnim razvojem ljudske jedinke, nije pogrešna karakterizacija sadašnjeg stepena razvoja civilizacije sa adolescentnuim periodom života čoveka kao jedinke. Naša vrsta je u ogromnoj meri zavisna od energije, a izvori energije i način eksploatacije istih još uvek su relativno primitivni. Opstanak ljudske civilizacije, gotovo u potpunosti, zavisi od utroška fosilnih goriva. Još uvek preživljavamo na zaostaštini masovnog izumiranja iz davne prošlosti. Drugim rečima, izumiranje brojnih vrsta, postalo je okosnica našeg postojanja. Na neki način, naše postojanje je povezano sa katastrofom koja se davno desila, i kao da smo predodređeni da budemo izvor neke nove propasti. Novi izvori energije, kao što je nuklearna, predstavljaju još veći faktor ugrožavanja živog sveta, sa potencijalno katastrofalnim posledicama kakve se nikada na planeti nisu desile. Čak i električna energija, proizvedena na bazi hidroloških potencijala, ima nepovoljan uticaj na životnu sredinu. Ekološki prihvatljive alternative, kao što je energija vetra i solarna energija, još uvek ne zadovoljavaju ukupne potrebe čoveka za energijom. Kao jedina inteligentna vrsta na planeti, imamo dužnost i obavezu da ovladamo izvorima energije, sistemima transporta i načinima proizvodnje hrane, koji će sa ostalim subjetima biosfere biti u harmoničnijem odnosu nego što je to sada slučaj. Razmatrajući ovaj problem u kontekstu proizvodnje hrane, svakako da je jedno od značajnih rešenja razvoj i širenje principa ekološke poljoprivrede. Još u osvit nastanka ljudske vrste, lov je bio jedna od najznačajnijih delatnosti. Tek pre oko deset milenijuma, počinje razvoj poljoprivrede, kao jednog od najznačajnijih stubova razvoja civilizacije. Do tada, Homo sapiens je bio lovac i sakupljač. Međutim, lov je predstavljao i značajnu aktivnost izumrlih srodnika ljudi kao npr. Homo heidelbergensis i Homo neanderthalensis. Uvažavajući ove činjenice, vrlo je izvesno da je lov doprineo i razvoju inteligencije. Načelno, predatorske vrste mogu se okarakterisati kao inteligentnije u odnosu na većinu drugih sisara. Polazeći od biološke ograničnosti hominida, kao predatorskih bioloških formi, značaj lova kao načina obezbeđenja hrane, neretko se dovodi u vezu sa razvojem prvih primitivnih alata i oružja. Međutim, samo jedan pogled na naše najbliže i najinteligentnije srodnike, menja napred opisanu sliku. Iako je omnivori model ishrane šimpanzi poznat jako dugo, tek u poslednjih nekoliko decenija postoje pouzdani naučni dokazi da se oni povremeno hrane i kao predatori. To daje dodatni značaj lovu, kao elementu razvoja inteligencije, kako čovekolikih majmuna tako i hominida. U tom kontekstu, lov kao bitna aktivnost ljudske vrste, vrlo verovatno je dobio na značaju još u predcivilizacijskom periodu i, sasvim izvesno, pre otkrića vatre. Razvojem poljoprivrede, lov dobija sekundarni značaj u obezbeđenju ljudi hranom. Ipak, i u današnje vreme, posle brojnih milenijuma, ova čovekova aktivnost i dalje postoji, ali sada značajno softicirana i to ne samo u kontekstu tehnike i opreme za lov, nego i u kontekstu šireg odnosa čoveka prema živom svetu. Složene mere održavanja brojnosti populacija divljih životinja, i gazdovanja divljači uopšte, postaju elementi kompleksne aktivnosti koja se može okarakterisati kao lovna privreda. Lov je danas prvenstveno oblik ljudske razonode, ali i značajan izvor prihoda, u kontekstu šire turističke ponude. Predstavlja i bitan izvor zaposlenosti radne snage. U našoj zemlji je, u periodu od godine, zabeležen osetan porast zaposlenih u lovačkim preduzećima, dok je broj lovaca varirao (tabela 1). 2

3 Tabela 1. Broj lovaca i zaposlenih u lovačkim preduzećima u Republici Srbiji, za period godine (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016) Godina Zaposleni u lovačkim preduzećima Lovci Svakako da postoji i širi značaj lovstva, i to pre svega u kontekstu održanja ravnoteže između brojnosti divljači i resursa životne sredine. To je naročito značajno ako se sagledava kroz prizmu razvoja i širenja ljudske civilizacije i smanjenja prirodnih staništa divljih životinja. Lovac, na taj način, postaje i selekcioner i odgajivač. U uslovima poštovanja zakonskih regulativa i lovačke etike, lovac kao selekcioner, predstavlja analogiju zootehničara u oblasti stočarstva. On je i odgajivač, jer u zavisnosti od raspoloživosti hrane za divljač, po potrebi obezbeđuje dodatne izvore hrane. Pitanje ravnoteže između brojnosti i raznovrsnosti divljih životinja, sa jedne strane, i raspoloživih prirodnih resursa neophodnih za opstanak životinja, sa druge strane, ima ogroman značaj. Naročito na ovom stepenu razvoja ljudske civilizacije, kada dobija na značaju čovekov uticaj na opstanak pojedinih životnjskih vrsta. Međutim, antropogeni uticaj je značajan i u kontekstu smanjenja potencijalnih šteta koje divljač nanosi, naoročito u poljoprivrednoj proizvodnji. I ova, kao i svaka druga, ravnoteža u prirodi je jako osetljiva i zahteva konstantne napore i pažnju naučne i stručne zajednice. Fizička bliskost agroindustrijskih subjekata i prirodnih staništa divljih životinja, neretko podrazumeva i njihova preklapanja. U tom smislu, sve mere lovne privrede moraju da bude adekvatno koordinisane i kapacitirane. Neretko, aktuelni problem nije ugroženost neke životinjeske vrste, već naprotiv prenaseljenost i velika brojnost, gotovo uvek povezana sa štetama u poljoprivredi. Ovaj fenomen u izvesnoj meri može se dovesti i u vezu sa promenom klime. U svakom slučaju, radi se o veoma kompleksnoj interakciji brojnih faktora životne sredine. Štete od divljači se, najjednostavnije, mogu