Жељко Остојић О змијама наших крајева Нови сад

Транскрипт

1 Жељко Остојић О змијама наших крајева Нови сад

2 На почетку се мора примијетити да не постоји књига која свеобухватно приказује змије наших крајева. Поготово не постоје слике врста и подврста. Добро би било када би неко стручан написао опширну и квалитетну књигу са добрим описима на српском и са сликама свих врста, подврста и варијацијама. Фали нам таква књига. Нисам стручњак за змије, али не шкоди да напишем пар ријечи јер је литература на ову тему оскудна, а и та није доступна већини грађана. Мислим да су у задњих двадесетак година о змијама писани само дипломски радови. Негдје се може наћи податак да у нашој земљи има седам врста змија, од којих су три врсте отровне. На другом мјесту пише да код нас постоји седамнаест врста змија, од којих су седам отровне. Неотровне змије 1. Бјелоушка (Natrix natrix), дужине око 120 цм, могу нарасти и до 200 цм. Женке су веће и дебље од мужјака. Округла глава, округле зјенице, гребенасте крљушти. Боја зеленкасто сива, црно сива, маслинасто сива, тамно плава, до потпуно црне. Исфлекана је тамним или свијетлим флекама. Могу имати и свијетле пруге. Имају бијеле, жуте, наранџасте или црне пјеге иза главе. У Европи их има 12 подврста. Има 19 крљушти преко средине леђа. Обично је око воде. Активна је дању и у сумрак, ако је топло. Рони до 15 минута. Када се ухвати гласно сикће, али не гризе. Ако не успије да се ослободи прави се мртва и лучи секрет неугодног мириса који се тешко пере. То чешће раде веће јединке. Често избаце и садржај цријева. Понекад глуми кобру рашири главу, дигне предњи дио тијела и бацака се, али не гризе. Храни се жабама, водењацима, пуноглавцима, рибама, мишевима, пужевима голаћима, птићима, другим змијама, понекад даждевњацима. Женке полажу (могу и 105) бијелих јаја која се залијепе заједно и набубре. Некада јаја више бјелоушки може бити и 4000 на хрпи. Млади се легу за 6 10 седмица. Велики су цм. Могу живјети до 28 година у природи. Бјелоушка. Фото: Реми Фонтерс. 2

3 Бјелоушка. Фото: Хориа Богдан. Бјелоушка. Фото: Паоло Маззеи. Бјелоушка. Фото: Паоло Маззеи. 3

4 Бјелоушка, женка. Фото: Паоло Маззеи. Бјелоушка. Фото: Паоло Маззеи. Бјелоушка. Фото: Паоло Маззеи. 4

5 Бјелоушка, младунац. Фото: Паоло Маззеи. 2. Рибарица, поточара, ријечна змија, коцкаста водењача (Natrix tessellata), нарасте до 130 цм, али обично око 80 цм. Женке су веће од мужјака. Мала уска зашиљена глава, очи са округлим зјеницама, гребенасте леђне крљушти. Боја сива, сивозеленкаста, зеленкаста, смеђкаста, жућкаста, а има и црних. Свијетли примјерци су исфлекани тамним флекама које могу бити веће или мање. Флеке могу образовати тамне црте на леђима и боковима. Бочне црте се често измјењују са свијетлијим цртама. Понекад на врату иза главе са горње стране имају узорак у облику ''Λ''. Трбух је бјелкаст, жут, розе, црвен или таман са једном или двије неправилне тамне линије. Трбух може бити и потпуно црн. Никада немају бијеле уши иако су сродне бјелоушки. Живи претежно у потоцима. Може да рони до два сата. Има 19 крљушти преко средине леђа. Јако ријетко гризе. Када се ухвати прави се мртва. Храни се рибама, понекад водоземцима. Женке полажу 5 37 јаја, око 3 4,5 х 2 2,5 цм. Млади су дуги цм када се излегу. Рибарица. 5

6 Рибарица. Рибарица. Слике рибарице преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. 6

7 Рибарица. Фото Паоло Маззеи. 3. Шилац (Platyceps najadum), нарасте до 135 цм. Витка змија уске главе, глатке крљушти. Предњи дио тијела сиво зелен или маслинасто смеђ. Према репу мијења боју и постаје тамно смеђа или црвенкаста. На бочним странама врата има ред црних или маслинастих пјега које су окружене бијелим прстеновима. Код младунаца се пјеге протежу даље по тјелу. Кожа испред и иза ока је свијетла, бијела. Трбух је жут или бијел. Има 19 крљушти преко средине леђа. Активна је дању. Врло је брза. Понекад гризе када се ухвати рукама. За разлику од других змија ова не сикће. Хране се гуштерима, скакавцима и малим бескичмењацима. Плијен лове брзином. Имају токсичну пљувачку од које плијен угине. Пљувачка је потпуно безопасна за људе. Женке полажу 3 16 дугуљастих јаја око 4х1 цм. Млади су дуги 30 цм када се излегу. Шилац. 7

