IUSTITIA Časopis Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije i Udruženja sudija i tužilaca Srbije DOMAŠAJ I NEOPHODNOST IZMENA I DOPUNA KRIVIČNO

Транскрипт

1 IUSTITIA Časopis Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije i Udruženja sudija i tužilaca Srbije DOMAŠAJ I NEOPHODNOST IZMENA I DOPUNA KRIVIČNOG ZAKONIKA Fondacija Tijana Jurić i njen doprinos uvođenju doživotnog zatvora u krivično zakonodavstvo Republike Srbije Predlozi Udruženja sudija i tužilaca Srbije za izmenu Krivičnog zakonika Republike Srbije Stav Advokatske komore Beograda o usvojenim izmenama Krivičnog zakonika Republike Srbije Uloga pravosudnih organa u svetlu predloženog Nacrta zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu Spor male vrednosti - sa posebnim osvrtom na postupanje drugostepenog suda, te žalba u sporu male vrednosti i pravo na pravni lek U SLEDEĆEM BROJU: Opravdanost izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju BROJ 2/2019 Pravna i ekonomska izdanja za uspešno i zakonito poslovanje

2 NAŠ TIM Za uspešno poslovanje potrebna je kvalitetna pravno-ekonomska baza. Za kvalitetnu bazu potreban je profesionalan tim. Naš tim broji preko: 190 zaposlenih koji se svakodnevno brinu o tome da dobijete blagovremenu i tačnu informaciju 200 stalnih autora iz oblasti pravnih, ekonomskih i ostalih nauka višegodišnjih korisnika koji svojim sugestijama doprinose kvalitetu baze Paragraf Lex INSPEKTOR BUDŽETSKI INSTRUKTOR PRAVNIK U PRAVOSUĐU PRAVNIK U JAVNOM SEKTORU PRAVNO- EKONOMSKE VESTI STRANA SUDSKA PRAKSA EVROPSKO ZAKONODAVSTVO SUDSKA PRAKSA OBRASCI PRAVO U PRIVREDI PROPISI SLUŽBENA MIŠLJENJA CARINSKA TARIFA MODELI PORESKO RAČUNOVODSTVENI INSTRUKTOR SPECIJALIS ZA CARINE Želite pouzdanu pravno-ekonomsku bazu na koju možete da se oslonite i koja će Vam ponuditi stručne tekstove, pronaći odgovore i biti Vaš virtuelni saradnik? IMAMO REŠENJE ZA VAS! PRAVNA BAZA

3 PARAGRAF LEX d.o.o Novi Sad Kej žrtava racije 4a/III Tel: 021/ Direktor Paragraf Lex d.o.o: Bratislav Milovanović Autor Pravne baze Paragraf Lex : Pjevač Pejović Ljiljana Dizajn: Paragraf Lex d.o.o. Copyright Paragraf Lex ZA SVE TEKSTOVE U ČASOPISU ODGOVORNO JE UDRUŽENJE SUDIJSKIH I TUŽILAČKIH POMOĆNIKA SRBIJE I UDRUŽENJE SUDIJA I TUŽILACA SRBIJE Glavni i odgovorni urednik izdanja Iustitia : Milovan Nikolić, Мiodrag Мarković, Jelena Gajić Članovi redakcije izdanja Iustitia : Mara Pavlović Iva Ignjatić Željana Garić Milan Todorović Nikola Pantelić Darko Prstić Lazar Lazović Jasmina Minić Snežana Zvonarić CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 347.9(497.11) IUSTITIA : časopis Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije i Udruženja sudija i tužilaca Srbije / glavni i odgovorni urednik Milovan Nikolić , br. 1 (feb.) -. - Novi Sad : Paragraf Lex, cm Tromesečno. ISSN = Iustitia COBISS.SR-ID

4 SADRŽAJ Sadržaj Iustitia UVODNA REČ GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKA... 3 INTERVJU SA IGOROM JURIĆEM, OSNIVAČOM FONDACIJE TIJANA JURIĆ...5 PREDLOZI UDRUŽENJA SUDIJA I TUŽILACA SRBIJE ZA IZMENU KRIVIČNOG ZAKONIKA REPUBLIKE SRBIJE...7 STAV ADVOKATSKE KOMORE BEOGRADA O USVOJENIM IZMENAMA KRIVIČNOG ZAKONIKA REPUBLIKE SRBIJE...12 DOPRINOS FONDACIJE TIJANA JURIĆ UVOĐENJU DOŽIVOTNOG ZATVORA U KRIVIČNO ZAKONODAVSTVO REPUBLIKE SRBIJE...13 POJEDINI ASPEKTI LEGITMNOSTI KRIVIČNOG POSTUPKA...16 ULOGA PRAVOSUDNIH ORGANA U SVETLU PREDLOŽENOG NACRTA ZAKONA O UTVRĐIVANJU POREKLA IMOVINE I POSEBNOM POREZU...24 KONCEPT TUŽILAČKE ISTRAGE I RESTORATIVNA PRAVDA...27 KRIMINALITET I TURIZAM...32 SPOR MALE VREDNOSTI-SA POSEBNIM OSVRTOM NA POSTUPANJE DRUGOSTEPENOG SUDA...37 ŽALBA U SPORU MALE VREDNOSTI I PRAVO NA PRAVNI LEK...42 SUDSKA PRAKSA PREMA ZAKONU O MIRNOM REŠAVANJU RADNIH SPOROVA...47 SMRTNA KAZNA U NAS SRBA...50 POSTUPAK JAVNE NABAVKE MALE VREDNOSTI...52 NJUJORŠKA KONVENCIJA O PRIZNANJU I IZVRŠEWU STRANIH ARBITRAŽNIH ODLUKA KAO STUB ARBITRAŽNOG REŠAVANJA MEĐUNARODNIH PRIVREDNIH SPOROVA I UTICAJ IZJAVLJENIH REZERVI NA NJENU PRIMENU...55 UNAPREĐENJE IZVRŠENJA RADA U JAVNOM INTERESU U IZREČENIM KAZNAMA ZBOG PREKRŠAJNE I KRIVIČNE ODGOVORNOSTI UČINILACA...58 STUDIJA SLUČAJA O. SA ASPEKTA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU, KRIVIČNOG ZAKONIKA I ZAKONA O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNOSTI Iustitia Br. 2/2019

5 I UDRUŽENJA SUDIJA I TUŽILACA SRBIJE UVODNA REČ Poštovani čitaoci i čitateljke, Ministarstvo pravde Republike Srbije, kao nadležno za koordinaciju aktivnosti u vezi pripreme izmena Krivičnog zakonika Republike Srbije, je objavljivanjem na svojoj internet prezentaciji Nacrta zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iskazalo rešenost za revidiranjem postojećih sankcija za najteža krivična dela, a ujedno je pozivanjem u Radnu grupu za izradu navedenog nacrta predstavnika ministarstava unutrašnjih poslova i zdravlja, eminentnih nosilaca sudijskih i tužilačkih funkcija, advokata, te predstavnika kriminoloških instituta, strukovnih udruženja, nevladinih organizacija i svih drugih relevantnih institucija, pokazalo da prepoznaje potrebu za neophodnom ozbiljnošću u ostvarivanju ovakvih težnji. Aktivno učešće u izmeni navedenog Zakona uzeli su i Udruženje sudija i tužilaca Srbije, kao i Fondacija Tijana Jurić. Pored uvođenja doživotnog zatvora za ubice dece, članovi radne grupe su u prethodnom periodu u fokus svog delovanja postavili i pooštravanje sankcija za učinioce pojedinih krivičnih dela sa elementima nasilja, a poseban akcenat je stavljen na pooštravanje kazni za višestruke povratnike u izvršenju krivičnih dela (kroz tzv. zakon tri udarca ). Rezultat napornog i dugotrajnog procesa rada Ministarstva pravde i svih učesnika navedene radne grupe je usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od strane Narodne skupštine Republike Srbije, koje usvojene izmene će stupiti na snagu 01. decembra godine. Iste se odnose na uvođenje doživotne kazne zatvora u krivičnopravni sistem Republike Srbije za najteža krivična dela - teško ubistvo, kvalifikovane oblike silovanja i obljube nad nemoćnim licem, obljube zloupotrebom položaja, kao i za obljube sa detetom u slučaju nastupanja smrti deteta, pri čemu je predviđeno i da sud ne može uslovno otpustiti osuđenog za prethodno navedena krivična dela protiv polne slobode, kao i za krivično delo teško ubistvo koje je izvršeno prema detetu ili bremenitoj ženi. Doživotna kazna zatvora proširena je i na sva druga krivična dela za koja je prema ranije važećem zakonu predviđena kazna od 30 do 40 godina. Za brojna krivična dela dosadašnje kazne su pooštrene, predviđene su i strože kazne za povratnike u činjenju krivičnih dela, a uvedeno je i novo krivično delo - napad na advokate. Članovi redakcije časopisa Justitia su u cilju upoznavanja stručne javnosti sa nastupajućim promenama, a ujedno i sa razmišljanjima i zauzetim stavovima koji su do ovih promena doveli, razgovarali upravo sa članovima radne grupe, i to sa osnivačem Fondacije Tijana Jurić Igorem Jurićem, sa advokatom Fondacije Majom Atanasković, kao i sa članovima Udruženja sudija i tužilaca Srbije, Aleksandrom Perišićem i Mirjanom Jakovljević, kao i sa predsednikom Advokatske Komore Beograda. glavni i odgovorni urednik časopisa "Iustitia" Milovan Nikolić Iustitia Br. 2/2019 3

6

7 I UDRUŽENJA SUDIJA I TUŽILACA SRBIJE RAZGOVARALI SMO SA... osnivačem Fondacije Tijana Jurić IGOROM JURIĆEM Intervju priredilа Jelena Gajić Kada i sa kojim ciljem je osnovana Fondacija? Fondacija Tijana Jurić je osnovana 2. juna godine, u Subotici, kao neprofitna organizacije, nakon ubistva maloletne Tijane Jurić. Osnovni zadatak Fondacije je da svojim delovanjem poboljša bezbednost dece u Srbiji i da se ne ponovi ono što se dogodilo Tijani. Šta je bio Vaš prvi korak u radu Fondacije? Koji su bili naredni koje biste mogli da izdvojite? Prvi korak u započetoj borbi za veću bezbednost dece ostvaren je u julu godine izmenom Zakona o policiji, nazvanom Tijanin zakon (brza potraga za nestalom decom). Danas svakodnevno obilazimo škole i druge institucije da bi svojim edukacijama preventivno delovali na decu i roditelje. Osim toga svake godine održavamo konferencije na temu bezbednosti dece, okrugle stolove, istraživanja. Obeležavamo važne dane vezane za nestalu decu, bezbednost dece na internetu. Naš pravni tim na čelu sa advokatom Majom Atanasković zastupa porodice čija su deca ubijena ili su žrtve silovanja ili obljube. Ovo je svakodnevni rad i zalaganje jednog ozbiljnog tima ljudi. U maju godine Fondacija Tijana Jurić formirala je Registar nestalih lica Srbije s ciljem da doprinese boljoj potrazi za nestalim licima, pre svega za nestalom decom. Registar se nalazi na adresi Koje je edukacije Fondacija organizovala za decu i odrasle? Od osnivanja, Fondacija je pokrenula nekoliko edukativnih projekata koji se sprovode tokom cele školske godine, širom Srbije: Tijana klik - edukacija učenika osnovnih škola, roditelja i prosvetnih radnika o bezbednoj upotrebi interneta, Stop trgovini ljudima - edukacija učenika srednjih škola o svim vidovima trgovine ljudima, Ukradena bezbednost - tribina o pedofiliji, trgovini ljudima, zloupotrebi interneta, Krivac je tamo negde - edukativna predstava za učenike osnovnih i srednjih škola. Fondacija je, čuvajući uspomenu na Tijanin talenat za pevanje i muziku, godine osnovala jedinstveno takmičenje dece u etno pevanju - Festival Glas anđela - Tijana Jurić. Zvanični slogan ovog festivala glasi kulturom protiv nasilja, sa krajnjim ciljem da se deca okrenu pravim, tradicionalnim vrednostima. Svake godine Fondacija organizuje veliku Konferenciju u Subotici pod nazivom Bezbednost i odgovornost. Na konferenciju dovodimo veliki broj stručnjaka iz Evrope i naše zemlje, koji govore o raznim vidovima bezbednosti dece, razmenjuju se iskustva, pratimo primere dobre prakse. Upravo smo na zadnjoj konferenciji ugostili specijalnu tužiteljku iz Velike Britanije koja je govorila o kaznenoj politici u svojoj zemlji i navodila je razloge za uvođenje doživotne kazne bez mogućnosti uslovnog otpusta u njihov zakonodavni sistem. Koji je Vaš lični motiv bio da započnete sa radom na Fondaciji? Posle smrti Tijane, kao otac, ne možete da ne snosite odgovornost za ono što se desilo. Bez obzira na sve okolnosti koje su prethodile tragediji, za jednog roditelja dovoljna je činjenica da niste pomogli detetu kada mu je pomoć bila preko potrebna. Upravo zbog toga, želeo sam da Tijanina smrt dobije smisao, da ne bude uzaludna. Zbog toga danas sve radimo, zbog toga se danas toliko grčevito borimo jer, stradalo je mnogo dece... Previše. Iustitia Br. 2/2019 5

8 I UDRUŽENJA SUDIJA I TUŽILACA SRBIJE Nakon usvajanja Tijaninog zakona Fondacija Tijana Jurić u maju godine Narodnoj skupštini Srbije predala je još jednu izmenu zakona u cilju poboljšanja bezbednosti sve dece u Srbiji. Na žalost, imao sam priliku da čitam nekoliko obdukcionih nalaza stradale dece, ali Vi ih nemojte čitati ukoliko ištete mirno spavati. Nikome ne želim da živi sa saznanjem da na svetu postoje monstrumi u ljudskom obliku. To je razlog za pokretanje inicijative za uvođenje doživotne kazne zatvora u naš zakonodavni sistem. Reč je o izmeni Krivičnog zakonika, odnosno uvođenju kazne doživotnog zatvora za učinioce najtežih oblika teških krivičnih dela koja su za posledicu imala smrt deteta, maloletnika ili trudne žene. Kazna doživotnog zatvora zamenila bi postojeću maksimalnu kaznu od 30 do 40 godina koja se propisuje za navedena krivična dela. Predlog izmene zakona još nije ušao u skupštinsku proceduru. Kako je javnost reagovala na podnošenje ove inicijative? Verujem da bi stručna javnost koja je protiv uvođenja doživotnog zatvora, promenila svoje mišljenje kada bi shvatili kako je teško majci kada neko ubije dete koje je nosila ispod srca devet meseci, kad ti neko oduzme tvoje čedo na tako svirep način. Kako se oseća jedna sestra koja više ne deli sobu sa svojim anđelom, jer je neko odlučio da mu prekrati život? Da li su oni koji su protiv doživotnog zatvora razmišljali kako se žrtva osećala u nemoći kada se našla u kandžama ubice? Ti učinioci uvek idu na slabijeg od sebe, jer se jačeg boje. Hajde da mi budemo ti jači koji će, ovim zakonom, zaštititi ono najvrednije, a to su deca. Fjodor Dostojevski je rekao nešto čega svi mi treba da se držimo i da nam svima bude isti cilj, a to je: Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta. Nikakve konvencije i zakoni nisu vredni naše dece. Ovaj tekst je apel svih građana koji su podržali inicijativu Fondacije. Ovo je molba svih nas, svake devojčice, dečaka, majke, oca, sestre, brata, da niko više ne pati kao što su propatile žrtve ubica, kao što sada pate roditelji, braće i sestre žrtava. Blagoje Baković, nedavno je napisao kolumnu za Fondaciju u kojoj je napisao ono što mogu da nazovem i ličnim stavom Fondacije: Pre neku noć gledao sam na televiziji kako navodna struka pravna pokušava da utiče na zakonodavne postupke i procese da pomogne ostvarenju prava dželatima svih budućih Tijana, da ih ohrabri i razume u njinim nedelima. Nisam mogao da verujem sa koliko hladnokrvne stručnosti, onaj koji pokušava da pravno zaštiti dželatovo pravo na žrtvu, to mirno radi. Osećao sam nemoć i čemer. Nemu molitvu za Tijanu, koja je ovlastila svoga tatu da se zajedno sa njom bori, da izdrže u naporu da njena naizgled uzaludna nevina žrtva nikad više ne bude uzaludna i da svi normalni ljudi u ovoj Srbiji pomognu Tijani u večnosti da zaštiti nas propadljive u privremenosti, kako bi nam stado naše bilo zaštićeno od vukova i njinog krvoločnog i krvavog prava nad nama. Šta biste poručili na kraju stručnoj javnosti? Na kraju, s obzirom da će ovaj tekst čitati ljudi od struke, kao otac ubijenog deteta želim poručiti jedno. Potpuno sam svestan profesije kojom se bavite, da hleb koji zarađujete često može biti izuzetno gorak. Često ste i u velikoj opasnosti, na žalost svedoci smo toga. Zastupate ljude sa obe strane zakona, sve znam, ali Vas molim, brinite o pravima dece. Ukoliko niste dodeljeni po službenoj dužnosti, razmislite ipak da li je vredno nekog novca stati na stranu jednog osvedočenog silovatelja, zlostavljača dece. Da li je vredno. 6 Iustitia Br. 2/2019

9 PREDLOZI UDRUŽENJA SUDIJA I TUŽILACA ZA IZMENU КRIVIČNOG ZAKONIKA Aleksandar Perišić član Upravnog odbora Udruženja sudija i tužilaca Srbije Mirjana Jakovljević član Upravnog odbora Udruženja sudija i tužilaca Srbije 1. Doživotni zatvor Krivičnim zakonodavstvom FNRJ (Krivični zakonik iz godine) i SFRJ (Krivični zakonik iz godine) za najteže oblike teških krivičnih dela bila je propisana smrtna kazna, dok je doživotni zatvor bio propisan u odredbama o zameni smrtne kazne. Tako je odredbama Krivičnog zakonika FNRJ iz godine, u članu 29 bilo predviđeno da ako sud s obzirom na težinu krivičnog dela nađe da bi trebalo izreći smrtnu kaznu, ali da postoje opravdani razlozi da se ona ne izrekne, a da vremenita kazna strogog zatvora ne bi odgovarala težini krivičnog dela, sud može mjesto smrtne kazne izreći strogi zatvor u doživotnom trajanju. Takođe je navedenim zakonikom bilo predviđeno i da se aktom amnestije ili pomilovanja smrtna kazna može zameniti kaznom strogog zatvora u doživotnom trajanju. Ova kazna bila je predviđena za najteža krivična dela - ubistvo na svirep način, ubistvo više lica, ubistvo iz koristoljublja ili drugih niskih pobuda i sl. Kao potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama, kojom se garantuje pravo na život, Srbija je godine ukinula smrtnu kaznu. Ukidanjem smrtne kazne i njenim brisanjem iz krivičnog zakonodavstva, kao maksimalna propisana kazna zatvora za najteža krivična dela bila je propisana kazna zatvora od 20 godina, da bi kasnijim izmenama zakona bila propisana kazna zatvora od 30 do 40 godina učiniocima najtežih krivičnih dela, pre svega krivičnog dela Teško ubistvo iz člana 114. Krivičnog zakonika. Poslednjih godina, Srbiju su potresli monstruozni slučajevi ubistava i silovanja dece. Slučajevi Katarine Janković stare 3 godine, koju je do smrti silovao ljubavnik njene majke, Anđeline Stefanović (3), koju je sa proslave rođendana ćerke svog rođenog brata odveo Vladica Rajković i u livadi kraj puta najpre silovao, a potom udarcima kamenom u glavu i usmrtio, Tijane Jurić (15), koju je Dragan Đurić najpre silovao, a zatim zadavio, Dragane Ćirić, Ivane Podraščić, Marije Jovanović, Tamare Ivanović i drugih maloletnih žrtava nad kojima su se monstrumi satima svirepo iživljavali, zavili su u crno njihove porodice, i izazvali gnev javnosti. Tokom godine, fondacija Tijana Jurić predala je Narodnoj skupštini Republike Srbije Inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika, uvođenjem kazne doživotnog zatvora za počinioce najtežih Iustitia Br. 2/2019 7

10 krivičnih dela koja su za posledicu imala smrt deteta, maloletnika ili trudne žene. Podržavajući navedenu Inicijativu, Udruženje sudija i tužilaca (dalje: UST) podnelo je Radnoj grupi za izmenu Krivičnog zakonika Predlog za izmenu i dopunu određenih odredaba Krivičnog zakonika, pre svega odredaba čl. 43, 44. i 114. Tako, po navedenom Predlogu, bio bi uveden član 44 a, koji bi glasio: Član 44 a (1) ZA NAJTEŽA KRIVIČNA DELA I NAJTEŽE OBLIKE TEŠKIH KRIVIČNIH DELA MOŽE SE UZ KAZNU ZATVORA IZUZET- NO PROPISATI I KAZNA DOŽIVOTNOG ZATVORA. (2) DOŽIVOTNI ZATVOR NE MOŽE SE IZREĆI LICU KOJE U VREME IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA NIJE NAVRŠILO DVADESET JEDNU GODINU ŽIVOTA. (3) DOŽIVOTNI ZATVOR SE NE MOŽE IZREĆI U SLUČAJEVI- MA KADA ZAKON PREDVIĐA DA SE KAZNA MOŽE UBLA- ŽITI (ČLAN 56 STAV 1 TAČKA 1) ILI KADA POSTOJI NEKI OD OSNOVA ZA OSLOBOĐENJE OD KAZNE. A član 114. bio bi izmenjen na sledeći način: Član 114 Zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina kazniće se: (1) ZATVOROM NAJMANJE DESET GODINA ILI DOŽIVOT- NIM ZATVOROM KAZNIĆE SE: 1) ko drugog liši života na svirep ili podmukao način; 2) ko drugog liši života pri bezobzirnom nasilničkom ponašanju; 3) ko drugog liši života i pri tom sa umišljajem dovede u opasnost život još nekog lica; 4) ko drugog liši života pri izvršenju krivičnog dela razbojništva ili razbojničke krađe; 5) ko drugog liši života iz koristoljublja, radi izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, iz bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda; 6) ko liši života službeno ili vojno lice pri vršenju službene dužnosti; 7) ko liši života sudiju, javnog tužioca, zamenika javnog tužioca ili policijskog službenika u vezi sa vršenjem službene dužnosti; 8) ko liši života lice koje obavlja poslove od javnog značaja u vezi sa poslovima koje to lice obavlja; 9) ko liši života dete ili bremenitu ženu; 10) ko liši života člana svoje porodice kojeg je prethodno zlostavljao; 11) ko sa umišljajem liši života više lica, a ne radi se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili lišenju života iz samilosti. U dosadašnjoj sudskoj praksi, kazne od 40 godina zatvora za krivično delo Teško ubistvo iz člana 114. Krivičnog zakonika, izrečene su Vladici Rajkoviću za ubistvo trogodišnje Anđeline Stefanović, penzioneru Čedomiru Đuriću (66) za ubistvo osamnaestogodišnje Dragane Ćirić, Draganu Đuriću za ubistvo petnaestogodišnje Tijane Jurić, Mališi Jeftoviću za ubistvo trogodišnje Katarine Janković, Darku Kostiću za ubistvo četrnaestogodišnje Ivane Podraščić, Draganu Nikoliću Čombetu za ubistvo trinaestogodišnje Tamare Ivanović. Sva navedena ubistva dece izvršena su pod naročito teškim okolnostima, tako što su navedene žrtve najpre silovane, pri čemu su im nanete teške telesne povrede od kojih su preminule, ili su nakon silovanja usmrćene davljenjem, sonom kiselinom, a neke od njih zapaljene, pri čemu su pojedini od ovih izvršilaca već više puta ranije osuđivani za najteža krivična dela. Stoga, opravdano se postavlja pitanje da li je izrečenim maksimalnim kaznama od 40 godina ostvarena svrha kažnjavanja iz člana 42. Krivičnog zakonika - sprečavanje učinioca da čini krivična dela, uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela; uticanje na druge da ne čine krivična dela; izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona. Treba istaći i činjenicu da Srbija, zajedno sa Portugalijom, Islandom, Norveškom i Hrvatskom spada u retke evropske zemlje čije zakonodavstvo ne propisuje mogućnost izricanja kazne doživotnog zatvora. Propisivanje kazne doživotnog zatvora za krivično delo Teško ubistvo iz člana 114. Krivičnog zakonika ne znači da bi svaki izvršilac krivičnog dela Teško ubistvo iz člana 114. Krivičnog zakonika nužno bio osuđen na kaznu doživotnog zatvora. Članom 44 a iz Predloga izmena Krivičnog zakonika predviđeno je da se doživotni zatvor ne može izreći kada zakon predviđa da se kazna može ublažiti (član 56. Krivičnog zakonika). S tim u vezi postavlja se i pitanje izmene odredbi člana 45. važećeg Krivičnog zakonika koje glase: Član 45 Kazna zatvora (1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana niti duža od dvadeset godina. (2) Kazna zatvora iz stava 1 ovog člana izriče se na pune godine i mesece, a do 6 meseci i na dane. (3) Za najteža krivična dela i najteže oblike teških krivičnih dela može se uz kaznu iz stava 1 ovog člana izuzetno propisati i kazna zatvora od trideset do četrdeset godina. Kazna zatvora od trideset do četrdeset godina izriče se na pune godine. 8 Iustitia Br. 2/2019

11 Uvođenjem kazne doživotnog zatvora prestale bi da važe odredbe člana 45. stava 3. Krivičnog zakonika, pa bi sud u slučaju osude za krivično delo Teško ubistvo iz člana 114. Krivičnog zakonika učiniocu mogao da izrekne kaznu doživotnog zatvora ili maksimalnu zatvorsku kaznu u trajanju od 20 godina zatvora, a ne i maksimalnu zatvorsku kaznu u trajanju od 40 godina. Stoga, smatramo da bi izmena Krivičnog zakonika morala da obuhvati i odredbe člana 45. stava 1. Krivičnog zakonika, povećanjem opšteg zakonskog maksimuma sa 20 na 40 godina zatvora. 2. Odmeravanje kazne i izricanje uslovne osude povratnicima i izvršiocima produženih krivičnih dela Krivična dela sa elementima nasilja mogu da dovedu do nastupanja jako teških posledica, u vidu prouzrokovanja teških telesnih povreda, ozbiljnih posledica u sferi duševnog zdravlja oštećenog, pa čak i smrti. Zbog toga je značajno razmotriti i problematiku odmeravanja kazne za ovakva krivična dela. Po Predlogu UST za dopunu Krivičnog zakonika, to su krivična dela kod kojih dolazi do upotrebe sile ili pretnje, i u tom smislu je UST predložio da se, radi otklanjanja eventualnih nedoumica u sudskoj praksi, u članu 112. Krivičnog zakonika propiše šta se podrazumeva pod krivičnim delima sa elementima nasilja. U cilju smanjenja vršenja ovih krivičnih dela, zaštite građana, te preventivnog uticaja na potencijalne izvršioce ovih krivičnih dela, UST je predložio da se u okviru opšteg dela Krivičnog zakonika propišu posebna pravila u slučaju odmeravanja kazne za specijalne povratnike kod ovih krivičnih dela. U tom smislu, UST predlaže da se član 55. Krivičnog zakonika koji reguliše povrat dopuni. Predloženo je da se dopunama Krivičnog zakonika predvidi da učiniocu koji je prethodno osuđivan za krivično delo sa elementima nasilja, sud, prilikom odmeravanja kazne, kaznu izrekne na taj način što će je odmeriti u okviru dvostrukog iznosa posebnog minimuma i posebnog maksimuma propisanog za krivično delo za koje je učinilac oglašen krivim, a da u situaciji kada Krivični zakonik ne propisuje poseban minimum, sud prilikom odmeravanja kazne uzme kao poseban minimum kaznu zatvora u trajanju od šest meseci. Učiniocu koji je prethodno osuđivan dva puta zbog krivičnog dela sa elementima nasilja, sud, prilikom odmeravanja kazne, kaznu odmeri na taj način što će je odmeriti u okviru trostrukog iznosa posebnog minimuma i posebnog maksimuma propisanog za krivično delo za koje je učinilac oglašen krivim, a u slučaju kada Krivični zakonik ne propisuje poseban minimum, sud prilikom odmeravanja kazne uzme kao poseban minimum kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. U oba slučaja predlog UST za dopunu Krivičnog zakonika predviđa da kazna zatvora ne može preći 20 godina, što je opšti maksimum propisan Krivičnim zakonikom za kaznu zatvora, osim u slučaju da je za krivično delo koje je učinilac osuđen propisana kazna doživotnog zatvora, kako je već napred objašnjeno. U vezi sa odredbama koje se odnose na uslove za izricanje uslovne osude, UST je predložio da se član 66. stav 2. Krivičnog zakonika dopuni tako što će se propisati i da se kod krivičnih dela sa elementima nasilja, učiniocu takvog krivičnog dela ne može izreći uslovna osuda, u slučaju da je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju od pet godina. UST smatra da se ovakvim regulisanjem odmeravanja kazne za krivična dela sa elementima nasilja, kao i propisivanjem posebnih uslova za izricanje uslovne osude kod takvih krivičnih dela, može postići bolja zaštita građana od vršenja takvih krivičnih dela, te da ovakva rešenja mogu imati veliki preventivni uticaj na potencijalne izvršioce krivičnih dela sa elementima nasilja. Najzad, u slučaju specijalnih povratnika kod ovakvih krivičnih dela, sudu se daje zakonsko ovlašćenje da ovakve učinioce na duže vreme odstrani iz društva, tako što će moći da takve učinioce osuđuje na mnogo strožije kazne zatvora i time doprinese efikasnijoj zaštiti građana od vršenja ovakvih krivičnih dela. Praksa je pokazala da su najčešće vršena krivična dela protiv imovine i da je kod tih krivičnih dela i najveći stepen povrata. Sa druge strane, učinioci tih krivičnih dela, po pravilu, vrše više takvih krivičnih dela, a posebno krivična dela krađe i teške krađe, koja prema članu 61. Krivičnog zakonika predstavljaju produženo krivično delo. S toga, u cilju ostvarivanja opšte svrhe izricanja krivičnih sankcija, odnosno radi suzbijanja dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom, te radi ostvarenja ciljeva prethodno navedenih kod krivičnih dela sa elementima nasilja, UST je predložio da se kod produženih krivičnih dela propišu posebna pravila za odmeravanje sankcije. Predlaže se da se učiniocu produženog krivičnog dela kazna odmerava u okviru dvostrukog iznosa posebnog minimuma i posebnog maksimuma propisanog za krivično delo za koje je učinilac oglašen krivim, a da u situaciji kada Krivični zakonik ne propisuje poseban minimum, sud prilikom odmeravanja kazne uzme kao poseban minimum kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, s tim da kazna zatvora na koju je učinilac osuđen ne može preći 20 godina. UST je mišljenja da će ovakvo zakonsko rešenje dovesti do smanjenja vršenja krivičnih dela protiv imovine. UST predlaže i da se odredbe o ublažavanju kazne propisane članom 56. Krivičnog zakonika dopune. Naime, UST smatra da su tač. 1. i 2. tog člana precizne i jasne kada propisuju mogućnost da sud učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu ispod granice propisane zakonom ili blažu vrstu kazne kada zakon predviđa da se kazna može ublažiti ili kada Iustitia Br. 2/2019 9

