013 I 014 .indd

Транскрипт

1 ЈАСМИНА НЕДЕЉКОВИЋ (Београд) O ИЗДАЊУ ПОВЕЉА И ПИСАМА ДЕСПОТА СТЕФАНА Књига Повеље и писма деспота Стефана (Београд, 2007, 516 стр., са 185 прилога) академика Александра Младеновића друга је по реду коју je познати београдски издавач Чигоја штампа објавио у оквиру своје едиције Повеље. 1 Повеље и писма деспота Стефана садрже све познате писане документе наследника кнеза Лазара (Прилепац код Новог Брда око 1329 Косово поље 1389): његове супруге кнегиње Милице (око новембра 1405) и синова Стефана ( ) и Вука (? јула 1410). Почев од првог сачуваног писаног документа изашлог из канцеларије кнеза Лазара (1. септембар август 1376) па до повеље из године деспота Стефана заокружен је период од око пола века владавине ове старе српске породице. Сви документи донети у овим двема књигама пружају многе важне историјске податке који се тичу прошлости Србије пре и после Косовског боја и за време Стефанове Српске Деспотовине. У књизи која је пред нама, по речима приређивача А. Младеновића, сакупљени су и издати на једном месту сви до сада познати документи писани српскословенским и српским народним језиком који су настали у периоду од до године, а које су наследници кнеза Лазара писали Дубровнику (а и Дубровчани њима) и разним манастирима на Светој Гори (Хиландар, Велика Лавра Св. Атанасија, Св. Пантелејмон, Ватопед), затим у Србији 447

2 (Милешева, Високи Дечани) и у Румунији (Тисмана, Водица). Ови споменици сачувани су или у оригиналу (повеље) или у препису (писма). Повеља деспота Стефана граду Београду сачувана је само у кратком одломку који је донео Константин Филозоф у свом Житију деспота Стефана. Један број докумената, овде издатих, писан је у разним местима Србије: у Јагодној (Јагодина), Новом Брду, Приштини, на Расини (област око реке Расине), у Борчу (североисточно од Чачка), у манастиру Жупањевцу, у Морави (област око десне обале реке Западне Мораве од Чачка до ушћа Ибра у ову реку), у Павловцима (југозападно од Смедерева) и у Крушевцу. Уз ове документе приређивач академик А. Младеновић је донео и два акта двојице старешина манастира Св. Пантелејмона: игумана Никодима (1396) и игумана Илариона ( ). Први акт је везан за споразум између манастира Св. Пантелејмона и кнегиње Милице, а други је уговор са Веселком, властелином деспота Стефана. У одељку Текст. Коментари (15-387) донето је 58 писама односно пословних докумената који се тичу међусобних односа Србије и Дубровачке општине. Иза овога издати су текстови 16 повеља упућених углавном манастирима на Светој Гори, у Србији и Румунији. То су: Повеља кнеза Стефана, мајке кнегиње Милице и брата Вука, којом Хиландару прилажу Цркву Св. Ваведења у селу Кукањ, 1392(?) Повеља монахиње Јевђеније са синовима господаром кнезом Стефаном и господаром Вуком, којом се Пиргу Св. Василија прилаже село Ливоча на Биначкој Морави ( ). Повеља деспота Стефана којом деспотици Јевпраксији поклања село Јабучје (1. септембар август 1405). Повеља деспота Стефана Хиландару којем одређује наставак давања годишње помоћи у сребру из Новог Брда ( ). Повеља деспота Стефана којом прилаже Хиландару неколико села у Србији у замену за шест адрфата у овом Манастиру (у Јагодној, 8. јуна 1411). Повеља монахиње Јевгеније са синовима кнезом Стефаном и Вуком манастиру Великој Лаври Св. Атанасија на Светој Гори (1. септембар август 1395). 448

3 Повеља монахиње Јевгеније манастиру Великој Лаври Св. Атанасија на Светој Гори (манастир Жупањевац, 1. августа 1398). Текст А повеље деспота Стефана манастиру Великој Лаври Св. Атанасија на Светој Гори, којем прилаже четири села (5. јануара 1407). Текст Б повеље деспота Стефана манастиру Великој Лаври Св. Атанасија на Светој Гори, којем прилаже четири села (5. јануара 1407). Повеља деспота Стефана манастиру Великој Лаври Св. Атанасија на Светој Гори, којем замењује четири села (1. септембар август 1415). Повеља деспота Стефана манастиру Великој Лаври Св. Атанасија на Светој Гори, којем прилаже три села (20. јануар 1427). Први примерак повеље монахиње Јевгеније са синовима кнезом Стефаном и Вуком, којом дарује манастир Св. Пантелејмона на Светој Гори што чини и српска властела и којом подржава раније поклоне кнеза Лазара, а све то потврђује патријарх српски Данило (Ново Брдо, 8. јуна 1395). Други примерак (одломак) повеље монахиње Јевгеније са синовима манастиру Св. Пантелејмона (Ново Брдо, 8. јуна 1400). Акт игумана Никодима, што је резултат споразума са монахињом Јевгенијом и њеним синовима о оснивању двадесет адрфата у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори (1396. г.). Акт игумана Илариона као резултат споразума са Веселком, властелином деспота Стефана, о оснивању два адрфата у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори ( ). Повеља деспота Стефана граду Београду (око 1405). Повеља деспота Стефана манастирима Тисмани и Водици у Румунији (1406). Повеља деспота Стефана манастиру Милешеви (1413. или нешто касније). Повеља деспота Стефана манастиру Ватопеду на Светој Гори (2. јула 1417). Део Додаци ( ) садржи следећа документа: Повеља монахиње Јевгеније манастиру Високим Дечанима ( ); 449