8 Слике шилца преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. 4. Шарени смук, црвенкрпица, мишарица (Zamenis situla), нарасте до 115 цм. Женке су веће од мужјака. Витка змија, уске главе, глатке крљушти, очи са округлом зјеницом. На глави има црне цртице. Основна боја је маслинасто или жућкасто сива. По леђима има крупне флеке смеђе или црвене боје, ријетко наранџасте. Флеке имају смеђе црну или тамно плаву ивицу. Ове флеке су и са бочних страна само су много мање. У задњем дијелу тијела ове флеке прелазе у разнобојне попречне пруге. Трбух је жућкасто сјајан код главе. Према репу постаје тамнији тако да је од средине до краја обично црн. Има 27 крљушти преко средине леђа. Активна је дању, некад и у сумрак. Споро се креће. Ако се ухвати хоће да гризе, али када је узнемирена укочи се. Понекад вибрира врхом репа по лишћу и тако ствара звук чегртања. Хране се највише мишевима, понекад птицама и гуштерима. Понекад дави плијен. Женке полажу 2 8 великих цилиндричних јаја 3,5х1 цм до 7х2 цм. Излегу се за 6 9 седмица. Млади су дуги цм. Обично су на насморској висини до 500 метара, али може се наћи и на висинама до 1600 метара. У заробљеништву могу да живе и до 25 година. Црвенкрпица. 8

9 Црвенкрпица. Црвенкрпица. Фото Диего Реггианти.. Црвенкрпица. Фото Диего Реггианти. 9

10 5. Црна смукуља (Hierophis viridiflavus carbonarius), нарасте до 150 цм. Црне је боје и живи у Хрватској (Истра, Лика, острва) и у јужним крајевима (Македонија). Витка змија, мање главе, глатке крљушти, истакнуте очи са округлом зјеницом. Основна боја је зеленкасто жута, али се не види због црног пигмента. Узорак попречних пруга, жуте пруге или редови пјега могу се некада видјети када ова змија бјежи. Трбух је жућкаст или сивкаст. Ријетко може бити црвенкаст или имати мале тамне тачкице. Млади су сиви или маслинасти. На глави имају свијетлу црту између очију или округле тачкице и V или W облик иза њих. Око четврте године постају црне. Има 17 21, обично 19 крљушти преко средине леђа. Већином је активна дању. Пење се по жбуњу. Врло је брза и окретна. Ако се ухвати врло је агресивна и јако и упорно гризе. Хране се мишевима, птицама, јајима, гуштерима, жабама, другим змијама и отровним и сопственом врстом. Понекад дави плијен. Женке полажу 4 15 издужених јаја 3,5х2 цм са звијездастим узорком. Легу се за 6 8 седмица. Млади су дуги цм. Има је на насморској висини до 1300 метара. Црна смукуља. Фото: Борислав Хорватић. Црна смукуља. 10

11 Црна смукуља. Црна смукуља. Фото: Паоло Маззеи. Црна смукуља. Фото: Паоло Маззеи. 11

12 Црна смукуља, младунац. Фото: Паоло Маззеи. 6. Степски смук (Dolichophis caspius), дуг 200 цм, а може да натасте и до 250 цм. Мужјаци су већи од женки. Мање главе, глатке крљушти, истакнуте очи са округлом зјеницом. Боја кафено смеђа, жуто смеђа, маслинасто смеђа или црвенкаста одозго, ријеђе сива или потпуно црна. Има уске блиједе пруге које се протежу дуж цијелог тијела. Постоји подврста са свијетлим уздужним пецкама на свакој крљушти. Трбух је свијетло жут, наранџаст или наранџасто црвен. Млади су сивкасти или смеђкасти. Имају размакнуте кратке пруге на врату. Има 19 крљушти преко средине леђа. Активна је дању. Пење се по дрвећу и до 7 м увис. Врло је брза и окретна. Агресивна је и не бјежи већ напада. Зна се бацити и до метар напријед. Гризе када се ухвати рукама. Хране се мишевима, гуштерима, птицама, жабама, мањим змијама. Женке полажу 5 18 јаја 4,5х2 цм. Млади су дуги 30 цм када се излегу. Има је од Истре до Каспијског језера. Највећа змија Европе, брза, јако раздражљива, агресивна, змија степских крајева. Живи 8 10 година. Степски смук. 12

13 Степски смук. Степски смук. Младунац степског смука. Слике степског смука преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. 7. Пругасти смук (Elaphe quatuorlineata), већином су дуги око 150 цм, а одрасли знају да нарасту до 260 цм и више. Највећа, најдебља и најснажнија змија Европе. Робуснија од осталих врста. Глава изражена, очи са округлим зјеницама, крљушти гребенасте код одраслих јединки. Боја свијетло смеђа (жућкаста). Постоје двије подврсте. Код једне се дуж тијела протежу четри тамно смеђе пруге. Код друге 13

14 подврсте нема пруга већ су крупне, скоро црне флеке. Има двије предочне љуске. Млади имају широке тамне мрље на леђима и нешто мање мрље са страна (као код друге подврсте). На трбуху имају тамне шаре које могу чинити двије линије. Има 25 крљушти преко средине леђа. Активна је дању и у топлим вечерима. Пење се по дрвећу и добро плива. Споро се креће и готово никада не уједа. Врло је питома. У почетку зна да пуше, али брзо одустане. Хране се пацовима, младим зечевима, мишевима, птицама, птићима, јајима, гуштерима. Зна да зађе и у кокошињац. Женке полажу 4 16 јаја дужине 4 7 цм. Излегу се за 7-9 седмица. Млади су дуги цм када се излегу. Зрелост достижу са 3 4 године. Слика пругастог смука преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. Пругасти смук. Фото: Паоло Маззеи. 14