definisati kao negativne promene na biljkama, životinjama i zemljištu, nastale kao rezultat aktivnosti divljači, koje se indirektno ispoljavaju na čoveka. Šteta koju divljač može da napravi na poljoprivrednim usevima (kukuruzišta, polja sa lucerkom, žitima, krompirom, repom itd.) je, uglavnom, manja od 1 % i prema tome skoro zanemarljiva (Đorđević i sar., 2010). Treba reći da najviše štete na poljima prave divlje svinje i divlji preživari. Na primer, divlji papkari mogu da nanesu značajnu štetu za šume i voćnjake (uništavanje mladica, guljenje kore) u periodima većih oskudica prirodne hrane ili ako se broj divljači poveća iznad kapaciteta lovišta. Kao rezultat antropogenih promena prirodnih staništa divljači, dolazi i do širenja bolesti kod divljih životinja, kao što je lajmska bolest kod divljih preživara u Severnoj Americi. Javljaju se i bolesti za koje se mislilo da su iskorenjene. Tipični primeri su pojava tuberkuloze kod jazavca u Velikoj Britaniji i kod jelena u Mičigenu (SAD), ali i širenje bruceloze kod divljih svinja u Evropi (Hristovski i Cvetković, 2008). Prema tome, promene agrokulturnih navika su neminovno dovele do pojave i/ili širenja bolesti kod divljači, kao što su bovina tuberkuloza i pseudotuberkuloza kod farmski gajenih jelena (Hristovski i Cvetković, 2008). Kako je ponašanje životinjskih organizama, u osnovi, rezultat njihove interakcije sa faktorima životne sredine, nije neobično da se i određeni obrasci ponašanja pojedinih životinjskih vrsta menjaju, iako su nastali kao rezultat dugotrajnih evolucionih procesa. To pred današnje lovce postavlja i nove zahteve. Savremeni lovac, kao bitan faktor održavanja krhke i osetljive ravnoteže u prirodi, mora da bude i biolog. On mora da poznaje elementarne obrasce ponašanja divljači, kao i 3

4 da prepozna odstupanja od istih. Na taj način dolazi se do prvih uvida u poremećaje ravnoteže između divljih životinja i činioca njihovog ambijenta. Lovci i uopšteno ljubitelji prirode su, vrlo često, donosioci prvog signala na uzbunu i prve informacije o ozbiljnim poremećajima u prirodi. Upravo zato cilj ovog rada je da opiše poremećaje pojedinih obrazaca ponašanja divljih životinja i da ih dovede u vezu sa promenama uslova životne sredine. Naročito u kontekstu šteta u poljoprivredi, bilo da su posledica neadekvatnih mera gazdovanja u lovištima, ili su posledica širih, napred opisanih uzroka. Pored proučavanja literature, ovaj rad se zasniva i na rezultatima subjektivnih posmatranja, kao i na primeni drugih metoda, a pre svega intervjua. Pri tome, analizirane su najznačajnije vrste divljih životinja, prisutne u lovištima u Srbiji i susednim zemljama, kao što su, između ostalih, jeleni (evropski, belorepan, lopatar) i srne iz familije jelena, divlje svinje iz familije svinja, ali i vuk, šakal, lisica iz porodice pasa. 4

5 2. Biološke osobine najznačajnijih vrsta divljači u našim lovištima Razmatranje pojedinih obrazaca i strategija ponašanja pojedinih životinjskih vrsta nije moguće bez poznavanja njihovih bioloških specifičnosti. Beuković i Popović (2014), kao najznačajniju divljač iz klase sisara, u našoj zemlji, navode u okviru reda papkara (Artiodactyla) i zveri (Carnivora), kako je to prikazano u tabelama 2 i 3. Tabela 2. Značajnija divljač iz reda papkara Podred Familija Rod Vrsta Preživari (Ruminantia) Nepreživari (Nonruminantia) Jeleni (Cervidae) Šupljorožci (Bovidae) Svinje (Suide) Jeleni (Cervus) Šupljozubi jeleni (Odocoileus) Jeleni lopatari (Dama) Srne (Capreolus) Ovce (Ovis) Divokoza (Rupricapra) Svinje (Sus) Evropski jelen (Cervus elaphus L.) Jelen belorepan (Odocoilus virggianus L.) Jelen lopatar (Dama dama L.) Srna (Capreolus capreolus L.) Muflon (Ovis musimon L.) Divokoza (Rupicapra rupicapra L.) Divlja svinja (Sus scrofa L.) Tabela 3. Značajnija divljač iz reda zveri Familija Rod Vrsta Psi (Canidae) Mačke (Felidae) Kune (Mustelidae) Medvedi (Ursidae) Vukovi (Canis) Lisice (Vulpes) Divlje mačke (Felis) Risovi (Lynx) Lasice (Mustela) Kune (Martes) Vidre (Lutra) Jazavci (Meles) Mrki medvedi (Ursidae) Vuk (Canis lupus L.) Šakal (Canis aureus L.) Lisica (Vulpes vulpes L.) Divlja mačka (Felis silvestris Sch.) Ris (Lynx lynx L.) Obični tvor (Mustela putorius L.) Stepski tvor (Mustela Eversmanni Les.) Hermelin (Mustela erminea L.) Mala lasica (Mustela nivalis L.) Kuna zlatica (Martes martes L.) Kuna belica (Martes foina Erx.) Vidra (Lutra lutra. L.) Jazavac (Meles meles L.) Mrki medved (Ursus arctos L.) Osnovna i zajednička karakteristika svih pripadnika klase sisara je da im je koža pokrivena dlakom, čija boja je određena sadržajem pigmenata. Njena uloga se ogleda u zaštiti životinja od nepovoljnih uticaja okolne sredine, regulaciji i održavanju telesne temperature, a kod nekih vrsta služi i za mimikriju. Oblik dlaka i njihov raspored je odlika svake vrste pojedinačno. 5