12 zakon propisuje da se učinilac može osloboditi od kazne, a sud ga ne oslobodi od kazne. Međutim, tačka 3. daje sudu prilično velika ovlašćenja koja nisu potpuno objektivizirana, što u praksi može dovesti do arbitrarnosti, nejednakog postupanja u sličnim situacijama i pravne nesigurnosti. U cilju izbegavanja ovakvih situacija, UST je predložio da se tačka 3. ovog člana, pored propisane mogućnosti da se kazna ublaži u slučaju kada sud utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti i kada sud oceni da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja, dopuni tako što bi se u slučaju kada su ispunjeni prethodno navedeni uslovi, kazna ublažila u situaciji kada se radi o neosuđivanom učiniocu, koji je osuđen ili zbog krivičnog dela učinjenog iz nehata ili umišljajnog krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do osam godina. Ublažavanje kazne ima puno opravdanje u slučaju kada se radi o neosuđivanom učiniocu, pri čemu se mora imati u vidu i težina krivičnog dela za koje je učinilac osuđen. 3. Kažnjavanje za pripremne radnje Inicijativa da se izmenama krivičnog zakonika predvidi kažnjavanje za pripremanje najtežih krivičnih dela izazvala je dosta sumnjičavosti u medijima, kao i u delu stručne javnosti. Tome su doprineli i nerazumevanje i bombastični naslovi u pojedinim medijima, u kojima je navedena Inicijativa predstavljena javnosti pod naslovima Planiranje ubistva kažnjivo i ako se ne ostvari, Ministarstvo unutrašnjih poslova predložilo da planiranje ubistva postane deo Krivičnog zakonika, a čula su se i mišljenja da ova inkriminacija ostavlja širok prostor za tumačenje, što bi moglo dovesti do zloupotreba i manipulacija, strahovanja da bi stotine građana moglo da završi u pritvoru i da se protiv njih pokrenu krivični postupci i sl. Ovakvo izveštavanje u javnosti stvorilo je pogrešnu predstavu da bi izmenama Krivičnog zakonika bila uvedena krivičnopravna odgovornost za svako planiranje, pa čak i postojanje ideje i pomisli da se izvrši krivično delo, i do potpuno pogrešnog shvatanja Inicijative da se izmenama krivičnog zakonika predvidi kažnjavanje za pripremanje najtežih krivičnih dela pre svega krivičnih dela ubistva, kao i drugih najtežih krivičnih dela. Smatramo da krivičnopravno zakonodavstvo ne može zanemariti novonastale promene u našem društvu, te da, kao što se društvo svakodnevno menja, a sa njim i način izvršenja krivičnih dela, pri čemu su građani nemi svedoci sve češćih brutalnih likvidacija na javnim mestima, uz ugrožavanje života slučajnih prolaznika, tako i Krivični zakonik, kao jedan od najvažnijih pravnih akata, mora da evoluira i prati te promene u društvu. Članom 4. stav 2. Krivičnog zakonika, propisano je da je opšta svrha kažnjavanja suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom. Stoga se svrha kažnjavanja može posmatrati kroz sprečavanje učinilaca da vrše krivična dela, kao i njihovo popravljanje, koje bi se ogledalo u vaspitno-popravnom radu, pri čemu se kao najveća vrednost zaštićena krivičnim zakonodavstvom uvek prioritetno moraju smatrati životi građana i njihova bezbednost. U našem zakonodavstvu kao i u dosadašnjoj praksi, uvek se više pažnje poklanjalo oblasti kažnjavanja učinilaca krivičnih dela, dok je aspekt prevencije krivičnih dela uglavnom bio zanemaren. Za poznavanje krivičnog prava i Krivičnog zakonika, i potrebe njegovih izmena, potrebno je, pored poznavanja sudske prakse naših sudova, i poznavanje rada organa u pretkrivičnom postupku - Ministarstva unutrašnjih poslova i nadležnih tužilaštava u pretkrivičnom postupku, na planu otkrivanja krivičnih dela, prikupljanja dokaza, ali i preventivnog rada ovih organa na sprečavanju izvršenja najtežih krivičnih dela. U većini slučajeva, u procesu izvršenja krivičnih dela mogu se razlikovati određene faze, kroz koje prolazi delatnost učinioca pre nego što krivično delo bude dovršeno. Prva faza bila bi faza planiranja. U ovoj fazi učinilac stvara planove o izvršenju dela, i opšte je prihvaćeno pravilo, u savremenom krivičnom pravu, da nema krivične odgovornosti za samo razmišljanje o krivičnom delu, razmišljanje o izvršenju, samo planiranje, kao i za samu odluku o delu. Opšteprihvaćeno stanovište je da ono što se zbiva u psihičkom svetu pojedinca - njegove misli, ne mogu biti predmet krivičnopravne odgovornosti. Druga faza u izvršenju krivičnog dela je faza pripremanja, kada se odvijaju pripremne radnje kao etapa kroz koju prolazi delatnost učinioca pre nego što krivično delo bude dovršeno. Tako, učinilac koji je doneo odluku o izvršenju krivičnog dela preduzima pripremne radnje - nabavlja sredstva za izvršenje krivičnog dela, prikuplja činjenice koje su u vezi sa izvršenjem krivičnog dela, traži saučesnike, otklanja prepreke za izvršenje krivičnog dela i preduzima druge radnje kojima priprema izvršenje krivičnog dela. Nakon toga, u sledećoj fazi, učinilac pristupa samom izvršenju krivičnog dela, pri čemu započeto izvršenje krivičnog dela može dovesti do punog ostvarenja zakonskog bića krivičnog dela - svršeno krivično delo, ili, ako je učinilac započeo radnju izvršenja krivičnog dela, ali ga nije dovršio, postojaće pokušaj krivičnog dela. Postojanje svih ovih faza nije neophodno kod svakog krivičnog dela, odnosno ne prolazi svako krivično delo kroz sve navedene faze. U praksi, česta su krivična dela kojima nije prethodilo nikakvo pripremanje. Dakle faza pripremanja je moguća, ali ne i nužna etapa u izvršenju krivičnog dela. Zadatak zakonodavca je da odredi u kojoj će fazi u razvoju delatnosti upravljenih na izvršenje krivičnog dela započe Iustitia Br. 2/2019

13 ti krivičnopravna intervencija, odnosno da odredi granice kažnjivog i nekažnjivog. Kao redovni oblik kažnjavanja zakonodavac propisuje dovršeno krivično delo, dok se za pokušaj ne kažnjava uvek - članom 30. važećeg Krivičnog zakonika predviđeno je da će se učinilac kazniti samo za pokušaj krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža, ili kada zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj. Potreba kažnjavanja pripremnih radnji proizilazi iz potrebe za širokom zonom zaštite kada su u pitanju naročito važna dobra, a pre svega životi građana kao najvažnije od njih. Kada su u pitanju najteža krivična dela - teška ubistva, otmice, razbojništva, kao i neka druga krivična dela, težina posledica dovršenih krivičnih dela opravdava potrebu da se krivičnopravna intervencija obezbedi već u prvoj fazi izvršenja krivičnih dela - fazi pripremanja krivičnog dela. Ukoliko policija i tužilaštvo imaju, ne samo operativna saznanja, već i čvrste dokaze da određena kriminalna grupa priprema izvršenje ubistva nekog lica, na primer, podmetanjem eksplozivne naprave na školsku ogradu, na mestu gde znaju da potencijalna žrtva svakodnevno prolazi da bi preuzela dete iz škole, ili podmetanjem eksploziva u javnoj garaži gde je parkiran veliki broj vozila, tada postoje dve opcije - sprečiti izvršenje krivičnog dela u fazi pre nego što je izvršenje krivičnog dela započeto (pokušano), u kom slučaju neće biti dovoljno dokaza za procesuiranje krivičnog dela Ubistvo u pokušaju, ili čekati da izvršilac započne izvršenje krivičnog dela, u kom slučaju će biti obezbeđeni dokazi za procesuiranje krivičnog dela Ubistvo u pokušaju, ali bi na taj način bio doveden u opasnost ne samo život osobe čija se likvidacija priprema, već i životi slučajnih prolaznika. Ista situacija bi bila i u situaciji kada bi tužilaštvo i policija raspolagali čvrstim dokazima da se priprema, na primer, otmica maloletnog deteta, u kom slučaju takođe ne bi smeli rizikovati da izvršenje krivičnog dela uđe u fazu pokušaja, jer bi to moglo imati veoma teške posledice. Kažnjavanje pripremnih radnji treba ograničiti na ona krivična dela u kojima je moralno i društveno neprihvatljivo oklevanje organa pretkrivičnog postupka u sprečavanju izvršenja krivičnog dela u fazi pripremanja i dopuštanja prelaska na fazu izvršenja - koja se ogleda u nastupanju povrede zaštićenog dobra, jer bi posledice ovakvog oklevanja organa pretkrivičnog postupka bile nesagledive. Pripremanje se može zakonom odrediti kao posebno krivično delo, npr. Pripremanje krivičnog dela Teškog ubistva, ili opštim odredbama krivičnog zakonika. Udruženje sudija i tužilaca podnelo je Radnoj grupi Predlog za izmenu Krivičnog zakonika, uvođenjem člana 30a - Pripremanje krivičnog dela u opšti deo Krivičnog zakonika, koji bi trebalo da glasi: Član 30a Pripremanje krivičnog dela (1) Ko sa umišljajem priprema izvršenje krivičnog dela kazniće se za pripremanje izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od 10 godina ili teža kazna, a za druga krivična dela samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pripremanje. (2) Učinilac će se za pripremanje kazniti u granicama kazne propisane za krivično delo, a može se i blaže kazniti. (3) Pripremanje se može sastojati u nabavljanju i osposobljavanju sredstava za izvršenje krivičnog dela, otklanjanju prepreka za izvršenje krivičnog dela, dogovaranju, planiranju ili organizovanju sa drugima u cilju izvršenja krivičnog dela, kao i drugim radnjama kojima se stvaraju uslovi za neposredno izvršenje krivičnog dela, a koje ne predstavljaju radnju izvršenja, Bojazan da bi usvajanje navedene Inicijative dovelo do masovnih lišenja slobode samo za misli i planiranje krivičnih dela potpuno je neopravdana. Za procesuiranje ovih krivičnih dela biće potrebno postojanje nedvosmislenih i jakih dokaza, a uz to, primena navedenih odredbi koje se odnose na kažnjavanje pripremnih radnji ograničena je drugim odredbama Krivičnog zakonika, pre svega odredbama koje se odnose na dobrovoljni odustanak od izvršenja krivičnog dela, odredbama o pokušaju, nepodobnom pokušaju, neuspelom podstrekavanju i sl. Krivični zakonik, kao jedan od najvažnijih pravnih akata, mora, polazeći od načela nullum crimen sine lege, pored načela zakonitosti, voditi računa i o ostvarivanju opšteg cilja kriminalne politike - zaštiti osnovnih dobara, obezbeđivanju mirnog života građana i suzbijanju i smanjenju pojave kriminaliteta u našoj zemlji. Iustitia Br. 2/

14 STAV ADVOKATSKE KOMORE BEOGRADA POVODOM IZMENA KRIVIČNOG ZAKONIKA Jugoslav Tintor predsednik Advokatske komore Beograda Advokatska komora Beograda je objavila svoj stav povodom izmena Krivičnog zakonika. Imajući u vidu da je pretežni deo izmena nastao kao reakcija na trenutno raspoloženje javnog menja a ne kao rezultat ozbiljne stručne rasprave i analize, očekujemo da će u praksi rezultirati velikim brojem nepravičnih situacija u kojima izrečene kazne neće biti srazmerne društvenoj opasnosti konkretnih krivičnih dela i njihovih učinilaca. U proteklom periodu u javnosti se isključivo raspravljalo o uvođenju kazne doživotnog zatvora i zabrani uslovnog otpusta za pojedina krivična dela, iako u Srbiji postoji svega 70-tak osuđenika na maksimalne zatvorske kazne. Uvereni smo da su ova dva pitanja bila u funkciji skretanja pažnje sa preostalih izmena Krivičnog zakonika koje će se značajno odraziti na sve građane Srbije protiv kojih bude pokrenut krivični postupak. Naime, predloženim izmenama se značajno sužava krug krivičnih dela za koja se može izreći uslovna osuda, jer se menja član 66. koji propisuje za koja dela se uslovna osuda ne može izreći. Do sada uslovna osuda nije bila moguća u dva slučaja: ako se za krivično delo može izreći deset godina zatvora ili teža kazna i ako nije proteklo pet godina od pravnosnažne osude na zatvor za umišljajno krivično delo. Sada je reč deset zamenjena rečju osam tako da uslovna osuda nije moguća za krivična dela za koje se može izreći osam godina zatvora. Istovremeno, pored reči zatvor dodate su reči ili uslovna osuda tako da se uslovna osuda ne može izreći ne samo ako nije proteklo pet godina od pravnosnažne osude na zatvor već i ako nije proteklo pet godina od pravosnažne uslovne osude. Ove dve izmene značajno će proširiti krug situacija u kojima nije moguće izreći uslovnu osudu. Kada se tome doda podizanje zaprećenih kazni za jedan broj krivična dela, sasvim je izvesno da će broj uslovnih osuda biti prepolovljen. Ova izmena će se odraziti na građane koji se prvi put pojavljuju pred sudom, kojima će se umesto uslovne osude izricati kratkotrajne kazne zatvora, iako je nesporno da se takvim kaznama ne mogu ostvariti efekti u zaštiti društva od kriminaliteta. Ukoliko se pooštrava kaznena politika u odnosu na izvršioce teških krivičnih dela i one koji ponavljaju krivična dela nema nikakve logike da se istovremeno sužava primena uslovne osude prema onima koji krivično delo izvrše prvi i jedini put. Jednom rečju, građanin mora imati šansu da se u slučaju lakših krivičnih dela resocijalizuje bez odlaska u zatvor, a predloženim izmenama se ova šansa u prevelikoj meri sužava. Ako pet mladića obije frižider sa sladoledom na Adi Ciganliji i uzme sladoled, svi će morati u zatvor, jer za krivično delo teške krađe više nije moguća uslovna osuda. Isti je slučaj i ako samo pokušaju da obiju trafiku. Sudu će biti žao što im izriče kazne zatvora ali moraće po zakonu. Ovi mladići će dobiti po tri do četiri meseca zatvora. Poseban problem predstavljaće i izmena člana 55. koja podrazumeva zabranu ublažavanja kazne ispod minimuma u svim slučajevima kada nije proteklo pet godina od prethodne pravosnažne osude za umišljajno krivično delo - nezavisno od težine, vrste, pobuda i okolnosti izvršenja prethodnog krivičnog dela. Ovakvo normativno rešenje rezultiraće većim brojem zatvorskih kazni u slučaju povrata, iako je prethodno krivično delo bilo trivijalno ili se po svojoj prirodi uopšte ne može dovesti u vezu sa novim krivičnim delom. Povećavanje zaprećenih kazni, proširivanje slučajeva u kojima je zabranjeno ublažavanje i sužavanje primene uslovne osude rezultiraće povećanjem broja zatvorenika u Srbiji, kao i velikim brojem mladih ljudi koji će odlaskom u zatvor neminovno postajati deo kriminalnog miljea, iako je bila moguća njihova resocijalizacija uslovnom osudom. Advokatura ima obavezu da ukaže na posledice zakonskih izmena o kojima niko ne govori jer će se izmene odraziti na veliki broj građana koji krivično delo izvrše prvi put. Podsećamo da se Srbija nalazi u vrhu zemalja sa najvećim brojem zatvorenika u odnosu na broj stanovnika (153 na stanovnika) kao i da je ovaj broj u zemljama EU danas za 30% manji (103 na stanovnika). Jednom rečju, biće potrebno graditi nove zatvore za slučajeve u kojima zatvorska kazna ne predstavlja nužnu meru krivično pravne prinude Iustitia Br. 2/2019

15 FONDACIJA TIJANA JURIĆ I NJEN DOPRINOS UVOĐENJU DOŽIVOTNOG ZATVORA U KRIVIČNO ZAKONODAVSTVO REPUBLIKE SRBIJE Maja Atanasković, advokat tekst priredio Miodrag Marković Dana god. Ministarstvo pravde RS je izašlo sa zvaničnim saopštenjem da je formirana radna grupa za izmenu Krivičnog zakona RS. Najveća novina u pogledu izmene KZ-a - bilo je uvođenje kazne doživotnog zatvora, kao krivične sankcije u kaznenom sistemu Republike Srbije. Inicijativa za uvođenje kazne doživotnog zatvora, koja se našla i u predlogu Nacrta izmene KZ-a koji je Ministarstvo pravde dostavilo radnoj grupi početkom 2019.god. potekla je od Fondacije Tijane Jurić. Borba Fondacije Tijane Jurić za uvođenje kazne doživotnog zatvora trajala je više od 3 godine. Name, nakon niza ubistava i silovanja dece i maloletnika koja su se desila na teritoriji Republike Srbije od 2014.god. i brojnih konferencija koje je organizovala Fondacija, na kojima su prisustvovali istaknuti pravnici iz Srbije i zemalja Evrope, kao i penolozi, kriminolozi i psiholozi koji rade u vaspitno popravnim zavodima - nametnuo se jedinstveni zaključak - lica koja siluju i ubiju dete rukovode se nagonima, a nagoni se ne mogu sputati - što znači da postoji velika verovatnoća da takva lica i nakon izdržane kazne ponove krivična dela. Nametnulo se pitanje kako zaštititi živote dece i maloletnih lica i koja je to sankcija adekvatna stepenu društvene opasnosti kod krivikrivičnih dela ubistva i silovanja dece i maloletnika. U toku 2017.god. u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja obratili smo se predsednicima sudova na teritoriji Republike Srbije za zahtevom da nam dostave overene prepise presuda gde su žrtve bila deca i maloletna lica. Činjenice koje smo utvrdili iz tih presuda bile su poražavajuće - učinioci krivičnih dela ubistva, silovanja, obljube nad detetom, nedozvoljene polne radnje i sl. gde su žrtve deca i maloletna lica - bila su podjednako lica od 20, 30, 40, 50, pa čak i 60 godina starosti. Druga poražavajuća činjenica bila je da su u većini tih predmeta učinioci povratnici, tj. lica koja su već pravosnažno osuđivana za dela sa elementom nasilja, šta više i višestruki specijalni povratnici - tj. lica koja su već pravosnažno osuđivana za ubistva i silovanja. Zaključak je bio jedinstven - prethodne osude nisu dovele do njihove resocijalizaciju, višegodišnje godine robije nisu dovele do smanjenja broja tih krivičnih dela. Iustitia Br. 2/

16 Naš zaključak je bio da je jedini način da se sačuvaju deca - takva lica doživotno skloniti sa ulice. Ali tada je nastao drugi problem - kako izmeniti ceo kazneni sistem, kako i sistem krivičnih sankcija RS ubaciti sankciju koja nikada nije postojala - doživotni zatvor. Analizom Ustava Republike Srbije utvrđeno je da nema ustavnih smetnji da se u kazneni sistem uvede kazna doživotnog zatvora. Naime Ustav RS u čl. 24 garantuje pravo na život - što znači da uvođenje smrtne kazne nije bilo moguće, a između ostalog bitno je istaći da to nije ni bio cilj Fondacije Tijane Jurić - cilj nije bio da se na smrt deteta reaguje smrću učinioca, već da se uradi sve što je moguće da takva lica nemaju šansu da eventualno ponove krivična dela. Ustav RS u čl. 27 garantuje pravo na slobodu i bezbednost ali isto tako u st. 3 istog člana predviđa: Kaznu koja obuhvata lišenje slobode, može izreći samo sud iz razloga i u postupku koji predviđa zakon. Analizom osnova Ustavnog osnva došlo se do zaključka da nema smetnji da se u sistem krivičnih sankcija RS za najteže oblike teških krivičnih dela uvede kazna doživotnog zatvora, jer je nesporno da će i kaznu doživotnog zatvora ako ista bude uvedena u kazneni sistem Srbije, izricati sud, u postupku koji je sproveden po zakonu. Nakon toga smo pristupili analizi krivičnih zakonodavstava Evropskih zemalja i došli do zaključka da 80% Evropskih zemalja i to zemalja članica Saveta Evrope, imaju kaznu zatvora sa neograničenim trajanjem, tj. doživotni zatvor. (pr. Velika Britanija, Belgija, Holandija, Mađarska, Malta, Turska, Litvanija, Republika Slovačka i dr.). Kroz ovu pravnu analizu nametnulo se i pitanje Zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima koji je Skupština Srbije jednoglasno usvojila 2013.god. kao lex specijalis. Naime, napred navedenim zakonom, koji je u javnosti poznat kao Marijin zakon, u čl. 5 predviđena je zabrana ublažavanja kazne i uslovnog otpusta i nezastarevanje krivičnog gonjenja za krivična dela silovanje (čl. 179 st. 3 i 4 KZ-a), obljuba nad nemoćnim licem (čl. 179 st. 2 i 3 KZ-a), obljuba nad detetom (čl. 180 KZ-a), obljuba zloupotrebom položaja (čl. 181 KZ-a), nedozvoljene polne radnje (čl. 182 KZ-a) i druga koja su izvršena nad decom i maloletnicima. Tada se postavilo logično pitanje - ako je navedenim zakonom koji je na snazi već godinama, predviđena zabrana uslovnog otpusta u slučajevima kada je okrivnjenima izrečena kazna zatvora sa ograničenim trajanjem - dali i okrivljenima koji su učinili težae oblike tih krivičnih dela i kojima se eventualno izrekne kazna doživotnog zatvora, treba dati pravo na uslovni otpust. Jedinstven stav do koga je došla Fondacija preko brojinih konferencija, okruglih stolova i javnih rasprava - bio je da okrivljene za teža krivična dela ne treba staviti u povoljniji položaj, tj. ni njima ne treba dati mogućnost uslovnog otpusta. Na bazi svega napred navedenog koncipiran je predlog izmena Krivičnog zakona RS, koji je Fondacija u martu mesecu 2017 god. predala Skupštini Srbije. U predlogu izmena KZ-a predviđeno je da se u čl. 43 KZ-a kao krivična sankcija predvidi i doživotni zatvor koji bi mogao da se izriče za najteže oblike teških krivičnih dela, koji su za posledicu imale smrtni ishod detata, maloletnika ili bremenite žene, s tim da se doživotni zatvor ne može se izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset jednu godinu života. Mogućnost izricanja kazne doživotnog zatvora u predlogu izmene KZ-a koji je uradila Fondacija Tijane Jurić i koji je dostavljen Maji Gojković, predviđena je za sledeća krivična dela i na sledeći način: Zatvorom najmanje 10 godina ili doživotnim zatvorom kazniće se za krivično delo teško ubistvo iz čl. 114 i to za dva oblika - a) ko liši života maloletno lice na svirep ili podmukao način (koji bi se uveo kao novi stav čl. 114) b) ko liši života dete ili bremenitu ženu za krivično delo silovanje iz čl. 178 st. 4 za krivično delo obljube nad nemoćnim licem iz čl. 179 st. 3 za krivično delo obljube sa detetom iz čl. 180 st. 3 što znači isključivo za krivićna dela koja su za posledicu imala smrt deteta, maloletnog lica, trudne žene ili je usled izvršenja krivičnog dela došlo do smrt žrtve. Nakon predaje navedenog predloga izmena KZ Skupšini Srbije u maju 2017.god. obzirom da se predlog nije našao u Skupštinskoj proceduri do septembra meseca iste godine, u oktobru 2017.god. Fondacija Tijane Jurić je krenula sa prikupljanjem potpisa za Peticiju shodno čl. 107 st. 1 Ustava RS i shodno odredbama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Tom prilikom u više gradova Srbije prikupljeno je više od potpisa građana. Nakon predaje prikupljenih potpisa, Skupština Srbije se obratila Fondaciji Tijane Jurić sa zahtevom da se dostavi finansiska osnova za primenu kazne doživotnog zatvora. Preko Fonda za penzisko i invalidsko osiguranje došli smo do podataka da je u toku 2017.god. u Srbiji bilo oko radno aktivnih građana, tj. lica koji su obveznici poreza za socijalno i penzisko osiguranje Iustitia Br. 2/2019

17 Što znači da ako bi svaki građanin Srbije koji je radno aktivan (pri tome nismo uzeli u obzir lica koja nisu prijavnjena, tj koja rade na crno ) svakog meseca od svoje plate odvojio samo 1 dinar, u budžetu Srbije bi se na kraju svakog meseca našlo ,oo din. Od kazneno popravnih zavoda nismo dobili podatak koliko stvarno državu košta dan zatvora jednog osuđenika, ali smo tada pošli od činjenice da je u čl. 51 KZ-a st. 2 predviđeno Da ako osuđeni ne plati novčanu kaznu u određenom roku, sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih hiljadu dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora Što znači da bi se na taj način obezbedila sredstva za oko 120 lica kojima bi eventualno bila izrečena kazna doživitnog zatvora (ako se uzme u obzir da mesec u proseku ima 30 dana). Pri tom ne treba zaboraviti i činjenicu da bi taj broj realno bilo daleko veći, obzirom da je država već obezbedila sredstva za izdržavanje kazne i licima kojima bi se u budućnosti eventulno izricale kazne i od 30 do 40 god zatvora. Smatramo da bi svaki građanin Srbije na kraju meseca dao 1 jedini dinar kako bi se eventualno sačuvali životi dece i maloletnika. Ministarsvo pravde RS je u Nacrtu izmena KZ-a koji je dostavnjen radnoj grupi u aprilu mesecu 2019.god. prihvatilo sve predloge izmena Fondacije Tijane Jurić, koje su napred navedene, zajedno sa predlogom da za ova krivična dela postoji zabrana ublažabvanja ispod minimuma, tj. ispod 10 godina zatvora. Ostalo je da poslednju reč da Skupština Srbije. Želja Fondacije Tijane Jurić je pre svega da zakon i kazna doživotnog zatvora PREVENTIVNO DELUJE sa aspekta specijalne prevencije, tj. da se pošanje glas da će se sva krivična dela izvršena nad decom - najstrože kažnjavati i da na taj način sačuvmo živote neke male Tijane, Dragane, Luke, Anđeline, Katarine, Ivane, Marka, Dragane, Marije... Iustitia Br. 2/

18 POJEDINI ASPEKTI LEGITIMNOSTI KRIVIČNOG POSTUPKA Uvodna razmatranja Siniša Moravac 1, Student doktorskih studija Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Pre nego što i počnemo sa uvodnim napomenama važnim za naglasiti smatramo činjenicu da mi, ni u kom slučaju, ne sporimo legitimnost krivičnog postupka kao takvog, niti ćemo to raditi na bilo kom mestu u ovom radu! Tako nešto bilo bi krajnje apsurdno! Ovo napominjemo stoga što bi možda(!) nepažljivom čitaocu, koji bi površnim sagledavanjem predmetne problematike, mogao zaključiti da mi upravo to činimo, što je naravno apsolutno netačno! Govoriti o legalnosti postupka daleko je lakše nego govoriti o njegovoj legitimnosti. Legitimnost je kategorija koja zahteva analizu znatno širih uslova i okolnosti. U tom smislu se ukazuje da je legitimnost ono što opravdava, što čini prihvatljivom pojavu takvom kakva ona jeste. Sasvim je jasno da je sagledavanje i davanje ocene o legitimnosti složeno. U tom smislu ni pitanja legitimnosti krivičnog postupka, kao veoma značajnog pravnog postupka, ne predstavljaju izuzetak. Njihovo analiziranje zahteva poznavanje i razumevanje suštine mnogih pojava, okolnosti i odnosa, kako pravnih, tako i vanpravnih. Samo neke od njih su: politički, kulturni, društveni, socijalni i ekonomski uslovi i prilike konkretnog društva u konkretnom i aktuelnom momentu, razlozi koji dovode do neophodnosti aktiviranja jednog mehanizma kakav je krivični postupak, istorijski kontekst relevantnih pravnih instituta i njegovo kritičko sagledavanje, ciljevi koji se neminovno imaju u vidu i koji se žele postići i mnogi drugi. Namerno se nećemo upuštati u opširnije nabrajanje i objašnjenje relevantnih pojava, okolnosti i odnosa, tako nešto bi bilo i više nego ambiciozno za rad ovakvog karaktera. Iz tog razloga naše nabrajanje je primerično! Naravna je stvar da sve navedene pojave i odnose mora da poznaje i odlično razume i zakonodavac prilikom normativnog kreiranja krivičnog postupka. To stoga što je njihovo razumevanje osnovni uslov za uspešno vrednosno odmeravanje i na osnovu toga kreiranje krivičnog postupka. Situaciju u velikoj meri usložnjava i činjenica da su pojave i odnosi od značaja u navedenom smislu, međusobno suprotstavljeni i kontradiktorni. Ukazaćemo ovde samo na odnos optužbe i odbrane. Očigledno je i nesporno da su ove dve funkcije međusobno suprotstavljene. Naime, s jedne strane optužba nastoji da dokaže svoje navode, a na osnovu kojih bi okrivljeni, naravno ukoliko je zaista izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, bio na adekvatan način sankcionisan, dok, s druge strane, odbrana nastoji da sud dokaznim aktivnostima ubedi u svoje navode, a na osnovu čega bi okrivljeni bio oslobođen. Međusobna kontradiktornost je u samoj prirodi ovih funkcija. Neminovna kontradiktornost zahteva veliku veštinu zakonodavca jer je upravo on taj koji mora na normativnom planu da, na adekvatan način dozira i uskladi odnose koji su međusobno kontradiktorni. Tu bi do izražaja trebalo da dođe umerenost, a isto tako i Monteskje ukazuje da zakonodavca mora da vodi duh umerenosti. 2 Sasvim je očigledno o kakvim je pitanjima reč. Iz tog razloga, mi se u ovom radu ograničavamo samo na jedan cilj. Taj cilj je da samo ukažemo na pojedine od parametara značajnih prilikom analiziranja i diskutovanja o pitanjima legitimnosti krivične procedure. Nećemo se izjašnjavati i davati mnogo određene odgovore na veoma značajna pitanja, više ćemo to činiti samo načelno i posredno. U tom smislu rad će otvoriti mnogo interesantnih pitanja, no što će pružiti odgovora. Razlog za to je veoma jasan i očigledan, a to je složenost predmetne problematike. Nastojanje za pružanjem odgovora na ovako složena i mnogobrojna 16 Iustitia Br. 2/2019

19 pitanja u radu ovog obima, bilo bi previše za očekivati. To stoga što bi, s jedne strane, zaključci ostali površni, a s druge strane, što je možda i veći problem, nedovoljno argumentovani. Tako nešto nismo spremni da prihvatimo. Iz tog razloga smatramo da je daleko bolje da, prikazom tačnije ukazivanjem na pojedine parametre koji su od neminovnog značaja za sagledavanje suštine legitimnosti krivičnog postupka, makar i samo zagrebemo po površini očigledno veoma složene teme. Naposletku napominjemo, da ćemo naša razmatranja i shvatanja o legitimnosti krivičnog postupka iznositi bez pozivanja na pozitivno normativno regulisanje krivične procedure bilo koje zemlje. Osnovi legitimnosti krivičnog postupka Okolnosti, odnosi, pojave, vrednosti koji se pojavljuju kao osnovi legitimnosti mnogobrojni su. U čitavom mnoštvu, pokušati odrediti jedan, i reći za njega da je on ono što postupak čini legitimnim, ne vredi ni pokušati. Tako nešto bi bez izuzetka bilo pogrešno. Iz tog razloga mi ćemo osnove legitimnosti svrstati u dve grupe (to isključivo za potrebe ovog rada i radi lakšeg prikaza materije). Tako ćemo, najpre, sagledavati legitimnost krivične procedure s aspekta njene strukture. Potom, isto ćemo učiniti i iz ugla cilja krivične procedure. Zbog napred navedenih razloga, to ćemo činiti ukazujući samo na opšta mesta i dajući opšte smernice i napomene koje se neminovno moraju imati u vidu prilikom analiziranja krivičnog postupka u navedenom smislu, sve to, naravno, ukoliko se žele izvesti logički zasnovani zaključci. Međutim, ovde ne treba biti ograničenih domašaja, pa smatrati da je podela isključiva. To stoga što između strukture i cilja postoje elementi koji se međusobno dopunjuju, uslovljavaju i preklapaju. Tačnije, nije ih moguće razdvojiti, takva deoba bila bi veštačka. Iz tog razloga, upravo je obrnuto, te argumenti u prilog jedne grupe, neminovno se moraju, na određeni način, odražavati i na drugu grupu osnova. U određenom smislu, a što se uklapa i u osnovnu ideju našeg rada, na to ukazuje i Brkić. Ona piše da strukturu procesa u dinamičkom smislu čini njegov hronološki presek, iz kojeg su vidljive odgovarajuće celine, kojima pečat daju karakteristični posebni ciljevi. U skladu sa njima, u tim celinama se na specifičan način konkretizuju, kombinuju i transformišu procesne funkcije, subjekti, objekti i relevantne pravne činjenice njihovog zasnivanja, razvoja i prestanka. 3 Treba zapaziti i sledeće. Naime, odeljak ovog rada smo naslovili: Osnovi legitimnosti krivičnog postupka. Već to treba čitaocu da ukaže da, sve šta se u tom odeljku bude navelo, mi u određenom smislu, smatramo osnovnom legitimnosti krivičnog postupka. Zbog toga i nismo upotrebili formulaciju - mogući osnovi legitimnosti krivičnog postupka! STRUKTURA KAO OSNOV LEGITIMNOSTI KRIVIČNOG POSTUPKA Struktura krivičnog postupka mora biti takva da može na adekvatan način da udovolji, s jedne strane, opštim, društvenim interesima, i s druge strane, interesima i pravima, pojedinaca koji u postupku učestvuju na bilo koji način (kada su posredi interesi, ovde treba razumeti samo one koji su prihvatljivi i racionalni 4 ). Obe grupe interesa su podjednakog značaja. To je nešto što treba da ima u vidu zakonodavac prilikom normiranja krivične procedure, ali to moramo i mi imati u vidu prilikom diskutovanja o legitimnosti krivične procedure. Kreiranje strukture krivičnog postupka ozbiljan je zahtev. Krivični postupak na strukturnom nivou mora biti takav da može udovoljiti mnogim kontradiktornim zahtevima i tendencijama. Setimo se samo odnosa optužbe i odbrane. Nadalje, odnos optužbe i odbrane može na legitiman način biti sproveden, održan, samo ukoliko se istovremeno mnoštvo drugih pretpostavki, procesnih radnji i momenata na adekvatan način pravno normira. Navedimo samo dokazivanje kao neizostavnu i jedinu suštinsku radnju koja može na pravilan način da reši odnos optužbe i odbrane, u korist jedne ili druge. 5 Pravila dokazivanja, pak, neminovno zahtevaju određene i odgovarajuće procesne položaje subjekata koji se nalaze u funkciji optužbe (ovlašćeni tužilac) i odbrane (okrivljeni i eventualno njegov branilac). Tako Dimitrijević ukazuje da se postupak sastoji iz niza zakonom regulisanih međusobnih dodira, veza, usklađenosti i zategnutosti procesnih subjekata, te da se svaka aktivnost mora obaviti po zakonu. 6 U ovom kontekstu treba imati u vidu i Grubačevu misao. Naime, on ukazuje da se u krivičnom postupku stalno sukobljavaju dva suprotna interesa. Na jednoj strani, stoji opšti interes da društveni poredak bude brzo i efikasno zaštićen od kriminaliteta, a na drugoj strani, interes okrivljenog da njegova građanska prava i slobode što manje trpe dok se na kraju postupka ne utvrdi da li je kriv. Oba interesa imaju podjednako veliki značaj. Ne sme se uzeti da zahtev za zaštitom društva preteže, jer se tiče svih građana i da zbog toga predstavlja javni interes, dok je zaštita okrivljenog predmet samo pojedinačnog privatnog interesa. Zaštita okrivljenog podjednako je važna kao i zaštita društva jer je i ona ustanovljena u javnom interesu. Interes je svih građana da pojedinac u krivičnom postupku ima mogućnost da se brani i da se utvrde sve činjenice koje mu idu u prilog, ne samo zbog toga što svaki od tih građana, osnovano ili neosnovano, može da postane okrivljeni, već i zbog toga što i zaštita društva od kriminaliteta pretpostavlja da se pre osude pouzdano utvrdi da li je okrivljeni stvarno kriv. Ta dva zahteva su neodvojiva jedan od drugog jer se zaštita društva nikako ne može postići osudom nevinog i ostavljanjem na slobodi stvarnog učinioca krivičnog dela. Zaštita okrivljenog je potpuno opravdana kad se ima u vidu da se u jednom broju slučajeva u svojstvu optuženih u krivičnim Iustitia Br. 2/