15 Пругасти смук. Прелаз од младунца у одраслог. Фото: Паоло Маззеи. Пругасти смук, младунац. Фото: Паоло Маззеи. 8. Ескулапов смук (Zamenis longissimus), обично су дуги 140 цм, али занју да нарасту и до 225 цм. Мужјаци су већи од женки и имају дужи реп. Уска глава, гребенасте крљушти, очи са округлом зјеницом. Боја тамно сивомаслинаста или графитна, смеђкаста, чак и црна. Првих цм су свијетлији и могу имати бијеле тачкице на крљуштима. Смеђкасте јединке имају жуте пјеге иза главе, слично бјалоушкама. Има и албино примјерака, бијелих и жутих. Трбух је жут или бијелкаст. Млади примјерци зеленкасто сиви са ситним црним мрљицама. Има 23 крљушти преко средине леђа. Активна је дању и у топлим вечерима. Пење се по дрвећу. Врло је брза и окретна. Зна да гризе када се ухвати, али се брзо смири. Благе је нарави. Једино су гравидне женке агресивне. Не осјећа се угрожено од људи па некад и не бјежи. Када се ухвати зна често да пусти садржај клоакалне жлијезде који није опасан за здравље, нема мирис и лако се опере. Хране се мишевима, волухарицама, вјеверицама, гуштерима, птицама, птићима. Плијен дави. Женке полажу 2 18 издужених јаја 3,5 6 х 1,7 2,5 цм. Јаја легу под земљом, некад са бјелоушком. Живи година. 15

16 Слика ескулаповог смука преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. Ескулапов смук. Фото Паоло Маззеи. Ескулапов смук. Фото Паоло Маззеи. 16

17 Слика ескулаповог смука (младунац) преузета са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. Ескулапов смук, младунац. Фото Паоло Маззеи. 9. Приморски смук (Hierophis gemonensis), дуг око 100 цм. Врста која живи у приморју. Витка змија, глатке крљушти, истакнуте очи са округлом зјеницом. Боја је маслинасто сива, сиво смеђа или жућкасто смеђа са тамним пјегама на предњем дијелу тијела, које су често одвојене са свијетлим тачкама. По остатку тијела су уске свијетле и тамне пруге. Трбух је жућкаст или бјелкаст, понекад са тамним мрљама. Млади су сиви или маслинасти. Има 19 крљушти преко средине леђа. Већином је активна дању. Агресивна је ако се ухвати. Хране се мишевима, птицама, гуштерима, жабама, скакавцима. Женке полажу 4 10 јаја око 3,5х1,8 цм. Има је на надморској висини до 800 метара. 17

18 Приморски смук. Фотографија Паоло Маззеи. Приморски смук. Фотографија Паоло Маззеи. Приморски смук. 18

19 Приморски смук. 10. Тачкаста смукуља (Coronella austriaca). Обично дуга 70 цм, а нарасте до 90 цм. Женке су веће од мужјака. Глатких крљушти, око са округлом зјеницом. Боја тамно смеђа са бакарним одсјајем, маслинасто сива, тамније сива, розкаста понекад и црвенкаста. Горња површина тијела прекривена је тамним попречним мрљама распоређеним у два реда дуж тијела. У вратном дијелу има виљушкасту тамну пругу због које подсјећа на шарку и планинског шаргана. На бочној страни главе прлази тамна пруга од њушке, преко ока до врата. Трбух је црвенкаст, наранџаст, сив или црнкаст. Некад са пјегицама. Има 19 крљушти преко средине леђа. Активна дању, ако је топлије и ноћу. Пење се по жбуњу. Спора је. Ако се ухвати гризе, чак и ако се не осјећа угроженом. Угриз је безопасан и не боли. Само стисне. Пушта секрет неугодног мириса. Плијен тражи по мирису, не јури га. Већи плијен омота тијелом и дави. Мужјаци се хране највише гуштерима, женке радије лове други плијен. Лове мишеве, птиће, младунце змија (и отровних), јаја... Чим женка положи 2 19 јаја из њих се одмах коте живи младунци. Сматра се да је ово најмања змија наших крајева. Тачкаста смукуља. 19

20 Тачкаста смукуља. Тачкаста смукуља. Слике тачкасте смукуље преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. Полуотровни (сумњиви) смукови 1. Црнокрпица (Telescopus fallax), смукуља дуга цм, али и до 130 цм. Витка змија глатких крљушти, крљушти на глави су велике, око мало са окомитом зјеницом, глава пљосната, њушка зашиљена али тупа. Боја жућкасто сива, сива или смеђкаста. Има тамну мрљу иза главе са горње стране. Црвенкасто црне флеке се простиру уздуж тијела у три правилна реда. Флеке на леђима су крупније, а са стране су ситније и блијеђе. Трбух је блиједо жућкаст, бјелкаст или розкаст са понекад неправилним линијама или пјегама. Има 19 крљушти преко средине леђа. Лови у сумрак. Храни се гуштерима, а повремено слијепићима, птицама, инсектима, мањим змијама чак и своје врсте. Када 20