6 Sisari menjaju dlaku dva puta godišnje, ali je zimska dlaka gušća od letnje, što je razumljivo s obzirom na klimatske uslove. Takođe, sisari se odlikuju i različitim žlezdama u koži, u koje spadaju suzne, znojne, lojne i mlečne žlezde. Neke su stalno aktivne (znojne i lojne), a druge samo tokom sezone parenja ili laktacije (Beuković i Popović, 2014). Sisari rađaju žive mladunce, koji se po dolasku na svet hrane mlekom iz mlečne žlezde, aktivne po partusu. Period od partusa do prestanka lučenja mleka se naziva laktacija i karakterističan je za svaku životinjsku vrstu iz klase sisara. Sisari imaju mlečne zube koje menjaju stalnim zubima. Rogovi i parogovi su karakteristične izrasline na glavi pojedinih vrsta sisara. Za razliku od parogova, rogovi životinja iz familije šupljoroga (Cavicornia) su trajni. Njihova šupljina komunicira sa sinusnom šupljinom. Parogovi su koštane tvorevine na glavi životinja iz porodice Cervidae, koji se periodično i ciklično odbacuju i ponovo rastu, svake godine. Dinamika ovih procesa je vezana za godišnja doba i uslovljena je karakterističnim promenama neuroendokrinog statusa životinja. U tom smislu naročito veliki uticaj ima aktivnost polnih žlezda. Tkivo parogova se razlikuje od koštanog tkiva. Posebnost se ogleda u tome da se rast odvija samo na temenu, tkivo postepeno otvrdnjava i konačno dolazi do okoštavanja. Dok parogovi rastu, obloženi su bastom ili runjem. Bast je meka, veoma vaskulariozovana i inervisana koža. Razvijenost rogova i parogova, kod mnogih vrsta se odlikuje izraženim polnim dimorfizmom. Kod muflona rogove imaju samo mužjaci, dok su u ženki divokoza manje razvijeni nego kod mužjaka. Kada je reč o jelenskoj i srnećoj divljači, parogovi su razvijeni samo kod muških grla. Rogovi i parogovi, koji nisu odvojeni od čeone kosti, sa delom lobanje ili kostima glave, su lovački trofej koji se naziva rogovlje divljači. Predstavlja trofejnu vrednost divljači, na bazi koje se ocenjuje efikasnost primenjenih tehničkih i uzgojnih mera u lovnoj privredi, kao i ocena stručnog rada u jednoj populaciji životinja Rasprostranjenost pojedinih vrsta divljači Familija jeleni (Cervidae) obuhvata 17 rodova i 53 vrste, koje su rasprostranjene na svim kontinentima, osim Australije. Najznačajniji predstavnik iz roda jelena (Cervus) je jelen (Cervus elaphus L), poznat i kao evropski jelen, ritski ili običan jelen. Najpogodnija staništa za brojne populacije ove vrste divljači, obuhvataju šumske komplekse u Austriji, Nemačkoj, Češkoj, Slovačkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Srbiji. Evropski jelen jedino ne nastanjuje prostor severnog dela Švedske, Norvešku, Rusiju i Island. U našoj zemlji jelen nastanjuje šumska nizijska lovišta kao što su Gornje podunavlje, Karađorđevo, Posavska lovišta u Sremu, Morović i Deliblatsku peščaru. U brdsko-planinskim lovištima se nalazi na području Stare Planine, Nacionalnog parka Đerdap i Jastrebca. Predstavnik roda šupljozubi jeleni (Odocoileus) je Virdžinijski jelen (Odocoilus virggianus). Radi se o alohtonoj vrsti, sa izuzetno malom brojnošću, koja je naseljena u ograđeno lovište Karađorđevo godine. Predstavnik roda jeleni lopatari (Dama) je jelen lopatar (Dama dama L.) čija je pradomovina Mala Azija, a danas je rasprostranjen u čitavoj Evropi. Važno je napomenuti da se ova vrsta, na 6

7 prvom mestu, uzgaja ograničenim lovištima i da su zemlje sa najvećom brojnošću jelena lopatara Mađarska, Nemačka, Češka, Danska, Slovačka i Španija. U našoj zemlji jelena lopatara ima u lovištima Vorovo, Dobanovački zabran, Subotička peščara, Morović i Karađorđevo. Najznačajniji predstavnik roda srna (Capreolus) je srna (Capreolus capreolus) koja je, od svih vrsta iz porodice jelena, najzastupljenija u Evropi. Najviše je ima u Nemačkoj, Češkoj, Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji, Bugarskoj i Engleskoj. Ne nastanjuje Irsku, Sardiniju, Siciliju i Korziku, kao ni ostrva Egejskog mora. U našoj zemlji srna naseljava nizijske i brdske predele, a brojnost joj varira u zavisnosti od uslova staništa. Familiju šupljorošaca (Bovidae) predstavlja 49 rodova i 115 vrsta, od kojih je u Evropi rasprostranjeno 10 vrsta iz 7 rodova. Jedini predstavnik roda ovci (Ovis) u Evropi je muflon (Ovis musimon P.) koji vodi poreklo sa Sardinije i Korzike, a postepeno je naseljavan u brojne evropske zemlje. Tabela 4. Brojno stanje muflona u evropskim zemljama (Beuković i Popović, 2014) Češka grla Nemačka Mađarska Austrija Slovačka Bugarska Italija Španija Hrvatska Slovenija Poljska Srbija grla grla grla grla grla grla grla grla grla grla grla U našoj zemlji se gaji u ograničenim lovištima kao što su Karađorđevo, Dobanovački zabran, Dubašnica, Vratna, Vorovo, Morović, Lipovica i Subotička peščara. Predstavnik roda divokoza (Rupricapra) je divokoza (Rupicapra rupicapra L.) koja se može naći na visokim planinskim vrhovima i planinskim masivima (Alpi, Pirineji, Karpati, Balkan). U našoj zemlji naseljava oblast Tare, planine Kosmeta, Zlotsku klisuru i Nacionalni park Đerdap. Iako su životinje iz familije svinja (Suide) rasprostranjene na svim kontinentima, u Evropi se nalazi samo jedna vrsta, i to divlja svinja (Sus scrofa L.) iz roda svinja (Sus). Njena staništa nalaze se u celoj Evropi, sa izuzetkom Islanda, Irske i Velike Britanije. U Srbiji je ova vrsta sisara u ekspanziji i ima je svuda, od nizijskih do planinskih lovišta. 7

8 Tabela 5. Brojno stanje divljih papkara u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016) Godina Običan Jelen Lopatar Srna Divokoza Muflon Divlja svinja Srbija (Sever) Beogradski region Region Vojvodine Region Šumadije i Zapadne Srbije Region Južne i Istočne Srbije Srbija (Jug) Red zveri (Carnivora) predstavlja sedam porodica mesojeda, koje obuhvataju 100 rodova i preko 150 vrsta. Tabela 6. Brojno stanje divljih zveri u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016) Godina Medved Vuk Ris Vidra Lasica Srbija (Sever) Belica Kuna Zlatica Beogradski region Region Vojvodine Region Šumadije i Zapadne Srbije Region Južne i Istočne Srbije Srbija (Jug) Familiju pasa predstavlja 14 rodova, sa oko 35 vrsta, od kojih su najpoznatiji vukovi i lisice. Rod vukova (Canis) obuhvata dve vrste, i to vuka (Canis lupus L.) i šakala (Canis aureus L.). Vuk je izuzetno prilagođen uslovima života u različitim predelima, tako da naseljava razna staništa, od