20 postupcima javljaju i nevini građani prema kojima se nakon sprovedenog postupka izriču oslobađajuće presude. Tako se individualni interes okrivljenog pretvara u opšti javni interes. Zbog toga krivični postupak mora biti tako uređen da što manje ograničava osnovna prava i slobode građana i da što šire prizna pravo odbrane okrivljenom, da bi se njegova stvar raspravila pravilno. 7 Nadalje, sve navedeno zahteva i odgovarajuću ulogu i prerogative suda u čitavom postupku. Bez nje, sve bi ostalo na nivou najboljih nastojanja koji ne bi imali svoje praktično otelotvorenje. Jedina garancija, a rekli bismo i ne sasvim savršena i odgovarajuća, bila bi takozvana jednakost oružja procesnih stranaka u krivičnom postupku. Treba zapaziti da namerno koristimo izraz takozvana, to stoga što smo iskreno ubeđeni, a polazeći od same suštine i strukture krivičnog postupka, da jednakosti oružja procesnih stranaka u krivičnom postupku, suštinski i logički posmatrano, ne može biti. 8 Možemo govoriti samo o težnji ka jednakosti oružja procesnih stranaka! Takve jednakosti de facto ne može biti. Takođe, ozbiljno sumnjamo da je to moguće i na normativnom planu. Čak i prethodno navedeni slučajevi, koji su inače malobrojni a navedeni su samo primera radi, ukazuju nam na složenost pravnog normiranja postupka koji bi bio legitiman, a takođe i na neophodnost usklađivanja formi (pretpostavki) neophodnih za postizanje određenih ciljeva. Krajnje sumarno govoreći, a sa tim ćemo se i zadovoljiti kada su u pitanju potrebe ovog rada, krivični postupak mora biti takav da omogući adekvatno i u pravoj meri dozirano ostvarenje ciljeva i interesa koji su međusobno neminovno u izrazitoj kontradiktornosti, 9 ali su vrednosno posmatrano istog značaja. Tako nešto nam je sasvim razumljivo i prihvatljivo. Do takvog zaključka dolazimo tek kada prihvatimo činjenicu da je krivični postupak mesto u kome se sukobljavaju različiti prava, interesi i nastojanja, a pri tome on mora biti takav da sve navedeno kanališe na način koji je, u najširem smislu i kontekstu, prihvatljiv (dakle ne samo učesnicima konkretnog krivičnog postupka!) na način koji kod njih, tačnije u njihovoj svesti i prilikom rezonovanja krivičnog postupka kao takvog, a pri tome polazeći od jednog konkretnog i sasvim životnog krivičnog postupka, stvori uverenje da je on prihvatljiv, a sve to posmatrajući krivični postupak iz ugla opšteprihvaćenih društvenih vrednosti. Drugim rečima rečeno, potrebno je da se stvori ubeđenje da je postupak legitiman. Sve to mora ići putem uklapanja konkretnog krivičnog postupka i njegovog ishoda u shvatanje pojedinaca o osnovnim društvenim vrednostima i pretpostavkama (relativno) usklađenog i harmoničnog funkcionisanja društvene zajednice u određenom periodu vremena i na određenom prostoru. Tek ukoliko se konkretan krivični postupak uklopi u takva shvatanja, to će rezultovati mišljenjem da je on i legitiman. Navedeno uklapanje konkretnog krivičnog postupka, smatramo, treba da rezultuje i uklapanjem krivičnog postupka kao jedne pravne konstrukcije, normativne tvorevine, čija je suština nedostižna običnom oku (u pravničkom smislu i kontekstu), a sve to usled visokog nivoa apstraktnosti i neopipljivosti. Samo u slučaju da se pravna norma popuni sadržinom koja je sasvim životna i lako dostupna, pravna norma postaje značajno opipljivija, a samim tim se i njen ratio legis može lakše i pravilnije spoznati. Na taj način stvari postaju značajno konkretnije, a samim tim je daleko lakše pravilno shvatiti njihovu suštinu. CILJ KAO OSNOV LEGITIMNOSTI KRIVIČNOG POSTUPKA 10 Na ovom mestu, pre svega treba imati u vidu dve činjenice koje su, smatramo, i više nego očigledne i logične. Prvo, to je činjenica da je svaka radnja uslovljena određenim ciljem ili ciljevima. U tom smislu, naravna je stvar da, ni krivični postupak nije izuzetak. Najuopštenije govoreći, cilj možemo odrediti kao željeni, postavljeni rezultat ili vrednost, koji se nastoji postići (ostvariti) upotrebom određenih sredstava od strane subjekta koji cilj nastoji postići (ostvariti). Za potrebe ovog rada, držimo da nam je ovakvo određenje cilja sasvim odgovarajuće. Druga činjenica koju moramo imati u vidu je ta da je krivični postupak veoma složen, te da bez sumnje ima više ciljeva. Krivični postupak kao celina ima svoje ciljeve, ali isto tako i svi njegovi sastavni delovi, pa i oni najmanji, imaju svoje ciljeve. Nije na odmet prisetiti se ovde reči Kotarbinjskog koji piše da je svaka radnja u načelu mnogociljna jer služi postizanju bar dva cilja: glavnom, daljem i bližem, sporednom cilju čije je ostvarenje samo nameravano sredstvo za postizanje glavnog cilja. 11 Dakle, pojedini ciljevi su svojstveni krivičnom postupku kao celini, a pojedini njegovim sastavnim delovima. Ciljevi krivičnog postupka, kao takvi, posledica su opštih i najviših društvenih vrednosti. Takvo stanje stvari nas i ne iznenađuje ukoliko se ima u vidu da su upravo te najviše vrednosti pravno izražene kroz niz prava čoveka i građanina. Na kraju krajeva, pravo u svom krivičnopravnom delu, bez izuzetka služi zaštiti takvih vrednosti (koje su izražene kroz čitav niz prava koja su garantovana i najvišim pravnim aktima) i sankcionisanju njihovih kršenja. Krivični postupak je instrument koji treba dodatno da učvrsti pomenute vrednosti. Tom potrebom moraju biti determinisani i njegovi ciljevi. Samo onaj krivični postupak koji stremi opšteprihvaćenim ciljevima, te je tako ustrojen da do njih može doći na pravno, moralno i društveno prihvaćen način, može se smatrati legitimnim. U tom smislu, ciljevi su ono što opravdava pokretanje, vođenje krivičnog postupka, te naposletku i izvršenje odluka donetih u postupku Iustitia Br. 2/2019

21 Nakon rečenog, a iz čega proističe da je cilj nesporan faktor (osnov) koji postupak čini legitimnim, moramo se potruditi i navesti koji su to ciljevi konkretno i kakvi oni moraju biti da bi mogli poslužiti navedenoj svrsi. To nije nimalo lako, a razlog tome je činjenica da je struktura krivičnog postupka veoma složena, te se stoga i na ovom mestu gorenavedene reči Kotarbinjskog sasvim lepo uklapaju u suštinu predmetnog pitanja. Brkić u tom smislu ukazuje da nas utisak lakog određenja cilja krivičnog postupka napušta čim pokušamo da budemo precizniji. Nesuglasice koje postoje u procesnoj teoriji, u vezi sa određivanjem cilja krivičnog postupka, mogu se svesti na dileme: jedan ili više ciljeva, njihova usklađenost ili kolizija, konstantnost ili promenljivost, pravni ili nepravni karakter, samostalnost ili zavisnost od ciljeva krivičnog materijalnog prava. 12 Na ovom mestu izložićemo shvatanja pojedinih autora kojima oni, posredno ili neposredno, ukazuju na ciljeve krivičnog postupka. Grubač piše da pravosuđe mora dovesti do efikasnih, pravilnih i blagovremenih odluka i da u isto vreme bude u skladu sa savremenim shvatanjima i usvojenim kulturnim vrednostima. 13 Sasvim lepo Grubač u samo jednoj rečenici ukazuje na složenost problematike i istovremeno praktično ukazuje na postojanje više ciljeva krivičnog postupka. Naime, očito on konstatuje da postupak mora dovesti do presuda koje će biti pravilne. To, prema našem shvatanju, ne znači ništa drugo do da se u postupku ima utvrditi istina. Takođe, ukazuje da osude moraju biti efikasne i blagovremene, a što znači da postupak mora biti takav da se spreče svaka odugovlačenja. Dakle, prema rečenom, cilj postupka je utvrđivanje istine i sve to blagovremeno i efikasno. Ne samo to, već ukazuje da pravosuđe mora biti u skladu sa savremenim shvatanjima i usvojenim kulturnim vrednostima. Prema našem shvatanju, to znači i da svi navedeni ciljevi postupka, a koje analiziranjem Grubačeve misli utvrđujemo, moraju biti u skladu sa savremenim shvatanjima i usvojenim kulturnim vrednostima. Smatramo da je to nesporno polazeći od prirode i značaja tih ciljeva. Grubač precizira i sledeće: pojam krivičnog postupka se može u potpunosti i pravilno savladati tek ako se shvate ciljevi koji njegovim vođenjem treba da budu ostvareni. 14 Navedeno je sasvim tačno i sa tim smo u potpunosti saglasni. Mi bismo samo ukazali (i na taj način upotpunili Grubačevu misao u kontekstu našeg rada) da se o legitimnosti krivičnog postupka može diskutovati tek kada se pravilno shvate ciljevi koji njegovim vođenjem treba da budu ostvareni. Navedeni autor ukazuje i da krivični postupak ima neposredan cilj, a on je da se utvrdi da li u konkretnom slučaju sumnje postoje stvarni i pravni uslovi za primenu materijalnog krivičnog prava, to jest da li je krivično delo izvršeno, pa ako jeste, da li ga je izvršio okrivljeni, pa ako ga je izvršio da li se okrivljenom izvršiocu krivičnog dela može izreći zakonom predviđena krivična sankcija. Osim toga, krivični postupak ima i konačan cilj koji se u potpunosti poklapa sa opštim ciljem materijalnog krivičnog prava, a sastoji se u odbrani društvene zajednice od kriminala. 15 Na ovom mestu moramo dati i svoje mišljenje o navedenom Grubačevom shvatanju. Nesporno je da je cilj krivičnog postupka praktično realizovanje (omogućavanje primene) krivičnog materijalnog prava, ali i zaštita društva od kriminaliteta. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da se u samom krivičnom postupku u značajnoj meri primenjuje krivično materijalno pravo, a to, između ostalog treba da omogući donošenje sudske odluke. Dakle, primena krivičnog materijalnog prava prethodi donošenju sudske odluke i za to je neophodno, ali ono istovremeno, kao što i vođenje krivičnog postupka, barem teorijski posmatrano, doprinosi zaštiti društva od kriminaliteta. Drugim rečima, neminovno je da se krivično materijalno pravo i u krivičnom postupku primenjuje (svesno ili nesvesno) s ciljem zaštite društva od kriminaliteta. Nije uopšte logično smatrati da se ono primenjuje samo radi donošenja sudske odluke. To stoga što je cilj sudske odluke upravo zaštita od kriminaliteta, uz neminovno sankcionisanje učinioca konkretnog krivičnog dela. Zbog navedenog držimo da primenu krivičnog materijalnog prava ne možemo smatrati ništa neposrednijom u odnosu na zaštitu društva od kriminaliteta, s jedne strane, niti je moguće zaštitu društva od kriminaliteta smatrati konačnijom u odnosu na primenu krivičnog materijalnog prava, s druge strane. Naravno, ne sporimo da su i jedno i drugo ciljevi krivične procedure, ali držimo da se pomenuta konačnost, u određenoj meri, iscrpljuje i u samoj neposrednosti. Primena krivičnog materijalnog prava u toku krivičnog postupka nije od ništa manjeg značaja za zaštitu društva od kriminaliteta u odnosu na značaj koji ima za donošenje sudske odluke kao krajnjeg rezultata krivičnog postupka i njene posledice. Zbog toga smatramo da bilo kakva gradacija ciljeva na neposredne i konačne (udaljene) nije potrebna. Treba uočiti da iz naših izlaganja proizlazi da zaštita društva od kriminaliteta (kao cilj) nije vremenski udaljena, mada je vremenski (ali i posledično) dalekosežnija u odnosu na primenu krivičnog materijalnog prava u odnosu na konkretan krivični slučaj. To stoga što se početkom krivičnog postupka počinje primenjivati krivično materijalno pravo, ali se i, na određen način, društvo štiti od kriminaliteta. Iz tog razloga držimo da je zaštitu društva od kriminaliteta moguće smatrati, nakon donošenja sudske odluke, u izvesnom smislu, samo pravno perfektnijom zaštitom. Savić već od prve rečenice predgovora svoje knjige piše da je krivičnom zakonodavstvu cilj da kazni krivce. Kaznena procedura određuje pravila i puteve po kojima se dolazi do ostvarenja ovog cilja. Ta pravila i putevi moraju biti takvi da mogu dovesti do potpunog saznanja istine i o delu i o krivcu. Kao što se vidi kaznenoj proceduri je cilj da obelodani pravu, materijalnu istinu u kaznenom predmetu Iustitia Br. 2/

22 Iz navedenog se sasvim lepo vidi da krivični postupak nije sâm sebi cilj. Takođe, Savić praktično ukazuje da postupak mora da krasi ciljna usmerenost i strukturna adekvatnost za postizanje cilja. Mi samo dodajemo da iz rečenog proističe da su, shodno navedenom, i struktura i cilj osnovi legitimnosti krivične procedure. Na ovom mestu ukazaćemo i na shvatanje Vasiljevića, sa kojim nismo sasvim saglasni. Naime, Vasiljević konstatuje da se ne može govoriti da je cilj krivičnog postupka istraživanje materijalne istine ili upoznavanje ličnosti okrivljenog u postupku. U krivičnom postupku se ide na utvrđivanje materijalne istine i na upoznavanje ličnosti okrivljenog, ali to nije ni opšti, niti neposredni cilj krivičnog postupka, već sredstvo za postizanje neposrednog cilja, a to je pravilno raspravljanje krivičnopravnog zahteva tužioca. 17 Smatramo da je istina i neposredni(!) cilj krivičnog postupka. Naime, pod pravilno raspravljenim krivičnopravnim zahtevom tužioca treba razumeti kako zakonitu raspravljenost, tako i tačnu, potpunu raspravljenost. Tačno može biti samo ono što je istinito. Iz toga proizlazi da je istina i neposredni cilj krivičnog postupka, te da se pravilna raspravljenost krivičnopravnog zahteva tužioca i na osnovu njega izrečena krivična sankcija, smatraju pravnom manifestacijom utvrđene istine. Samo pravilno raspravljen krivičnopravni zahtev tužioca može dovesti do toga da niko nevin ne bude osuđen, a da se krivcu izrekne adekvatna krivična sankcija, a nama to ukazuje da je istina i neposredan cilj krivičnog postupka. Weigend piše da su ciljevi evropskokontinentalnog krivičnog postupka sprovođenje krivičnog prava, stvaranje osnova za fer suđenje, ponovno uspostavljanje socijalnog mira, ili jednostavno utvrđivanje istine o krivičnom događaju. 18 Dakle, i prema ovom autoru ciljevi krivičnog postupka su mnogobrojni. Jedan od njih je svakako utvrđivanje istine u krivičnom postupku. Ništa manje nije značajno ni stvaranje osnova za fer suđenje. Tu do izražaja, a sve u smislu neophodnosti, dolazi i adekvatno doziranje kontradiktornih prava i interesa učesnika u postupku o čemu smo dali kratka izlaganja u prethodnom odeljku ovog rada. Prema Petersu krivični postupak je bogat napetostima i suprotnostima. Cilj krivičnog postupka je zaštita prava. Krivični postupak je usmeren na pravednost. To je uslovljeno sa dva uslova: istinito istraživanje događaja i ličnosti osumnjičenog i izricanje presude na osnovu sprovedenog istraživanja. 19 Ovakvo shvatanje je nama dragoceno jer ukazuje da je pravednost cilj krivičnog postupka, ali da je uslovljena i sa istinitim istraživanjem događaja i ličnosti osumnjičenog. Prema tome, pravednosti nema ukoliko se istina ne utvrdi i naravno, nakon toga, na utvrđeno stanje ne primeni pravo i presudom izrekne odgovarajuća krivična sankcija. Takođe, Peters ukazuje da je cilj krivičnog postupka i zaštita prava. To je sasvim jasno, a naročito ukoliko se ima u vidu činjenica da se postupak i vodi povodom određenog neprava. Mišljenja smo da pomenutu zaštitu prava treba shvatati dvojako. Prvo, zaštita prava se mora odnositi na sasvim konkretna prava učesnika krivičnog postupka. Drugo, zaštita prava se odnosi i na pravo kao potvrdu, a u ovom smislu i izraz, opštih društvenih vrednosti i neophodnosti njihove pravne zaštite koja proističe iz njihovog značaja. Suštinski gledano, drugo ima svoje otelotvorenje u prvom. Takođe, i prvi i drugi ugao posmatranja stvari je u određenom smislu identičan. To stoga što govori o postojanju prava i neophodnosti njegove zaštite. Jedina razlika se ogleda u stepenu opštosti. Prvo je konkretno, dok je drugo na znatno višem stepenu opštosti. Marković konstatuje sledeće: Cilj radnja Krivičnog Postupka jeste, na prvom mestu, utvrđivanje postojanja kaznenog zahteva države, iznetog u tužbi, i to putem odluke za to naročito određene vlasti, a za tim, na drugom mestu, izvršenje toga kaznenog zahteva države u slučaju da je odlukom utvrđeno da on postoji. Da se kazneni zahtev države može ostvariti, potrebno je najpre da se utvrdi u pojedinom konkretnom slučaju da li država ima pravo na kaznu. Da li je jedno krivično delo izvršeno i ko ga je izvršio, ima se naći samo Krivičnim Postupkom. Kako za krivično delo može biti kažnjen samo onaj, koji ga je odista izvršio, to znači da se u postupku ima naći materijalna istina. U tome cilju država je dužna da prikupi, ispita i oceni sve momente iz kojih se može videti, da li postoji jedno krivično delo, ko ga je izvršio, da li je izvršilac vin i na koju kaznu država ima prava. U celokupnom tome istraživanju osnovicu, dakle, čini materijalna istina, koja je u krajnjoj liniji i cilj Krivičnog Postupka. 20 Prema navedenom, cilj krivičnog postupka je realizacija prava i obaveze države da okrivljenog koji je zaista izvršio krivično delo sankcioniše. Naravno, to podrazumeva, a Marković to i izričito naglašava, utvrđivanje istine. Doduše, Marković ukazuje da je posredi materijalna istina. Mi sa tim nismo saglasni, jer smatramo da je pripisivanje bilo kakvih atributa istini nepoželjno, pa čak i kontraproduktivno. To stoga što tako nešto istinu osiromašuje u sadržinskom i pojmovnom smislu. 21 No, osim te primedbe, mi smo sa navedenim citatom Markovića u potpunosti saglasni! Simić-Jekić konstatuje da je krivični postupak uvek bio sredstvo za suzbijanje kriminaliteta. 22 Smatramo sasvim logičnim da, ako je krivični postupak sredstvo za suzbijanje kriminaliteta, njegov cilj očigledno mora predstavljati i upravo suzbijanje kriminaliteta. Prikazali smo mišljenja pojedinih autora samo iz razloga da bismo prikazali obim i složenost čitavog problema, a ne da bismo ponudili eventualno rešenje problema. Navedeno je trebalo samo da ukaže na mnoštvo ciljeva krivičnog postupka, a svaki od njih je legitiman. Očigledno je da je svaki od navedenih ciljeva racionalan i krajnje neophodan. Mislimo da iz njihove legitimnosti i krivični postupak crpi svoju legitimnost. Ne treba pri tome zaboraviti da krivična procedura mora istovremeno i sa aspekta strukture 20 Iustitia Br. 2/2019

23 biti legitimna! Tek sinergijskim efektom ta dva elementa, možemo govoriti o legitimnosti krivične procedure. Svaki postupak koji se ne odlikuje takvim (navedenim) ciljevima i takvom strukturom ne možemo smatrati legitimnim. Ukoliko postupak ne determinišu racionalni ciljevi čije ostvarivanje treba da omogući dostizanje najviših vrednosti, postupak gubi svoje preko potrebno utemeljenje, dovoljno je samo da se zapitamo, na primer, šta je cilj vođenja krivičnog postupka ako ne zaštita društva od kriminaliteta? Ili, možda je naša teza još očiglednija ukoliko je posmatramo kroz pitanje - šta je ono što opravdava unošenje veoma značajnih promena u pravna stanja različitih pravnih subjekata, što je direktna posledica sudske odluke donete u krivičnom postupku, ako to nije istina koja je utvrđena u postupku? Ništa. Ovo najbolje dokazuje da samo struktura ne može biti dovoljan osnov za legitimnost krivične procedure! Samo ako se utvrdi istina, krivični postupak može ostvariti cilj pravednosti. Savić naglašava da, kao što je čovekovoj svesti nužna pravda, tako je isto njegovom umu nužna istina, a hteli ili ne, mi moramo priznati da su pravda i istina jednog značaja, te da one jedna bez druge ne bi imale smisla. 23 Takođe, nije prihvatljiva istina postignuta na bilo koji način, već samo istina utvrđena u moralno besprekornoj formi. 24 Davidov piše da je presuda pravedna samo ukoliko je kažnjeni okrivljeni zaista kriv, odnosno ako je oslobođeni okrivljeni zaista nevin. To znači da pravda i istina idu ruku pod ruku. 25 Dakle, očigledno je da pravda i istina, jedna bez druge, ne mogu. Kako smo pristalice načela istine u krivičnom postupku, te to načelo smatramo apsolutno neophodnim, a savremene tendencije koje se ugledaju u proterivanju ovog načela iz krivične procedure, apsolutno pogrešnim, nije na odmet na ovom mestu prisetiti se ukratko i nekih naših ranijih razmišljanja o istini kao jednom od ciljeva krivičnog postupka. Naime, konstatovali smo da, u slučaju da se istina ne utvrdi, postupak trpi ozbiljne probleme. Ključno pitanje u tom slučaju je: po kom osnovu se lice sankcioniše? Sa rečenim u vezi treba dovesti i Krivični zakonik. Tako je, na primer, članom 113. propisano da onaj ko drugog liši života, kazniće se, član 121. stav 1. propisuje da će se onaj ko drugog teško telesno povredi kazniti, član 203. stav 1. propisuje da ko tuđu pokretnu stvar oduzme itd. Sasvim je očigledno da je, za adekvatno i moralno i društveno prihvatljivo sankcionisanje, neophodno da lice liši, povredi ili oduzme. Uopšte nije sporno da je to apsolutno neophodno u krivičnom postupku utvrditi sa stepenom izvesnosti, a to nije ništa drugo do utvrđena istina. Mišljenja smo da jedino na taj način postoji valjan pravni osnov da se određeno lice koje je izvršilo krivično delo sankcioniše. 26 U slučaju nepostojanja obaveze da se utvrdi istina držimo da ništa ne bi moglo da posluži kao osnov legitimacije krivičnog postupka. Tada bi krivični postupak bio sveden na trivijalnost. Takođe, ne treba zaboraviti i činjenicu da bez istine nema dobrog pravosuđa. 27 Krivični postupak bi bio lutrija, te bi se ishod pripisivao sreći ili možda čak i sudbini. Sasvim je jasno, pa nema potrebe naročito ni naglašavati da je tako nešto apsolutno nedopustivo u bilo kom pravnom postupku. 28 U teoriji se ukazuje da: Jezgro svih klasičnih teorija procedure u vezi je s istinom (podvukao S.M.) ili s ciljem istinske pravde. 29 Ovde bismo samo dodali da posredi mora biti neraskidiva veza. Ukoliko ciljevi ne bi predstavljali osnov legitimnosti krivičnog postupka, to bi značilo da smo dospeli u jednu veoma nelogičnu situaciju koja bi čitav sistem ostavila bez utemeljenja. Naime, bilo bi sasvim legitimno krivični postupak voditi, kako zbog zaštite društva od kriminaliteta, tako i zbog bilo kojih drugih razloga. Pitanje je ko bi i prema kom kriterijumu odredio te razloge, te konstatovao u svakom konkretnom slučaju da li oni postoje. Jasno je da bi to bilo ogromno polje za neograničene arbitrernosti. Takođe, donošenje odluke na osnovu utvrđene istine ne bi bilo ništa legitimnije od donošenja odluke bez da je istina utvrđena. Ovakva situacija bi bila logički neodrživa. To stoga što bi se dve ili više potpuno različite odluke, u suštinski identičnim slučajevima, smatrale potpuno prihvatljivim. Drugim rečima, bilo bi potpuno legitimno, povodnom dva krivična dela, koja se u bitnom ne razlikuju, u dva različita krivična postupka, koja se čak i istovremeno vode, u uslovima iste društvene svesti i društvenih vrednosti, donesu dijametralno različite sudske odluke, bez ijednog razloga da se bilo kojoj prigovori. Tako nešto se ne može prihvatiti. Zaključak Govoriti o legitimnosti krivične procedure složen je i ozbiljan zadatak. U tom poslu se kao neophodnost pojavljuje poznavanje i analiza mnogih pravnih, ali i vanpravnih faktora i okolnosti. Legitimnost krivičnog postupka uslovljena je mnogobrojnim faktorima, te odrediti jedan od njih i reći da je on ključan, nije moguće. Takav zaključak bio bi pogrešan i krajnje pojednostavljen. Mi smo sve osnove (faktore) legitimnosti krivične procedure svrstali u dve grupe, a sve radi lakšeg prikaza predmetne materije. Tako smo, na prvom mestu, razmatrali strukturu krivičnog postupka kao osnov legitimnosti, a na drugom mestu, u istom kontekstu, smo razmatrali ciljeve krivičnog postupka. Nakon kraće analize, a što je posledica karaktera ovog rada, a naročito ograničenosti u smislu njegovog obima, došli smo do zaključka da je krivični postupak moguće smatrati legitimnim tek ukoliko je postupak ciljno usmeren na odgovarajući način, ali i istovremeno(!) strukturno ustrojen da na odgovarajući način omogući ostvarivanje postavljenih ciljeva. U detaljna razmatranja se nismo upuštali, već smo samo dali opšte smernice za to ukazujući na parametre koji se u tom smislu neminovno moraju uzeti u obzir ukoliko se žele izvesti Iustitia Br. 2/

24 pravilni zaključci. U tom smislu, ovim radom smo samo zagrebali po površini složene teme. Takođe, u tom smislu smo, na određeni način, otvorili više pitanja nego što smo dali odgovora. Ipak, to u potpunosti prihvatamo ovom prilikom. Kada je posredi razmatranje ciljeva krivičnog postupka u smislu osnova njegove legitimnosti najpre smo prikazali shvatanja vodećih autora, kako domaćih, tako i inostranih, a potom smo izložili i svoja shvatanja o tome. Takođe, iz naših izlaganja proizlazi da mi istinu smatramo ciljem krivičnog postupka! Smatramo da bi to tako trebalo da bude i na normativnom planu. Iskreno smo ubeđeni da istina mora biti jedan od ciljeva krivične procedure. To stoga što je istina neophodna za postizanje nekih drugih ciljeva krivične procedure, poput, na primer, pravičnosti i pravde. Naša konstatacija dobija na značaju ukoliko je dovedemo u vezi sa rečima Savića koji piše: Današnji svet tako je uređen, da čovek u njemu može da boravi i sa uspehom da radi samo tada, kad ga na svakom njegovom koraku u životu prati istina i pravda. 30 Dakle, istina i pravda trebalo bi da budu osnovne vrednosti na kojima se zasniva bivstvovanje i uspešno funkcionisanje svakog pojedinca, ali i društva kao celine. Pitamo se, međutim, polazeći od aktuelnih (ne) prilika: da li je to zaista tako? Sasvim smo saglasni da čovek može sa uspehom da radi samo kada ga prate istina i pravda. Smatramo da sve suprotno ne možemo smatrati uspešnim u kontekstu opštih vrednosti i morala. Literatura 1. Bajović, V.: O činjenicama i istini u krivičnom postupku, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, Brkić, S.: Krivično procesno pravo I, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad, Brkić, S.: Krivično procesno pravo II, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad, Weigend, T.: Should We Search for the Truth, and Who Should Do it?, North Carolina Journal of International Law and Commercial Regulation, 36(2). 5. Vasiljević, T.: Sistem krivičnog procesnog prava SFRJ, Zavod za izdavanje udžbenika socijalističke Republike Srbije, Beograd, Grubač, M.: Krivično procesno pravo - uvod i opšti deo, Službeni glasnik, Beograd, Grubač, M.: Krivično procesno pravo, Pravni fakultet Univerziteta Union i Službeni glasnik, Beograd, Grubač, M.: Kultura i krivični postupak, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo, br. 1/ Davidov, S.: Rasprava o krivičnom postupku - ima li pravde bez istine?, Svetionik, Novi Sad, Dimitrijević, V. D.: Krivično procesno pravo, Savremena administracija, Beograd, Kotarbinjski, T.: Traktat o dobrom delanju, Nolit, Beograd, Luhmann, N.: Legitimacija kroz proceduru, Naprijed, Zagreb, Marković, B.: Udžbenik sudskog krivičnog postupka Kraljevina Jugoslavije, Narodna štamparija, Beograd, Monteskje, M.: O duhu zakona, Zavod za udžbenike, Beograd, Moravac, S.: Istina u krivičnom postupku, (2), Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, Moravac, S: O ciljevima krivičnog postupka, (1), Revija za kriminologiju i krivično pravo, br. 1/ Peters, K.: Strafprozess, C. F. Müller, Heidelberg, Savić, J. P.: Teorija sudskih dokaza u krivičnim delima, Štampa kraljevsko-srpske državne štampare, Beograd, Simić-Jekić, Z.: Krivično procesno pravo SFRJ, Privredna štampa, Beograd, Slijepčević, S.: Istina i pravosuđe, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, br. 11/ Iustitia Br. 2/2019

25 1 2 Monteskje, M.: O duhu zakona, Zavod za udžbenike, Beograd, 2011, str Brkić, S.: Krivično procesno pravo II, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad, 2013, str Tako, na primer, interes svedoka može biti da izbegne pojavljivanje na sudu i svedočenje, što nije retkost. To, ipak, ne može biti prihvatljivo, osim ukoliko postoje neki od zakonom propisanih uslova koji određeno lice mogu osloboditi ili isključiti od dužnosti svedočenja. 5 Naravno, i donošenje sudske odluke, takođe, rešava međusobnu suprotstavljenost optužbe i odbrane, međutim osnov za to su svakako rezultati dokazivanja. 6 Dimitrijević, V. D.: Krivično procesno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1982, str Grubač, M.: Krivično procesno pravo, Pravni fakultet Univerziteta Union i Službeni glasnik, Beograd, 2009, str Suštinski istog shvatanja je i Bajović koja ukazuje da je i laičkom posmatraču na pogled jasno da stranke u krivičnom postupku, po prirodi stvari, ne mogu biti ravnopravne poput stranaka u parničnom postupku. To stoga što se u krivičnom postupku spor faktički vodi između države čije interese zastupa javni tužilac sa čitavom mašinerijom represivnih organa na svojoj strani i fizičkog lica, to jest okrivljenog, koji u određenim slučajevima čak ne mora imati ni branioca - Bajović, V.: O činjenicama i istini u krivičnom postupku, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2015, str Ovo ne treba da nas iznenađuje. To stoga što je navedeno posledica činjenice da je krivični postupak mesto u kome se sukobljavaju različiti i međusobno kontradiktorni interesi. Krivičnom postupku je to svojstveno i samo potvrđuje suštinu potrebe za njegovim aktiviranjem. Setimo se i da je jedno od osnovnih načela krivičnog postupka upravo načelo kontradiktornosti! 10 Pojedini delovi ovog odeljka preuzeti su iz: Moravac, S: O ciljevima krivičnog postupka, (1), Revija za kriminologiju i krivično pravo, br. 1/2018, str. 99 i dalje. 11 Kotarbinjski, T.: Traktat o dobrom delanju, Nolit, Beograd, 1964, str Brkić, S.: Krivično procesno pravo I, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad, 2014, str Grubač, M.: Kultura i krivični postupak, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo, br. 1/1975, str Grubač, M.: Krivično procesno pravo - uvod i opšti deo, Službeni glasnik, Beograd, 2004, str Ibid. 16 Savić, J. P.: Teorija sudskih dokaza u krivičnim delima, Štampa kraljevsko-srpske državne štampare, Beograd, 1886, I i II strana predgovora. 17 Vasiljević, T.: Sistem krivičnog procesnog prava SFRJ, Zavod za izdavanje udžbenika socijalističke Republike Srbije, Beograd, 1971, str Weigend, T.: Should We Search for the Truth, and Who Should Do it?, North Carolina Journal of International Law and Commercial Regulation, 36(2), str Peters, K.: Strafprozess, C. F. Müller, Heidelberg, 1985, str Marković, B.: Udžbenik sudskog krivičnog postupka Kraljevina Jugoslavije, Narodna štamparija, Beograd, 1930, str Više o tome u: Moravac, S.: Istina u krivičnom postupku, (2), Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2018, str Simić-Jekić, Z.: Krivično procesno pravo SFRJ, Privredna štampa, Beograd, 1982, str Savić, J. P.: op. cit., str Peters, K.: op. cit., str Davidov, S.: Rasprava o krivičnom postupku - ima li pravde bez istine?, Svetionik, Novi Sad, 2017, str Moravac, S.: op. cit., (2), str Slijepčević, S.: Istina i pravosuđe, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, br. 11/1966, str Periodi krivične procedure u kojima su suštinu dokazivanja činila iracionalna dokazna sredstva su daleko iza nas. 29 Luhmann, N.: Legitimacija kroz proceduru, Naprijed, Zagreb, 1992, str Savić, J. P.: op. cit., str Iustitia Br. 2/