21 улови плијен држи га у чељустима док отров не проради. Има очњаке назад, испод очију у горњој чељусти. Отров убризгава жвакањем. Гуштер умире за 1 5 минута. Интресантно је да једна врста већег гуштера умире за два минута од овог отрова, а исти гуштер је имун на отров шарке. Отров није опасан за људе (као ујед пчеле или осе), јер су уста премала да би очњаци могли да се користе ефективно на човјеку. Симптоми би вјероватно били: отицање угриженог мјеста, мања локална бол, евентуално мучнина. Пролази за неколико сати без болничког лијечења. Нису познати смртни случајеви. Низинска змија, често поред људских насеља. Када је узнемирена сикће, спљошти главу и тијело и ријетко гризе. Темперамент варира, али углавном није агресивна када се улови. Обично не гризу када се држе у руци. Полажу 5 9 издужених јаја 2,5 4 цм х 1 1,5 цм. Младунци су дугачки цм. Црнокрпица. Црнокрпица. Фото Паоло Маззеи. 21

22 Црнокрпица. Фото Хелмут Пресцер. 2. Змајур, мрки смук (Malpolon insignitus), дуг цм. Тежине до 3 кг. Боја сива зеленкасто сива, маслинаста, црвенкасто смеђа, црна. Једнолико обојена. Понекад је могуће да имају раштркане свијетле или тамне пјеге. Код неких су тамнији бокови од леђа. Трбух је жућкаст, шарен или тамнији. Имају велику жлијезду са сваке стране њушке, испод коже између ока и носнице. Кроз нос излучује текућину којом се премаже, нарочито послије пресвлачења. Та излучевина не пропушта воду. Има 17 крљушти преко средине леђа. Активна је дању и у сумрак ако је топлије. Пење се по вегерацији. Храни се гуштерима, другим змијама, мишевима, малим зечевима, птицама. Млади се хране бескичмењацима. Када улови плијен држи га у чељустима док отров не проради. Има очњаке назад, испод очију у горњој чељусти. Отров убризгава жвакањем. Плијен умире за неколико минута. Када је у опасности гласно сикће, спљошти предњи дио тијела и рашири врат. Темперамент варира. Хоће да угризе, али због положаја зуба не може угристи човјека. Могућ је угруз само ако се змија држи у рукама. Угриз проузрокује утрнуће и укоченост руке, отицање, понекад и температуру. То пролази у року неколико сати без болничког лијечења. Нису познати смртни случајеви. Женка полаже 4 20 издужених јаја, 2,7 5,5 х 1,2 4 цм. Излегу се за око два мјесеца. Млади су дуги цм. Мужјаци на слободи живе 25 година, а женке 15 година. Змајур. 22

23 Змајур. Фото: Стјепан Мекиние. Змајур. Фото: Јан Ван Дер Ворт. Змајур, младунац. Фото: Паоло Маззеи. 23

24 Отровне змије 1. Планински шарган (Vipera ursinii macrops) дуг цм, ријетко преко 60 цм. Женке су веће од мужјака. Најмања је европска отровница. Мала, дебела, уже овалне главе на којој су три крупне крљушти. Гребенастих крљушти. Боја смеђа, сивкаста или жућкаста са тамном шаром преко леђа у облику бројанице у предњем дијелу, а цик-цак линије у задњем дијелу тијела. По боковима има тамне тачкице. Трбух је црнкаст, бјелкаст, тамно сив, роскаст, са или без пјега. Нервозна змија, хоће да угризе. Храни се скакавцима и зрикавцима. Радије их гута живе него да их отрује па поједе. Легу 2 5 живих младунаца дугих цм. Отров им је слабији од осталих европских отровница (као отров пчеле или осе). Није опаснија од полуотровних смукова. Мања је од шарке, али јој је јако слична па треба бити опрезан, јер их је лако помијешати. Код људи њен отров изазива локалну бол и отицање. Може се јавити мучнина и повраћање. Опоравак је брз. Нису забиљежени смртни случајеви. Живе на висинама преко 1000 метара надморске висине. Активне су од априла до почетка октобра. Шарган. Шарган. 24

25 Слике шаргана преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. 2. Орсинијева љутица (Vipera ursinii rakosiensis). Подврста шаргана која живи у нижим предјелима (Мађарска). Сматра се да је има у Славонији. 3. Орсинијева љутица (највјероватније Vipera ursinii graeca). Подврста шаргана, има је у Црној Гори, Грчкој и Албанији. Сматра се најмањом змијом Европе. Мужјаци нарасту до 40 цм, а женке до 44 цм. Ове двије орсинијеве отровнице се ријетко помињу. Иначе шарган има најмање шест подврста. 4. Шарка, риђовка (Vipera berus), обично је дуга цм, а ријетко може нарасти до 80 цм или чак 90 цм. Женке су веће од мужјака и смеђкасте су или црвенкасте. Реп је кратак у односу на тијело. Мужјаци имају дужи реп од женки. Глава је овална, издужена, спљоштена. На глави имају три крупне крљушти. Имају ред бијелих крљушти на горњој вилици. На потиљку је шара у облику ''V'' или ''Х''. Зјеница ока је вертикална. Леђне крљушти су им гребенасте. Трбух је сив, сиво смеђ, црн, некада са бијелим пјегама, врх репа је одоздо жут, наранџаст или црвен. Шарке се јављају у више варијација. Подврсте: А) Зеленкасто сива или смеђа са тамно смеђом пругом преко леђа. Пруга у облику бројанице или цик-цак линије. Б) Основна боја иста као предходна али је линија на леђима испрекидана. В) Основна боја светла маслинасто сива са шаром. Г) Основна боја потпуно црна, шаре нема. Има је у Енглеској и јужној Скандинавији и на планинама до висине од 2500 метара. Д) Могућа је и светлосмеђа без шаре на леђима. Активне су дању. Крећу се у кругу око 2 километра. Дневно могу прећи до 200 метара. Храни се глодарима, птицама, жабама, гуштерима. Када једна шарка убије плијен може се десити да наиђе друга и да га покуша отети. Мужјаци се међусобно боре у сезони парења. Легу 3 18 младих дугих цм. Младунци су често црвенкасти. Шарке живе до 10 година. Очњаци одрасле шарке дуги су око 4 милиметра. Отров је јак, али не као код поскока и италијанске аспиде. Код људи угриз изазива бол, отицање, разарање околног ткива, а касније се јавља мучнина и повраћање. Код здравих одраслих особа угриз није опасан по живот. Ипак треба потражити помоћ лијечника. Смртни случајеви су ријетки, али су се дешавали. Босанска риђовка има јачи отров од обичне. 25