nizijskih oblasti, preko tundri i stepa, pa sve do visokih planina i šuma. Ova životinja se može naći u Evropi, velikom delu Azije, Severnoj Americi i na Grenlandu. Vuk ne nastanjuje sve delove Evrope. Nema ga u Velikoj Britaniji, Holandiji, Danskoj, Švedskoj i u delovima Nemačke, ali je njegova brojnost u Rumuniji i delovima istočne i jugoistočne Evrope veoma velika. U našoj zemlji se može naći u planinskim područjima istočne, srednje i južne Srbije, a utvrđeno je postojanje male populacije i u oblastima Deliblatske peščare. Drugi predstavnik roda vukova je šakal, koji se može susresti u južnim delovima Azije i Evrope, s tim da mu posebno odgovaraju uslovi u primorskim staništima Balkanskog poluostrva. U Srbiji ga ima po Vojvođanskim ravnicama, uglavnom u Sremu, u podunavskim lovištima i na Fruškoj gori. Takođe, velika brojnost ove vrste je potvrđena u istočnom delu naše zemlje, na granici sa Bugarskom. Ima ga i oko Požarevca, Boljevca i Zaječara. 8

9 Rod lisice (Vulpes) je u Evropi zastupljen jednom vrstom, a to je lisica (Vulpes vulpes L.). U okviru ove vrste postoji više podvrsta. Vrste iz ovog roda mogu se naći u brojnim predelima, na skoro svim kontinentima. Cela Evropa, skoro cela Azija, Severna Amerika i severni delovi Afrike. Kod nas je ima u svim delovima zemlje. Familiju mačke (Felidae) predstavlja šest rodova sa 36 vrsta, od kojih su u Evropi prisutna samo dva roda sa tri vrste. To su rod divlje mačke (Felis) i rod risova (Lynx). Predstavik roda divlje mačke je divlja mačka (Felis silvestris Sch.) koja je veoma rasprostranjena po čitavoj Evropi, naročito srednjoj i južnoj. Nema je na Skandinavskom poluostrvu i u Rusiji. Pogoduju joj oblasti obrasle visokim i starim šumama. U Srbiji nastanjuje uglavnom Vojvodinu i Šumadiju. Brojnost divljih mačaka je u stalnom opadanju, kako kod nas, tako i u Evropi. Ris (Lynx lynx L.) je prestavnik roda risova koji naseljava šumske pojaseve Evrope, Azije i Severne Amerike. U potpunosti je istrebljen u zapadnoj Evropi. U srednjoj Evropi, na Skandinavskom i Balkanskom poluostrvu mu preti istrebljenje. U Republici Srbiji naseljava planinska područja Kosova i Metohije, kao i istočne Srbije, s tim da mu je brojnost veoma mala (Beuković i Popović, 2014). Familija kune (Mustelidae) je predstavljena sa 35 rodova i sa oko 70 vrsta od kojih je u Evropi prisutno šest rodova i četrnaest vrsta. Predstavnici ove familije su rod lasice (Mustela), rod kune (Martes), rod vidre (Lutra) i rod jazavaca (Meles). Predstavnici roda lasice su mrki ili običan tvor (Mustela putorius L.), stepski tvor (Mustela Eversmanni Les.), velika lasica (Mustela erminea L.) i mala lasica (Mustela nivalis L.). Mrki tvor je veoma prilagodljiv na različite tipove staništa, a posebno mu pogoduju umereni klimatski pojasevi Evrope i Azije. Ova životinja provodi letnji period na livadama, poljima i oranicama, a zimi se povlači u blizinu naseljenih mesta gde se zavlači u šupe, kao i spremišta za slamu i drva. Stepski tvor nastanjuje staništa u Poljskoj, Slovačkoj, Rumuniji i Rusiji. U Srbiji ga ima na stepskim i kultivisanim stepskim prostorima, naročito u Vojvodini. Velikoj lasici (hermelin) pogoduju vlažni delovi gustih šuma, pa se može sresti u Evropi, Aziji i Severnoj Americi. Iako je ova vrsta pretežni stanovnik nizijskih predela, može se videti i na nadmorskim visinama od 3000 m. U našoj zemlji naseljava sve delove Vojvodine, dok se retko može naći u centralnoj Srbiji. Mala lasica naseljava delove Evrope, Azije, Severne Amerike i severne Afrike. Ova vrsta ne naseljava oblasti Islanda, Korzike, Irske, Španije i Portugalije. Rod kune predstavljaju kuna zlatica (Martes martes L.) i kuna belica (Martes foina Erx.). Kuna zlatica se može naći u velikom delu Evrope, izuzev Španije, Korzike, Grčke i ostrvima u Jadranskom moru. Kako joj izuzetno pogoduju brdska i brdsko-planinska staništa, ali i šumski kompleski u nizijskim predelima, u našoj zemlji je ima u planinskim šumama u Šumadiji, ali i ritskim šumama Bačke, Srema i Banata. Kuna belica, kao i kuna zlatica, naseljava veći deo Evrope, sem Korzike, Sardinije, Kipra i Engleske. Takođe se može naći u zapadnoj, a delimično i u srednjoj Aziji. 9

10 Najveća razlika između kune zlatice i belice je ta što prva boravi na mestima koja naseljavaju ljudi, naročito za vreme zime, dok kuna zlatica voli mirna mesta. Rod vidre predstavlja vidra (Lutra lutra L.) koja voli nizijska staništa u blizini reka, rečnih tokova, ali se može naći i na velikim nadmorskim visinama, do 4000 m. Njena staništa su raprostranjena po čitavoj Evropi, izuzev Islanda, Sardinije i Korzike. Zagađenje voda, regulacija vodenih tokova i uništavanje priobalne flore su doveli do smanjenja brojnosti ove vrste koja je jedan od najboljih indikatora čistoće vode. Rod jazavaca zastupa jazavac (Meles meles L) čije je stanište čitava Evropa, sem pojedinih delova Skandinavskog poluostrva, i severni delovi Azije. Ove vrsta se može naći u brdskoplaninskim i nizijskim predelima, jer je odlikuje izuzetna prilagodljivost na različite tipove staništa. Jazavac nastanjuje priobalja reka i kanala, jer značajan deo dana provodi u podzemnim jazbinama. U našoj zemlji mu prijaju oblasti granica šumskih i obradivih poljoprivrednih površina. Familiju medveda predstavlja mrki medved (Ursus arctos L.) koji, kao i ostatak njegove familije, nije tipičan mesojed, već svaštojed. Ova vrsta medveda je bila rasprostranjena u celoj Evropi, izuzev Islanda i sredozemnih ostrva. Poslednjih godina je doveden do istrebljenja u zapadnoj Evropi, a jako ga malo ima i u Španiji, Italiji, Austriji, dok je u