26 ULOGA PRAVOSUDNIH ORGANA U SVETLU PREDLOŽENOG NACRTA ZAKONA O UTVRĐIVANJU POREKLA IMOVINE I POSEBNOM POREZU Smilja Obradović Direktor Direktorata za pravne poslove Privredne komore Srbije i član Programskog saveta UST 1. Uvod Predlog teksta Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, čije je donošenje najavljivano duže od jedne decenije, početkom marta meseca ugledalo je svetlost dana. Prvi nacrt ovog zakona izradila je radna grupa Ministarstva pravde, koju su činili predstavnici Ministarstva pravde, Ministarstva finansija i Poreske uprave. Ovaj zakonski tekst je posebno interesantan ne samo stručnoj, nego i opštoj javnosti, iz razloga što je u medijima predstavljen kao izuzetno uspešan antikoruptivni mehanizam, koji će omogućiti da se sankcioniše uvećanje imovine fizičkih lica, koje je u nesrazmeri sa legalno ostvarenim prihodima, odnosno ukoliko ne postoji zakonski osnov za uvećanje imovine. Kako je brojnost poreskih nameta jedan od osnovnih izvora nezadovoljstva stanovništva u Srbiji, a sa druge strane istovremeno oni su jedan od najznačajnijih izvora javnih prihoda, te kako je oporezivanje po različitim osnovima sastavni deo života svakog građanina, uređivanje ove oblasti izaziva interesovanja kod opšte javnosti. Sa druge strane, predloženi tekst zakona stvorio je prostor da i stručna javnost iznese svoje mišljenje na predložena zakonska rešenja, te se od relevantnih državnih organa, predstavnika civilnog društva, stručne javnosti i ostalih zainteresovanih strana očekuje da snagom svojih argumenata doprinesu boljim rešenjima ovog zakonskog teksta od predloženog. Predloženim tekstom teži se ostvarivanju ciljeva postavljenih u Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije, jer u skladu sa državnom politikom pristupanja Evropskoj uniji i potrebom uspostavljanja sinhronizovanog normativnog okvira, neophodno je dodatno regulisati i ovu oblast. Imajući u vidu da u našem pravnom poretku ranije ova oblast nije bila regulisana zakonskim tekstom, te da se ne može govoriti iz ugla dobre ili loše prakse kada je primena predloženih rešenja u pitanju, moguće je samo izneti stavove i predviđanja u pogledu primene predloženog zakonskog propisa u vezi sa postojećim zakonskim rešenjima. Zbog prepoznatog uticaja i mogućih reperkusija kako na trenutne, tako i na buduće postupke koji se vode ili će se pokrenuti pred nadležnim pravosudnim organima, analiza predloženih odredaba zakona ići će u pravcu prepoznavanja i značaja uloge tužilaštava i sudova, radi obezbeđivanja pune implementacije predloženog Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. 2. Novi pravni instituti koji se uvode predlogom Zakona Da bi se bolje i potpunije razumeo značaj teme, neophodno je u najopštijim crtama predstaviti novoponuđeno zakonsko rešenje, tačnije apostrofirati najznačajnije nove institute, čija će primena početi stupanjem na snagu ovog zakona Iustitia Br. 2/2019

27 Zakon uvodi obavezu plaćanja posebnog poreza na uvećanje imovine, za fizičko lice koje ne može da dokaže da je imovinu koja je predmet oporezivanja steklo na zakonit način, a takođe ni organi nadležni za sprovođenje ovog zakona. Već iz analize prvog člana predloženog zakona, može se uočiti da zakonodavac prepoznaje ulogu i aktivnosti više organa, koji su odgovorni za sprovođenje zakona, iako ih na ovom mestu ne pobrojava taksativno, već uopštenom formulacijom proglašava nadležnost, čime ukazuje i na uspostavljanje odgovornosti, važnosti i neophodnosti postupanja, u cilju pravilne i potpune primene zakona. Da li se ovakvom formulacijom mislilo samo na Poresku upravu odnosno organe poreske uprave ili na učešće još nekih državnih organa, pokušaćemo da damo odgovor kroz analizu ovog člana, u vezi sa ostalim rešenjima iz nacrta zakona. Bez obzira na to što se u ovom delu ponuđenog zakonskog rešenja ne pominju pravosudni organi, nedvosmisleno proizilazi postojanje njihove uloge u svetlu pominjanja nedostatka postojanja zakonskog osnova za sticanje, pa se crvena lampica mora upaliti kod tužilačkih organa, jer ukazuje na indicije mogućeg izvršenja krivičnih dela. Zatim, predlaže se definicija u slučaju utvrđivanja postojanja imovine bez zakonskog osnova po kojoj nezakonito stečena imovina predstavlja razliku između uvećanja imovine i prijavljenih prihoda u određenom vremenskom periodu za koju fizičko lice ne može da dokaže poreklo, odnosno ne može da dokaže da je stečena na zakonit način. Nesporno je da ovakva imovina, tačnije fizičko lice koje je vlasnik nezakonito stečene imovine mora biti dodatno procesuiran u krivičnom postupku, jer ukoliko bi se njegova odgovornost završavala kroz izmirivanje posebnog poreza na uvećanje imovine, država bi poslala jasnu poruku da novčani ekvivalent može da amnestira nezakonito postupanje. Što se tiče dokaza, teret dokazivanja uvećanja imovine u odnosu na prijavljene prihode fizičkog lica je na Poreskoj upravi, a na fizičkom licu je teret dokazivanja da je na zakonit način steklo imovinu u delu u kome uvećanje njegove imovine nije u skladu sa prijavljenim prihodima. Nesporna je namera zakonodavca da ovakvim rešenjem u tekstu stvori obavezu poreskog obveznika da pruži Poreskoj upravi dokaze kako je i na koji način stekao imovinu koja, prema evidencijama Poreske uprave, nema pokriće u njegovim prijavljenim prihodima. Međutim, imajući u vidu načela vođenja krivičnog postupka, te vezanost ovih postupaka u slučaju postojanja sumnje da je izvršeno neko krivično delo zbog postojanja nezakonito stečene imovine, ovakav vid obezbeđivanja dokaza od strane fizičkog lica u postupku pred poreskim organima, mogao bi da bude problematizovan od strane fizičkog lica koji se nađe u svojstvu okrivljenog u krivičnom postupku, koji će biti logična posledica ukoliko se dokaže nezakonitost stečene imovine. Pre analize uloge državnih organa u postupku utvrđivanja nesrazmere imovine i regularnih prihoda, bitno je ukazati na dva osnovna rešenja iz predloženog teksta zakona, koja presudno uređuju okvir delovanja u skladu sa ovim zakonom. Prvo, postupak utvrđivanja imovine i posebnog poreza odnosi se na period počev od 01. januara godine. Zatim, ova vrsta postupka se pokreće samo ako Jedinica poreske uprave učini verovatnim da unutar perioda od 01. januara godine, postoji razlika između uvećanja imovine i prijavljenih prihoda fizičkog lica koja je veća od ,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na poslednji dan kalendarske godine perioda provere. 3. Nedovoljno jasno prepoznata uloga pravosudnih organa u postupku utvrđivanja imovine i posebnog poreza U isključivu nadležnost Poreske uprave spada sprovođenje postupka utvrđivanja imovine i posebnog poreza. Radi funkcionalno neometanog obavljanja ove vrste posla, zakon ne ostavlja prostor slobodnog uređenja načina rada, već propisuje obavezno formiranje organizacione jedinice za obavljanje ove vrste posla. Pored jasno propisane obaveze dostavljanja podataka svih državnih organa i organizacija koje u svojoj nadležnosti poseduju, zakon numerus clausus navodi organe od posebne važnosti, čiji zaposleni moraju da se stave na raspolaganje, radi delotvornije saradnje i obezbeđivanja dokazne građe za sprovođenje ovog postupka. To su: - Ministarstvo unutrašnjih poslova, - Narodna banka Srbije, - Uprava za sprečavanje pranja novca, - Agencija za borbu protiv korupcije, - Republički geodetski zavod, - Agencija za privredne registre, - Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti. Uz puno uvažavanje značaja i nadležnosti svih pobrojanih institucija, nespornog doprinosa koji mogu pružiti u vođenju ovih postupaka i relevantnosti podataka sa kojima raspolažu, ovom spisku treba pridružiti i Republičko javno tužilaštvo, koje bi trebalo da još u fazi pripreme ovog postupka, radi obezbeđivanja dokaza za buduće postupke i rešavanje postojećih tekućih predmeta, bude uključeno u zajedničko delovanje. Kako svako izbegavanje plaćanja poreza i poreska utaja predstavljaju inkriminisana ponašanja, o svim ovakvim slučajevima i tokom istražnog postupka, tužilaštva i sudovi bi trebalo da obaveštavaju Poresku upravu, kako bi poreski organi kreirali svoja dalja postupanja. Imajući u vidu da se ova vrsta postupka obavlja u dve faze - prethodni postupak i postupak kontrole, bitan izvor podataka na osnovu kojih se donosi odluka čija imovina će biti predmet obrade, mogu biti i saznanja do kojih u svom Iustitia Br. 2/

28 radu dolaze kako policija, tako i javna tužilaštva. Nije zanemarljiva uloga ovih organa prilikom donošenja godišnjih smenica od strane direktora Poreske uprave, koja je zasnovana na izvršenim analizama rizika. Eksplicitna uloga pravosudnih organa je propisana samo članom 10. predloga Zakona, gde se obrađuje saradnja Jedinice poreske uprave sa drugim državnim organima. Naime, predviđa se da ako se u postupku koji se reguliše ovim zakonom utvrdi da činjenice ukazuju na postojanje osnova sumnje da je izvršeno krivično delo, Jedinica Poreske uprave o tome obaveštava policiju, javno tužilaštvo i druge nadležne organe. Navedeno zakonsko rešenje je svakako za pohvalu, ali na osnovu svega što je prethodno navedeno, a u sklopu predloženih zakonskih rešenja, ima mesta da se na više mesta u ovom postupku uključe pravosudni organi, a pre svega javna tužilaštva odnosno njihov najviši organ - Republičko javno tužilaštvo. Nesporno je, u slučaju kada postoje indicije da je izvršeno krivično delo da policija i javno tužilaštvo moraju da se uključe. Imajući u vidu nadležnost ovih organa i vrste informacija i dokaza koje mogu posedovati i ako se sve to dovede u vezu sa opredeljenošću države da vodi antikoruptivnu politiku, sve navedeno ukazuje da ima mesta da se pravosudni organi u većoj meri uključe u postupak utvrđivanja porekla imovine i to još u najranijim fazama. 4. Odnos prema krivičnom postupku i nosiocima sudijskih funkcija Prema predloženom zakonskom rešenju - ako je u krivičnom postupku pravnosnažnom presudom utvrđena imovinska korist pribavljena krivičnim delom, ali i plaćen poseban porez prema ovom zakonu, krivični sud uračunava iznos plaćenog poreza u imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom. Takođe, ovakvo rešenje se primenjuje i u postupcima oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela. Ideja ovakvog zakonskog rešenja je da se uredi moguća docnja između obaveze nastale da se plati posebni porez u skladu sa ovim zakonom i pravnosnažne odluke u krivičnom postupku, kojom je utvrđeno postojanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom. Međutim, ovaj zakon ne reguliše obrnutu situaciju - ako je prvo krivični postupak pravnosnažno okončan, a tek onda pokrenut postupak ispitivanja imovine pred poreskim organima. Nije nezamisliva situacija da okrivljeni sklopi sa tužilaštvom sporazum o priznanju krivice. Krivično zakonodavstvo ne reguliše vođenje više postupaka oduzimanja imovine proistekle iz istog krivičnog dela, a upravo u predstavljenom hipotetičkom slučaju mogla bi da se dogodi ovakva situacija. Ovo je prepoznavanje još jednog rešenja u predloženom zakonskom tekstu, gde bi se moglo naći prostora za intervenciju iskusnih krivičara i još jednom istaći potreba da se uključe u raspravu o predloženim zakonskim rešenjima. Nacrt Zakona posebno percipira ulogu sudija Upravnog suda, zbog činjenice da sude po tužbi protiv konačnih rešenja o posebnom porezu i predviđa obaveznu obuku, radi sticanja posebnih znanja o utvrđivanju nezakonito stečene imovine i posebnom porezu. Organizovanje i sprovođenje obuke je povereno Pravosudnoj akademiji, što je izuzetno dobro rešenje jer nije nezamisliva situacija da će i sudijama koje sude druge materije, ukoliko uspešno zaživi ova vrsta postupaka, isto biti potrebna dodatna obuka radi sticanja posebnih znanja i veština iz oblasti nezakonito stečene imovine i posebnog poreza. 5. Zaključak Uvođenje novog zakonskog propisa u naš pravni poredak, trebalo bi da bitno doprinese rešavanju višedecenijskih nepravdi i pokušaja da se dosadašnje raslojavanje građana na dva pola približi. Naime, do sada su se kao dva ekstrema građani grupisali u dve kategorije - oni koji uredno izmiruju svoje obaveze prema državi jer nemaju manevarski prostor da ih izbegnu bez obzira na skromne zarade i oni koji su zbog nezakonitih prihoda za državu nevidljivi i kao takvi amnestirani poreskih nameta. Uz velika očekivanja od donošenja novog zakona i velike pohvale za spremnost da se ova osetljiva oblast zakonom uredi, uz svest da se radi o novom zakonskom propisu bez prakse i prepoznatih dobrih rešenja, ovim napisanim redovima je cilj da ukaže na pravce gde sve ima prostora da se zakonski tekst dodatno uredi i poboljša. Osnovni motiv koji se provlači kroz svako predloženo rešenje, koje je bilo predmet analize, je ukazivanje na potrebu da se pravosudna grana vlasti aktivnije uključi sa svojim predlozima u regulisanje ove materije, jer iako iz zakonskog teksta to ne proizilazi, detaljnijom analizom na svakom koraku postaje jasno da će ovaj propis i te kako biti bitan za rad sudova i javnih tužilaštava, a takođe su prepoznata i mesta gde bi tužilačka organizacija mogla da se aktivno uključi kada je u pitanju detektovanje materijala, kojim će se u svom radu baviti poreski organi, radi utvrđivanja porekla imovine i posebnog poreza Iustitia Br. 2/2019

29 KONCEPT TUŽILAČKE ISTRAGE I RESTORATIVNA PRAVDA Zlatana Ćetković Viši tužilački saradnik Drugo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu Tekst preuzet sa Pravne teme, godina 4, broj 7 Savremeni koncept restorativne pravde je pravno-sociološki koncept koji teži ka ograničavanju uloge države i daje prednost neformalnijim oblicima rešavanja konflikta. Ovakav pristup, iz perspektive primene kaznenih normi, podrazumeva integraciju svih zainteresovanih strana u rešavanju problema koji je nastao kao posledica izvršenja krivičnog dela i podrazumeva usaglašavanje interesa, primereniju distribuciju pravde, te minimalizuje stigmatizaciju i primenu prinude. Razvijajući se do danas, koncept restorativne pravde našao je svoju primenu u skoro svim granama prava i egzistira u različitim pojavnim oblicima i modalitetima kao što su: savetovališta za brak i porodicu, paneli na kojima se oštećeno lice obraća izvršiocu krivičnog dela, društvenokoristan rad i rad u javnom interesu, organizovane grupe podrške žrtvama krivičnih dela ili grupe koje pružaju podršku izvršiocima krivičnih dela, posredovanje između žrtve i učinioca, medijacija, veštačenja i evaluacije slučaja i sl. Alternativni metodi rešavanja sporova koji su izvorno nastali izvan sudskog sistema, počeli su vremenom da se primenjuju i u okviru sudskog sistema. Komperativna istraživanja su pokazala da je poslednjih godina primena alternativnih metoda rešavanja sporova favorizovana i da u mnogim zemljama ovi metodi doživljavaju ekspanziju. Njihova primena dala je dobre rezultate i doprinela efikasnijem rešavanju sporova i ostvarivanju prava na pristup pravosuđu, rasteretila je sudove i smanjila troškove. Alternativni načini rešavanja sporova u okviru državnih pravosudnih sistema ne znače gubitak legitimnosti pravosudnih ustanova, već njihovu demokratsku obnovu i afirmaciju kroz rešavanje sporova mirnim putem. Restorativna pravda ne znači nužno zamenu za postojeći krivičnopravni sistem, niti je nužno alternativa kazni zatvora, niti isključuje retributivni sistem reagovanja na kriminalitet, već može da predstavlja i njegov sastavni deo. Ovaj pojam u krivičnopravnom kontekstu podrazumeva skup postupaka ili mera koji vode popravljanju štete nastale krivičnim delom i odnosa narušenih krivičnim delom, i nije nužno u suprotnosti sa tradicionalnim, retributivnim načinom reagovanja na kriminalitet, već može da predstavlja i oblik skretanja krivične procedure, odnosno da bude njen sastavni deo. Ovako shvaćen restorativni proces podrazumeva aktivnu ulogu izvršioca krivičnog dela, lica koje je oštećeno krivičnim delom i društva u celini, i ima za cilj uspostavljanje ravnoteže između potreba i interesa svih zainteresovanih strana. Restorativni proces podrazumeva, pre svega, prihvatanje odgovornosti učinioca za izvršeno krivično delo, kao i za štetu, odnosno povredu koju je naneo žrtvi izvršenjem krivičnog dela, a zatim i popravljanje nanete štete uz aktivno učešće zajednice radi pronalaženja adekvatnog rešenja koje ima za cilj uspostavljanje narušenih odnosa. U širem smislu ovaj koncept podrazumeva i preventivno uticanje na izvršioca krivičnog dela kako isti ubuduće ne bi više vršio krivična dela. Ovako shvaćen koncept restorativne pravde determiniše i njene osnovne principe, a to su: princip prihvatanja odgovornosti zbog izvršenja krivičnog dela, princip popravljanja štete koja je nastala krivičnim delom, princip učešća društva i princip prevencije i reintegracije. Kada se govori o posledici krivičnog dela u smislu restorativnog koncepta, ne govori se o posledici krivičnog dela kao elementu bića krivičnog dela, već o drugoj vrsti posledice koja nastaje u odnosu na zaštitni objekt krivičnog dela. Iz navedenih razloga možemo govoriti o popravljanju štete kao otklanjanju štetnih posledica krivičnog dela ili o naknadi pričinjene štete. Faktičko je pitanje u pojedinačnim slučajevima na koji način se može otkloniti posledica krivičnog dela, odnosno na koji način se može popraviti šteta. Tako, ako se radi o krivičnim delima protiv časti i ugleda, okrivljeni se može izviniti za nanete uvrede javno, Iustitia Br. 2/

30 preko sredstava informisanja, i time ublažiti posledice nastale na polju narušavanja časti i ugleda kod oštećenog. Sa druge strane, naknada štete u građanskopravnom smislu podrazumeva pre svega naknadu materijalne štete nastale povredom određenog prava oštećenog lica, ali i povredom života i zdravlja. Ovde se radi o stvarnoj materijalnoj šteti koja se može imovinski opredeliti i izraziti u novcu. Popravljanje štete, kao element koncepta restorativne pravde, nužno pretpostavlja prihvatanje odgovornosti izvršioca krivičnog dela za učinjeno krivično delo kao i prihvatanje obaveze učinioca da pričinjenu štetu otkloni. Prihvatanje odgovornosti podrazumeva svest o posledicama koje su nastale zbog izvršenja krivičnog dela, kao i prihvatanje odgovornosti u cilju popravljanja štete koja je naneta izvršenjem krivičnog dela. U tom smislu koncept restorativne pravde karakteriše to što se odgovornost ne utvrđuje, već je učinilac prihvata. U restorativnom pristupu pravdi, svoje interese zastupaju osobe koje trpe posledice krivičnog dela. Odgovornost za prevazilaženje posledica krivičnog dela se vraća samim akterima. Restorativna pravda zahteva potpuno učešće i saglasnost svih onih koji su na bilo koji način bili pogođeni izvršenjem krivičnog dela - žrtve, prestupnika, njihovih porodica i prijatelja, kao i osoba iz društvene zajednice. Krivična zakonodavstva većine demokratskih zemalja definitivno su napravila diskontinuitet sa tradicionalnim retributivnim sistemom i odnosom prema kriminalitetu, koji je bio utemeljen na shvatanju da jedino zatvor može resocijalizovati učinioca krivičnog dela. Rana shvatanja o ulozi restorativne pravde su uticala na njeno pozicioniranje kao alternativi tradicionalnoj krivičnopravnoj reakciji na kriminalitet. Naše zakonodavstvo, kao i većina savremenih zakonodavstava, sadrži elemente i retributivnog i restorativnog pristupa. Reforme krivičnog zakonodavstva Srbije koje su usledile nakon 2000-te godine, odvijale su se u pravcu intenzivnijeg uvođenja elemenata restorativne pravde u krivičnopravni sistem. Kao deo kontinentalnopravnog sistema, u krivičnopravnoj oblasti, naš krivičnopravni sistem bio je pretežno zasnovan na mešovitom krivičnom postupku koji podrazumeva i akuzatorske i inkvizicione elemente. Usvajanjem savremenih tokova i tendencija u evropskom pravu, naš krivičnopravni sistem se sve više okretao adverzijalnom sistemu koji akcenat stavlja na uloge tužioca i okrivljenog u krivičnom postupku, dodeljujući sudiji ulogu arbitra čija je dužnosti da izvrši ocenu izvedenih dokaza, i da u skladu sa dokazima predloženim od strane učesnika u postupku donese sudsku odluku. Zakonik o krivičnom postupku iz godine uređuje krivični postupak pretežno na adverzijalan način, ali uz istovremeno razvijanje i jačanje nekih tipično inkvizitorskih elemenata. Nova procesna rešenja koja su sadržana u novom Zakoniku o krivičnom postupku ogledaju se pre svega u uspostavljanju tužilačkog koncepta istrage koji podrazumeva proširenje procesnih ovlašćenja tužioca u krivičnom postupku. Nova zakonska rešenja daju široka ovlašćenja tužiocu tokom predistražnog i istražnog postupka, koja se pre svega ogledaju u mogućnosti primene nekog od alternativnih načina okončanja postupka koje predviđa novi Zakonik o krivičnom postupku. Elementi restorativnog karaktera najuočljiviji su kod instituta odloženog krivičnog gonjenja (princip oportuniteta) i kod instituta sporazuma o priznanju krivičnog dela. Odredbom člana 283. Zakonika o krivičnom postupku predviđeno je da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ukoliko osumnjičeni prihvati jednu ili više od taksativno nabrojanih obaveza. Uz ispunjenje ostalih uslova, naredbom kojom se odlaže krivično gonjenje, osumnjičenom može biti naložena neka od sledećih obaveza: 1. Da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu; 2. Da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe; 3. Da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad; 4. Da ispuni dospele obaveze izdržavanja; 5. Da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga; 6. Da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja; 7. Da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno da poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom. Istom naredbom javni tužilac će odrediti rok u kojem osumnjičeni mora da izvrši preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana. Novim Zakonikom o krivičnom postupku primena instituta odloženog krivičnog gonjenja - oportuniteta neopravdano je ograničena isključivo na predistražnu fazu postupka. Karakter navedenih obaveza u izvesnoj meri ima sličnosti i sa nekim krivičnim sankcijama te se ovim institutom, u izvesnom smislu može ostvariti i svrha krivičnog sankcionisanja, uz izostavljanje kažnjavanja u formalnom smislu kao i uobičajenih štetnih posledica izvršenja kazne. Pravo tužioca da primeni institut odlaganja krivičnog gonjenja je fakultativnog karaktera, a ne obligatornog, s obzirom da je izraženo pojmom može i podrazumeva procenu javnog tužioca u svakom konkretnom slučaju o ispunjenju preduslova za primenu navedenog instituta, a što podrazumeva i interakciju sa osumnjičenim i oštećenim radi procene celishodnosti primene navedenog instituta. Imajući u vidu prirodu navedenih obaveza bilo bi svrsishodno da se osumnjičeni prvenstveno obavezuje na otklanjanje štetne posledice, odnosno na naknadu pričinjene štete, dok bi ostale obaveze mogle biti primarno ili dodatno uspostavljene u zavisnosti od svakog konkretnog slučaja. U literaturi dominira mišljenje da institut odloženog krivičnog gonjenja sadrži elemente restorativnog karaktera samo u slučaju kada se osumnjičenom nalaže izvršenje neke od prve tri navedene obaveze, a da u preostalim slučajevima ovaj institut može da se posmatra kao diver Iustitia Br. 2/2019

31 ziona mera, koja je u potpunosti okrenuta učiniocu krivičnog dela. Međutim, mišljenje je autora da se preostalim obavezama, predviđenim odredbom člana 283. Zakonika o krivičnom postupku, neopravdano oduzimaju ili umanjuju elementi restorativnog karaktera. Uzimajući kao nesporno da otklanjanje štetne posledice nastale izvršenjem krivičnog dela, naknada pričinjene štete, uplata određenog novčanog iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove i obavljanje određenog društvenokorisnog i humanitarnog rada, predstavljaju obaveze restorativnog karaktera, autor ovde ukazuje na elemente restorativnog karaktera koje su sadržane u preostale četiri obaveze predviđene članom 283. Zakonika o krivičnom postupku. Obaveza predviđena tačkom 4. navedenog člana je obaveza koja se može predvideti jedino kod krivičnog dela Nedavanje izdržavanja iz čl Krivičnog zakonika. Ova mera ima za cilj da otkloni protivpravno stanje u kome se nalazi član porodice u odnosu na kog je ova obaveza ustanovljena odlukom suda. Otklanjanjem protivpravnog stanja ispunjenjem dospelih, a neisplaćenih obaveza izdržavanja, otklanja se štetna posledica koja je nastupila izvršenjem krivičnog dela, što dalje vodi uspostavljanju narušenih odnosa između učinioca krivičnog dela i oštećenog lica, iz kojih razloga se može zaključiti da ova obaveza suštinski sadrži sve elemente koje podrazumeva koncept restorativne pravde. Na ovaj način lice koje je oštećeno krivičnim delom ponovo uspostavlja kontrolu u odnosu u kom se nalazi sa izvršiocem krivičnog dela, dok sa druge strane, izvršilac krivičnog dela prihvata odgovornost zbog izvršenja krivičnog dela i prihvata ispunjenje obaveze, koje mu sada omogućava da uspostavi takav odnos sa oštećenim licem koji bi postojao da do izvršenja krivičnog dela nije ni došlo. Slično važi i za obavezu predviđenu tačkom 7. člana 283. Zakonika o krivičnom postupku, koja podrazumeva izvršenje obaveze, odnosno poštovanje ograničenja ustanovljenog pravnosnažnom sudskom odlukom. Obaveze predviđene tačkom 5. i tačkom 6. istog člana su obaveze pretežno medicinskog karaktera i podrazumevaju otklanjanje takvih društveno neprihvatljivih oblika ponašanja koja, kao krajnju posledicu imaju izvršenje krivičnog dela. Ovim merama se osporava restorativni karakter s obzirom da su iste tako formulisane da na prvi pogled deluju kao diverzione mere čiji je cilj uticanje na učinioca krivičnog dela i koje su u potpunosti okrenute učiniocu. Navedene mere se u praksi često primenjuju kod krivičnih dela sa elementima nasilja, u situacijama kada okolnosti pod kojima je izvršeno krivično delo opravdavaju primenu instituta odloženog krivičnog gonjenja, kao što je to slučaj sa krivičnim delima Nasilničko ponašanje iz čl Krivičnog zakonika, Ugrožavanje sigurnosti iz čl Krivičnog zakonika, Nasilje u porodici iz čl KZ, uz napomenu autora da je primena ovog instituta kod krivičnog dela Nasilje u porodici izuzetno retka. Praksa je pokazala da su u navedenim slučajevima, često izvršilac krivičnog dela i oštećeno lice bili u bliskim odnosima pre izvršenja krivičnog dela, do čijeg je izvršenja došlo zbog usvajanja nekog od navedenih društveno neprihvatljivih oblika ponašanja. Iz navedenih razloga, često je intencija lica koje je oštećeno krivičnim delom upravo podvrgavanje izvršioca krivičnog dela nekom od navedenih oblika lečenja, a kako bi isti prihvatio društvene norme i otklonio štetan obrazac ponašanja. Uspešnost primene navedenih mera može da dovede do potpunog izmirenja izvršioca krivičnog dela i oštećenog lica, odnosno do uspostavljanja i obnavljanja narušenih odnosa. Ovakav pristup rešavanju konflikta, koji postoji između žrtve i učinioca, vodi osnaživanju žrtve koja je oštećena krivičnim delom i preuzimanju odgovornosti učinioca za izvršeno krivično delo, kao i njegovu integraciju u zajednicu, u kojoj je zbog svog društveno neprihvatljivog ponašanja bio stigmatizovan. Sporazum o priznanju krivičnog dela javni tužilac i okrivljeni mogu da zaključe do završetka glavnog pretresa. Inicijativa za zaključenje sporazuma može da potekne od strane javnog tužioca ili od strane okrivljenog i njegovog branioca. Prilikom zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela okrivljeni mora imati branioca kog može angažovati sam ili će mu isti biti postavljen po službenoj dužnosti. Sporazum o priznanju krivičnog dela podrazumeva priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo koje je predmet optužbe i u tom smislu predstavlja prihvatanje odgovornosti osumnjičenog zbog izvršenja krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Sporazum mora da sadrži dogovor o vrsti, meri ili rasponu kazne ili druge krivične sankcije, sporazum o troškovima krivičnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom i imovinsko pravnom zahtevu, ukoliko je podnet od strane oštećenog, kao i izjavu stranaka o odricanju prava na žalbu protiv odluke kojom sud u potpunosti prihvata sporazum (osim prava na podnošenje žalbe u slučajevima koji su taksativno predviđeni zakonom). Okrivljeni, njegov branilac i javni tužilac mogu se sporazumeti i o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom o priznanju krivičnog dela, kao i o eventualnom prihvatanju neke od obaveza nabrojanih članom 283. st. 1. Zakonika o krivičnom postupku, kada je priroda obaveze takva da se sa njenim izvršenjem može započeti pre podnošenja sporazuma sudu, a mogu se sporazumeti i u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog. O sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje sudija za prethodni postupak ili predsednik veća (u zavisnosti od toga u kojoj se fazi nalazi krivični postupak). Sud u svakom konkretnom slučaju odlučuje o sporazumu o priznanju krivičnog dela i u tom smislu može: 1. odbaciti sporazum ukoliko isti ne sadrži sve obavezne elemente propisane Zakonikom o krivičnom postupku ili ukoliko nije došao okrivljeni koji je uredno pozvan, a nije opravdao izostanak, 2. odbiti sporazum ukoliko delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, ukoliko je krivično gonjenje zastarelo ili ukoliko nema dovoljno dokaza da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret, te ukoliko nije ispunjen neki od uslova za prihvatanje sporazuma, 3. prihvatiti sporazum i oglasiti okrivljenog krivim ukoliko utvrdi da je okrivljeni sve- Iustitia Br. 2/

32 sno i dobrovoljno priznao krivično delo i da je svestan svih posledica zaključenog sporazuma, kao i ukoliko postoje i drugi dokazi koji nisu u suprotnosti da priznanjem okrivljenog da je učinio krivično delo, te ukoliko je predložena krivična sankcija u skladu sa zakonom. Ukoliko sud rešenjem odbije sporazum o priznanju krivičnog dela, po pravnosnažnosti navedenog rešenja, sporazum o priznanju krivičnog dela i svi spisi u vezi sa njim, uništavaju se u prisustvu sudije koji je doneo rešenje i o tome se sastavlja zapisnik, a postupak se vraća u fazu koja je prethodila zaključenju sporazuma, i u daljem toku postupka ne može učestvovati sudija koji je doneo rešenje kojim se odbija sporazum o priznanju krivičnog dela, a što je sve predviđeno u cilju očuvanja pretpostavke nevinosti okrivljenog tokom postupka. Bitni elementi sporazuma o priznanju krivičnog dela propisani su zakonom. Upravo deo sporazuma koji se odnosi na visinu kazne i druge dogovorene sankcije i mere predstavlja najvažniji deo sporazuma, a često se iz navedenog razloga i zaključuje. Svakako, najznačajniji ustupak koji javni tužilac može učiniti prema okrivljenom kod sporazuma o priznanju krivičnog dela jeste u delu u kojem se okrivljeni i tužilac sporazumevaju o visini krivične sankcije. Okrivljenom koji priznaje izvršenje krivičnog dela, skraćujući tako postupak i čineći i ekonomsku uštedu, javni tužilac može, za uzvrat ponuditi saglasnost o blažem sankcionisanju od onog do kojeg bi došlo u redovno vođenom postupku. S tim u vezi je neophodno prilikom odmeravanja kazne uzeti u obzir sve odredbe iz člana 54. Krivičnog zakonika koji utiču na opredeljivanje visine krivične sankcije, kao i odredbe iz člana 57. Krivičnog zakonika kojim su propisana pravila o granicama ublažavanja kazne. U okviru kazni koje predviđa Krivični zakonik, okrivljeni i javni tužilac, kada je to zakonom dozvoljeno, uz ispunjenje svih uslova, mogu se sporazumeti da se okrivljenom izrekne kazna rada u javnom interesu, u određenom trajanju. Ova vrsta kazne nije specifična samo za naše zakonodavstvo, već je nastala kao posledica humanizacije prava i kao alternativa kazni zatvora, naročito kada se radi o kratkim kaznama lišenja slobode kojim se postiže suprotan cilj. Kako je tendencija savremenog krivičnog prava uvođenje elemenata restorativnog karaktera u krivično pravni sistem i humanizacija kaznenog prava uopšte, alternative se više ne traže samo za kaznu lišenja slobode nego i za kaznu uopšte, a jedna od najuspešnijih alternativa kazni lišenja slobode jeste upravo rad u javnom interesu. Druga vrsta kazne koja sadrži restorativne elemente jeste kazna zatvora koja se izvršava u prostorijama u kojima okrivljeni stanuje. Javni tužilac i okrivljeni mogu se sporazumeti o ovoj vrsti kazne pod uslovom da su ispunjeni svi uslovi koje predviđa zakon. Prednost izricanja ove vrste kazne ogleda se upravo u izostanku posledica koje za sobom nosi kazna zatvora, te omogućava osumnjičenom da ostane u toku sa svojim dotadašnjim životnim navikama, da ispunjava obaveze na radnom mestu i da ostane u okruženju članova porodice. Sa druge strane rad u javnom interesu podrazumeva interakciju izvršioca krivičnog dela i zajednice. Pretpostavka za primenu ove vrste kazne jeste da se okrivljeni saglasi sa njenom primenom i u tom smislu da prihvati odgovornost za izvršenje krivičnog dela, te se elementi koncepta restorativne pravde nalaze upravo u ovoj interakciji između izvršioca krivičnog dela i zajednice, koji radom u njenom interesu ima priliku da opravda svoje društveno neodgovorno ponašanje i da uzvrati društvenoj zajednici zbog radnje kojom je povredio ili ugrozio vrednosti koje su zaštićene krivičnim zakonodavstvom (član 4. Krivičnog zakonika). U tom smislu postoji sprega između restorativnog i retributivnog elementa kod ove vrste krivične sankcije, odnosno kazne. Sporazumom o priznanju krivičnog dela okrivljeni može da se obaveže i da ispuni neku od obaveza koje su taksativno predviđene odredbom člana 283. Zakonika o krivičnom postupku (član 314. stav 2. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku), pa tako može da prihvati da otkloni posledicu krivičnog dela ili da nadoknadi pričinjenu štetu, da uplati određenu količinu novca u humanitarne svrhe, da obavi određeno društvenokoristan ili humanitarni rad, da ispuni dospele obaveze izdržavanja, da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, ili da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, te da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno da poštuje ograničenja utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom. Ova odredba zakona je tako formulisana da se ove obaveze mogu ustanoviti i uvrstiti u sporazum o priznanju krivičnog dela, ali njihova primena nije obavezna. Imajući u vidu restorativni element koji prožima normu propisanu članom 283. Zakonika o krivičnom postupku, njena primena u praksi je izuzetno opravdana, a naročito u delu koji se odnosi na naknadu štete i otklanjanje štetne posledice. Kod primene ove mogućnosti prilikom zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela, zakon postavlja dodatni uslov, a to je da ispunjenje obaveze mora početi do podnošenja sporazuma sudu, što zavisi od prirode obaveze koja se ima naložiti okrivljenom. Neke od ovih obaveza moguće je izvršiti jednom prestacijom, dok je za ispunjenje drugih potreban određeni vremenski rok, ali u takvim slučajevima potrebno je da okrivljeni počne da ispunjava naloženu obavezu pre podnošenja sporazuma sudu kako bi na taj način pokazao spremnost da ovu obavezu u potpunosti ispuni. Sporazumom stranke manifestuju svoju volju da se određena krivičnopravna stvar reši pravnosnažno na određeni način i u pogledu onih okolnosti u odnosu na koje postoji saglasnost. Iz navedenog razloga, sporazumom se može odrediti da okrivljeni u celini ili delimično nadoknadi oštećenom licu vrednost opredeljenju imovinskopravnim zahtevom, uz ispunjenje uslova predviđenih članom 258. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku. Ova mogućnost istovremeno predstavlja izuzetno važan razlog za pristajanje tužioca da pristupi pregovaranju o zaključenju Sporazuma o priznanju krivičnog dela. Imajući u vidu da izvršenjem krivičnog dela mogu nastati posledice koje imaju imovinski karakter nad dobrima koja 30 Iustitia Br. 2/2019