26 Шарка. Шарка. Шарка. 26

27 Слике шарке преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. 5. Шарка, босанска риђовка (Vipera berus bosniensis). Подврста шарке. Емдемска врста. Има јачи отров од обичне шарке. Шара на леђима је обично испрекидана, као код шарке поменуте под Б). Босанска риђовка. Босанска риђовка. 27

28 6. Црнокруг (Vipera berus prester). Сасвим црна шарка, или много тамнија од обичне. У народу има више имена, а најраспорострањеније је црнокруг. Подврста шарке поменута под Г). Слика преузете са сајта Српског херпетолошког друштва Милутин Радовановић. 7. Аспида (vipera aspis), дуга око 65 цм. Из Италије и Шпаније. Боја одозго сива, жућкаста или црвено смеђа са четри реда наизмјенично постављених црних попречних пруга. Доња боја је црна. Јављају се у разним варијацијама. Отровнија је од шарке. Нађена је једна на Јахорини године. Једна у Рипњу у околини Београда (Караман). Иначе их не би требало бити на овим просторима. Аспида. 28

29 Аспида. Фото Паоло Маззеи. Аспида. Фото Паоло Маззеи. Аспида. Фото Паоло Маззеи. 29

30 Аспида. Фото Паоло Маззеи. Аспида. Фото Диего Реггианти. Аспида. 30

31 8. Поскок (Vipera ammodytes), обично су дужине цм. Могу да нарасту и до 100 цм. Поскок је најотровнија змија у Европи. Тијело поскока је дебело. Глава је троугласта и пљосната. На потиљачном дијелу главе имају ситне крљушти. На врху њушке је карактеристични рог. Није утврђено чему служи. Зјеница у оку је вертикална. Крљушти су гребенасте. Реп је кратак у односу на тијело. Мужјаци су светлосиви са тамно сивом или црном шаром на леђима. Шара је једна јако кривудава линија у облику бројанице или цик-цак линије (облик грома). У ријетким случајевима шара је јако блиједа или у виду црте. Потпуно црн поскок је ријеткост. Ријеткост су и примјерци код којих је основна боја жућкаста, роскаста и зеленкаста. Код мужјака је израженији контраст и тамнија шара на леђима него код женки. Женке су смеђе, сиво смеђе, црвено смеђе, наранџасте. Шара није толико изражена као код мужјака. Младунци су идентични одраслима. Трбух је розе, сивкаст или таман и пјегав. Доња страна репа је црвена, наранџаста, розе, зелена, жућкаста... Шаре код поскока су различите тако да се примјерци могу по њима разликовати. Активан је од марта до октобра, а виђан је и у вријеме топлијих зима. У прољеће и јесен активан је дању, а љети је активнији у сумрак и ноћу. Поскоци често пужу по жбуњу и дрвећу. Пењу се на висину до 2 метра. Народ прича да поскок може да поскочи, поготово наниже. Биолози тврде да то није истина. У принципу поскоци су мирне, троме и споре змије, које допуштају да их се дира неком гранчицом и у том случају нису агресивне. Ако им не прија додир одлазе да се завуку у неко скровиште. Када се препадну нешто су брже и покушавају да се завуку под неки камен. Када су уплашене, док им прилазите склупчају се и шиште. Женке су нешто нервозније и плашљивије. Ријетко се брани угризом. Опасне су ако их не видите па станете на њих. Поскок. Храни се мишевима, гуштерима, птицама, другим змијама. Плијен убија отровом. Два оштра, шупља зуба дуги су до 12 милиметара и склапају се у устима, као код свих змија. Женке крајем августа или у септембру коте 4 20 живих младих дугих цм. Младунци имају отров. Поскок има три подврсте у Европи (ammodytes и montadoni којих има код нас и merdionalis) и једну у Азији (transcaucasiana). Живи и у нижим предјелима и на висинама до 2000 метара. Поскок не подноси воду, боји је се и 31

32 не жели се смочити. Може се лако отјерати ако се попрска са само пар капи обичне воде. Отров му је смртоносан за човјека. Угрижено мјесто јако боли и натекне. Болничко лијечење траје око једне седмице. Најдужи поскок којег сам видио био је дужи од метра, а није био дебео. Глава му је била скроз црна, као угаљ, и то читава глава што се ријетко може срести. Тамна нијанса била је црна као угаљ, а свијетла нијанса била је свијетло сива, скоро бијела. Срео сам га на путу кроз Пушански До. У Затарју се посебно отровним сматра поскок са Ујча над ријеком Таром. Поскок..Фото Паоло Маззеи. Поскок. 32