4 Предговор Закону о рудницима деспота Стефана и Извод из Закона Новога Брда (1412 препис из XVI века) и Предговор Рударском законику деспота Стефана (латинички препис), Ћипровци, 26. јула Приређивач овог издања А. Младеновић је донео и списак несачуваних повеља, писама и докумената господарице Јевђеније и деспота Стефана (укупно њих десет). У издању о којем говоримо А. Младеновић је применио исти метод као и у књизи Повеље кнеза Лазара тако што је текст сваког од горе поменутих докумената (посебно када је реч о повељама) издао у четири вида. а) Сви ови споменици донети су у оригиналној графији, што подразумева да је њихов текст рашчитан, да су све скраћено написане речи разрешене, да су надредна слова спуштена у ред, од акценатских знакова задржани су само они који су написани изнад изговорног полугласника, задржане су тачка и запета из оригинала, доследно је примењивано састављено и растављено писање речи као и употреба великог и малог слова. Приређивач ових докумената је своје интервенције доносио у угластим заградама и посебно их коментарисао. б) Текст поменутих споменика, а пре свега повеља, донет је транслитерирано и транскрибовано, тј. данашњом српском ћириличком азбуком и правописом (уз употребу слова ь за изговорни полугласник) при чему је чуван оригинални стари језик. в) Текст докумената је и слободније језички осавремењен, дакле, дат је у духу данашњег српског књижевног језика. У оваквом поступку огледа се намера приређивача да читаоцу ненавикнутом на стари језик и писмо текст буде што разумљивији. г) Поменути списи су и фототипски објављени, чиме је омогућен увид у њихов стварни изглед. Од свих докумената из Дубровачког aрхива који су овде издати само су два сачувана у оригиналу: прво, једно кратко писмо кнегиње Милице (пре 6. августа 1392), и друго, повеља деспота Стефана Дубровнику писана у Борчу (североисточно од Чачка) 2. децембра године. Ова повеља представља уговор о пријатељству, међусобним односима и трговини са Дубровчанима, и њом деспот Стефан потврђује повеље ранијих српских владара. 450

5 Остала писма која је Деспот слао Дубровнику и обратно, Дубровчани њему, сачувана су не у оригиналу већ у дубровачким преписима које је сачинио писар Руско Христифоровић. Ови документи издати су са исправљеним ранијим грешкама, с потпуним текстом, критички и, пре свега, са одговарајућим филолошким коментаром. У књизи која је пред нама издато је 16 повеља које су заједно или појединачно потписали наследници кнеза Лазара, чланови његове породице. По садржини оне су већином даровнице намењене појединим манастирима на Светој Гори, у Србији и у Румунији. Сви ови документи представљају оригинале од којих су неки сачувани у добром, а неки у лошијем стању. Повеље које се овде налазе нису биле непознате научној јавности, али су сада први пут објављене на једном месту. Приређивач А. Младеновић је уз сваки од ових ових аката давао посебне коментаре у вези са његовим историјатом. Поред овога, указивао је и на грешке ранијих приређивача уколико су текст аутографа објавили са нетачно разрешеним речима или непотпуно или у неоригиналној графији. Уводни и завршни делови повеља писани су српско словенским, а основна садржина српским народним језиком што је у складу са ондашњом праксом писања оваквих докумената. Језик повеља (српскословенски и српски народни) карактерише екавизам, односно присуство вокала е наместо старог y. Полугласник је обележен углавном са ь, а понекад и са ъ. Одсуство примера вокализације ь у а у тексту повеља деспота Стефана показује нам, с једне стране, да је народни језик њихових писара чувао ову полугласничку фонему, а са друге, да је овакво стање сасвим очекивано у овом периоду (прва половина XV века) за источније и јужније штокавске крајеве. 2 Насупрот овоме, у писмима из дубровачке канцеларије које је преписао Руско Христифоровић, примере типа Ed!nq, do[!lq А. Младеновић је разрешио у Edqnq, do[qlq (са изговорним полугласником) истичући да ни читање Edanq, do[alq не би било неисправно јер се језик овог дубровачког писара одликује променом ь >а (в. писмо бр. I/5). У овако поуздано издатим актима деспота Стефана филолози који се интересују за прошлост српског народног језика моћи ће, пре свега у факсимилима повеља, да нађу аутентичну грађу за своја истраживања. Та грађа пружа интересантне 451

6 податке о фонолошком и морфолошком развоју српског народног језика, дијалекта којим су писани. Ови списи корисни ће бити и ономастичарима с обзиром на то да се у њима помиње велики број имена (личних, топонима и микротопонима) са подручја ондашње Србије, која су или сачувана у истоветном гласовном лику или су у међувремену нестала. Књигом Повеље и писма деспота Стефана приређивача академика А. Младеновића српска наука и култура добила је све оно што је сачувано а изашло на српском народном и српскословенском језику из Деспотoве канцеларије у периоду од до године. Ово издање је од велике важности за националне историчаре којима ће убудуће бити незаобилазна литература у проучавању прошлости српског народа с краја XIV и почетка XV века, тј. периода владавине деспота Стефана, наследника кнеза Лазара. НАПОМЕНЕ 1 Прву књигу Повеље кнеза Лазара (Београд (Чигоја штампа), 2003, 367 стр., са 108 прилога) такође је приредио академик Александар Младеновић. 2 Језик оригиналних повеља кнеза Лазара, писаних у другој половини XIV века, одликује се такође доследним чувањем полугласничке фонеме, јер је она, као што је познато, у то време била још невокализована у Србији (в. А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, Београд, 2003, стр. 21, 151, 167 и др.). 452