33 pripadaju određenom fizičkom ili pravnom licu, nesporno je da se u biću krivičnog dela može sadržati i građanski delikt, iz kog razloga je oštećenom licu data mogućnost da postavi imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku. Imovinskopravni zahtev, u smislu odredbe člana 252. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, podrazumeva naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla. Imovinskopravni zahtev koji se postavlja u toku krivičnog postupka mora poticati iz krivičnog dela i mora biti takav da mu se priznaje zaštita u parničnom postupku. Pravo na naknadu štete predstavlja najvažnije originerno pravo žrtava krivičnih dela. Imajući u vidu njen nesporno restorativni element, sporazumevanje o imovinsko pravnom zahtevu između okrivljenog i javnog tužioca predstavlja važan preduslov za pristupanje pregovorima o zaključenju sporazuma o priznanju krivičnog dela. Sva tri oblika imovinskopravnog zahteva mogu se istaći individualno ili kumulativno i obaveza je tužioca da pribavi izjavu oštećenog lica, odnosno da pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela pozove oštećenog da podnese imovinskopravni zahtev (član 313. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku). Kao što je to slučaj u građanskom pravu, i u krivičnom pravu mogu se razlikovati materijalna i nematerijalna šteta. Naknadu materijalne štete Zakon o obligacionim odnosima priznaje za slučaj smrti prouzrokovane krivičnim delom, za slučaj telesnih povreda i narušenja zdravlja i za slučaj povrede časti i širenja neistinitih navoda, dok za naknadu nematerijalne štete Zakon o obligacionim odnosima priznaje mogućnost odštete za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove i za pretrpljeni strah. Ovde je važno napomenuti i to da stranke svoje imovinskopravne odnose uopšte, a samim tim i imovinskopravne odnose koji proističu iz krivičnog dela mogu regulisati sporazumno i u vansudskom postupku. Može se zaključiti da se krivičnopravni sistem Srbije razvija u pravcu postepenog uvođenja elemenata restorativne pravde. Analizom krivičnopravnih normi domaćeg zakonodavstva dolazi se do zaključka da su elementi restorativne i retributivne prirode u konstantnoj sprezi, i u zavisnosti od sposobnosti i znanja lica koja primenjuju zakone, njihova praktična primena može biti veća ili manja. Imajući u vidu da se celokupni svetski poredak krivičnopravne zaštite kreće u pravcu humanizacije prava i u pravcu dominacije restorativnih elemenata pravde, odgovornost leži na svakom pojedincu u smislu primene onih normi koje sadrže restorativne elemente. Posmatrano iz perspektive lica oštećenih krivičnim delom, postojećim zakonskim normama postavljen je osnov za njihovo aktivno uključivanje u postupak i razrešenje konflikta koji nastane kao posledica izvršenog krivičnog dela, a istovremeno i za njihov uticaj na tok postupka. Restorativni elementi jesu upravo uvedeni u krivičnopravni sistem u cilju aktivnijeg uključivanja žrtava krivičnog dela i društvene zajednice u proces krivičnog gonjenja. S obzirom na navedeno, neophodno je u toku postupka uspostaviti balans između prava oštećenog lica i prava izvršioca krivičnog dela, u njihovom položaju, u pravu i obavezama i na taj način izbeći da centralna figura postupka bude izvršilac krivičnog dela uz zanemarivanje potreba i prava oštećenog. Restorativna pravda još uvek nema moć da zameni krivični postupak ali se njene ambicije ne završavaju na prostom preusmeravanju slučajeva koje krivično pravosuđe označi minornim ili manje društveno opasnim. Primetna je tendencija da se restorativnim postupcima obuhvate i teža krivična dela. Interes koji se primenom normi sa restorativnim elementima teži ostvariti jeste popravljanje štete, ali sa fokusom na obnavljanje odnosa između oštećenog i izvršioca krivičnog dela, odnosno žrtve i učinioca, kao i u boljem pozicioniranju žrtve koja je oštećena krivičnim delom na taj način što će joj se aktivnim učestvovanjem i uticanjem na proces rešavanja postupka vratiti osećaj kontrole i bar delimično otkloniti posledice koje su nastale izvršenjem krivičnog dela. Literatura: 1. Ilić G., Majić M., Beljanski S., Trešnjev A Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik 2. Knežević, G., Pavić V Arbitraža i adr. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. 3. Libman M., Hrnčić J., Priručnik za specijalističku obuku u veštinama medijacije između oštećenog i maloletnog učinioca, Beograd: Centar za posredovanje-medijaciju. 4. Ćopić, S., Pojam i osnovni principi restorativne pravde. TEMIDA: Restorativna pravda i prava žrtava, god. VII, Delibašić, V., Sporazum javnog tužioca i okrivljenog, Novi Sad: Pravni fakultet za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija. 6. Kostić, M., Uspostavljanje standarda za restorativnu pravdu. TEMIDA: Restorativna pravda i prava žrtava, god. VII, Milutinović, Lj., Medijacija kao alternativni način rešavanja sporova mirnim putem, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, 2/2005, Beograd: Intermex. 8. Mrvić Petrović, N., Đorđević, Đ Moć i nemoć kazne. Beograd: Vojnoizdavački zavod i institut za kriminološka i sociološka istraživanja. 9. Nikolić, D., Stranački sporazum o krivici. Beograd: Službeni glasnik 10. Vasiljević Prodanović, D., Restorativna pravda u krivično pravnom sistemu. TEMIDA: Restorativna pravda između teorije i prakse, god. XIII, br.3: Iustitia Br. 2/

34 KRIMINALITET I TURIZAM Vojkan Ilić, viši tužilački saradnik u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu Uvod Kriminalitet kao društvena pojava, neminovni je pratilac u svim razvojnim fazama ljudske zajednice. Sa usavršavanjem nivoa civilizacijskih dostignuća i kriminalitet je doživljavao svoju transformacijsku genezu, odakle se može zaključiti da je neminovni pratilac svih ljudskih dostignuća, te da istovremeno sa bilo kakvim novotarstvom, paralelno sa njim rađaju se i ideje njihovog izigravanja, odnosno korišćenja u lične svrhe pojedinaca na jedan ili drugi način. Dakle, gde god su ljudi tu je i kriminalitet i dok ih bude bilo, biće i njega u svim svojim vidovima manifestovanja. To je proizvod razvoja čovečanstva i nikada se ne može iskoreniti. Ono što se racionalno može razmišljati vezano je za to kako svesti kriminalitet na meru koja u zanemarljivim okvirima podriva normalno bitisanje ljudi. Odnosno, kako preduprediti pojave koje osmišljeno idu za tim da se ono što je stečeno radom na zakonit način, prelije u ruke onih koji umesto rada posežu za lakšim sticanjem koristi koja može da dostigne i razmere enormnog bogatstva. To bogatstvo se pretvara i u moć, i može dostići razmere ne samo pojedinačne već i političke, u smislu korišćenja bogatstva za sticanje vlasti, a vlast sama po sebi dovodi do vladanja nad ljudima u bilo kom smislu, zakonitim u skladu sa pozitivnim propisima jednog društva ili manipulacijama, koja idu za očuvanjem ili širenjem bogatstva ili stvaranja moći u smislu nedodirljivosti dok ta vlast traje. Dakle, polazeći od teme ovog osvrta, a to je kriminalitet u vezi sa turizmom, nameće se pitanje u kojoj meri je ova sfera upotrebljiva ili pogodna za prisutnost kriminalnih pojava? Prema definiciji Međunarodne unije službenih turističkih organizacija usvojenoj na Generalnoj skupštini održanoj godine u Irskoj turistom se smatra osoba koja boravi 24 ili više časova izvan mesta prebivališta, gde prenoći bar jednu noć u nekom od smeštajnih kapaciteta, a to su: 1. Osobe koje putuju radi zabave, odmora ili porodičnih ili zdravstvenih razloga. 2. Osobe koje učestvuju na sastancima i u misijama svih vrsta (naučnih, administrativnih, diplomatskih, sportskih i sl.) 3. Osobe na poslovnom ili službenom putu. 1 Polazeći od ovako definisanog pojma turiste, nameće se pitanje vezano za pojave kriminaliteta, koji se vrši u vreme turističkih događanja, a uslovljen je turističkom koncentracijom ljudi na određenom prostoru. Savremeni turizam nema karakter sezonske pojave, naprotiv, tokom čitave godine odvijaju se putovanja i dešavanja u organizaciji turističkih agencija, hotelskih i ugostiteljskih organizacija koje se bave pružanjem usluga turistima, shodno njihovim interesovanjima i potrebama, što ima za posledicu kretanje i koncentraciju ljudi na određenom prostoru, što je od uticaja i na pojavu turističkog kriminaliteta. 2 Generalno, sva krivična dela koja turisti vrše dele se na : - Krivična dela koja vrše sami turisti na štetu turista, turističkih organizacija, ugostiteljskih organizacija ili objekata, ili drugih dobara koji se koriste u turizmu. 3 - Krivična dela koja vrše pojedinci ili organizovane grupe na štetu turista Iustitia Br. 2/2019

35 - Krivična dela koja se vrše iskorišćavanjem prisustva većeg broja ljudi u vreme turističkih okupljanja. - Krivična dela koja vrše sami organizatori turističkih putovanja. Podela krivičnih dela turističkog kriminaliteta prema izvršiocima A) SITUACIONA KRIVIČNA DELA Sutaciona krivična dela se vrše od strane pojedinaca izazvanih pogodnom prilikom kojoj se nije moglo odoleti, usled samih stvorenih prilika, ostavljanjem stvari bez nadzora, čije izvršenje nije skopčano sa poteškoćama, a samo izvršenje ne iziskuje predvidiv rizik otkrivanja. Ovde se kao izvršioci javljaju i oni koji nisu skloni vršenju krivičnih dela. B) IZVRŠIOCI POJEDINCI KOJI SE TIME BAVE U ovu grupu izvršilaca spadaju povratnici, lica koja su sklona izvršenju krađa i drugih imovinskih krivičnih dela, i koji se upravo kreću među turiste sa tim ciljem, da osmotre, fiksiraju žrtve, i vrebaju sigurnu priliku za ostvarenje svoje namere. Ovo mogu biti lica iz redova samih turista ili lica koja sa strane prate kretanje i ponašanje turista. C) ORGANIZOVANE KRIMINALNE GRUPE Krivična dela koja se vrše od strane organizovanih kriminalnih grupa, međunarodnog ili domaćeg profila. Krađa arheološkog lokaliteta uzela je veliki mah u Srbiji. Šteta koja je moguća i koju nanose tragači za zakopanim blagom, kulturno istorijskoj baštini je neprocenjena. Zbog toga bismo morali da se ozbiljnije pozabavimo zaštitom kulturno istorijskog nasleđa od uništenja. Ovim se bave kako organizovane kriminalne grupe, tako i pojedinci, postupajući po narudžbinama poznavalaca vrednosti ovih dobara, najverovatnije iz inostranstva, uz pomoć posrednika iz Srbije. U tom smislu nabavlja se i posebna oprema sa detektorima, sondama, specijalnim mašinama radi lakšeg lociranja i brzine postupanja, kako bi izbegli otkrivanje. Primera radi, ističe se podatak da je na poznatom arheološkom lokalitetu iz VI veka Justinijini Primi, poznatija kao Caričin grad, gde je prilikom naučnog istraživanja Arheološkog instituta u Beogradu i Univerziteta u Strazburu i Rimsko-germanskog centralnog muzeja u Majncu i Univerziteta u Majncu, otkrivena ostava zlatog novca sa 27 primeraka. Ovo je prvi nalaz ove vrste u Caričinom gradu koji se istražuje preko sto godina. Ostava je pohranjena krajem VI veka u vreme avaro-slovenskih upada na teritoriju Vizantijskog carstva. Ovaj nalaz će u znatnoj meri osvetliti privredne i novčane prilike u severnom Iliriku. On ima nesumnjivo veliki kulturno istorijski značaj, budući da je otkriven prilikom arheoloških iskopavanja. Vrste krivičnih dela A) IMOVINSKA KRIVIČNA DELA Ova se krivična dela vrše u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za same izvršioce ili za drugog, kako u smislu zajedničkog delovanja, tako i u smislu naručivanja da se nekome pribavi tuđa pokretna stvar. Ovde spadaju krivična dela krađe, u svim svojim oblicima, oduzimanje motornih vozila, utaje, prevare i dr. 4 Takva vrsta kriminogenih pojava, može poprimiti i razmere međunarodnog karaktera, sa ciljem enormnog bogaćenja, oduzimanjem vrednih predmeta, umetničkih dela, arheoloških iskopina, muzejskih vrednosti i dr. 5 Izvršioci ovih krivičnih dela su: pojedinci, organizovane grupe, organizatori turističkih putovanja, agencije, i dr. U zakonima o osnovama sistema obrazovanja 6 koji je sada u Skupštinskoj proceduri radi izmena i dopuna, predviđena je mogućnost osnivanja turističkih agencija, kao samostalnog pravnog lica, koja će se baviti organizovanjem ekskurzija, izleta, rekreativnih nastava, što su uzrokovale razne zloupotrebe. Međutim, poznata je situacija da se od pojedinaca iz samih organizacija vrše zloupotrebe kako sa izmenama ugovorenog smeštaja, tako i po pitanju raznih krivično pravnih mahinacija, što upućuje na to da nema sigurnosti u zakonitom poslovanju, bez odgovarajućih sistema kontrola, koje su pored prevencije samim postojanjem, obučene i da brzo i efikasno otkriju takve namere u startu pre nastupanja posledica. Tako se osnovano sumnja da je turistička agencija Uniko travel, iz Beograda, oštetila preko 125 putnika, za koje nije po ugovorenim destinacijama izvršila uplate primljenog novca, te su bili primorani da se vrate nazad izlažući se neprijatnostima i propadanjem planiranog odmora. Novim zakonom o turizmu, predviđeno je uvođenje obaveza turističkih agencija da turistima dostavljaju potvrde o posedovanju bankarskih garancija i polisa osiguranja kako bi putnici bili informisani o načinima naplate štete u slučajevima kršenja ugovora od strane agencija, u kom smislu je korigovan i Pravilnik o garancijama putovanja a data su i veća ovlašćenja turističkim inspektorima radi kontrola rada agencija, a sve u cilju zaštite prava putnika i sigurnosti njihovih aranžmana. B) KRIVIČNA DELA PROTIV PRIVREDE Ova vrsta krivičnih dela može se vršiti sa ciljem nanošenja šteta domaćim turističkim i privrednim objektima, subverzivnim radnjama, izazivanjem požara velikih razmera ili ciljevima nelojalne konkurencije. Svedoci smo da se sve učestalije događaju požari koji zahvataju ogromna prostranstva, kojima se uništavaju dugogodišnji zasadi vrednih stabala, kojima se totalno uništavaju prirodna bogatstva sa nesagledivim posledicama ili imovina druge vrste. Ovo se obično pokriva novinarskim izveštajima o tome da su učinioci : NN lica, usled neopreznosti vikendaša, koji ostavljaju neugašenu vatru nakon roštiljanja u prirodi, neugašenih pikavaca i dotrajalih instalaci- Iustitia Br. 2/

36 ja i sl, što se okončava neotkrivanjem izvršioca, i sve ostaje na tzv tamnoj brojci kriminaliteta. Postavlja se opravdano pitanje da li je to baš tako, ili iza toga stoje organizovani izvršioci sa drugačijim motivima i ciljevima? Odgovor na ovu sumnju zahteva drugačiji pristup u otkrivanju izvršioca kao i ozbiljnije mere na planu sprečavanja dešavanja ovakvih pojava, koje će se odigravati i u buduće. Nije dovoljno da se sve završava na preduzimanju opsežnih mera na opremljenosti jedinica koje će gasiti ovakve požare, postavljanju video nadzora, fizičkih obezbeđenja ili sličnih rutinskih mera zaštite. V) KRIVIČNA DELA SA POLITIČKOM POZADINOM U svetu su poznate pojave kojima se osmišljenim i organizovanim radnjama nanose ogromne štete pojedinim državama i seje strah među ljudima, od strane raznih terorističkih organizacija i pojedinaca, pogotovu što prema najnovijim izveštajima rasizam, islamofobija i antisemitizam u Evropi ponovo dižu glavu. Pripadnici Islamske države (ID) na zauzetoj teritoriji u Siriji i Iraku, sa svojim osvajačkim pretenzijama, javno objavljuju mapu svojih ciljeva. U tom kontekstu u masi izbeglica sa ovih i drugih, bezakonjem i svirepim nasiljem ugroženih teritorija, trebalo bi sagledati i opasnost iskorišćavanja ovako nastale situacije u svrhu navedenih ciljeva, inkorporiranjem svojih članova i pristalica, tzv spavača, i čekanja pogodnog trenutka, za akciju po zamisli i naredbi vođa. Sa tog aspekta latentna opasnost postoji u sferi organizovanja međunarodnih i regionalnih skupova, koji se sve češće organizuju sa prisustvom eminentnih predstavnika, rukovodećih ljudi i brojnih zvanica. Poznate svetske turističke destinacije su pogodne za ispoljavanje terorističkih akata širokih razmera. Tipičan primer na širem planu je događaj iz juna godine u Tunisu, gde je iz političkih pobuda, od strane teroriste koji je na plažu hotela Imperija Marhabe, u Susu, došao obučen u šortsu i majici, ni po čemu privlačeći pažnju obezbeđenja, sa sobom noseći suncobran u kome je skrivao kalašnjikov, nakon čega je počeo nasumično da puca u goste, strane državljane, među kojima je bilo najviše državljana Velike Britanije, Irske i Nemačke i drugih turista, kada je ubijeno 38 ljudi, a više desetina ranjeno. U istoj zemlji, ovom događaju je prethodio još jedan teroristički napad u martu mesecu godine, kada je u Narodnom muzeju ubijeno 22 posetilaca. Naša zemlja se sve više pojavljuje kao organizator značajnih međunarodnih skupova, konferencija i brojnih manifestacija na kojima se okuplja veliki broj posetilaca iz svih krajeva sveta kao što su muzički festivali Egzit i Guča, Bir fest, koncerti eminentnih muzičara, svetskih zvezda, sportskih dešavanja, a postaje sve atraktivnija i kao turistička destinacija u čemu prednjači Beograd, koji pruža najbolju zabavu i provod od svih evropskih metropola, po oceni posetilaca koji se rado vraćaju. Svedoci smo da nam se putem medija i društvenih mreža prenose razne ozbiljne pretnje od strane islamisitčkih organizacija i pojedinaca, a neke aktivnosti se i ispoljavaju kakav je slučaj napada na policijsku stanicu u Republici Srpskoj, kada je ubijen jedan policajac i drugi upozoravajući incidenti, kao što je pokušaj dvojice terorista iz Sarajeva, za koje se sumnja da su povezani sa islamskom državom, koji su sprečeni da zapale Manastir Sveti Kozme i Damjana na planini Zlatar u kome su smeštene ikone iz 17. veka, od neprocenjive vrednosti i u istom se nalazi čuveno zvono od devet tona, koje je stiglo na poklon iz Rusije, a što razotkriva isplaniranost akcije i proučavanje ciljeva. Otkrivanjem ovog plana od strane bezbednosnih službi sprečeno je nastupanje posledica, ali je ovo jasan pokazatelj da su džihadisti krenuli u ostvarivanju namere koju su najavili u video zapisu-spotu, u kojem tvrde da će ceo Balkan pretvoriti u islamski kalifat, te da su teroristi uveliko u Srbiji, i da je pitanje trenutka kada će krenuti u ozbiljnije akcije. Upravo u svetlu ovih dešavanja, nameće se nužna potreba posebne budnosti i organizovanosti bezbednosnih službi, radi zaštite ljudi i imovine i predupređenja kriminalnih radnji koje bi mogle dovesti do nesagledivih posledica po ugled zemlje i sigurnost ljudi i imovine. Ovo je posebno aktuelno s obzirom na ogroman broj migranata- izbeglica iz Sirije, Avganistana, Iraka i drugih zemalja, iz ratom zahvaćenih područja, koji se u prihvatnim centrima zadržavaju u našoj zemlji, sa ciljem da se domognu željenih destinacija u razvijenom evropskim zemljama. Međutim, usled poznate situacije da su nerado prihvaćeni od ovih zemalja, usled čega se grade barijere sa bodljikavom žicom i rigoroznim kontrolama, u koju svrhu se poteže i sa izmenama krivičnog zakonodavstva, sa znatnim povećanjem zatvorskih kazni za nelegalni prelaz granica, posebno za krijumčarenje ljudi, te blagonaklonog stava naše države, spremnosti da im se pomogne u nevolji, uz izraženu spremnost da se neki od njih i trajno zadrže u Srbiji, do čega će neminovno doći u manjem ili većem broju, te ostaje latentna opasnost da među ovim ljudima ima i onih koji imaju drugačiji pristup osim iskrene zahvalnosti za dobrodošlicu, što će se ubuduće, pre ili kasnije, kroz razne vidove dugoročnog delovanja i manifestovati, ako ne kao rezultat prethodne pripremljenosti, voljom pojedinaca, onda uz razne ucene, novčane primamljivosti koja u vreme ekonomske krize i uslova života itekako može imati efekata, ali i verskih pobuda. Prevencija u sprečavanju turističkog kriminaliteta Na planu organizovane zaštite, potrebne su korenite promene kako u samom pristupu problemu tako i na planu kadrovske reforme i tehničke opremljenosti po ugledu na vodeće države sveta. No, da ništa nije idealno upućuju nemili događaji sa napadima na škole, vrtiće, policiju i drugo, upravo u ovako najrazvijenijim i najsavremenije opremljenim državama, što ukazuje da su organizatori ovakvih negativnih pojava ispred profesionalnih državnih bezbednosnih struktura, kao i na teškoće u blagovremenom razotkrivanju sprege pojedinaca iz ovih organa vlasti sa kriminalnim miljeom Iustitia Br. 2/2019

37 Zaštita ličnosti i imovine turista jedan je od osnovnih preduslova za njihov nesmetan boravak i odlazak sa lepim uspomenama, što je od uticaja na razvoj turizma i privredni rast državnih prihoda. S toga se ne sme dozvoliti da pojedine negativnosti kao što su one vezane za kriminogene pojave na štetu turista, umanje ugled i brojne pozitivne utiske. Zaštita imovine i privrednih resursa imperativ je u razvoju jedne zemlje, što iziskuje organizovan pristup u tom pravcu, i preduzimanje adekvatnih mera u cilju onemogućavanja i sprečavanja nastanka osmišljenih težnji onih koji nam ne misle dobro, upernih ka nanošenju štetnih posledica. Kao jedan od objektivnih preduslova postojanja i manifestovanja ovakvih pojava javlja se podobnost konkretne situacije, u okviru koje će se eksponirati kriminalno delovanje učinilaca krivičnih dela. Za našu sredinu u uslovima ispoljavanja sukoba raznih intencija, i situacije ekonomske krize, u nastojanju njenog prevazilaženja, u kom smislu se preduzimaju i nepopularni potezi, nije isključeno da u budućnosti grupe i pojedinci pokušaju da nam na razne načine izazivaju provokacije i nestabilnosti, kakav je slučaj bio prilikom odigravanja međunarodne fudbalske utakmice između Srbije i Albanije u Beogradu, kada je osmišljenom organizacijom sa albanske strane, na stadion spušten dron sa zastavom tzv Velike Albanije, što je imalo za cilj provokaciju i izazivanje nemira, do čega je i došlo sa svim posledicama ovog puta samo po sport, a što je nesumnjivo simptom upozorenja samoj organizaciji i funkcionisanju bezbednosnih službi. Takve i druge preteće opasnosti nameću potrebu analiziranja stanja i stranih iskustava u zaštiti od kriminaliteta, kako bi spremno odgovorili na izazove raznih dimenzija i ciljeva. 7 Zakonik o krivičnom postupku sadrži pojedine odredbe koje su od značaja za delatnost radnika službi bezbednosti, budući da isti mogu obavljati određene radnje i preduzimati mere, kao što su prikupljanje obaveštenja, pregled, pretresanje, legitimisanje, uvid u određenu dokumentaciju i sl. 8 Zakon o policiji u svojim odredbama reguliše da su građani i njihove organizacije, državni i drugi organi za koje je zakonom predviđeno da preduzimaju određene mere i aktivnosti na zaštiti lica, organizacija i njihove imovine, dužni da se pridržavaju upozorenja i mera koje organi nadležni za obavljanje funkcija unutrašnjih poslova i službena lica izdaju i nalažu u skladu sa zakonom. 9 Zakon o okupljanju građana 10, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima 11, kao i odredbe pojedinih podzakonskih akata, među kojima je i Pravilnik o načinu vršenja poslova službe javne bezbednosti 12, sadrže pojedine odredbe koje se odnose na službe obezbeđenja. Zakon o zaštiti od požara, kao i Zakon o izmenama i dopunama zakona o zaštiti od požara 13, sadrže konkretne mere i obaveze koje su subjekti zaštite od požara dužni da primenjuju. U izmenama i dopunama ovog zakona, jedna od novina je i novi član 6a, kojim je propisano da su nadležne školske i predškolske ustanove dužne da u okviru školskih i predškolskih programa utvrde i program edukacije o zaštiti od požara, i to u cilju sticanja znanja, veština i navika neophodnih za unapređivanje pozitivnih stavova i ponašanja značajnih za zaštitu od požara dece i učenika, s tim što će nadzor nad utvrđivanjem i sprovođenjem programa edukacije o zaštiti od požara sprovoditi ministarstvo nadležno za poslove prosvete. Zakon o lokalnoj samoupravi 14 propisuje nadležnosti i ovlašćenja lokalnih samouprava. Tako, između ostalog prema članu 20. ima sledeće nadležnosti : osniva ustanove i organizacije u oblasti turizma, i organizuje zaštitu od elementarnih i drugih većih nepogoda i zaštitu od požara i stvara uslove za njihovo otklanjanje, odnosno ublažavanje njihovih posledica. Zaključak Ova tema iziskuje obimniji rad, koji se ovom prilikom prenosi u skraćenoj verziji, bez statističkih pokazatelja i šireg osvrta na izvršioce i svaku od vrsta kriminaliteta koji se ispoljava ili se može manifestovati u ovoj oblasti privredne delatnosti i konsekvencama vezanim za prateće, latentne opasnosti, u kom smislu se neminovno nameću brojni primeri kao egzaktni pokazatelji realnosti iznetih opasnosti i opravdanosti skretanja pažnje na aktuelnosti i značaja obrade ili dorade, pa i ponavljanja ovakvih tema, osveženim sve novijim podacima sa kojima ćemo se neminovno suočavati i razotkrivati ih, sve sa ciljem ukazivanja i podsticaja na maksimalnu budnost kako onih kojih se eventualne posledice direktno tiču tako i profesionalnih bezbednosnih službi kojima je nesumnjivo svaka pomoć od opšteg interesa dobrodošla i uputna. 1 Statistika ugostiteljstva i turizma Beograd 2 M. Milutinović, Kriminologija, Beograd 1969, str Dr. Ante Carić, Kriminalitet u vezi sa turizmom, Beograd, JRK, januar-mart Krivični zakonik, ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009) 5 J. Matković, Oblici kriminalnih napada na kulturna dobra, Priručnik br.1, str Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ( Sl. glasnik RS, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015, 68/2015) 7 V. Nikolić-Ristanović, Strah od kriminaliteta-pojam i uzroci, Arhiv za pravne i društvene nauke, 1989, str Zakonik o krivičnom postupku ( Sl. glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) Iustitia Br. 2/

38 9 Zakon o policiji ( Sl. glasnik RS, br. 6/2016) 10 Zakon o okupljanju grđana ( Sl. glasnik RS, br. 51/92, 53/93, 67/93 i 48/94, Sl list SRJ, br. 21/ odluka SUS i Sl. glasnik RS, br. 101/ dr. Zakon) 11 Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima ( Sl. glasnik RS, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/ odluka US 55/2014, 96/ dr. Zakon i 9/2016 odluka US) 12 Pravilnik o načinu vršenja poslova službe javne bezbednosti ( Sl. glasnik SRS, br. 29/74, 40/74) 13 Zakon o zaštiti od požara ( Sl. glasnik RS, br, 111/2009), Zakon o izmenama i dopunama zakona o zaštiti od požara ( Sl. glasnik, br. 20/2015) 14 Zakon o lokalnoj samoupravi ( Sl. glasnik RS, br. 129/2007, i 83/ dr. Zakon) 36 Iustitia Br. 2/2019

39 SPOR MALE VREDNOSTI - SA POSEBNIM OSVRTOM NA POSTUPANJE DRUGOSTEPENOG SUDA Uroš Popović savetnik u Vrhovnom kasacionom sudu Sporovi male vrednosti1, na način kako su definisani odredbama 467 i 469 ZPP, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, kao i sporovi gde predmet tužbenog zahteva nije isplata novčanog iznosa, a tužilac je kao vrednost predmeta spora označio iznos koji ne prelazi prethodno navedeni cenzus. Takođe, sporom male vrednosti smatra se i spor gde se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, a tužilac je naveo da pristaje da mu se umesto ispunjenja zahteva isplati iznos koji ne prelazi prethodno definisani novčani limit. Dodatno, sporovi male vrednosti su određeni i na tzv. negativan način, tako što je odredbama ZPP propisano da se sporovima male vrednosti ne smatraju sporovi iz radnog odnosa, sporovi o nepokretnostima i sporovi zbog smetanja državine. Pri tumačenju ovih odredbi dolazi se do prve nedoumice koja postoji u pogledu načina postupanja suda, a koja se odnosi na neophodnost da se definiše šta je to spor koji se odnosi na nepokretnost. Namera zakonodavca je bila sasvim jasna, a to je da se sporovi koji se odnose na nepokretnost i koji su po prirodi stvari od izuzetnog značaja, budući da često predstavljaju pitanje egzistencijalnog karaktera, ne tretiraju kao sporovi male vrednosti. Međutim, sa aspekta zakonodavne tehnike to je učinjeno na neprecizan način izborom termina sporovi o nepokretnostima iz kog razloga je ova odredba izazivala, a i dalje izaziva određene nedoumice u postupanju. Uopšteno posmatrano, u sudskoj praksi su se izdvojila dva dijametralno suprotna stanovišta o ovom pitanju. Prvo, šire tumačenje, isključuje mogućnost da bilo koji spor koji posredno ili neposredno ima veze sa nepokretnošću bude raspravljen po pravilima za postupanje u sporovima male vrednosti. Drugo, uže tumačenje, prema kom su samo sporovi o stvarnim pravima na nepokretnostima isključeni od mogućnosti raspravljanja prema pravilima koja važe za sporove male vrednosti. Smatra se da nema osnova da se, recimo, pitanje isplate zakupnine od izdavanja nepokretnosti, kada njen iznos ne prelazi odgovarajući cenzus, raspravlja prema pravilima redovnog postupka, bez obzira na to što spor ima dodirnih tačaka sa nepokretnošću. Međutim, isto tako, čini se da nema osnova da se spor (u kom je vrednost predmeta spora označena na iznos ispod 3.000,00 evra) radi utvrđenja ništavosti ugovora koji za predmet ima nepokretnosti raspravlja primenom pravila koja važe za sporove male vrednosti. Odredba člana 468 stav 4 ZPP propisuje da su sporovi male vrednosti i oni sporovi u kojima predmet zahteva nije novčani iznos, a tužilac je naveo da pristaje da mu se umesto ispunjenja određenog zahteva isplati neki novčani iznos koji ne prelazi cenzus. Ako bi se opredeljivanje da li određeni spor predstavlja spor male vrednosti vršilo samo na osnovu ove odredbe došlo bi se do zaključka da uvek kada se radi o sporu koji se ne odnosi na isplatu novčanog iznosa, važi pretpostavka da je u pitanju redovan parnični postupak, osim ukoliko je tužilac naveo da pristaje na isplatu iznosa koji ne prelazi cenzus, u kom slučaju bi se primenila pravila za sporove male vrednosti 2. Ovo iz razloga što odredba člana 468 stav 3 upravo govori o nenovčanom potraživanju, što znači da je potrebno da vrednost fakultativnog zahteva bude iznad 3.000,00 eura da bi se o istom raspravljalo primenom pravila redovnog parničnog postupka. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da odredba člana 468 stav 4 ZPP propisuje da se na sporove u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora je opre- Iustitia Br. 2/