33 Поскок..Фото Паоло Маззеи. Неум, БиХ. Поскок..Фото Паоло Маззеи. Поскок, женка и мужјак. 33

34 Слике још неких отровница у Европи У Шпанији, Португалу и јужној Француској vipera seonaei. vipera seonaei vipera seonaei vipera seonaei 34

35 У Шпанији и Португалу vipera latastei. vipera seonaei vipera latastei vipera latastei 35

36 У западној Турској и у Грчкој Отоманска отровница, montivipera xanthina. montivipera xanthina montivipera xanthina 36

37 На грчким острвима Милос, Кимолос, Полиагиос и Сифнос macrovipera schweizeri. macrovipera schweizeri macrovipera schweizeri О змијама Змије живе по камењарима, могу се срести у шуми и на ливади. Увлаче се и настањују у пећине, напуштене куће од дрвета које су у стању распадања и сл. Једном се десио случај да је једна породица преко викенда изашла у планину на село у кућу од дрвета. Нису претражили кућу, нити примјетили било шта чудно. Ноћу су их змије изуједале и помрли су у сну. Преко дана су змије биле скривене у кући, а ноћу су изпузале и изуједале породицу на спавању. Несретници изгледа нису осјетили уједе. 37

38 Једне године (око 1985) на путу Мостар Плоче, у мјесту Почитељ путујући на море зауставио се један брачни пар. Послије предаха у кафани наставили су пут својим аутомобилом. Док су стајали био им је отворен прозор или врата и у аутомобил им се увукао ппоскок. Кад су кренули поскок је угризао жену и она је умрла прије него што су стигли до болнице. Ако се на вријеме прими противотров, уроку од неколико сати (2-3) нема посљедица од уједа. Има случајева да људи и без примљеног противотрова преживе ујед поскока или шарке. Ако је змија нешто уловила тог дана, па послије тога уједе човјека, количина отрова је за двије трећине мања. Толика количина отрова нема снагу да озбиљније нашкоди одраслом човјеку и у том случају је опасност по живот мала. Али ко може знати да ли је змија нешто уловила и колико отрова јој је преостало. При уједу шарке, на примјер у ногу, послије уједа на нози се појави црвена шара у облику грома која се пење уз ногу, као што је и изглед шаре на леђима змије. При уједу змије отров се убризга под кожу. У том случају, мјесто уједа се оштрим ножем треба разрезати и то унакрст у облику слова Х. Потом са свих страна треба јаким притиском прстима истискивати отров напоље, тако да га се истисне што више. Изнад мјеста уједа се нога или рука стегне каишем, конопцем или нечим другим, да отров не би тако лако и брзо путовао даље. Кад циркулација крви убрзо постане тешка повез се попусти и притегне нешто височије. То се понавља више пута док се не стигне до болнице и не прими противотров. Стока иначе ријетко угине од уједа змије. Народ сматра да су коњи имуни, мада мислим да би јачи отров могао бити опасан. Ако шарка или поскок уједу крави или овцу, могу да угину. Нарочито теле или јагње. Змија некад зна да угмиже у шталу. У народу се сматра да је кравље млијеко посебна посластица за змију. Ако крава лежи у штали или напољу, деси се да змија допуже и сиса млијеко крави. При том се ријетко деси да змија угризе краву. Ово народно вјеровање највјероватније није тачно. При уједу змије код краве или овце мјесто уједа се избуши боцкањем помоћу неке сламке или игле или се расјече ножем, па се тиска да би отров исцурио. На ујед се остави људска пљувачка обложена неким листом и послије тога се само чека исход. Кажу да кад мачку уједе змија она што брже отрчи да потражи неку (мацину) траву, коју поједе и тако се излијечи од змијског отрова. Постоји змијска трава (veronica chanaedrуs и veronica teucirum) за коју се вјерује да лијечи од уједа. Ово није провјерено. Змије су законом заштићене и забрањено је убијати их. Ипак људи убијају змије, а осим њих ефикасно их лове и орлови, а и кокоши (али не увијек). Зато змија и нема много у близини имања са доста кокоши, иако не мора да буде тако. Некад се из дубине земље појаве праве змисјке немани, дуге и дебеле као људска нога (мој стриц је на породичном имању шездесетих година двадесетог вијека убио једну такву, вјероватно смука). С времена на вријеме се у разним крајевима десе такви случајеви. Не зна се шта је узрок да толико велике змије изађу на површину. Те велике змије вјероватно живе у безданима и јамама под земљом и нарасту толико. Ко зна коликих примјерака има под земљом а да не излазе на површину. Неки људи су знали да на неки начин комуницирају са змијама, да их дрсирају и сл. У причама се тврди да змије реагуј на звиждук и на говор, чему су многи били свједоци, док званична наука тврди да су змије глуве и ништа не чују. Змија није претјерано опасна ако се на вријеме примјети. Може се убити каменом, прутом, може јој се згњечити глава кад ногом станете на њу и сл. Убијеној змији треба откинути главу и раздвојити од тијела, јер кажу да мртва змија може да оживи ако јој глава остане припојена уз тијело. Када се змија убије, њена глава се 38