severozapadnoj Evropi i Skandinaviji brojnost nešto veća. Najveća brojnost mrkih medveda, od oko jedinki, karkateristična je za Karpate. U Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni i Hercegovini, mrki medved je lovna divljač. U Srbiji se ova vrsta ne lovi, a može se videti na Tari, Staroj planini, Prokletijama i Šar planini Morfološke karakteristike značajnijih vrsta divljači U svim naučnim disciplinama, koje se između ostalog zasnivaju i na zoologiji, morfologija i morfometrija imaju ogroman značaj. Pre svega u stočarstvu, ribarstvu i pčelarstvu. Bez poznavanja anatomskih specifičnosti pojedinih životinjskih vrsta nisu moguća uspešna istraživanja u drugim oblastima, kao npr. u etologiji. U oblasti lovne privrede morfometrija ima poseban značaj, prvenstveno u kontekstu ocene trofeja. Lovački trofeji predstavljaju uspomenu lovca na odstreljenu divljač. Izražavaju ekonomsku i biološku vrednost divljači određene oblasti. Lovački trofeji su deo odstreljene divljači ili cela divljač, ako je preparirana. Moraju biti pravilno obrađeni i pripremljeni da bi se mogli trajno sačuvati, oceniti i izlagati na lovačkim smotrama. Postupci pri obradi trofeja se odnose na čitav niz veoma osetljivih radnji, koje se preduzimaju na takav način da se trofej ne ošteti. To prvenstveno zavisi od vrste trofeja. Neophodno je pravilno odsecanje glave, skidanje kože i ispiranje, odmašćivanje, kuvanje, beljenje i poliranje. Ocena trofeja se vrši po jedinstvenim kriterijumima Međunarodnog saveta za lovstvo i zaštitu divljači, poznatog pod skraćenicom CIC (Conseil international de la Chasse et de la Conservation du Gibier). Kriterijumi definišu opšta pravila, kada se trofej može službeno oceniti ili proglasiti abnormalnim, postupak merenja značajnih elemenata trofeja, ocenu subjektivnih elementa, kao i ukupnu ocene izgleda trofeja po sistemu poentiranja sa negativnim i pozitivnim bodovima (Beuković i Popović, 2014.). Na taj način se ocenjuju parogovlje i rogovlje divljih preživara, kljove divljeg vepra i lobanje zveri. U našoj zemlji, najznačajniji predstavnik roda jelena je evropski jelen, poznatiji i kao ritski jelen ili samo jelen. Odrasli mužjak iz ove porodice je jelen, ženka se naziva košuta, a mladunče je tele ili jelenče. Kod ove vrste je polni dimorfizam jako izražen i mužjaci, za razliku od ženki, imaju parogove. Sa starošću vrat jelena postaje snažniji tako da je, posmatrano iz profila, glava starijih 10

11 jedinki više podignuta, u poređenju sa mlađim jedinkama. Stariji mužjaci, za razliku od mlađih individua i košuta, imaju grivu na vratu. Telesna širina jelena se smanjuje u kaudalnom pravcu, od grudnog koša prema slabinama. Takođe i visina, od grebena prema krstima. Dužina tela se meri od vrha njuške do korena repa (tabela 7). Rep je kratak, dužine do 25 cm. U zavisnosti od tipa staništa varira i telesna masa jelena, tako da jedinke u planinskim lovištima imaju masu od oko 200 kg, a u nizijskim i do 300 kg. Punu telesnu razvijenost dostiže u sedmoj ili osmoj godini života. Košute su prilično lakše, telesne mase od 70 do 150 kg. Potpuni razvoj završavaju u petoj godini života. Boja dlake nije ista na svim delovima tela, a varira i u zavisnosti od pola i godišnjeg doba. Leti je kraća i rđastocvenkasta, a zimi je duža i gušća, sivosmeđa do tamnosmeđa. Životni vek jelena je do 30 godina. Tabela 7. Značajniji morfometrijski pokazatelji nekih vrsta divljih preživara (Beuković i Popović, 2014) Divljač Visina grebena, cm Dužina tela, cm Telesna masa, kg Jelen Jelen lopatar Srndać do Parogovi izrastaju i otpadaju svake godine kod svih vrsta iz familije jelena. Jelenče se rađa sa parožištima tj. formiranim osnovama parogova na čeonoj kosti. Parogovi počinju da rastu već u osmom mesecu. Kod mladih jedinki parožišta su tanka i visoka, dok su kod starijih kraća i deblja. Parogovi su pokriveni kožom koja se naziva bast. Prve parogove, visine oko 15 cm, mladi jeleni odbacuju do proleća, a nakon nekoliko dana počinju da rastu novi. Kada parogovi izrastu, bast se suši i jelen je krajem jula skida, češanjem o stabla i grmlje. Očišćeno parogovlje je žućkasto, a kasnije potamni. Kada jelen ima drugo parogovlje sa jednim paroškom (nadočnjak) visine do 50 cm, naziva se vilaš. U drugoj godini se često razvijaju dva i više parožaka na svakom parogu. Kada izraste i treće parogovlje, razvija se više parožaka i obrazuje se kruna. Jelen belorepan ili Virdžinijski jelen, znatno je lakši od svog evropskog rođaka. Mužjak dostiže masu od oko 70 kg, a košute su znatno lakše. Osnovna boja dlake ove životinje leti je crvenkasta, a zimi ima svetlije tonove. Jelen belorepan ima dugačak rep, bele boje sa donje strane, po čemu je ova životinja i dobila naziv. Rogovlje belorepana ima do deset parožaka. Kod jelena lopatara je polni dimorfizam, kao i kod evropskog jelena, veoma izražen. Mužjaci, za razliku od ženki, imaju parogove koji se u gornjem delu, iznad srednjaka, proširuju u obliku lopate, po čemu je i dobio naziv (Beuković i Popović, 2014). Jelen lopatar je prilično sitniji od evropskog jelena. Dlaka je leti svetlo smeđa do kestenjasta, sa karakterističnim belim pegama, a zimi skoro mrka. Potpun razvoj dostiže u uzrastu od 6 godina, a životni vek je do 25 godina. Parogovi, kao element polnog dimorfizma, karakteristični su i za srnu. Mužjak se zove srndać, ženka srna, a mladunče lane. Boja je leti crvenkasta do smeđa, a zimi je skoro mrka. Tokom 11