40 deljena ispod cenzusa od 3.000,00 eura, primenjuju pravila za postupanje u sporovima male vrednosti. Ova odredba, za razliku od prethodne, daje mogućnost da se izuzetno ozbiljni i komplikovani sporovi raspravljaju primenom pravila koja važe za sporove male vrednosti i to samo iz razloga što je tako označena vrednost predmeta spora, što nije najbolje rešenje, s obzirom na nemogućnost preispitivanja činjeničnog aspekta predmeta u drugostepenom postupku. 3 Odredbe člana 468 ZPP u stavu 2 i 3 govore o nenovčanom potraživanju, odnosno potraživanju koje nije u novcu. Najčešće situacije u praksi jesu situacije kada tužioci, u sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na raskid, poništaj ili utvrđenje ništavosti ugovora, opredeljuju vrednost predmeta spora na iznos ispod 3.000,00 eura, često i na iznos od samo ,00 dinara, kako bi izbegli obavezu plaćanja sudske takse u punom iznosu. S tim u vezi od značaja je ukazati na odredbu člana 31 stav 1 ZPP, čija svrha nije samo da se utvrdi iznos koji će biti plaćen na ime sudske takse, već je njena primena, zapravo, jedini način da se pravilno opredeli u kojoj vrsti postupka će biti raspravljeno o zahtevu stranke. Međutim, izvan rešenja koje se može naći kroz sistematsko tumačenje prethodno navedenih odredbi ZPP, ostaje pitanje opredeljivanja vrste spora kod kondemnatornih zahteva usmerenih ka nepokretnostima, kod kojih se kao prethodno pitanje postavi pitanje koje se inače može raspraviti kroz deklaratorni zahtev. Recimo, isplata zakupnine gde se kao prethodno pitanje pojavljuje postojanje prava zakupa, ili iseljenje kod koga se kao prethodno pravno pitanje postavi pitanje prava svojine. Takođe, problem postoji i sa zahtevima koji su kombinovane prirode. Na primer, iseljenje i utvrđenje prava svojine (ili nekog drugog stvarnog prava). Na osnovu svega navedenog možemo dati određene zaključke: Kada se radi o zahtevu koji se odnosi na nepokretnost, koji je kombinovane prirode, stvarno-pravni i obligaciono-pravni, isti treba raspraviti primenom pravila za postupanje u redovnom parničnom postupku. Kada su u pitanju čisti zahtevi za činidbu koja se odnose na nepokretnost tada je relevantna vrednost predmeta spora opredeljena u tužbi. Međutim, kada se u ovakvoj vrsti spora kao prethodno pravno pitanje postavi postojanje nekog stvarnog prava na istoj nepokretnosti, npr. prava svojine, tada zahtev treba raspraviti primenom pravila redovnog postupka. Razloga za ovakvo stanovište je više. Prvo, pitanja koja se odnose na prava na nepokretnostima jesu gotovo uvek egzistencijalna pitanja te, etički, nema mesta da se pitanje ovog značaja od strane sistema tretira pitanjem male vrednosti. Drugo, primena redovnog postupka omogućava sistematično raspravljanje osnovanosti zahteva, što podrazumeva pravilno i potpuno utvrđenje svih činjenica relevantih za odlučivanje, a posebno mogućnost da se na prvostepenu presudu izjavi žalba zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što je inače žalbeni razlog koji je isključen u sporovima male vrednosti. U savkom slučaju, navedeno ukazuje na nužnost opreznog postupanja prilikom određivanja u kojoj vrsti spora će određeno pitanje biti raspravljeno. Ipak, dilemu bi sud uvek trebalo da reši tako što će, u slučaju sumnje, primeniti pravila redovnog postupka. Za sporove male vrednosti, u prvostepenom postupku, važi niz specifičnosti: nema dostavljanja tužbe na odgovor uz poziv se dostavlja i tužba nema pripremnog ročišta specifična je sadržina poziva za glavnu raspravu specifična je sadržina zapisnika moguće je donošenje presude zbog izostanka. Najčešći propusti u postupanju suda prvog stepena u ovoj vrsti spora tiču se presude zbog izostanka. Ovome doprinosi, donekle, i razlikovanje u tumačenju toga šta znači osporavanje tužbenog zahteva, čije odsustvo je inače jedan od nužnih uslova za donošenje ove vrste presude. No, krenimo redom. Prema odredbi člana 351 ZPP, kad tuženi kome tužba nije dostavljena na odgovor, već mu je tužba dostavljena zajedno sa pozivom na ročište, ne dođe na pripremno ročište ili na prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano ili ako dođe na ta ročišta, ali neće da se upusti u raspravljanje, a ne ospori tužbeni zahtev, sud će da donese presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka) ako su ispunjeni sledeći uslovi: tuženi je uredno pozvan; tuženi nije podneskom osporio tužbeni zahtev; osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi; činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate; ne postoje opštepoznate okolnosti zbog kojih tuženi nije mogao da dođe na ročište. mora se raditi o zahtevima kojima stranke mogu da raspolažu (čl. 3. st. 3). Prema ovoj odredbi prvi i osnovni uslov, koji se i najčešće pogrešno tumači, jeste procesna neaktivnost tuženog u vidu neosporavanja tužbe i tužbenog zahteva. Česti su primeri kada tuženi samo paušalno ospori tužbu, npr. navodeći da ništa u tužbi nije tačno, spori zahtev tužioca u celosti, razjašnjava razloge svog dugovanja prema tužiocu, predočava tešku materijalnu situaciju i sl. Postavlja se pitanje da li je u ovim i sličnim situacijama zaista osporen tužbeni zahtev, odnosno da li osporavanje zahteva nužno mora biti praćeno određenim obrazloženjem ili je dovoljno samo paušalno osporavanje navoda tužioca. Odgovor na ovo pitanje nije uvek moguće dati i zavisi od procene postupajućeg sudije. Sud u ovakvim situacijama 38 Iustitia Br. 2/2019

41 može pronaći pomoć u mogućnosti da, kada je neuka stranka samo paušalno osporila zahtev, primenom odredbe člana 98 stav 3 u vezi člana 101 ZPP, vratiti podnesak na ispravku uz, recimo, upozorenje iz člana 85 stav 10 ZPP. Oko urednosti poziva tuženom praksa nije zabeležila neke naročite teškoće, tim pre što se pogrešan zaključak u pogledu ovog uslova može otkloniti predlogom za vraćanje u pređašnje stanje, žalbom na presudu, pri čemu se uvek radi o bitnoj povredi odredbi postupka iz 374 tačka 7 ZPP, na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i predlogom za ponavljanje postupka. Ispunjenost ostalih uslova je predmet diskrecione ocene suda. Suština kod primene ove odredbe jeste da izostanak uredno pozvanog tuženog sa prvog ročišta za glavnu raspravu, ne mora nužno za posledicu imati donošenje presude zbog izostanka. To se naročito odnosi na slučajeve kada se radi o predmetima koji su iz izvršenja prevedeni u parnicu, kada prvostepeni sud prenebregne činjenicu da je tuženi, odnosno raniji izvršni dužnik, da bi do prevođenja u parnicu uopšte došlo, još u fazi izvršnog postupka morao izjaviti prigovor. Taj prigovor zapravo predstavlja osporavanje tužbenog zahteva koje je uslovilo prevođenje predmeta u parnicu, pa samo njegovo postojanje sprečava mogućnost za donošenje presude zbog izostanka. Konačno, presuda u sporovima male vrednosti sadrži pouku o pravnom leku sa definisanim uslovima pod kojima se može izjaviti žalba. Kada je u pitanju drugostepeni postupak, sporovi male vrednosti pokazuju svu svoju specifičnost i značaj procesne budnosti stranaka i suda na čiju je nužnost ukazano na početku ovog rada. Ova specifičnost se, pre svega, ogleda u nemogućnosti da se presuda doneta u sporu male vrednosti pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Ovaj, uslovno rečeno, hendikep kod žalbenih razloga stranaka, u sporu male vrednosti, donekle može biti prevaziđen kroz ukazivanje na nejasnoće ili odsustvo razloga o bitnim činjenicama ili kroz ukazivanje na protivrečnosti između dokazne građe u predmetu i obrazloženja bitnih činjenica, a što sve odgovara bitnoj povredi odredbe parničnog postupka iz člana 374 tačka 12 ZPP. Međutim, ovo rešenje ima dva nedostatka. Prvi nedostatak odnosi se na to što drugostepeni sud na ovu povredu ne pazi po službenoj dužnosti, već samo ukoliko je na istu posebno u žalbi ukazano. Drugi nedostatak je još izraženiji, a povezan je sa situacijom kada je prvostepena presuda već jednom bila ukinuta i sa nemogućnošću otvaranja rasprave u sporu male vrednosti. U takvoj situaciji drugostepeni sud ima ograničen manevarski prostor i često bira jedno od dva rešenja koja su daleko od idealnog. Prvo, da ukoliko je prvostepena odluka, u krajnjoj liniji, pravilna, prenebregne postojanje očiglednih manjkavosti u obrazloženju koje odgovaraju bitnoj povredi odredbe parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 12 ZPP i potvrdi odluku ili drugo, da pristupi preinačenju odluke uz podvođenje ovih nedostataka pod pogrešnu primenu materijalnog prava. Jasno je da bi se ka oba ova rešenja mogle uputiti ozbiljne zamerke. S tim u vezi potrebno je ukazati na određena rešenja koja su moguća u ovakvoj situaciji. Najpre, prilikom donošenja važećeg ZPP, bilo kroz javnu raspravu, bilo u ranijim fazama njegove primene, ukazivano je na to da je jedna od najkrupnijih novina tzv. zabrana dvostrukog ukidanja 4. Međutim, suština je da ZPP pravilo zabrane dvostrukog ukidanja uopšte nije formulisao na način na koji se ono pretežno shvata u sudskoj praksi, već ovo pravilo funkcioniše samo i isključivo ako ga prati još jedna zabrana, a ona se odnosi na zabranu vraćanja odluke prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pravilo zabrane dvostrukog ukidanja propisano je članom 387 stavom 3 ZPP i glasi: U slučaju da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može da ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje. To dalje znači da drugostepeni sud ima mogućnost da primeni odredbu člana 387 stav 1 tačka 6 ZPP i da usvoji žalbu, ukine presudu i odluči o zahtevima stranaka. Praktičnost ovog rešenja možemo analizirati na jednom skorijem primeru iz sudske prakse. Naime, parnični postupak iniciran je tužbom za isplatu duga, pri čemu se tužbeni zahtev zasnivao na izjavama tužioca i svedoka. Tuženi je osporio zahtev ukazujući da nikada nije uzeo zajam već da se radi o pokušaju iznude, prezentujući priznanicu na kojoj se nalazio potpis tužioca kao davaoca zajma, potpis svedoka i apsolutno nejasan potpis primaoca zajma, koji nije odgovarao nespornim potpisima tuženog koji postoje u spisima (pasoš, lična karta). Prvostepeni sud, protivno nalogu drugostepenog suda iz ranijeg ukidajućeg rešenja, odbija predlog tuženog za grafološko veštačenje njegovog potpisa i uz interpretaciju iskaza svedoka i parničnih stranaka, ali bez njihove ocene (kao što je učinjeno i u prvoj prvostepenoj odluci) i praktično bez obrazloženja donosi odluku i usvaja zahtev tužioca. Osim što je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, jasno je da kod obrazloženja ove presude postoje izražene kontradiktornosti i nejasnoće u samom obrazloženju koje nisu otklonjene i razjašnjene, te da se njena pravilnost ne može ispitati jer nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama. Ovde je potrebno napraviti malu digresiju. Naime, određeni broj sudija smatra da je u sporu male vrednosti moguće preinačenje prvostepene odluke i iz razloga propisanih odredbom člana 394 stav 2 i 3 ZPP, dok određeni broj smatra da primena ovih odredbi nužno podrazumeva ispitivanje i eventualnu korekciju činjeničnog aspekta prvostepene odluke, što nije moguće u sporu male vrednosti. Ne ulazeći, na ovom mestu, detaljnije u razloge za i protiv jednog ili drugog pristupa, važno je primetiti da je primena Iustitia Br. 2/

42 ovih odredbi u datom primeru isključena, jer je za njihovu primenu nužno da je prvostepeni sud dao određeno obrazloženje svojih razloga, čega u konkretnom slučaju nema. Dakle, propust koji je učinjen u datom primeru odgovara bitnoj povredi odredbe parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 12 ZPP, što bi, uz ukazivanje u žalbi na ovu povredu moralo dovesti do usvajanja žalbe, ukidanja prvostepene odluke, ali i do odlučivanja o zahtevima stranaka. Obrazloženje takve odluke bi nužno podrazumevalo: konstataciju bitne povrede koja je dovela do ukidanja prvostepene odluke; zaključak drugostepenog suda o tužbenom zahtevu zasnovan na dokaznoj građi u spisima predmeta i procesnoj i dokaznoj aktivnosti stranaka ali samo u meri u kojoj je to potrebno da se otklone nedostaci koji odgovaraju bitnoj povredi iz člana 374 tačka 12 ZPP. Inače, odredba člana 374 tačka 12 ZPP, kao žalbeni razlog, ima naročiti značaj u sporovima male vrednosti, jer je pozivanje na istu u žalbi jedini način da drugostepeni sud prilikom ispitivanja pravilnosti presude uzme u obzir zaključke prvostepenog suda u pogledu činjeničnog aspekta predmeta. O čemu se zapravo radi može se videti na sledećem primeru: U obrazloženju svoje presude, prvostepeni sud je naveo da je cenio navode tuženog u pogledu neistinitosti navoda zapisnika o primopredaji poslovnog prostora ali da je našao da ovi navodi nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke, jer je tuženi zapisnik potpisao. Sa druge strane, stanje u spisima je takvo da tuženi, zapravo, nije potpisao zapisnik, već da na istom postoji samo njegovo ime i prezime otkucano na računaru, dok sam potpis nedostaje. U ovom primeru, žalbeni navod kojim se ukazuje na to da tuženi nije potpisao zapisnik, nije činjeničnog karaktera u smislu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (iako on to u jezičkom smislu jeste) već se ovim navodom ukazuje i na to da je zaključak prvostepenog suda o bitnoj činjenici (činjenici potpisivanja zapisnika) protivrečan sadržini izvedenog dokaza, što odgovara bitnoj povredi odredbe parničnog postupka iz člana 374 tačka 12 ZPP. Dakle, da li je jedan žalbeni navod usmeren na osporavanje činjeničnog stanja ili se istim ukazuje na navedenu bitnu povredu odredbe parničnog postupka nije uvek lako utvrditi i zahteva pažljiv pristup, tim pre što vrlo često ovakvi žalbeni navodi imaju dvostruku prirodu - upereni su na osporavanje činjeničnog stanja i istovremeno predstavljaju ukazivanje na bitnu povredu postupka. Dakle, kada postoje dijametralno suprotne izjave svedoka u pogledu neke važne činjenice, a izostane obrazloženje prvostepenog suda u pogledu toga kom iskazu je i iz kojih razloga poklonjena vera, tada je obrazloženje presude nejasno i nedostaju razlozi o bitnome, te je ukidanje odluke nužno. Međutim, kada je prvostepeni sud dao razloge zbog kojih je prihvatio iskaze svedoka, odnosno razloge zašto neki od iskaza nije prihvatio i zatim konstatovao postojanje određene činjenice, tada bi svaka korekcija ovakvog navoda prvostepenog suda zapravo bila korekcija utvrđenog činjeničnog stanja što nije dozvoljeno u sporu male vrednosti. Da li su razlozi koji su opredelili prvostepeni sud da prihvati odnosno ne prihvati neku izjavu svedoka ispravni, pitanje je koje se može raspraviti kroz pozivanje na žalbeni razlog iz člana 374 stav 1 u vezi člana 8 ZPP, što, opet, u sporu male vrednosti ne može predstavljati žalbeni razlog zbog ograničenja iz člana 479 stav 1 ZPP. Sledeći, ništa manji problem sa kojim se može suočiti drugostepeni sud u sporu male vrednosti, tiče se nemogućnosti primene prethodno navedenog rešenja (usvajanje žalbe, ukidanje presude i odlučivanja o zahtevima stranaka) u situaciji kada se radi o odluci koja je već jedanput bila ukinuta, a zahvaćena je bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374 tačke 1, 7, 8, 11 ZPP. Dakle, šta učiniti u situaciji kada je prvostepeni sud protivno odredbama zakona odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik (član 374 tačka 8) ili kada je protivno zakonu bila isključena javnost (član 374 tačka 11)? Po prirodi stvari, za otklanjanje ovih bitnih povreda odredbi parničnog postupka nužno je ponovno suđenje, odnosno ponovna glavna rasprava, kako bi se stranci omogućilo učešće u postupku uz upotrebu svog jezika, odnosno kako bi se glavna rasprava održala uz prisustvo javnosti. Međutim, sa druge strane, ZPP je kada je mogućnost otvaranja glavne rasprave u drugostepenom postupku u sporu male vrednosti u pitanju, neumoljiv. Naime, odredbom člana 383 stav 4 ZPP propisano je da će drugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o zahtevima stranaka, kada je u istoj parnici presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredbi parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda na osnovu odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi donetoj u sporu male vrednosti. Drugim rečima, ZPP izričito zabranjuje otvaranje rasprave u sporu male vrednosti u postupku pred drugostepenim sudom, odnosno odluku je moguće doneti samo u sednici veća. Ovo je, bez dileme, najveće ograničenje sa kojim se susreće drugostepeni sud prilikom postupanja po žalbama u sporovima male vrednosti. U sledećim izmenama procesnog zakonodavstva, smatram, mora se naći mesta za uvođenje izuzetne mogućnosti da drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbama u sporovima male vrednosti otvori raspravu. Jedini suprotan argument koji se može uputiti ovoj konstataciji tiče se postizanju težnje ka efikasnijem postupanju sudova u ovoj vrsti spora ali ovaj princip ne sme negirati potrebu da se o svakom zahtevu stranaka odluči na način koji je u skladu sa zakonom i uz pravilnu primenu 40 Iustitia Br. 2/2019

43 materijalnog prava. Konkretno, predlog zakonskih izmena bi podrazumevao: u okviru člana 383 stav 4 ZPP brisanje reči odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti u okviru člana 479 potrebno je dodati još jedan stav koji bi glasio: Ukoliko je u sporu male vrednosti presuda već jedanput bila ukinuta, a u prvostepenom postupku su učinjene takve bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 ovog zakona čije otklanjanje zahteva otvaranje glavne rasprave, tada je drugostepeni sud, izuzetno, ovlašćen da otvori raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka. Ipak, do sledećih eventualnih korekcija drugostepenog postupka na način na koji je to prethodno ukazano, rešenje se može pronaći u ustavnim pravilima i načelima pravičnog suđenja, kao i imperativima iz člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima, i to tako što će uz direktno pozivanje na ove odredbe, drugostepeni sud, kada je to nužno i jedino moguće rešenje, u sporu male vrednosti otvoriti raspravu i rešiti o zahtevima stranaka. 5 1 U praksi i teoriji se za ovu vrstu spora odomaćio izraz bagatelni spor. Osim što ovaj termin nije stilski prijemčiv on je i neprimeren prirodi ovog postupka, pa zato i neće biti korišćen u ovom radu. Neprimerenost proističe iz činjenice da je iznos od 3.000,00 eura, u situaciji koja postoji u našoj zemlji daleko od bagatelnog, dok je drugi razlog taj što su sporovi male vrednosti, vrlo često složeni kada je u pitanju postupanje svih aktera postupka. Nadalje, ovi sporovi, zbog nemogućnosti pobijanja odluke zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zahtevaju konstantnu procesnu budnost stranaka i vrlo oprezno postupanje suda prilikom vođenja postupka i obrazlaganja odluke. 2 Ovde ne treba upasti u zamku koja bi sud odvela na polje utvrđivanja novčane protivvrednosti nenovčanog potraživanja koje je predmet zahteva. Ovo iz razloga što odredba člana 33 ZPP propisuje da uvek kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, a tužilac navede da pristaje da mu se umesto ispunjenja zahteva isplati određeni novčani iznos, onda visina tog iznosa opredeljuje vrednost predmeta spora. Sa druge strane, ovakvo stanje stvari otvara mogućnost stranci koja potražuje stvar čija novčana protivvrednost ne prelazi iznos od 3.000,00 eur, da stavljanjem fakultativnog zahteva utiče na vrstu spora po kojoj će biti raspravljen njen zahtev. 3 Upravo na ovom mestu je važno ukazati na to koliki značaj zapravo ima odredba člana 33 stav 2 ZPP koja ustanovljava obavezu suda da vodi računa o tome da li je vrednost predmeta spora opredeljena na pravilan način. 4 U slučaju da se posle prvog ukidanja donese presuda zbog izostanka ili presuda na osnovu priznanja ili donese rešenje o povlačenju ili odbacivanju tužbe, moguće je takvu presudu ili rešenje ukinuti ponovo jer nema suštinskog identiteta između ranije presude i po drugi put ožalbene. Izuzetak važi i u slučaju kada Ustavni sud poništi drugostepenu odluku Višeg suda i naredi donošenje nove (nema identiteta između poništenja i ukidanja odluke jer se poništenjem ranija odluka uklanja iz pravnog života i smatra se da nikada nije bila doneta) - Pravno shvatanje usvojeno na sednici Građanskog odeljenja VKS od godine. 5 Pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda verifikovano godine objavljeno u biltenu VKS broj 1/15. Iustitia Br. 2/

44 ŽALBA U SPORU MALE VREDNOSTI I PRAVO NA PRAVNI LEK Nenad R. Jovanović advokat Uvodne napomene Spor male vrednosti spada u posebne parnične postupke i definiše se kao tzv. bagatelni spor, koji se okončava po uprošćenim pravilima u odnosu na opšti parnični postupak. Zakonodavac kreće od pretpostavke da je u ovakvim parnicama reč o jednom prostijem odnosu, pa je intencija propisivanja uprošćenih pravila ušteda vremena i novca, te i pokušaj da se sudovi rasterete bržim i efikasnijim rešavanjem predmeta. Neki maliciozni čitalac bi primetio da je intencija zakonodavca da se rešavaju predmeti, a ne sporovi. Zakon o parničnom postupku 1 (u daljem tekstu: ZPP) u Glavi XXXIII propisuje posebna pravila koja se primenjuju u sporovima male vrednosti i koja imaju primat u odnosu na pravila koja regulišu opšti parnični postupak, shodno načelu lex specialis derogat legi generali. Tako, u čl. 468 st. 1 spor male vrednosti definiše kao spor u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (u privrednim sporovima ovaj cenzus je postavljen na evra 2 ). Sporovima male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, a tužilac je u tužbi naveo da pristaje da umesto ispunjenja određenog zahteva primi određeni novčani iznos koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od evra 3 (facultas alternativa). Takođe, sporovima male vrednosti se smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi prethodno navedeni iznos od evra, kako je to propisano čl. 468 st. 4. ZPP. Zakonsko rešenje iz čl. 468 st. 4. ZPP se razlikuje od rešenja koje je postojalo u ranije važećem Zakonu o parničnom postupku iz godine (u daljem tekstu: ZPP/04), koji je u čl. 467 st. 3 propisivao da se sporovima male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos već predaja pokretne stvari, čija vrednost, koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi dinarsku protivvrednost od evra. Dakle, trenutno važeći ZPP propisuje znatno širi krug postupaka koji će se rešavati po pravilima koja važe za spor male vrednosti. Ranije je u teoriji bilo sporno da li deklaratorni i preobražajni tužbeni zahtevi mogu biti rešeni po pravilima koja važe za spor male vrednosti ili je to ipak rezervisano samo za kondemnatorne zahteve 4. Po sada važećem zakonskom rešenju takve dileme ne bi smelo da bude, jer zakon koristi opštu formulaciju i sporovima male vrednosti smatra sve sporove čiji predmet nije novčani iznos, ukoliko vrednost spora određena u tužbi ne prelazi iznos od evra 5, osim u slučajevima iz čl. 469 ZPP. Dakle, evidentno se pod ovako opštu pravnu normu mogu podvesti i utvrđujući tužbeni zahtevi, pa čak i preobražajni tužbeni zahtevi. Evidentno je reč o širokom krugu najrazličitijih situacija u kojima se rešava o pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica, zbog čega treba biti oprezan sa restrikcijom zakonskih garantija koja važe za opšti parnični postupak. Žalba u sporu male vrednosti prema pozitivnom zakonodavstvu Republike Srbije U postupcima koji se vode po pravilima opšteg parničnog postupka, žalbu je moguće izjaviti iz svih zakonskih razloga, 42 Iustitia Br. 2/2019

45 kako je to predviđeno čl. 373 st. 1 ZPP. Međutim, u sporu male vrednosti razlozi zbog kojih je moguće izjaviti žalbu su u znatnoj meri suženi - u ovim postupcima se žalba može izjaviti samo zbog apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374 st. 2 ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava. 6 Dakle, žalbom se ne može napadati činjenično stanje koje je prvostepeni sud utvrdio. U postupku koji se vodi po pravilima opšteg parničnog postupka drugostepeni sud može ukinuti presudu i predmet vratiti prvostepenom sudu ukoliko je činjenično stanje ostalo pogrešno ili nepotpuno utvrđeno zbog pogrešne primene materijalnog prava 7, ali je ovakva mogućnost uskraćena drugostepenom sudu odredbom čl. 479 st. 2 ZPP kada je u prvostepenom postupku presuđeno po pravilima koja važe za spor male vrednosti. U tim situacijama nije moguće ukinuti presudu i predmet vratiti prvostepenom sudu, već činjenično utvrđenje (premissa minor) prvostepenog suda predstavlja konačan stav suda po pitanju činjenica u sporu. Ako pođemo od pojma žalbe da je to izjava volje kojom nezadovoljna stranka izražava nezadovoljstvo odlukom i pokreće instancioni postupak u kome drugostepeni sud preispituje pravilnost i zakonitost donete odluke, onda se postavlja ozbiljno pitanje da li se svrha žalbe, kao redovnog pravnog leka, delotvorno ostvaruje u sporu male vrednosti napred citiranim pravilima ZPP-a? Da li je opravdano stranci onemogućiti da u žalbi ukaže na pogrešno utvrđene činjenice od strane prvostepenog suda i onemogućiti drugostepeni sud da preispita činjenično utvrđenje (drugim rečima - kontrolisati i preispitati logički proces utvrđivanja donje premise sudskog silogizma) radi bržeg sprovođenja postupka i okončanja spora? Ovo i iz ugla postavljene visine cenzusa, koji predstavlja granicu između opšteg parničnog postupka i spora male vrednosti. Naime, prvostepeni sud raspravlja samo o činjenicama koje su stranke iznele pred sud. 8 Međutim, prvostepeni sud je dužan da te činjenice utvrdi pravilno, jer svaka nepravilnost pri utvrđivanju činjeničnog stanja implicira pogrešnom primenom materijalnog prava. Drugostepeni sud u žalbenom postupku vodi računa o pravilnoj primeni materijalnog prava ex officio, ali samo u okvirima utvrđenog činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud, kada je u pitanju spor male vrednosti. Drugostepeni sud je u toj situaciji vezan činjeničnim utvrđenjem prvostepenog suda. Čak i da nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud nema ovlašćenja da takvu presudu ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. 9 Drugim rečima, instancioni sud bi mogao da konstatuje nepravilnost pri utvrđivanju činjenica (a time i pogrešnu primenu materijalnog prava, prim. aut.), ali bi žalbu morao da odbije, jer u sporu male vrednosti instancioni sud nema ovlašćenja da preispituje činjenično utvrđenje, kako je napred pomenuto. Dakle, delotvornost žalbe, njena svrha i cilj se ozbiljno dovode u pitanje kada su u pitanju sporovi male vrednosti, jer se žalbom ne može ukazati na postojanje relativno bitnih povreda pravila postupka 10, dok se pogrešna primena materijalnog prava može osporavati samo kada je sud iz pravilno utvrđenih činjenica izveo pogrešan zaključak, što će u praksi biti veoma retko. Na taj način se stranka u postupku suštinski lišava Ustavom zajemčenog prava na pravni lek, koje u takvoj situaciji ostaje mrtvo slovo na papiru. I pored postojanja mogućnosti izjavljivanja žalbe, de iure to pravo neće biti iskorišćeno, jer procesna pravila suštinski onemogućavaju ostvarivanje svrhe i cilja pravnog sredstva, tj. suštinsko preispitivanje prvostepene odluke, zbog čega, u krajnjoj liniji, materijalnopravna strana žalbe, kao pravnog sredstva, biva ozbiljno dovedena u pitanje u navedenim situacijama. Žalba u sporu male vrednosti sa aspekta Ustavom zajemčenih prava Ustavom Republike Srbije 11 (u daljem tekstu: Ustav) zajemčeno je pravo na pravično suđenje u čl. 32 st. 1 Ustava, dok je odredbom čl. 36 st. 2 Ustava zajemčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo svakom licu protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Sa aspekta citiranih pravila Ustava treba posmatrati pravo na žalbu, kao pravno sredstvo, u sporu male vrednosti kako je to određenom ZPP-om. Kako je ranije napomenuto, žalba predstavlja pravno sredstvo, izjavu volje kojom stranka izražava nezadovoljstvo prvostepenom odlukom i traži od drugostepenog, neposredno višeg suda preispitivanje prvostepene odluke. Pravo na žalbu u sporu male vrednosti treba posmatrati iz ugla prava na pristup sudu, kao jednom od prava u korpusu prava na pravično suđenje. U praksi Ustavnog suda Republike Srbije zauzet je stav da pravo na pravično suđenje neće biti ostvareno ukoliko se stranci na nezakonit način uskrati pravo da se obrati sudu. Formalnopravno, u sporu male vrednosti stranka ima mogućnost da nezadovoljstvo prvostepenom odlukom iznese pred drugostepeni sud, ali sa materijalnopravne strane će, u najvećem broju slučajeva, pravo stranke da drugostepeni sud preispita prvostepenu odluku biti uskraćeno. Na napred iznetu tvrdnju nadovezaćemo se pravom na pravni lek odnosno pravno sredstvo iz čl. 36 st. 2 Ustava. Ovim Ustavnim načelom predviđeno je pravo svakog pojedinca da žalbom (ili drugim pravnim sredstvom) ospori odluku organa kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Cilj ovog pravila jeste omogućavanje stranci da svojom žalbom ukaže na manjkavosti i nezakonitosti pri odlučivanju o pravu ili obavezi, te da o tom pravu ili o toj obavezi odluči organ koji se u hijerarhiji nalazi iznad organa protiv čije odluke je izjavljen pravni lek. Iustitia Br. 2/

46 Kako je napred napomenuto, tumačenjem normi ZPP-a jasno se zaključuje da je drugostepeni sud u sporovima male vrednosti vezan utvrđenim činjeničnim stanjem prvostepenog suda, zbog čega se ne ostvaruje pravo na pravni lek u svom materijalnopravnom obliku. Iako mogućnost izjavljivanja žalbe postoji, drugostepeni sud neće imati ovlašćenja da se upusti u pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. To umnogome otvara vrata samovolji i arbitrernosti, a nemogućnost preispitivanja odluke po ovom osnovu je u koliziji sa Ustavom zajemčenim pravom na pravni lek. Materijalnopravni domašaj prava na pravni lek ogleda se u tome da, odlučujući o pravnom sredstvu, drugostepeni sud suštinski ispita razloge zbog kojih se prvostepena odluka osporava. U prilog napred iznetom ide i činjenica da je čl. 18 st. 3 Ustava propisano da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima (dakle, i načela o pravu na pravično suđenje i pravu na pravni lek, prim. aut.) tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva... Pored toga, Ustav propisuje da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati. 12 Cilj navedenih načela Ustava, koja se odnose na ljudska i manjinska prava, jeste proširenje i unapređenje dostignutog nivoa i vrednosti demokratskog društva. Normiranjem žalbenog postupka u sporu male vrednosti kako je to odrađeno u ZPP-u ne samo da se odstupa od osnovnih načela predviđenih najvišim pravnim aktom, već se postiže upravo suprotni efekat - dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava se smanjuje, ljudska prava se oduzimaju, elementarna prava na pristup sudu i prava na pravni lek su de iure normirana, a njihova praktična primena sužena aktima koji su na lestvici hijerarhije ispod Ustava, čime se odstupa od cilja i svrhe radi kojih Ustav dopušta ograničenje Ustavom zajemčenih prava. Zakonski cenzus i uporednopravni prikaz ZPP propisuje da se sporovima male vrednosti smatraju svi postupci u kojima se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje čija visina ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, odnosno u privrednim sporovima iznos od ,00 evra 13, te i postupci u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na novčano potraživanje, ukoliko je u tužbi kao vrednost spora označen iznos koji ne prelazi navedenu visinu (uz određivanje gore pomenutih izuzetaka 14 ). Čini se da je ovako određeni cenzus previsoko određen i da za većinu građana Republike Srbije iznos od 3.000,00 evra ne može predstavljati malu vrednost ili bagatelnu vrednost. Primera radi, prosečna neto zarada u Republici Srbiji u januaru mesecu godine iznosila je ,00 dinara 15 (oko 462,00 evra). Postavljeni cenzus od 3.000,00 evra predstavlja gotovo 6,5 prosečnih neto zarada, odnosno prosečnu zaradu za 6 meseci jedne osobe. Sa aspekta delotvornosti i cilja propisivanja bagatelnog postupka, smatramo da za bilo kog građanina Republike Srbije teško može predstavljati bagatelni iznos nešto što zaradi za 6 meseci, a pojedini i za duži period. U tom pravcu treba redukovati iznos koji će predstavljati granicu između opšteg parničnog postupka i spora male vrednosti. Po mišljenju autora, kod ovako ograničenih garantija i nemogućnosti osporavanja presude iz svih zakonskih razloga, rešenje treba potražiti daleko bliže institutu ZPP-a koji predviđa da žalba protiv presude kojom se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 300 evra, odnosno preduzetniku i pravnom licu iznos od evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan donošenja odluke, ne odlaže izvršenje. 16 U zemljama bivše Jugoslavije zakonodavac je daleko od napred iznetog mišljenja, ali je blaži nego zakonodavac u Republici Srbiji, kada je reč o visini cenzusa. Zakon o parničnom postupku Crne Gore 17 u čl. 447 st. 1 propisuje da se spor male vrednosti odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi iznos od evra, odnosno u privrednim sporovima iznos od 7.000,00 evra. 18 Prosečna neto zarada u Crnoj Gori u septembru mesecu godine iznosila je 512,00 evra. 19 Zakon o parničnom postupku Republike Srpske 20 u čl. 429 određuje da je spor male vrednosti spor u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu čiji iznos ne prelazi iznos od konvertibilnih maraka, što odgovara protivvrednosti od oko evra 21. Prosečna neto zarada u Republici Srpskoj januara godine iznosila je 896,00 KM ili oko 455,00 evra. 22 Zakon o parničnom postupku Republike Hrvatske 23 u čl. 458 određuje da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje koje ne prelazi svotu od kuna, odnosno od oko evra. 24 Prosečna neto zarada u Republici Hrvatskoj januara godine iznosila je oko 857,00 evra. 25 Zakon o parničnom postupku Republike Slovenije (Zakon o pravnom postupku) 26 u čl. 443 određuje da je spor male vrednosti spor u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu čiji iznos ne prelazi iznos od evra. Prosečna neto zarada u Republici Sloveniji januara godine iznosila je oko evra. 27 Umesto zaključka Nema sumnje da postoji opravdanje za propisivanje posebnih pravila za bagatelne sporove koji bi ubrzali postupak i doveli do rasterećenja sudova. Međutim, smatramo da je naš zakonodavac postavio preterano visok cenzus koji pravi distinkciju između opšteg parničnog postupka i sporova male vrednosti. Na taj način se strankama u veli Iustitia Br. 2/2019