39 оштрим прутом прободе и угура у земљу. Постоји вјеровање да ако на убијену змију наиђе друга змија може у оку убијене видјети лик човјека који ју је убио. Та змија ће потражити убицу и угристи га из освете. Ако је змија око куће треба је обавезно убити да се не увуче у кућу. Народ каже да што више змија убијаш, то више оне саме излазе пред тебе, као да се саме нуде да их убијеш. Ако змија иде уз брдо према врху, треба ју убити. Ако иде на ниже, пусти је да прође, осим ако је у близини куће. И овдје да подсјетим да су змије законом заштићене и забрањено је убијати их. Кажу да испод сваке куће живи змија која чува ту кућу. Змија кућница или домаћа змија. Онај ко убије ту змију обавезно ће умријети, по вјеровању народа. То се вјероватно мисли на неотровне смукове који лове мишеве. Не вјерујм да се мисли на шарке и поскоке. У причама о благу, каже се да жута змија лежи на злату и чува га. Кад једне године има много мишева и жаба, наредне године буде јако много змија. Змија је опасна када је човјек не примјети на вријеме. То обично бива због боје змијске коже која добро камуфлира змију у околину. А кад неко наиђе змија се препадне и примири да не би била примјећена. Тад постоји могућност да ју човјек згази, што се и дешава. Ако ју човјек згази по глави, змија не би требало да представља опасност. Али ако се згази у предјелу репа, или се стане јако близу ње, онда је јако опасна. Тад напада и уједа и више пута, свом снагом. Зато треба пазити гдје се стаје. Змије зиму преспавају. Из земље излазе у прољеће кад отопли, у априлу, а могуће и у марту или мају, зависи од тога да ли је зима била краћа или дужа. Змије су најотровније и најопасније у вријеме Међудневице (између Велике и Мале Госпојине, 28 август 21 септембар). Тад се пењу на дрвеће и у то доба су и најотровније. На зимовање у земљу одлазе у октобру. Змије се некад знају увући у кућаре у којима спавају чобани ноћу чувајући овце поред торова. Такви случајеви су ријетки и нисам чуо да је змија неког угризла у кућару. Змије не подносе дим поготово дувански. Димом се могу истјерати ако се негдје увуку. Димом се из скровишта иначе истјерују и друге животиње као: јазавци, лисице и др. Људи кажу да змија није виђена у ливади мајчине душице. Претпоставља се да арома ове љековите траве одбија змије из неког разлога. Змија се треба чувати и бити на опрезу и са њима се може изаћи на крај. Број уједа змија није велик. Змије су најопасније за малу дјецу, а одрасли теже могу да настрадају. Опасност је велика ако змија неког уједе на спавању па овај то не примјети. Нарочито је опасно ако неког изуједа одједном више змија, по више пута. То је случај ако се упадне у јаму са отровним змијама. То се не преживљава. Опасан је ујед за врат или у предјелу срца. Змије које се помињу у Црмници и вјеровање у вези са њима: Блавор удави девет змија, а десета њега убије. Ошкрап једе јаја. Црнокруг нарасте као војца од рала и може вола да удави. Прича се да је у Скадарском језеру било великих змија које су могле да преврну и потопе чамац. Једна прича каже да се око године на језеру појавила велика змија, близу Плоче и ушћа Ријеке Црнојевића. Један момак од 20 година дође до ње и убије ју ножем. При томе га крв змије попрска по вилици. Прича даље каже да је кроз годину и по младић умро јер му је отпало месо са вилице по којој га је попрскала крв змије. За ову змију тврде да је била тешка 45 кг. Прича се да су ребра ове змије кориштена касније као волујске тељиге. Овакве змије на Скадарском језеру зову блор. Друга прича каже да је око године код Хумског Блата блор стегао при дрвету неког Арбанаса. Угризао га је испод пазуха и пио му крв. Овај Арбанас је након три дана умро. Народ око језера сматра да ових великих змија има много. 39