12 zimskog perioda, kod svih vrsta iz familije jelena, dlaka je duža i gušća. Lane ima karakterističnu smeđu dlaku, sa belim pegama koje do jeseni nestaju. Sekret međupapčane žlezde srndaća ima veliki značaj u očuvanju integriteta strukture i funkcionalnosti donjih površina papaka, kao i za obeležavanje traga. Žlezde ispod skočnog zgloba, kao i čeone žlezde, srndać koristi za obeležavanje teritorije, trljanjem o granje. Životni vek srna je 13-15godina. Najznačajnija vrsta divljači iz roda ovci, u Evropi, je svakako muflon (Ovis musimon P.). Mužjak ove vrste naziva se muflon, ženka muflonka, a mladunče jagnje. Telo muflona je pokriveno oštrom dlakom, leti riđastosmeđe do riđastomrke boje, a zimi izrazito mrke. Sa unutrašnje strane nogu, i po trbuhu, dlaka je bele boje. U prirodi je životni vek muflona godina. I ovu vrstu divljih preživara karakteriše izražen polni dimorfizam, pored toga što su mužjaci krupniji i snažnije građe. Telesna masa mužjaka je čak i za kg veća u poređenju sa ženkama. Odlikuju ih i veći rogovi, često vrlo dugački i povijeni unazad. Dužina rogova kapitalnih mužjaka dostiže i do 90 cm, obim cm, a masa i preko 6 kg. Rogovi ženskih grla su mali, dužine do 10 cm, a kod većine jedinki su u velikoj meri, pa čak i u potpunosti, zakržaljali. Značajnije telesne dimenzije muflona prikazane su u tabeli 8. Tabela 8. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta iz familije šupljorošaca (Beuković i Popović, 2014) Divljač Visina grebena, cm Dužina tela, cm Telesna masa, kg Muflon Divokoza Rogovi muflona se razvijaju iz čeonih kostiju, gde je rožište osnova njihovog rasta. Veoma važan morfometrijski parametar predstavlja ugao koji rožišta zaklapaju. Ukoliko je to ugao od oko 90, obezbeđeni su elementarni preduslovi za pravilan rast rogova, razvoj i dostizanje visokih trofejnih vrednosti. Tu se pre svega misli na širok razmak između rogova i povoljan prečnik uvijanja. U suprotnom rogovi se brzo uvijaju, a mogu i da urastu u vrat. Rogovi počinju da rastu u uzrastu od 4 meseca. Intenzivno rastu do 5. ili 6. godine, a potom usporeno, i od 8. godine života gotovo neznatno. U toku zime rogovi prestaju da rastu, usled čega se na njima formiraju karakteristični prstenovi, značajni u određivanju starosti. Divokoze (Rupicapra rupicapra L.) leti imaju svetlosmeđu dlaku, sa izrazitim pojasom duže i tamnije dlake koja se pruža od grebena do krsnog dela. Zimska dlaka je gušća, duža i mrke do crne boje. U prirodnim uslovima životni vek je godina. Uvažavajući razvijenost rogova, polni dimorfizam kod ove vrste nije izražen u istoj meri kao kod muflona. Jedinke oba pola imaju rogove. Jedina razlika je zakrivljenost vrha roga kod mužjaka, u obliku kuke. U prvoj godini života porast rogova u dužinu je na nivou od oko 5 cm, a u drugoj godini 10 cm. U trećoj godini života intenzitet porasta rogova je sličan kao u prvoj godini, dok se u četvrtoj godini dužina rogova uveća za oko 3 cm. Nakon toga godišnje se dužina rogova povećava za oko 1 cm. Tokom porasta rogova formiraju se nabori ili prstenovi, na osnovu kojih se precizno može odrediti uzrast jedinke. U pogledu telesne mase polni dimorfizam kod divokoza je izražen. Telesna masa ženki je za oko kg manja u odnosu na mužjake. Značajniji morfometrijski pokazatelji divokoza su prikazani u tabeli 8. Divlja svinja (Sus scrofa L.) ima 44 zuba, po 6 sekutića, 2 očnjaka, 8 predkutnjaka i 6 kutnjaka u svakoj vilici. Kod mužjaka su očnjaci ili kljove izuzetno razvijeni i predstavljaju trofej. Mužjak divlje svinje je vepar, ženka krmača, a mladunče prase. Telo je vrlo snažno, sa razvijenim grudnim 12

13 košem. Visina je veća u grebenu u odnosu na krsni deo tela. Glava je klinastog oblika, uši su uspravne, a noge duge i vitke, sa dva papka i dva zapapka. Pored kljova kod mužjaka, polni dimorfizam se manifestuje i u pogledu telesne mase, koja je kod ženki manja nego kod mužjaka. Telesna masa krmače je kg. Vepar dostiže telesnu masu i do 300 kg, ali najčešće u intervalu od kg, dok mu je dužina tela do 110 cm, a visina grebena do 110 cm (Beuković i Popović, 2014). Telesna masa divljih svinja u velikoj meri varira, u zavisnosti od uslova staništa. U ravničarskim predelima, karakterističnim po izobilju prirodnih izvora hrane, telesna masa je po pravilu veća. Telo divlje svinje je pokriveno oštrom dlakom koja se nazuva čekinja. Boja dlake je sivosmeđa do crna. Na grebenu i sapima dužina dlake je veća. Kod prasadi je boja dlake žućkasto smeđa, a glava i trbuh su svetliji. Na bokovima se nalaze karakteristične pruge. Zovu se livreje, pravilno su raspoređene i ima ih 5-6. Izgube se do jeseni. Livreje su karakteristične i za neke primitivne rase domaće svinje, kao što je mangulica. Vuk (Canis lupus L.) ima dlaku čija boja zavisi od staniša u kome se nalazi. Na severnom polu je potpuno bele boje, dok u drugim staništima može da bude tamno mrke do skoro crne boje. Ova životinja ima glavu trouglastog oblika, sa šiljatom njuškom. U jakoj čeljusti se nalazi 42 zuba. Rep je dužine oko 40 cm. U prirodi živi do 20 godina. Morfometrijske karakteristike vuka su predstavljene u tabeli 9. Tabela 9. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta divljači iz familije pasa (Beuković i Popović, 2014) Divljač Visina grebena, cm Dužina tela, cm Telesna masa, kg Vuk Šakal Oko Lisica Šakal (Canis aureus L.), kao i vuk, ima 42 zuba, a po izgledu i veličini je između lisice i vuka (tabela 8). Ova vrsta ima žućkastosivu boju dlake na leđima, na spoljnjoj strani nogu i repa dlake su smeđe do crne, dok su vrat, grudi, trbuh i unutrašnja strana nogu svetlije boje. Lisica (Vulpes vulpes L.), najčešće, ima dlaku crvenkastožute do crvene boje, dok su vrat, prsa, trbuh i unutrašnja strana nogu bele boje. Kao i njeni rođaci iz familije pasa, ima 42 zuba. Rep je dužine oko 40 cm. Životni vek ove vrste je godina. Morfometrijske karakteristike divlje mačke (Felis silvestris Sch.) su prikazane u tabeli 10. Tabela 10. Značajniji morfometrijski pokazatelji vrsta divljači iz familije mačaka (Beuković i Popović, 2014) Divljač Visina grebena, cm Dužina tela, cm Dužina repa, cm Telesna masa, kg Divlja mačka Oko 35 Oko Ris Oko Po izgledu je divlja mačka slična domaćoj, ali je krupnija i snažnija. Dlaka ove vrste može biti od sivkastozelenkaste do mrkosive boje, sa tamnijim prugama po telu. Zadnje noge divlje mačke su jače građe od prednjih što joj omogućava snažan skok, a na njima se nalazi 5 kandži koje se pri hodu uvlači. Divlja mačka ima 30 zuba. Njen životni vek je godina. Ris (Lynx lynx L.) ima zbijenu i gustu dlaku, smeđe boje sa prepoznatljivim tamnijim pegama po telu. Dlaka na trbuhu i unutrašnjoj strani nogu je svetlija. Kao i kod divlje mačke, zadnje noge su 13

14 mu razvijenije od prednjih, što mu omogućava trčanje na duge staze, jak skok i izvrsno penjanje. Kandže su žućkaste boje, kukasto povijene. Ris ima 28 zuba, sa jako izrazitim očnjacima dužine do 2,2 cm. Životni vek ove životinje je oko 20 godina. Morfometrijske karakteristike ove vrste prikazane su u tabeli 9. Mrki ili običan tvor (Mustela putorius L.), ima dlaku žućkastosmeđe do smeđe boje, koja je na bokovima svetlija, a iznad očiju, preko čela, ispod ušiju i ispod njuške je bledožućkaste boje. Jedna od osnovnih karakteristika po kojima je ova vrsta poznata je ta što, ako se oseti ugroženim, mrki tvor iz analnih žlezda cedi tečnost neprijarnog mirisa. Mrki tvor ima 34 zuba, životni vek mu je 8-10 godina, a morfometrijske osobine su prikazane u tabeli 11. Tabela 11. Značajniji morfometrijski pokazatelji nekih vrsta iz familije kuna (Beuković i Popović, 2014) Divljač Visina grebena, cm Rod lasice Dužina tela, cm Dužina repa, cm Telesna masa, kg Mrki (običan) tvor Oko 20 Oko 40 Oko 15 0,5-1,5 Stepski tvor ,35-1,5 Velika lasica (hermelin) Oko 10 Oko 30 Oko 10 0,25 Mala lasica - Do 25 (sa repom) - Do 0,12 Rod kune Kuna zlatica ,5-2 Kuna belica Oko 25 Oko 60 Oko 25 1,5-2 Rod vidre Vidra Oko Rod jazavci Jazavac Stepski tvor (Mustela Eversmanni Les.) ima dlaku svetlo žute boje sa crvenkastom dorzalnom stranom tela i tamnijom ventralnom stranom. Rep ove životinje je do pola crn, a od pola smeđ, dok su noge izrazito tamne. Stepski tvor ima 34 zuba. Životni vek mu je godina, a morfometrijske karakteristike su prikazane u tabeli 10. Velika lasica ili hermelin (Mustela erminea L.) ima letnju i zimsku dlaku. Menja dlaku dva puta u toku godine. Letnja dlaka je smeđe boje, svetlija sa ventralne strane, dok je zimska boja čisto bela. Prepoznatljiva karakteristika velike lasice je rep koji čini trećinu dužine njenog tela, sa crnim vrhom. Hermelin ima 34 zuba. Životni vek mu je godina. Mala lasica (Mustela nivalis L.) ima usko i vretenasto telo, crvenkaste do smeđe boje, odnosno bele po trbuhu i na ventralnoj strani. Za razliku od velike lasice, ne menja boju dlake. Ima 34 zuba. Životni vek joj je 7-10 godina. Ženka je lakša od mužjaka i dostiže telesnu masu do 70 grama. Morfometrijske karakteristike su prikazane u tabeli 10. Kuna zlatica (Martes martes L.) je kestenjaste do tamno smeđe boje, a donji deo vrata i prsa su obrasli zlatno-žućkastom dlakom. Otuda je ova vrsta dobila i naziv. Ima malu glavu sa krupnim očima i trouglastim ušima, koje su zaobljene na vrhu. Telo ove životinje je zdepasto, zbog kratkih nogu, valjkasto izgleda i veoma snažno. To ovoj vrsti omogućava prolaz kroz najsitnije šupljine. 14

15 Može da se provuče telo kroz svaki otvor ili prolaz, u koji može da uvuče glavu. Životni vek joj je godina. Najvažnije morfometrijske osobine su prikazane u tabeli 10. Kuna belica (Martes foina Erx.) je sitnije građe od kune zlatice. Boja dlake je siva do sivo smeđa, a podlaka je bela. Naziv je dobila po pojasu karakteristične bele dlake na vratu i grudima. Vidra (Lutra lutra L.) ima dugu, sjajnu dlaku, mrke boje sa sivomrkom, tankom i gustom podlakom. Ova životinja je prepoznatljivog izgleda, sa pomalo spljoštenom glavom, malim ušnim školjkama koje se, kao i nosnice, za vreme ronjenja u vodi zatvaraju. Oči su joj postavljene veoma blizu uglovima usta. Životni vek joj je godina. Jazavac (Meles meles L) ima nesrazmerno malu glavu u odnosu na telo. Uši su male i kružnog oblika, priljubljene uz glavu. Noge su kratke i snažne. Telo se odlikuje zbijenom građom, što mu omogućava život pod zemjom. Oglašava se mrmljanjem kada se kreće, a roktanjem ako je uznemiren. Ima životni vek od godina. Mrki medved (Ursus arctos L.) ima smeđu do tamnomrku boju dlake. Podlaka se odlikuje visokim termoizolacionim svojstvima. Mrki medved ima 42 zuba, izražene očnjake, a životni vek mu je godina. Ženke dostižu telesnu masu do 100 kg, mužjaci kg, a kapitalni primerci i do 300 kg. Visina grebena je do 150 cm, a dužina tela do 200 cm Reprodukcija značajnijih vrsta divljači Evropski ili Virdžinijski jelen (Cervus elaphus L.) se pari od početka septembra do polovine oktobra, a vreme rike, ili parenja, traje oko pet nedelja. U tom periodu se mužjaci bore za pravo na parenje i jedan mužjak oplođuje vise ženki. Po završenom parenju, graviditet košute traje dana. Krajem maja naredne godine, košuta oteli jelenče. Bližnjenja su retkost. Kad jelenče ojača, košuta ga vodi u krdo i doji sve do narednog parenja. Jelen lopatar (Dama dama L.) počinje parenje u oktobru i početkom novembra. Rikalište je mesto parenja koje zauzima mužjak. Rikom, koja počinje u sumrak i može trajati cele noći, privlači košute. Ukoliko