47 kom broju najrazličitijih sporova uskraćuje mogućnost da utvrđeno činjenično stanje stave pod kontrolu pred drugostepenim sudom. Kako se sa izloženog primećuje, u zemljama bivše Jugoslavije je cenzus postavljen niže, a prosečna zarada je viša nego u Republici Srbiji. Dakle, zakonodavac je u tim situacijama vodio računa da postavi nešto realniji odnos između ekonomske snage građana i nečega što u postupku predstavlja bagatelni spor, s obzirom na to da se u toj situaciji ograničavaju procesne garantije u korist procesne ekonomije. Iz ugla visine cenzusa može se opravdano staviti prigovor da se pravilima ZPP-a o žalbi kao pravnom leku u sporovima male vrednosti ne ostvaruje ni Ustavom zajemčeno načelo o pravu na pravni lek (ili pravno sredstvo), niti se ostvaruje delotvornost pravnog leka, u smislu čl. 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Očigledno je da je zakonodavac izabrao najbezbolniji način po sebe, a najbolniji po građane, da se efikasno reši problem opterećenosti sudova i sudija, ne vodeći računa ni o minimumu procesnih garantija. Ionako je načelo materijalne istine uveliko proterano iz procesnih zakona Republike Srbije (izuzetak je Zakon o opštem upravnom postupku). Cilj ovog teksta je da podstakne raspravu na temu postavljenog cenzusa kojim su određeni sporovi male vrednosti, kako pred sudovima opšte nadležnosti, tako i u privrednim sporovima, te da se u tom pravcu povede rasprava o izmeni ZPP-a u pogledu visine cenzusa kojim se određuje koji postupak će se voditi po pravilima o sporu male vrednosti. Do tada, onaj maliciozni čitalac sa početka teksta biće u pravu da je intencija zakonodavca da se rešavaju predmeti, a ne sporovi. 1 ( Sl. glasnik RS, br. 72/2011, 49/ odluka US, 74/ odluka US, 55/2014 i 87/2018) 2 Čl. 487 st. 1 Zakona o parničnom postupku 3 Čl. 468 st. 3 Zakona o parničnom postupku 4 Vid. Borivoje Poznić, Komentar Zakona o parničnom postupku, Službeni glasnik, Beograd, godine, str Čl. 468 st. 4 Zakona o parničnom postupku 6 Čl. 479 st. 1 Zakona o parničnom postupku 7 Čl. 392 st. 2 Zakona o parničnom postupku 8 Čl. 7 st. 2 Zakona o parničnom postupku 9 Čl. 479 st. 2 Zakona o parničnom postupku 10 Čl. 479 st. 1 Zakona o parničnom postupku 11 ( Sl. glasnik RS, br. 98/2006) 12 Čl. 20 st. 2 Ustava Republike Srbije 13 Čl. 487 st. 1 Zakona o parničnom postupku 14 Čl. 469 Zakona o parničnom postupku 15 Podatak sa sajta Republičkog zavoda za statistiku pristup sajtu godine 16 Čl. 368 st. 1 Zakona o parničnom postupku 17 ( Sl. list RCG, br. 22/2004, 28/ Odluka US i 76/2006 i Sl. list CG, br. 47/ dr. zakon, 48/2015, 51/2017, 75/ odluka US i 62/ odluka US) 18 Čl. 460 st. 1 Zakona o parničnom postupku Crne Gore 19 podatak preuzet sa internet prezentacije Uprave za statistike Crne Gore (pristup godine) Iustitia Br. 2/

48 20 ( Službeni glasnik Republike Srpske, br. 58/2003, 85/2003, 74/2005, 63/2007, 105/ odluka US, 45/ odluka US i 61/2013) 21 pristup sajtu godine 22 podatak preuzet sa internet prezentacije Republičkog zavoda za statistiku Republike Srpske (pristup godine) 23 ( Sl. list SFRJ, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 35/91 i NN 53/91, 91/92, 58/93, 112/99, 88/2001, 117/2003, 88/2005, 02/2007, 84/2008, 96/2008, 123/2008, 57/2011, 148/2011, 25/2013 i 89/2014) 24 Podatak sa internet prezentacije Hrvatske narodne banke (pristup sajtu godine) 25 podatak sa internet prezentacije Državnog zavoda za statistiku Republike Hrvatske (pristup sajtu godine) 26 ( Uradni list RS, št. 73/ uradno prečišćeno besedilo, 45/ ZArbit, 45/2008, 111/ odl. US, 57/ odl. US, 12/ odl. US, 50/ odl. US, 107/ odl. US, 75/ odl. US, 40/ odl. US, 92/ odl. US, 10/ odl. US, 48/ odl. US, 6/ odl. US, 10/2017 in 16/ ZNP-1) 27 Podatak preuzet sa sajta Statičkog ureda Republike Slovenije (pristup sajtu godine) 46 Iustitia Br. 2/2019

49 SUDSKA PRAKSA PREMA ZAKONU O MIRNOM REŠAVANJU RADNIH SPOROVA Maja Krivokapić Savetnik u Višem sudu u Beogradu i arbitar u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova Predmet ove studije slučaja je individualni radni spor i uloga miritelja u postupku arbitraže povodom zlostavljanja na radu, između dvadesetak zaposlenih, uglavnom članova reprezentativnog sindikata, koji su kao predlagači pokrenuli pred Republičkom agencijom za mirno rešavanje radnih sporova, individualne arbitražne sporove protiv direktora javnog preduzeća, s ciljem da se izvrši pritisak kako bi on bio smenjen, pri čemu je upravo u to vreme u toku bio konkurs za izbor novog direktora. U nastaloj atmosferi, slučaj je dobio znatan publicitet i sve je išlo ka potencijalnom ugrožavanju ugleda firme, sa uplivom medija koji su pisali protiv aktuelnog direktora. Strane u sporu Lice sa inicijalima R. R., je samo jedan od zaposlenih, koji je zbog zlostavljanja na radu pokrenuo arbitražni postupak, protiv svog poslodavca Javnog preduzeća iz Donjeg Milanovca, a koji je bio saglasan sa predlogom da se spor vodi pred Republičkom agencijom za mirno rešavanje radnih sporova, od strane nezavisnog i sa liste određenog arbitra. Za zlostavljanje se teretio direktor S. S. Predmet spora Predlog je podnet protiv poslodavca, odnosno direktora Javnog preduzeća, a radnje mobinga koje je zaposleni stavio na teret odgovornom licu bile su: 1. nedavanje radnih zadataka koje nije opravdano potrebama procesa rada; 2. neopravdano oduzimanje zaposlenom sredstava za rad; 3. davanje ponižavajućih radnih zadataka ispod nivoa znanja i kvalifikacije zaposlenog; 4. česte promene radnih zadataka ili neopravdana prekidanja koja nisu uslovljena procesom rada. Kako se uključio arbitar Dvadesetak zaposlenih je dana podnelo Agenciji predloge za pokretanje postupka mirnog rešavanja radnog spora zbog zlostavljanja na radu. Sa predlogom se saglasio poslodavac, dopisom od S obzirom na to da zaposleni i poslodavac nisu sporazumno odredili arbitra, direktor Agencije doneo je rešenja kojima je odredio više arbitara za postupanje u ovim individualnim radnim sporovima. Svaki arbitar je dobio po tri predmeta, odnosno postupao je po podnetim predlozima od strane tri zaposlena. Za predlagača R.R. rešenjem direktora Agencije od godine određena je Maja Krivokapić. Iustitia Br. 2/

50 Kratak pregled postupka Postupak mirnog rešavanja ovog individualnog spora vođen je u skladu sa Zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova, uz primenu materijalnog prava i to Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, Zakona o radu, Zakona o bezbednosti zdravlja na radu, Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu. U postupku su održane dve rasprave, i u prostorijama poslodavca u Donjem Milanovcu, saslušane su strane u postupku, kao i predloženi svedoci i priloženi brojni dokazni predlozi. Predlagač je tražio da se utvrdi odgovornost direktora S. S. za zlostavljanje na radu i da se prestane sa daljim postupcima koje je kvalifikovao kao mobing. U prilog svojih tvrdnji naveo je, između ostalog, nedavanje radnih zadataka koje nije opravdano potrebama procesa rada. U vezi s tim je istakao da mu je aprila godine direktor ponudio da potpiše aneks ugovora kojim se raspoređuje na radno mesto revirnog tehničara u državnim šumama bez revira tj. rejona - gazdinske jedinice, što je predlagač morao da prihvati zbog mogućeg otkaza ugovora o radu. Istakao je da ponuđeno radno mesto revirnog tehničara bez revira uopšte ne postoji u Pravilniku o sistematizaciji poslova u preduzeću. Dalje je naveo da su mu neopravdano oduzeta sredstava za rad, koja je dužio i koja su potrebna revirnim tehničarima za obavljanje poslova. Oduzeta su mu posle potpisivanja aneksa ugovora od godine i nisu mu vraćena. Takođe, istakao je da mu je direktor davao ponižavajuće radne zadatke koji su ispod njegovog nivoa znanja ili kvalifikacije, ističući da su mu u periodu od maja do novembra godine dodeljivani fizički poslovi na merenju i obeležavanju stabala za seču, koje uobičajeno izvode radnici po ugovoru o delu ili angažovani preko omladinske zadruge i za koje uopšte nije potrebna bilo kakva stručna sprema. Navedeni poslovi su mu dodeljivani indirektno, pisanim radnim nalozima direktora, upućenih inženjerima i njima stavljan na raspolaganje. Na kraju je kao vid zlostavljanja naveo i česte promene radnih zadataka ili neopravdana prekidanja koja nisu uslovljena procesom rada. U prilog tome je naveo da je od godine, kada je na snagu stupio važeći Pravilnik o sistematizaciji poslova u preduzeću, pa sve do godine, kada je postavljen direktor S. S., obavljao poslove revirnog tehničara u državnim šumama, a u periodu od do godine je tri puta menjao radno mesto, iako za to nisu postojale nikakve obrazložene ponude, niti je to iziskivao radni proces. Ishod postupka Nakon održanih rasprava i brižljive ocene svih dokaza, kako pojedinačno tako i u međusobnoj vezi, posebno pismenih izjava stranaka, predloženih dokaza i izjava predloženih svedoka, a imajući u vidu relevantno materijalno pravo, arbitar je utvrdio da nisu ispunjene odredbe iz člana 30. stav 1. tačka 1) Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i da u konkretnom slučaju nije bilo zlostavljanja, pa je i doneo rešenje kojim je predlog predlagača odbio kao neosnovan. Naime, arbitar je smatrao da je pravo i obaveza direktora da organizuje proces rada sa ciljem bolje iskorišćenosti radnog vremena, racionalizacije radne snage i radne discipline koja je u funkciji bolje organizacije posla. Zakonom je utvrđeno da Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova donosi direktor. Pravilnikom o sistematizaciji poslova navedenog Javnog preduzeća od godine predviđen je posao revirnog tehničara u državnim šumama sa opisom zaduženja. U konkretnom slučaju, predmetnim Pravilnikom o sistematizaciji je upravo i predviđeno kao radno mesto - revirni tehničar u državnim šumama, a poslodavac, odnosno rukovodilac, može nalogom raspoređivati zaposlene na određene gazdinske jedinice, što je ovde i bio slučaj. Što se tiče navoda predlagača, koji se odnose na neopravdano oduzimanje zaposlenom sredstava za rad, tu arbitar ne vidi da je reč o zlostavljanju. Naime, iz izjave predlagača date na zapisnik godine proizlazi da svaki tehničar za određeni rejon duži određena sredstva i kako je on poslednjim aneksom ugovora o radu izgubio konkretan revir, tj. gazdinsku jedinicu samim tim su mu sredstva i oduzeta i nema više šta da duži, pa je shodno tome oduzimanje sredstava posledica promene radnog mesta poslednjim aneksom ugovora o radu. Takođe Pravilnikom o sistematizaciji poslova kod poslodavca, kao opis posla za revirnog tehničara u državnim šumama predviđeno je, između ostalog, i obavljanje drugih poslova po nalogu revirnog inženjera, rukovodioca radne jedinice, rukovodioca službe za planiranje i gazdovanje šuma, pomoćnika direktora za zaštitu i razvoj nacionalnog parka i direktora. U konkretnom slučaju, direktor je davao radne naloge kojima je raspoređivao revirne tehničare za vršenje doznake zajedno sa revirnim inženjerima, tako da su poslovi na koje je predlagač bio raspoređen bili poslovi po nalogu rukovodioca i kao takvi predviđeni Pravilnikom. Kako je kod poslodavca došlo do povećanog obima posla usled elementarnih nepogoda, to je direktor izvršio preraspodelu radne snage i sporne poslove, za koje predlagač navodi da su ponižavajući i ispod njegovog nivoa znanja, poverio revirnim tehničarima, jer su u vezi sa njihovim osnovnim poslom koji je sam po sebi terenski. Osim toga, u skladu sa novim zakonskim propisima, više nije postojala mogućnost angažovanja radnika na ugovor o delu ili preko omladinske zadruge, što je do tada bio slučaj. Ostali navodi predlagača se odnose na osporavanje zaključenih Aneksa ugovora o radu, a što se prema članu 13. tačka 1) Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu ne smatra zlostavljanjem. Sagledavajući sve izvedene dokaze, arbitar je ocenio da se ovde radi o povremenim razlikama u mišljenjima, problemima i konfliktima u vezi sa obavljanjem poslova i radnih 48 Iustitia Br. 2/2019

51 zadataka koji nemaju za cilj da povrede ili namerno uvrede zaposlenog, a prema citiranom Pravilniku i po odredbi člana 13, takve radnje se ne smatraju zlostavljanjem. Stoga je arbitar izneo gledište da bi dve strane trebalo da pokušaju da razreše svoje probleme kroz dijalog, a poslodavac da preduzme mere za uspostavljanje boljih međuljudskih odnosa. Na taj način otklonila bi se potreba pribegavanja drugim pravnim sredstvima, a i bili bi stvoreni neophodni uslovi za zdravu radnu sredinu. Shodno svemu navedenom, arbitar je zaključio da u opisanom slučaju nije bilo mobinga, pa je spor okončao donošenjem rešenja kojim je odbio predlog predlagača za utvrđivanje zlostavljanja na radu. Zaključak Ovaj slučaj je zanimljiv, jer je u punom svetlu pokazao koliko je delikatna i značajna nepristrasna pozicija arbitra. Upravo pristup jednake distance omogućio je da se stekne realan uvid u situaciju i tako ispostavi da stvari nisu onakve kako izgledaju na prvi pogled. Sve je ukazivalo na klasičan primer direktorske samovolje i zlostavljanja zaposlenih, ali poznavanje propisa i iskustvo arbitra u sličnim sporovima doveli su do drugačije pravne ocene. U pitanju su bili konflikti u vezi sa obavljanjem poslova i radnih zadataka koji nisu imali za cilj da zaposlenog povrede ili namerno uvrede. To su bili problemi u radnom procesu, ali ne i postupci zlostavljanja, zaključio je arbitar. Pravi motiv pokretanja spora bio je da se sindikalnim pritiskom na direktora isposluje njegovo smenjivanje. To se kasnije i dogodilo, ali nevezano od opisanog slučaja. Iustitia Br. 2/

52 SMRTNA KAZNA U NAS SRBA Dunja Stojadinović viši saradnik u Prvom OJT u Beogradu život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne - član 24. stav 1. i stav 2. Ustava Ljudski Republike Srbije godine je bila prestupna godina, godina početka bune protiv dahija, koja je kasnije dovela i do stvaranja nezavisne države. Nastankom moderne države u Srbiji takođe instituconalizovana je smrtna kazna i uvedena u pravni život Srbije. Najpre se smrtna kazna u Srbiji primenjivala vrlo često za širok dijapazon najrazličitijih krivičnih dela, od ubistva, krađa, čedomorstva, pa čak i za vanbračne polne odnose. Načini izvršenja smrtnih kazni bili su raznoliki: streljanje, vešanje, lomljenje točkom, dekapitacija, nabijanje na kolac itd. Za ubice je do nekog vremena bila predviđena kazna koja je predstavljala ekvivalent načinu na koji je osuđeni izvršio ubistvo zbog kog se ta kazna izriče. Nakon godine kao način izvršenja smrtne kazne, tela pogubljenih osuđenika više nisu izlagana, međutim i dalje je sama smrtna kazna izvršavana javno i to u Beogradu sve do godine, dok su u drugim gradovima i naseljima izvršavana javno i nakon godine. Prema podacima od godine, kada su počeli da se vode zvanični podaci u pogubljenim osuđenicima, do u Srbiji je osuđeno na smrt 600 lica, a pogubljeno njih 344. Stvaranje Kraljevine SHS godine podrazumeva egzistiranje raznih pravnih sistema koji podrazumevaju razne vidove izvršavanja smrtne kazne. Naime u severozapadnim pokrajinama (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovenija i Vojvodina), smrtna kazna je izvršavana vešanjem u ograđenom prostoru uz ograničeno prisustvo javnosti, dok je u ostatku zemlje (Srbija, Kosovo, Crna Gora i Makedonija), jedini zakonski način izvršenja i dalje bilo streljanje na javnom mestu. Kada je, godine, donet jedinstven Krivični zakonik za celu zemlju, kao jedini način pogubljenja propisano je vešanje. Izuzetak su bile smrtne presude vojnih sudova, koje su izvršavane streljanjem. Nakon Drugog svetskog rata smrtne kazne su mahom izricane kolaboracionistima i ratnim zločincima, odnosno narodnim neprijateljima koji su predstavljali pretnju vladajućem komunističkom režimu. Osim za politička krivična dela, smrtna kazna je takođe izricana i za određene imovinske delikte, kao i za dela koja pripadaju opusu opšteg kriminala - ubistva, razbojništva itd. Novelama Krivičnog zakonika iz godine, ukida se izvršenje smrtne kazne vešanjem i ostaje da egzistira streljanje, kao jedini zakonski način pogubljenja, koje je vršio vod od osam policajaca, od kojih polovina ima puške sa bojevom municijom, a polovina sa ćorcima, bez prisustva javnosti. U Krivičnom zakoniku Republike Srbije od godine ( Sl. glasnik SRS, br. 26/ , 28/ , 43/ , 20/ , 24/ , 39/ , 51/ , 6/89-406, 42/ , 21/ i Sl. glasnik RS, br.16/90-468, 49/ , 23/93-817, 67/ , 47/ i 17/95-529, 44/98 od 08.12, 10/02 od 01.03) predviđeno je da se smrtna kazna ne može propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično delo, da se ne može se izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo 21 godinu, niti bremenitoj ženi, te da se može izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih dela za koja je zakonom propisana. Takođe stoji da se za dela za koje je predviđena smrtna kazna, sud može izreći kaznu zatvora od Iustitia Br. 2/2019

53 godina. Predviđeno je da se smrtna kazna izvršava streljanjem, bez prisustva javnosti. Jedno od osnovnih principa krivičnog prava jeste načelo humanosti koje podrazumeva da krivične sankcije budu što humanije, ali takođe ne na uštrb prava oštećenog. Insistiranje na poštovanju tog principa, koje su sledile većina zemalja, i Srbija naravno, predstavljala u neko ruku utopiju pravosudne čednosti, odnosno postavljanje stvari tako da se oduzima život, a ne nanosi bol, te da se dosuđuju smrtne kazne koje su bezbolne. Namere su bile da se kažnjavanje sa polja veštine izazivanja nepodnošljivog bola pretvori u ekonomisanje ukinutim pravima osuđenog. Upravo te tendencije dovele su do abolicije smrtne kazne u većini zemalja sveta među kojima je i Srbija. Abolicija Kazna kao represivna mera je neophodna zbog funkcije koju obavlja u društvu i predstavlja vid retribucije i prevencije. Humanistički pristup koji preovladava u savremenim krivičnim zakonodavstvima napušta odmazdu za učinjeno krivično delo kao motiv za propisivanje i izricanje kazni, iz kog razloga je bilo neminovno da se u savremenim zakonodavstvima insistira na ukidanju smrtnih kazni. Naime još od godine postoje najpre pojedinačni pokušaji usmereni ka ukidanju smrtne kazne, kada je pesnik Sima Milutinović Sarajlija pisao knezu Milošu Obrenoviću sa predlogom ukidanja smrtne kazne, koji to pismo nikada nije dobio, pa kasnije kroz predloge iznete od strane profesora prava i sudije Jovana Filipovića, prilikom izrade i Krivičnog zakonika godine, kroz razna institucionalna delovanja poslanika u Narodnoj skupštini, prilikom donošenja Ustava za novostvorenu Jugoslaviju godine, pa do zalaganja Organizacije žena Jugoslavije na čelu sa Narodnim ženskim savetom koje su godine zahtevale ukidanje smrtne kazne kako nad ženama tako i nad ljudima. Smrtna kazna u Srbiji je Ustavom SR Jugoslavije od 26. aprila godine, delimično ukinuta za krivična dela propisana saveznim zakonima, ali su federalne jedinice zadržale pravo da propisuju smrtnu kaznu za dela iz svoje nadležnosti. Konačnu aboliciju doživela je tek godine, tačnije 26. februara godine usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, s tim da je ukidanje smrtne kazne bilo samo jedna od predloženih izmena. Poslednje pogubljenje je izvršeno 14. februara godine, kada je streljan Johan Drozdek zbog toga što je ubio, pa silovao šetstogodišnju devojčicu, dok su poslednje smrtne kazne izrečene godine. Jedan od osuđenika nad kojim smrtna kazna nije sprovedena usled abolicije bio je Duško Manojlović koji je zbog krivičnog dela ubistva zamenika javnog tužioca u Leskovcu i pokušaja ubistva istražnog sudije u Leskovcu, koji su prethodno učestvovali u krivičnom postupku koji se vodio protiv Duška Manojlovića zbog krivičnog dela silovanja, a u kom postupku je oglašen krivim i izrečena mu je kazna zatvora, osuđen na smrtnu kaznu. Nakon abolicije njemu je smrtna kazna zamenjena kaznom zatvora u trajanju od 40 godina. Kasnijom odlukom o pomilovanju, ali ne i oslobađanju od krivice, Duško Manojlović je iz zatvora izašao 12 godina ranije odnosno godine. Abolicija smrtne kazne u Srbiji u najvećoj meri je bila motivisana pridruživanjem Srbije Savetu Evrope, te je takođe predstavljala i obavezu Srbije proisteklu ratifikacijom Drugog fakultativnog protokola uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (6. septembar 2003) i Protokola br. 6 i 13 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (3. mart 2004), s tim da je evidentno da tendencije koje su bile upravljene na ukidanje smrtne kazne vuku korene još iz vremena kada je ona bila i uvedena u pravni život Srbije. Iustitia Br. 2/

54 POSTUPAK JAVNE NABAVKE MALE VREDNOSTI Maja Filić sekretar Višeg suda u Smederevu Javna nabavka je nabavka dobara, usluga ili radova od strane državnih organa, organa autonomne pokrajine i organa lokalne samouprave i pravnog lica koje je osnovano u cilju zadovoljavanja potreba u opštem interesu, koje nemaju industrijski ili trgovinski karakter, ukoliko se više od 50 % finansira iz sredstava naručioca ili nadzor nad radom tog pravnog lica vrši naručilac ili više od polovine članova organa nadzora ili organa upravljanja tog pravnog lica imenuje naručilac. Vlada na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija i Uprave za javne nabavke utvrđuje spisak naručilaca. Naručioci su grupisani u tri grupe i to: 1. korisnici budžetskih sredstava kao i organizacije za obavezno socijalno osiguranje i njeni korisnici 2. javna preduzeća 3. sva ostala pravna lica pod uslovom da su osnovana u cilju obavljanja delatnosti koje su u opštem interesu i da su pod kontrolom naručioca Prema članu 31. Zakona o javnim nabavkama postupci javne nabavke su: 1) otvoreni postupak; 2) restriktivni postupak; 3) kvalifikacioni postupak; 4) pregovarački postupak sa objavljivanjem poziva za podnošenje ponuda; 5) pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda; 6) konkurentni dijalog; 7) konkurs za dizajn; 8) postupak javne nabavke male vrednosti. Javne nabavke male vrednosti su nabavke dobara ili usluga čija procenjena vrednost nije veća od dinara, pri čemu ni ukupna procenjena vrednost istovrsnih nabavki na godišnjem nivou nije veća od dinara. Postupak javne nabavke male vrednosti regulisan je Zakonom o javnim nabavkama. Prilikom sprovođenja postupka moraju biti ispoštovana pravila u vezi sa jezikom, valutom i komunikacijom. Naručilac priprema konkursnu dokumentaciju i vodi postupak na srpskom jeziku. Naručilac može konkursnu dokumentaciju pripremiti i na jednom stranom jeziku koji se uobičajeno koristi u međunarodnoj trgovini u oblasti iz koje je predmet javne nabavke. Ponuđač daje ponudu na jeziku na kojem je pripremljena konkursna dokumentacija, odnosno na jeziku koji je naručilac naznačio u konkursnoj dokumentaciji. Naručilac može dozvoliti da se ponude, u celini ili delimično, daju i na stranom jeziku, posebno u delu koji se odnosi na tehničke karakteristike, kvalitet i tehničku dokumentaciju. Naručilac je dužan da naznači deo ponude koji može biti na stranom jeziku i da navede na kom stranom jeziku. Kada u postupku pregleda i ocene ponuda naručilac utvrdi da bi deo ponude trebalo da bude preveden na srpski jezik, odrediće ponuđaču primeren rok u kojem je dužan da izvrši prevod tog dela ponude. U slučaju spora u vezi nesaglasnosti između verzija konkursne dokumentacije koja je sačinjena na srpskom i dokumentacije na stranom jeziku, relevantna je verzija konkursne dokumentacije, odnosno ponude, na srpskom jeziku. Vrednosti se u postupku javne nabavke iskazuju u dinarima. Naručilac može da dozvoli ponuđaču da cenu u ponudi iskaže u jednoj stranoj valuti i u tom slučaju je dužan da u konkursnoj dokumentaciji navede da će se za preračun u dinare koristiti odgovarajući srednji devizni kurs Narodne banke Srbije na dan kada je započeto otvaranje ponuda. Ako je ponuđaču dozvoljeno da cenu u ponudi iskaže u jednoj stranoj valuti, naručilac je dužan da u konkursnoj dokumentaciji navede u kojoj valuti se cene u ponudi mogu iskazati. U slučaju da ponuđena cena uključuje uvoznu carinu i druge dažbine, ponuđač je dužan da taj deo odvojeno iskaže u dinarima Iustitia Br. 2/2019

55 U postupku javne nabavke male vrednosti komunikacija se odvija pisanim putem, odnosno putem pošte, elektronske pošte ili faksom, kao i objavljivanjem od strane naručioca na Portalu javnih nabavki. Izabrano sredstvo komunikacije mora biti široko dostupno, tako da ne ograničava mogućnost učešća zainteresovanih lica u postupku javne nabavke. Komunikacija treba da se odvija na način da se poštuju rokovi predviđeni ovim zakonom i da se u tom cilju, kada je to moguće, koriste elektronska sredstva. Komunikacija se mora odvijati na način da se obezbedi čuvanje poverljivih i podataka o zainteresovanim licima, podataka o ponudama i ponuđačima do otvaranja ponuda, da se obezbedi evidentiranje radnji preduzetih u postupku i čuvanje dokumentacije u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast dokumentarne građe i arhiva. Alati koji se koriste u komunikaciji elektronskim sredstvima i njihove tehničke karakteristike moraju biti široko dostupni i interoperativni, takvi da koriste proizvode informacionih tehnologija u opštoj upotrebi. Ako je dokument iz postupka javne nabavke dostavljen od strane naručioca ili ponuđača putem elektronske pošte ili faksom, strana koja je izvršila dostavljanje dužna je da od druge strane zahteva da na isti način potvrdi prijem tog dokumenta, što je druga strana dužna i da učini kada je to neophodno kao dokaz da je izvršeno dostavljanje. Ukoliko se komunikacija ne može obaviti pismenim putem u tom slučaju se sačinjava zapisnik ili beleška o preduzetoj radnji. Da bi se pokrenuo postupak javne nabavke male vrednosti moraju da budu ispunjeni određeni uslovi. Uslovi za pokretanje postupka javne nabavke male vrednosti su: 1. nabavka mora da bude predviđena u godišnjem planu javnih nabavki 2. da su predviđena sredstva u budžetu, odnosno finansijskom planu naručioca Postupak javne nabavke male vrednosti pokreće se donošenjem odluke o pokretanju postupka. Odluka mora biti u pisanom obliku i mora sadržati: naziv i adresu naručioca, odnosno poslovno ime, redni broj javne nabavke za tekuću godinu, predmet javne nabavke, naziv i oznaku iz opšteg rečnika nabavke, vrstu postupka javne nabavke, procenjenu vrednost javne nabavke ukupno, a i posebno za svaku partiju kada je to moguće, okvirne datume u kojima će se sprovoditi pojedinačne faze postupka javne nabavke, podatke o aproprijaciji u budžetu, odnosno finansijskom planu. Istovremeno sa donošenjem odluke o pokretanju postupka imenuje se komisija koja će sprovesti postupak. Nakon toga se objavljuje oglas na portalu i na internet stranici naručioca. Istovremeno sa objavljivanjem poziva za podnošenje ponuda, objavljuje se konkursna dokumentacija na Portalu javnih nabavki i na internet stranici naručioca. Obavezni elementi konkursne dokumentacije za postupak javne nabavke male vrednosti predviđeni su u Pravilniku o konkursnoj dokumentaciji. U pozivu za podnošenje ponuda označava se kriterijum i sve elemente kriterijuma na osnovu koga će biti vrednovane ponude. Kriterijum za ocenjivanje ponuda može biti ekonomski najpovoljnija ponuda ili najniža ponuđena cena. U pozivu za podnošenje ponude mora biti naveden rok do kada se mogu podnositi ponude. Taj rok ne može biti kraći od osam dana od dana objavljivanja poziva. Prilikom prijema ponuda mora se voditi računa da se na koverti, odnosno kutiji u kojoj se ponuda nalazi obeleži vreme prijema i evidentira broj i datum ponude prema redosledu prispeća. Ukoliko je ponuda dostavljena neposredno naručilac predaje ponuđaču potvrdu prijema ponude. Ispunjenost uslova za učešće ponuđači mogu da dokazuju izjavom datom pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću izuzev uslova iz člana 75. stav 1. tačka 5) ZJN (važeća dozvola nadležnog organa za obavljanje odgovarajuće delatnosti, koja mora da se dostavi kada je predviđena posebnim propisom). Po isteku roka za podnošenje ponuda sprovodi se otvaranje ponuda. Otvaranje ponuda je javno i u postupku javne nabavke male vrednosti. Ponude se otvaraju odmah po isteku roka za podnošenje ponuda, odnosno istog dana. O postupku otvaranja ponuda vodi se zapisnik, u skladu s odredbama ZJN. Naručilac je dužan da u postupku javne nabavke, pošto pregleda i oceni ponude, odbije sve neprihvatljive ponude. O stručnoj oceni ponuda sastavlja se izveštaj, u skladu s odredbama ZJN koje regulišu sadržinu izveštaja o stručnoj oceni ponuda. Nakon sprovedene stručne ocene ponuda, na osnovu izveštaja komisije naručilac donosi odluku o dodeli ugovora, ako je pribavio najmanje jednu prihvatljivu ponudu. Na osnovu izveštaja o stručnoj oceni ponuda, naručilac donosi odluku o dodeli ugovora, u roku određenom u pozivu za podnošenje ponuda koji ne može biti duži od deset dana. Naručilac je dužan da Odluku o dodeli ugovora objavi na Portalu javnih nabavki i na svojoj internet stranici u roku od tri dana od dana donošenja. Ukoliko nisu ispunjeni uslovi za dodelu ugovora naručilac donosi odluku o obustavi postupka. Naručilac je dužan da ugovor o javnoj nabavci dostavi ponuđaču kojem je ugovor dodeljen u roku od osam dana od dana proteka roka za podnošenje zahteva za zaštitu prava a ako naručilac ne dostavi potpisan ugovor ponuđaču ponuđač nije dužan da potpiše ugovor što se neće smatrati odustajanjem od ponude i ne može zbog toga snositi bilo kakve posledice, osim ako je podnet blagovremen zahtev za zaštitu prava. Ako ponuđač kojem je dodeljen ugovor odbije da zaključi ugovor o javnoj nabavci, naručilac može da zaključi ugovor sa prvim sledećim najpovoljnijim ponuđačem. Obaveštenje o zaključenom ugovoru o javnoj nabavci, odnosno obaveštenje o obustavi postupka javne nabavke, naručilac objavljuje na Portalu javnih nabavki i na svojoj internet stranici u roku od pet dana od dana zaključenja ugovora, odnosno od dana konačnosti odluke o obustavi postupka. Iustitia Br. 2/