40 Осим ових прича упамћено је и да је цеклински кнез Марко Лопичић, у јесен године, у Зерин долу убио јатаганом огромну змију које се плашио читав тај крај. Тврди се да је прво пуцао у змију из кубуре, али се зрно одбило од змије. Марко је одсјекао змији језик и понио са собом. Тада је ишао код турског кадије на спор са Љешанима око Рваша. Тешко је повјеровати у ове приче, али су и оне дио историје једног краја. Око године негдје на Дурмитору неко од мјештана је тврдио да је видио змију дугу 15 метара како замиче у крш. Ко зна какве тајне крију кршеви, и шта је истина, а шта народна машта. Поступање код уједа змије: Уједено мјесто боли и натекне, утрне, појави се црвенило. Трагови уједа крваре. Јавља се знојење, слабост, повраћање, убрзано дисање, дијареја, губљење свијести. Онај ко је уједен никако не треба да трчи или се покреће да не би убрзавао циркулацију. Уједено мјесто се треба подвезати на три мјеста. Тако ако змија уједе за кажипрст треба подвезати дно прста, око зглоба и испод лакта. И то онолико јако колико уједени може да издржи. Може се подвезати канапом, каишем или било чиме што је при руци. Да не би дошло до застоја крвотока и ампутације повези се требају попуштати, најдуже на сваких пола сата. Оштрим и чистим ножем рану треба разрезати унакрс, облик Х (ћирилићно х). Дубоко разрезати и пустити крв да добро исцури и тискати прстима да се истисне што више отрова. Отров који је на површини коже једноставно обрисати папирном марамицом. Многи научници сматрају да је опасно исисавати отров из ране, поготово ако је неки зуб шупаљ или десни крваре. Други тврде да се исисана крв мора сва одмах испљунути и у том случају нема опасности ни када десни крваре. У Америци се приликом уједа змије звечарке обавезно исисава отров и тако спашавају животи, а посљедица за онога који исисава отров нема (бар у филмовима). Ипак сматрам да отров не треба исисавати. Треба га тискати прстима колико је могуће. На уједено мјесто треба стављати хладне облоге, а уједеном треба давати да пије што више течности (воде). Негдје у Босни почетком ХХ вијека, неки жандар је исисао отров неком уједеном дјетету. Ускоро су почели болови и након неколико сати је жандар умро. Дјете је оздравило. Вјероватно је жандар прогутао исисани отров (и имао чир на желудцу). Рану треба спалити ужареним жељезом (ножем, ексером, кашиком). Негде се у народу савјетиује се да се уједеном даје ракија, али мало по мало, не да се опија одједном. Пошто алкогол шири крвне судове и повећава проток крви ово и није баш добар савјет. Исто тако се не препоручују чај, кафа, енергетски напитци и лијекови. Наравно, све ово и није толико неопходно ако је у близини болница у којој постоји серум против змиског отрова. Смртни случајеви су ријетки. У већој су опасности дјеца и старе особе. При одласку у природу треба обући чврсту обућу и дуге панталоне. Треба бити опрезан када се сагињете и гледати гдје се пружа рука по земљи или жбуњу. Треба носити штап или прут којим треба провјерити терен пред собом. Серум против змијског отрова се може и купити и носити за случај потребе. У том случју треба пазити да се серум чува на одговарајући начин и да се обрати пажња на рок трајања. Приликом давања серума пазити да се не убризга ваздух, јер је то опасно по живот. Исто тако усљед алергиске реакције на лијек може наступити анафилактички шок усљед кога може наступити смрт у року од неколико минута. Тако да је боље да серум дају за то оспособљена лица. 40

41 Неколико народних начина поступања код уједа змије. 1. Ујед змије се лијечио тако што се уједени дио закопавао у влажну земљу на 3 4 сата. 2. Рана и околина се избоцкају иглом, па се отров тиска да изађе. 3. Неки уједено мјесто намажу медом ''безогњем''. 4. Неки опрже мјесто уједа. На опржено мјесто се ставља стругани кромпир. 5. Глава змије се одсијече и одсјечени дио се стави на мјесто уједа. При томе се мора пазити да глава опет не уједе (одсјечена змијска глава је способна да угризе још неко вријеме). На самом крају да додам још пар запажања. Прва змија коју сам у животу срео била је дуга око 20 цм и једнобојна. Потпуно свијетло смеђа. Јако танка, заобљене главе. Када ме примјетила брзо је побјегла. Данас према текстовима и сликама које сам имао на увид не могу да одредим која је то змија или младунац. Другом приликом сам у Херцег Новом видио убијену змију која је са горње стране била потпуно црна, са бјеличастим трбухом, танка, дуга око један метар. Ни за њу не могу да утврдим која је врста. И пар смукуља које сам срео не уклапају ми се у описане. И неке танке 20 цм дуге змијице сиве боје. Да ли су то варијације познатих врста или има још неотровних змија које нису описане не знам. Додуше нисам претјерано искусан када су змије у питању. Срео сам једну шарку дугу око 20 цм, младунца поскока дужине 30 цм, поскока на грани жбуна дугог 50 цм, женку поскока дугу 50 цм и једног мужјака дугог метар. Младунца и поскока на грани сам дирао прутом и нису се бунили. Женка је била нервозна и шиштала је. Великог нисам дирао. Шарка и смукуље су побјегле чим су ме примјетиле. Изузетак су двије тачкасте смукуље које се нису хтјеле помјерити. 41

42 Извори и литература Мартино М. и Милутин Радовановић, Змије Балканског плуострва, Београд Милутин Радовановић, Зологија Систематика животиња, Београд Ђорђе Радић, Наше отровне змије и биљке, Београд Болкаи Стјепан и Ћурћић Вејсил, О нашим змијама отровницама, Сарајево Стеван Иванић, Змије отровнице, Београд Стеван Дучић, Живот и обичаји племена Куча, Подгорица Војислав Бољевић Вулековић, Црмничко племе Бољевићи у прошлости Црне Горе, Подгорица

43 Садржај Неотровне змије Бјелоушка (Natrix natrix) Рибарица, поточара (Natrix tessellata) Шилац (Platyceps najadum) Шарени смук, црвенкрпица (Zamenis situla) Црна смукуља (Hierophis viridiflavus carbonarius) Степски смук (Dolichophis caspius) Пругасти смук (Elaphe quatuorlineata) Ескулапов смук (Zamenis longissimus) Приморски смук (Hierophis gemonensis) Тачкаста смукуља (Coronella austriaca) Полуотровни (сумњиви) смукови Црнокрпица (Telescopus fallax) Змајур, мрки смук (Malpolon insignitus) Отровне змије Планински шарган (Vipera ursinii macrops) Орсинијева љутица (Vipera ursinii rakosiensis) Орсинијева љутица (Vipera ursinii graeca) Шарка, риђовка (Vipera berus) Шарка, босанска риђовка (Vipera berus bosniensis) Црнокруг (Vipera berus prester) Аспида (vipera aspis) Поскок (Vipera ammodytes) Слике још неких отровница у Европи О змијама Извори и литература