se na istoj teritoriji nađu dva mužjaka, nastupa borba. Karakteristično je da za vreme rike jelen lopatar slabije konzumira hranu, što može dovesti do gubitka, čak i do 15 %, telesne mase. Košuta nosi mladunce 240 dana, da bi otelila jedno, a ređe i dva teleta. Mladunci sisaju 3-4 meseca i ostaju uz majku do sledeće sezone parenja. Srna (Capreolus capreolus) se, obično, pari u drugoj polovini jula i prvoj polovini avgusta. Mužjak prati ženku u polnom žaru 2-3 dana, a zatim je napušta i traži drugu. Sam čin parenja je veoma kratak, traje oko 10 sekundi i ponavlja se više puta u toku dana. Na ovaj način jedan srndać može da oplodi 4-5 srna. Srneću divljač odlikuje specifičnost u oplodnji, poznata kao embriotenija. U nekim slučajevima, oplođeno jajašce, ili zametak, u materici se nalazi u stanju mirovanja i ne razvija se sve do decembra. Nastanak i trajanje embriotenije je rezultat kompleksne interakcije organizma i konkretnih uslova sredine, što je u velikoj meri je određeno neuroendokrinim statusom životinje. Graviditet srne traje 150 dana, odnosno dana u slučaju embriotenije. Zahvaljujući fiziološkom mehanizmu embriotenije, ukoliko su životni uslovi u toku zime nepovoljni za opstanak lanadi, srne ih donose na svet u 5. ili 6. mesecu. U prvom partusu jedno lane, a kasnije i dva. Srna napušta lanad prilikom sledećeg lanenja, ali ona nastavljaju da žive u krdu, sa majkom, i nakon toga. 15

16 Muflon (Ovis musimon P.) sezonu parenja, ili mrkanja, počinje krajem oktobra, a završava početkom decembra. Ovo je poligamna životinjska vrsta, što znači da mužjak formira harem. Polnu zrelost muflon dostiže sa navršenih godinu dana života, ali u parenju učestvuje tek sa 3-4 godine. Ženka dostiže polnu zrelost sa dve godine starosti i odmah se pari. Muflonke nose jagnjad nedelje, a jagnje se u aprilu, kada najčešće na svet dolazi jedno, a ređe i dva mladunčeta, koji sisaju 3-4 meseca i sa majkom ostaju do jeseni. Parenje divokoza (Rupicapra rupicapra L.) počinje u novembru i traje do sredine decembra. U tom periodu se najveći mužjak trudi da otera sve potencijalne konkurente i sakupi što više ženki u krdo. Ponekada su ovi obrasci ponašanja propraćeni i borbama rogovima. Divojarac slabije jede u vreme parenja, pa se dešava da izgubi i do trećine telesne mase. Ženka se jari u maju i junu. Bliženjanja su retkost. Jare veoma brzo staje na noge i prati majku. Jare sisa šest meseci. Rogovi počinju da mu rastu već u prvoj godini života. Ženke dostižu polnu zrelost u trećoj godini života, a mužjaci u četvrtoj. Ženke žive u krdima, sa mladuncima i mlađim mužjacima, dok su odrasli mužjaci izdvojeni i žive pojedinačno. Krdu prilaze samo u vreme parenja. Divlje svinje (Sus scrofa L.) ulaze u sezonu parenja krajem oktobra. Sezona parenja traje sve do kraja decembra, a najintenzivnija je u novembru. Tada su veoma izražene borbe za pravo na parenje, među veprovima. Po završenom parenju, suprasnost krmače traje od 114 do 120 dana. Pred prašenje krmača bira mirno mesto i pravi leglo. To je zaštićen i maskiran brlog. Oprasi uglavnom od tri do devet prasadi, koja sisaju 3-4 meseca, da bi se potpuno osamostalila sa 6 meseci. Vučica (Canis lupus L.) ima teranje jednom u godini, u razdoblju od kraja januara do aprila. U severnijim predelima kasnije, a u južnijim ranije. Teranje traje tri nedelje, a parenje se odvija u trećoj nedelji. U ovom periodu su borbe između mužjaka žestoke, pa se često dešava da jedan od njih podlegne povredama. Graviditet traje 63 dana. Pre partusa, vučica iskopa i pripremi brlog. Obično donosi na svet 4-7 vučića, koji ne čuju i ne vide, približno do druge nedelje života. Sisaju do šestog ili osmog meseca, a zatim prelaze na hranu koju im donose ostali članovi čopora. Vukovi se odlikuju veoma karakterističnim obrascima ishrambenog ponašanja. U hranjenju potomstva se angažuju roditelji, ali i braća i sestre koji su u drugoj godini života. Vučići ih ližu po njušci, što predstavlja specifičan stimulans, koji za posledicu ima povraćanje polusvarene hrane. To je za mlade vučiće od ogromnog značaja, jer im je produkcija proteolitičkih enzima u digestivnom traktu još uvek na niskom nivou. Već do prve zime potomstvo dostiže veličinu odraslih jedinki i počinje aktivno da se uključuje u sve aktivnosti čopora. Vukovi polnu zrelost dostižu u uzrastu od 22 meseca, nakon čega mogu da napuste svoj čopor. Parenje šakala (Canis aureus L.) počinje početkom proleća. Ženka nosi mladunce 63 dana. U aprilu ili maju donosi na svet pet do osam mladih, koji su slepi 12 do 15 dana. Mladunci jako brzo odrastaju. Samostalni su već nakon 3-4 meseca. Polnu zrelost dostižu sa godinu dana. Veliku ulogu u odgoju mladih ima mužjak. Neprestano donosi hranu. Kreće se u blizini legla. Ako uoči opasnost, pre svega od drugih životinja i ljudi, skreće pažnju na sebe. Na taj način štiti okot i ženku. Lisica (Vulpes vulpes L.) počinje parenje sredinom februara. Sezona parenja traje nekoliko nedelja. Jednoj ženki se pridružuje nekoliko mužjaka. Prate je i uz karakteristične obrasce ponašanja pokušavaju da joj privuku pažnju. Pri tome su česti drastični sukobi između suparnika. Skotnost traje 53 dana. U tom periodu lisica obilazi više jama u području na kome lovi. Proširuje ih i nastanjuje se u onoj koju su najmanje obilazili ljudi i druge životinje, a pre svega psi. Donosi na svet 3-8 mladunaca, koji su slepi prve dve nedelje života. Sisaju oko 3 nedelje, a onda počinju da konzumiraju hranu koju im donose roditelji. To su uglavnom glodari, pre svega miševi i voluharice. Mužjak lisice, kao i šakal, neprekidno brine o leglu. 16