56 Nakon zaključenja ugovora o javnoj nabavci može se doći do određenih promena u pogledu predmeta javne nabavke kao i do promene cene i drugih bitnih elemenata ugovora. O svakoj promeni naručilac je dužan da donese odluku o izmeni ugovora i da u roku od tri dana od dana donošenja istu objavi na Portalu javnih nabavki i izveštaj dostavi Upravi za javne nabavke i Državnoj revizorskoj instituciji. U toku celog postupka javne nabavke protiv svake radnje naručioca može se podneti zahtev za zaštitu prava. Zahtev za zaštitu prava može da podnese ponuđač, podnosilac prijave, kandidat, odnosno zainteresovano lice koji ima interes za dodelu ugovora, odnosno okvirnog sporazuma u konkretnom postupku javne nabavke i koji je pretrpeo ili bi mogao da pretrpi štetu zbog postupanja naručioca protivno odredbama Zakon o javnim nabavkama. Zahtev za zaštitu prava može da podnese Uprava za javne nabavke, Državna revizorska institucija, javni pravobranilac i građanski nadzornik s tim da nisu dužni da podnose zahtev za zaštitu prava na zahtev navedenih lica ako ista nisu iskoristila pravo na podnošenje zahteva. Zahtev za zaštitu prava kojim se osporava vrsta postupka, sadržina poziva za podnošenje ponuda ili konkursne dokumentacije u postupku javne nabavke male vrednosti smatraće se blagovremenim ako je primljen od strane naručioca najkasnije tri dana pre isteka roka za podnošenje ponuda, bez obzira na način dostavljanja i ukoliko je podnosilac zahteva u skladu sa članom 63. stav 2. ovog zakona ukazao naručiocu na eventualne nedostatke i nepravilnosti, a naručilac iste nije otklonio. Ukoliko se zahtevom osporavaju radnje koje naručilac preduzme pre isteka roka za podnošenje ponuda, a nakon isteka navedenog roka zahtev će se smatrati blagovremenim ukoliko je podnet najkasnije do isteka roka za podnošenje ponuda. O podnetom zahtevu naručilac je dužan da na Portalu javnih nabavki i na svojoj internet stranici najkasnije u roku od dva dana od dana prijema zahteva za zaštitu prava, objavi obaveštenje. Zahtev se podnosi naručiocu i on ispituje blagovremenost istog kao i to da li je podnet od strane ovlašćenog lica. Posle prethodnog ispitivanja naručilac može sam odlučiti o zahtevu odnosno usvojiti ga ili da Republičkoj komisiji dostavi odgovor u kojem će se izjasniti na sve navode zahteva za zaštitu prava i kompletnu dokumentaciju iz postupka javne nabavke, radi odlučivanja o zahtevu za zaštitu prava. Ako naručilac ne odluči o svim navodima iz zahteva podnosilac zahteva može nastaviti postupak pred Republičkom komisijom. Podnosilac zahteva za zaštitu prava je dužan da na određeni račun budžeta Republike Srbije uplati taksu od dinara. Ako je zahtev za zaštitu prava osnovan, naručilac mora podnosiocu zahteva za zaštitu prava na pisani zahtev nadoknaditi troškove nastale po osnovu zaštite prava. Ako zahtev za zaštitu prava nije osnovan, podnosilac zahteva za zaštitu prava mora naručiocu na pisani zahtev nadoknaditi troškove nastale po osnovu zaštite prava. Ako je zahtev za zaštitu prava delimično usvojen, Republička komisija odlučuje da li će svaka stranka snositi svoje troškove ili će troškovi biti podeljeni srazmerno usvojenom zahtevu za zaštitu prava. Stranke u zahtevu moraju precizno da navedu troškove za koje traže naknadu. Naknadu troškova moguće je tražiti do donošenja odluke naručioca, odnosno Republičke komisije o podnetom zahtevu za zaštitu prava. O troškovima odlučuje Republička komisija. Odluka Republičke komisije je izvršni naslov. Dakle, ono po čemu se postupak javne nabavke male vrednosti razlikuje od ostalih postupaka jesu pre svega kraći rokovi i način na koji se dokazuje ispunjenost uslova za učešće u postupku. Naime, ispunjenost uslova za učešće ponuđači mogu da dokazuju izjavom datom pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću izuzev uslova iz člana 75. stav 1. tačka 5) ZJN (važeća dozvola nadležnog organa za obavljanje odgovarajuće delatnosti, koja mora da se dostavi kada je predviđena posebnim propisom). Mogućnost zloupotrebe smanjena je uvođenjem maksimalne transparentnosti po čemu se ovaj postupak ne razlikuje od ostalih. Najveće mogućnosti zloupotrebe od strane naručioca su prilikom sastavljanja konkursne dokumentacije. Naime ukoliko naručilac nabavku postavi kao složenu sa više različitih predmeta nabavke u tom slučaju se sužava konkurencija odnosno isključuje se veliki broj ponuđača jer mali broj ima sve tražene predmete. Sve ovo se može izbeći sprovođenjem postupka nabavke po partijama. Naručilac je u obavezi da prikuplja i evidentira određene podatke o postupcima javnih nabavki koje je sproveo, kao i o zaključenim ugovorima o javnim nabavkama. Naručilac izveštaje dostavlja Upravi za javne nabavke kvartalno, i to najkasnije do 10. u mesecu, koji sledi po isteku tromesečja. Ova obaveza se svakako odnosi i na javne nabavke male vrednosti. U svim postupcima javnih nabavki, podaci o zaključenim ugovorima se navode pojedinačno, odnosno za svaki zaključeni ugovor posebno, a u postupku javne nabavke male vrednosti podaci se navode zbirno, i to posebno za dobra, usluge i radove, za tromesečje za koje se priprema izveštaj. Konkretno, u izveštaju za određeni kvartal, naručilac navodi ukupan broj, ukupnu procenjenu i ukupnu ugovorenu vrednost zaključenih ugovora za nabavke dobara, usluga i radova. Literatura - Priručnik za službenika za javne nabavke - Zakon o javnim nabavkama ( Službeni glasnik RS, br. 14/2015) 54 Iustitia Br. 2/2019

57 NJUJORŠKA KONVENCIJA O PRIZNANJU I IZVRŠENJU STRANIH ARBITRAŽNIH ODLUKA KAO STUB ARBITRAŽNOG NAČINA REŠAVANJA MEĐUNARODNIH PRIVREDNIH SPOROVA I UTICAJ IZJAVLJENIH REZERVI NA NJENU PRIMENU Ilija Zinaić master pravnik, sudijski pomoćnik u Privrednom sudu u Subotici Usvajanjem Konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka 10. juna godine u Njujorku na konferenciji Ujedinjenih nacija dobijen je preko neophodan jedinstven međunarodni pravni okvir kojim se predviđa obaveznost država potpisnica da pre svega priznaju, a zatim i sprovedu izvršenje stranih arbitražnih odluka koje su donete od strane određenog međunarodnog arbitražnog tribunala čije sedište se nalazi van pravnog poretka države ugovornice, odnosno da priznaju arbitražne sporazume koji se odnose na rešavanje nastalih ili budućih sporova podobnih arbitražnom načinu rešavanja. 1 Potreba za donošenjem jednog takvog jedinstvenog međunarodnog ugovora se pokazala neophodnom u pogledu izjednačavanja pravne snage stranih arbitražnih odluka sa pravnom snagom stranih sudskih odluka po njihovom priznanju od strane nadležnih državnih organa država ugovornica, s obzirom da postojanje reciprociteta u pogledu priznanja stranih sudskih odluka automatski ne znači i postojanje reciprociteta u pogledu priznanja stranih arbitražnih odluka 2, kao i u potrebi za promenom dotadašnjih međunarodnih pravnih akta koji se nisu pokazali dovoljno efikasnim u praksi. 3 Izjednačavanjem stranih arbitražnih odluka sa stranim sudskim odlukama u pogledu njihove pravne snage stvoreni su uslovi da i strane arbitražne odluke, pod uslovom uzajamnosti (reciprociteta), steknu mogućnost da proizvode ista pravna dejstva koja proizvode i strane sudske odluke po sprovedenom postupku priznanja u okviru pravnog poretka države potpisnice. 4 U pravcu ostvarenja takvog dejstva stranih arbitražnih odluka Njujorška konvencija je u okviru člana IV stava 1 pored podnošenja zahteva za priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke predvidela i kumulativnu ispunjenost dva uslova. Prvi uslov se sastoji u tome da stranka treba da uz zahtev za priznanje i izvršenje arbitražne odluke podnese propisano overen original odluke ili prepis tog originala koji ispunjava sve uslove za njegovu autentičnost, dok se drugi uslov sastoji u podnošenju originalnog arbitražnog sporazuma koji, takođe, treba da ispunjava sve uslove koji se smatraju neophodnim za njegovu autentičnost. Sa druge strane, ukoliko se traži priznanje i izvršenje arbitražne odluke ili arbitražnog sporazuma koji nisu sastavljeni na službenom jeziku zemlje u kojoj se treba izvršiti priznanje, stavom 2 istog člana predviđa se dužnost stranke koja traži priznanje takvih dokumenata da podnese prevod istih na tom jeziku, koji mora biti overen od strane službenog prevodioca, ili nekog diplomatskog ili konzularnog agenta. Tek po ispunjenju oba uslova nastupa faza priznanja strane arbitražne odluke koja se u Republici Srbiji sprovodi u vanparničnom postupku od strane nadležnog suda. Međutim, i tada ne znači da će do priznanja strane arbitražne odluke Iustitia Br. 2/

58 zaista i doći ukoliko se radi o odluci koja je doneta u vezi sa određenom pravnom stvari koja se prema pozitivnopravnim propisima Republike Srbije smatra nearbitrabilnom. Zato je upravo u pogledu arbitrabilnosti od strane Republike Srbije, kao sukcesora nekadašnje SFRJ, stavljena jedna od tri rezerve na primenu Njujorške konvencije prilikom njene ratifikacije 10. juna godine. Tu se radi o tzv. komercijalnoj rezervi koja označava mogućnost primene Njujorške konvencije samo na one sporove koji potiču iz pravnih odnosa, ugovornih ili neugovornih, koji se prema nacionalnom zakonodavstvu smatraju privrednim, odnosno trgovinskim. Preostale dve rezerve koje je nekadašnja SFRJ stavila, a Republika Srbija nasledila kao sukcesor, odnose se na postojanje same uzajamnosti (reciprociteta) između država potpisnica Konvencije u pogledu međusobnog priznanja i izvršenja arbitražnih odluka, iako se samim potpisivanjem Njujorške konvencije između država potpisnica uspostavlja diplomatski reciprocitet. Prva rezerva reciprociteta je stavljena u kontekstu primene Njujorške konvencije samo na one arbitražne odluke koje su donete posle stupanja na snagu Konvencije. To je značilo da se Njujorška konvencija nije mogla primenjivati u pogledu priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka koje su bile donete pre dana stupanja na snagu Zakona o ratifikaciji konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka, koji je stupio na snagu godine. Za razliku od takve rezerve reciprociteta druga rezerva se odnosila na to da će se Konvencija primenjivati samo na one arbitražne odluke koje su donete na teritoriji druge članice Konvencije. Tu rezervu je stavilo dve trećine država potpisnica. 5 Zato je u pogledu priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka koje su donete u privrednopravnim stvarima pored utvrđenja arbitrabilnosti spora i punovažnosti arbitražnog sporazuma neophodno u svakom konkretnom slučaju utvrditi da li je određena arbitražna odluka doneta od strane međunarodnog arbitražnog tribunala čije se sedište nalazi na teritoriji države koja je potpisnica Njujorške konvencije ukoliko se ima namera primeniti ista na sam postupak priznanja i izvršenja strane arbitražne odluke. Sa druge strane, zbog izjavljenih rezervi reciprociteta od strane država potpisnica, a samim tim i eventualne sumnje nadležnog suda u pogledu primene Njujorške konvencije od strane drugih članica, u domaćoj sudskoj praksi su zabeleženi slučajevi utvrđenja posebno faktičkog reciprociteta 6, iako izraz rezerva reciprociteta ne znači da se preko diplomatskog reciprociteta uspostavljenog potpisivanjem Njujorške konvencije između država potpisnica traži dokazivanje i postojanja faktičkog reciprociteta, 7 čije utvrđenje je neophodno kada je reč o priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka. 8 Kod takvog stanja stvari, bez obzira što je od strane skoro 160 država izvršena ratifikacija Njujorške konvencije, samo postojanje rezervi može kod privrednih subjekata u međunarodnom poslovanju probuditi izvesnu dozu neosnovane sumnje da navedena konvencija neće biti primenjena od strane nadležnih državnih organa prilikom priznanja neke strane arbitražne odluke donete u vezi sa privrednopravnim- trgovinskim sporom gde preovladava elemenat inostranosti, jer izostanak njene primene ili nepravilne primene po državu potpisnicu može proizvesti značajne međunarodne posledice. 9 Sa druge strane, nesporno je, da je donošenjem važećeg Zakona o arbitraži godine u Republici Srbiji u značajnoj meri izvršen doprinos usaglašavanju režima priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka sa Njujorškom konvencijom 10 nevezano za postojanje izjavljenih rezervi, koje su postepeno počele da gube svoju ulogu usled priznanja Konvencije od strane velikog broja zemalja. Međutim, kada se govori o smanjenom značaju rezervi koje je izjavila Republika Srbija kao sukcesor nekadašnje SFRJ u generalnom smislu, postojanje istog bi se možda i mogao prihvatiti u pogledu rezerve reciprociteta, ali ne i kada je u pitanju komercijalna rezerva koja predstavlja ograničavajući faktor priznanja i izvršenja svih onih stranih arbitražnih odluka koje za predmet imaju rešenje nekog privrednopravnog spora koji nije spoljnotrgovinske prirode. To posebno važi za sve one situacije gde se traži priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka koje se odnose na privrednopravne sporove gde ne postoji isključivo imovinskopravna komponenta, već recimo, samo isključivo statusnopravna koja može biti od javnog značaja. U takvim situacijama priznanje strane arbitražne odluke će izostati, s obzirom da se takav predmet spora u skladu sa trenutno važećim domaćim pozitivnopravnim propisima smatra nearbitrabilnim. Zato je kao neophodan korak pre svega potrebno razmotriti ukidanje posebno komercijalne rezerve, s obzirom da ista predstavlja ograničavajući faktor primene Konvencije na samo one privrednopravne sporove koji se smatraju trgovinskim, što automatski vodi i ka onemogućavanju priznanja svih onih arbitražnih odluka od strane nadležnih državnih sudova koje za predmet imaju takvu vrstu spora kojom se ne može slobodno raspolagati. Međutim, bez obzira na definitivan stav u vezi sa ukidanjem rezervi, samom ratifikacijom Njujorške konvencije od strane država potpisnica se u velikoj meri doprinosi olakšanom načinu priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka, ali i priznanju pismenih arbitražnih sporazuma kojima stranke predviđaju da nastale ili buduće arbitrabilne privredne sporove poveravaju na rešavanje određenom međunarodnom arbitražnom tribunalu. Osim navedenog, njenom ratifikacijom je omogućen i svojevrstan vid garancije da će države putem svojih nadležnih državnih organa izvršiti upućivanje stranaka da buduće ili nastale sporove reše arbitražnim putem, čak i u situaciji kada je po osnovu punovažnog arbitražnog sporazuma pred nadležnim državnim sudom već pokrenut parnični postupak. 11 Takvom njenom implementacijom u okviru nacionalnih pravnih sistema država potpisnica se u velikoj meri doprinosi ne samo pravnoj sigurnosti svih učesnika međunarodnih poslovnih odnosa u smislu da će konačne arbitražne među Iustitia Br. 2/2019

59 narodne odluke biti priznate, a zatim i izvršene od strane nadležnih državnih organa na jedan mnogo jednostavniji način, nego kada bi bile u pitanju strane sudske odluke, već i u pogledu zaštite javnog poretka država potpisnica, pošto sama Konvencija u okviru člana V predviđa ukupno sedam razloga u vezi sa kojim države potpisnice putem svojih nadležnih sudova mogu odbiti zahtev stranke za priznanjem određene arbitražne odluke ukoliko smatraju da se istom ugrožava neki opšti (javni) interes U vezi navedenog videti član I i II Zakona o ratifikaciji konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka (Sl. List SFRJ - Međunarodni ugovori, br. 11/81; dalje u fusnotama: ZRK), dostupno u bazi Paragraf lex. 2 Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pvž. 128/2006(1) od godine, Bilten sudske prakse trgovinskih sudova br. 2/2006, Beograd 2006, str Misli se na Ženevski protokol o arbitražnim klauzulama iz godine i Ženevsku konvenciju o izvršenju stranih arbitražnih odluka iz godine. 4 Videti: ZRK, čl. III. 5 Međunarodni savet za trgovinsku arbitražu, preveli: B. Ristić, N. Galić, Vodič Međunarodnog saveta za trgovinsku arbitražu (IKKA) za tumačenje Njujorške konvencije iz godine: Priručnik za sudije, Beograd 2011, str Videti: Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pvž. 128/2006(1) od godine i Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pvž. 128/2006(2) od godine, Bilten sudske prakse trgovinskih sudova br.2/2006, Beograd 2006, str. 55 i Rešenje Privrednog apelacionog suda Pvž.175/2010(2) od godine, Bilten sudske prakse privrednih sudova br. 1/2010, Beograd 2010, str Čl. 92 Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (Sl. list SFRJ, br. 43/82 i 72/82 - ispr., Sl. list SRJ, br. 46/96 i Sl. glasnik RS, br. 46/ dr. zakon), dostupno u bazi Paragraf lex. 9 U vezi posledicama neprimene Njujorške konvencije videti, Vodič iz napomene 5, str Videti: Rešenje Privrednog apelacionog suda iz napomene Videti: ZRK, čl. II st Videti: ZRK, čl. V. Iustitia Br. 2/

60 UNAPREĐENJE IZVRŠENJA RADA U JAVNOM INTERESU U IZREČENIM KAZNAMA ZBOG PREKRŠAJNE I KRIVIČNE ODGOVORNOSTI UČINILACA Rade Maletković dipl. pravnik Reference: UGF-Uzbek-German Forum for Human Rights... istraživanje. Doprinos pooštravanja kaznene politike koju je počela sa sprovođenjem Republika Srbija jeste svakako smanjenje opšteg trenda povećanja broja učinjenih novih krivičnih dela. Takođe gorući problem je broj prekršaja koji su učinjeni i svojom brojnošću opterećuju naš pravosudni sistem. Pored dobre reorganizacije i objedinjavanja sistema naplate prekršaja koji je kod nas u drugoj fazi implementacije, rezultati nisu na zavidnom nivou. Prvenstveno postavlja se pitanje na koji način će se naplatiti novčane prekršajne kazne od učinilaca koji su lošijeg imovnog stanja, a prihvataju da ipak snose odgovornost za učinjeni prekršaj na njima prihvatljiv način. U našem penalnom sistemu izvršenja krivičnih i prekršajnih sankcija postoji institucija rada u javnom interesu. Ista mera može u jednom delu da zameni izrečenu kaznu, a može biti i kombinovana sa izrečenom kaznom, zavisno od učinjenog dela, njegove težine i vrste. Uzbekistanski model nudi donekle prihvatljive solucije zamene kazne za rad u javnom interesu. Pored toga što je isti od strane nemačko-uzbečkog foruma za ljudska prava prepoznat kao previše strog, nudi originalna rešenja u praksi. Naime, u Uzbekistanu postoji državna industrija pamuka koja ostvaruje godišnji prihod veći od jedne milijarde evra. Kao strateški partner, odnosno strani kupac sirovine koja se proizvodi i izvoz, pojavljuje se međunarodna korporacija The GAP Inc. koja se bavi proizvodnjom odeće. Sistem izvršenja kazni je osmišljen tako da se učinioci umesto izvržavanja kazne u zatvorskom režimu, šalju na rad na državna polja pamuka. Time se zbog ličnog doprinosa, odnosno broja ostvarenih radnih sati osuđenika ostvaruje značajan prihod u državnom budžetu. Posebno imajući u vidu da se iz navedenog projekta direktno finansiraju vojska, policija i pravosuđe. Po sličnom modelu moglo bi kod nas da se oformi državno građevinsko preduzeće. Prethodno bi se projekat odobrio na sednici Vlade kroz radnu grupu koju bi sačinjavali predstavnici dva ministarstva i to Ministarstva građevinarstva i Ministarstva pravde, imajući u vidu njihovu zajedničku nadležnost u implementaciji u praksi. Ono što je evidentna istina po istraživanju naših nadležnih organa, kao i upoređenjem sa zemljama u regionu jeste da su srpski zatvori prenaseljeni. Pooštravanje kaznene politike po logioci stvari dovelo bi do efikasnijeg kažnjavanja učinilaca. Time bi se dodatno povećao broj osuđenika i presuđene kazne bi bile u dužem vremenskom trajanju. Za sve navedeno postoje opravdanja u praksi i isto je neophodna mera suzbijanja kriminaliteta. Radom u javnom interesu u državnom građevinskom preduzeću osuđenici bi 58 Iustitia Br. 2/2019

61 konkretnim radom donekle rešili problem koji njih najviše pogađa. Osnovnom obukom u okviru kaznenih zavoda, bili bi obučavani za lakše i srednje zahtevne zanatsko-građevinske poslove. Time bi, pored doprinosa rešavanju proširenja, adaptacije i osavremenjivanja zatvorskih smeštajnih kapaciteta, bili obučavani za rad na slobodi po izdržanoj kazni. Sam cilj kažnjavanja ne bi se mogao naravno sprovesti bez dobrovoljnosti. Osuđenik mora da pristane na takav tretman, da ne bi bilo govora o prinudnom radu. Motivacija za pristanak na ovakav način izdržavanja kazne može da se ostvari raznim beneficijama. Jedna od njih bilo bi regulisanje radnog staža osuđenika, kao i nadoknada koju bi dobijala porodica osuđenika koja se nalazi na slobodi. Time bi se rešio još jedan problem u praksi, a to je viktimizacija učinioca. Odnosno često se dešava da učinilac po izdržanoj kazni od strane okoline bude etiketiran kao potencijalna opasnost. Time bi bio žrtva soptvenog nedela za koje je kaznu izdržao. Zbog navedenog razloga, postoji veliki broj učinilaca povratnika. Neosposobljenost za samostalan život na slobodi, kao i razrušene društvene i socijalno-porodične veze i otuđenost od okoline. To sve jesu izazovi sa kojima se suočavaju bivši osuđenici. Zanat ili radno iskustvo u poslovima, za koje uvek postoji potreba na tržištu rada omogućili bi tim licima pristojan život. Pored poslova izgradnje novih stambeno-zatvorskih blokova, postoji i šansa izgradnje šire infrastrukture. To bi se ostvarilo preko državnih putarskih preduzeća koja imaju odobrene projekte izgradnje putne mreže. Tu takođe za realizaciju nedostaju radnici, zbog čega rokovi realizacije mnogih deonica puta moraju da se revidiraju. Pored državnih tendera kojima se pokušavaju privući strani koncesionari, istovremeno mogu da se iskoriste raspoloživi kapaciteti u ljudstvu, a na koje ukazujem. Promenom pristupa afirmacije osuđenika da pristanu na rad u javnom interesu mogu se postići dugoročni ciljevi. Prvi jeste da se osuđenicima ukaže da za njihov trud postoji perspektiva i mogućnost napredovanja. Drugi jeste bolja psihološka motivacija. Dosadašnji princip metle umesto rešetke pokazao se kao kontraproduktivan. Sama pogrešna predstava o realnosti i želja za dokazivanjem oterali su jedan deo populacije u kriminogenu sferu društva. Statistika broja povratnika jeste poražavajuća i svi napori koji su usmereni u cilju smanjenja ove tamne brojke jesu svrsishodni i dobro došli. Ako se akcenat stavi na praktičniju i ekonomičniju svrhu kažnjavanja, umesto tradicionlanijeg pristupa zastrašivanjem većom kaznom, to bi donelo drugačije rezultate. Iustitia Br. 2/

62 STUDIJA SLUČAJA O. SA ASPEKTA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU, KRIVIČNOG ZAKONIKA I ZAKONA O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNOSTI Dragana Antonović Sudija Osnovnog suda u Negotinu Zahtevom gospođe J.O. (stomatologa, koji živi i radi u Londonu), zatraženo je stručno mišljenje u predmetu optuženog M.O. (bivšeg supruga J.O.), a povodom istrage, koja se vodi pred Stomatološkom komorom Velike Britanije protiv M.O., po prijavi dr T.B. (rođene sestre J.O.) da M.O. nije pogodna i časna ličnost za člana stomatološke zajednice, imajući u vidu da se prema imenovanom, po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Beogradu, vodi krivični postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, zbog čega je gospođa J.O. izjavila i Ustavnu žalbu, kao i posebnu pritužbu predsedniku suda. S tim u vezi, zatraženo je od Stomatološke komore (u daljem tekstu: GDC, General dental council) da se M.O. oduzme licenca za rad. Stručno mišljenje je zatraženo za sledeća pitanja: - da se pojasni srbijanski sistem evidencija o kažnjavanju i stavljanja pod istragu - koji organi ih vode, kome mogu da se daju izvodi iz KE, kao i uverenja - koje su pravne posledice osude - o institutu zastare krivičnog gonjenja sa posebnim osvrtom na aktuelni slučaj (apsolutna zastara za krivično delo davanje lažnog iskaza) - ovlašćenja javnog tužioca za krivično gonjenje, krivično gonjenje za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti (posebno u odnosu na krivično delo davanje lažnog iskaza i krivično delo nasilničko ponašanje). Iz dostavljene dokumentacije, i to presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 2296/12 od dana godine, te korespondencije koja se odvijala između GDC i dr T.B., kao i uverenja o nekažnjavanju za M.O., utvrđeno je sledeće: Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu posl. br. K. 3378/10 od dana godine, optuženi M.O. (krivični postupak je iniciran optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Beogradu) je oglašen krivim zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, pa mu je na osnovu čl. 1, 42, 43, 45, 54, 64, 65 i 66 Krivičnog zakonika, izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci i istovremeno određeno da se tako utvrđena kazna zatvora neće izvršiti, za vreme od dve godine od pravnosnažnosti presude (rok proveravanja), ako ne učini novo krivično delo. Istom presudom (u stavu drugom), okrivljeni je, na osnovu člana 355. tačka 2) (tada važećeg) Zakonika o krivičnom postupku (član 355. tačka 2) glasi:... Presudu kojom se optuženi oslobađa od optužbe sud će izreći...ako nije dokazano da je optuženi učinio krivično delo za koje je optužen..., uz napomenu: Zakonik o krivičnom postupku, koji je primenjen u konkretnom slučaju, objavljen u Sl. glasniku RS, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007, 20/ dr. zakon i 72 od godine, prestao je da važi stupanjem na snagu novog Zakonika o krivičnom postupku, koji je objavljen u Sl. glasniku RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014, čija je primena, pred sudovima opšte nadležnosti, počela od 1. oktobra godine), 60 Iustitia Br. 2/2019

63 oslobođen od optužbe da je dana 14. decembra godine, izvršio krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Protiv ove presude, žalbe su izjavili: - javni tužilac Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, na deo u kome je sadržana oslobađajuća presuda, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se presuda u tom delu ukine i predmet vrati na ponovni postupak i odluku i - branilac okrivljenog M.O., advokat O.Đ., na osuđujući deo presude, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se u tom delu prvostepena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili preinači i okrivljeni oslobodi od krivice za krivično delo iz člana 335. stav 2. Krivičnog zakonika. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 2296/12 od dana 22. oktobra godine, povodom žalbe javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i branioca okrivljenog M.O., advokata O.Đ., a po službenoj dužnosti, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.3378/10 od 1. novembra godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu prema okrivljenom M.O., na osnovu člana 354. tačka 3) (tada važećeg) Zakonika o krivičnom postupku (član 354. tačka 3) glasi:... Presudu kojom se optužba odbija sud će izreći:... ako je optuženi aktom amnestije ili pomilovanja oslobođen od gonjenja, ili se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti ili neke druge okolnosti koja trajno isključuje krivično gonjenje...), odbio optužbu, zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, dok je, uvažavanjem žalbe javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.3378/10 od godine u delu u kome je sadržana odluka da se okrivljeni M.O., na osnovu člana 355. tačka 2) (tada važećeg) Zakonika o krivičnom postupku, oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Prema raspoloživim podacima, krivični postupak prema optuženom M.O. još uvek nije okončan, a isti se vodi po optužnom predlogu javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Stručno mišljenje Odmah na početku, a u vezi sa prethodnim stavom, valjalo bi naglasiti da ovlašćenje za krivično gonjenje u odnosu na krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kao i u odnosu na krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, pripada javnom tužiocu, čija je jedna od funkcija krivično gonjenje za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, jer oba navedena krivična dela pripadaju upravo toj kategoriji krivičnih dela. Naime, prema pozitivnom krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije, po privatnoj tužbi i na predlog oštećenog, krivično se gone samo ona krivična dela za koja je to izričito propisano Krivičnim zakonikom Republike Srbije. Koja se krivična dela gone po privatnoj tužbi i na predlog oštećenog, propisano je izričito uz svaku inkriminaciju u posebnom delu Krivičnog zakonika. Dakle, kada uz određenu inkriminaciju u Krivičnom zakoniku Republike Srbije, u pogledu ovlašćenja za preduzimanje krivičnog gonjenja, nije izričito propisano da se za to krivično delo goni po privatnoj tužbi ili na predlog oštećenog, podrazumeva se da se za to krivično delo krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, od strane javnog tužioca, i to je neoboriva zakonska pretpostavka. Sve prethodno navedeno, a u vezi sa ovlašćenjem javnog tužioca u pogledu krivičnog gonjenja za krivična dela za koja se goni ex officio (po službenoj dužnosti), ima uporište u članu 5. aktuelnog Zakonika o krivičnom postupku ( Sl. glasnik RS, br. 72 od , 101 od , 121 od , 32 od , 45 od i 55 od ), pod nazivom Preduzimanje i početak krivičnog gonjenja, a koji glasi: Za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac je javni tužilac, a za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac. Krivično gonjenje započinje: 1) prvom radnjom javnog tužioca, ili ovlašćenih službenih lica policije na osnovu zahteva javnog tužioca, preduzetom u skladu sa ovim zakonikom radi provere osnova sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo; 2) podnošenjem privatne tužbe. Ako javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe (član 52), na njegovo mesto može stupiti oštećeni kao tužilac, pod uslovima propisanim ovim zakonikom. Takođe, i u članu 6. stav 1. aktuelnog Zakonika o krivičnom postupku ( Sl. glasnik RS, br. 72 od , 101 od , 121 od , 32 od , 45 od i 55 od ), pod nazivom Zakonitost krivičnog gonjenja : Javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Kako je predmet interesovanja podnosioca zahteva za doktrinarno mišljenje, između ostalog, i institut zastarelosti Iustitia Br. 2/

64 krivičnog gonjenja sa posebnim osvrtom na aktuelni slučaj, odnosno, krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, u nastavku, a radi lakšeg razumevanja, biće dato sumarno pojašnjenje, najpre, navedenog krivičnog dela, potom, objašnjenje instituta zastarelosti krivičnog gonjenja, a onda će biti dato obrazloženje i mišljenje za konkretni postupak u kome je nastupila apsolutna zastara za naznačeno krivično delo. U sistemu podele vlasti, kakav je uspostavljen u Republici Srbiji, uz zakonodavnu i izvršnu, kao nosilac treće poluge vlasti, a to je sudska vlast, pojavljuje se pravosuđe, čija se primarna funkcija ogleda u primeni opštih pravnih propisa na konkretne slučajeve sporova između pravnih subjekata od strane sudova. Krivična dela protiv pravosuđa predstavljaju posebnu grupu krivičnih dela čiji je zaštitni objekt pravosudni sistem, odnosno omogućavanje nesmetanih i zakonitih radnji u krivičnom postupku. Smisao nije samo u zaštiti institucija pravosudne vlasti, nego i njihovih zakonitih postupaka, kojim se obezbeđuje pravna sigurnost javnog poretka, pa i sama prava i slobode građana. 1 U sistematici krivičnih dela, krivična dela protiv pravosuđa, mogla bi se podeliti na dela onemogućavanja vršenja funkcije pravosuđa, dela otežavanja rada pravosudnih organa i krivična dela uperena protiv odluka pravosudnih organa. U krivična dela protiv pravosuđa, ubrajaju se: neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca, pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, lažno prijavljivanje, davanje lažnog iskaza, sprečavanje i ometanje dokazivanja, povreda tajnosti postupka, pobuna lica lišenih slobode, ometanje pravde, neovlašćeno izvođenje arheoloških radova, bekstvo i omogućavanje bekstva lica lišenog slobode, protivzakonito omogućavanje vršenja određenih poziva, funkcija, dužnosti, poslova i delatnosti i nadripisarstvo. 2 Krivično delo davanje lažnog iskaza propisano je članom 335. Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 (ispravka), 107/2005 (ispravka), 72/2009 i 111 od godine): (1) Svedok, veštak, prevodilac ili tumač, koji da lažan iskaz pred sudom, u disciplinskom prekršajnom ili upravnom postupku ili u drugom zakonom propisanom postupku, kazniće se zatvorom do tri godine. (2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i stranka koja prilikom izvođenja dokaza saslušanjem stranaka u sudskom ili upravnom postupku da lažan iskaz, a na ovom iskazu bude zasnovana odluka donesena u tom postupku. (3) Ako je lažan iskaz dat u krivičnom postupku ili je dat pod zakletvom, učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina. (4) Ako su usled dela iz stava 3. ovog člana nastupile naročito teške posledice za okrivljenog, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina. (5) Učinilac koji dobrovoljno opozove lažan iskaz pre nego što se donese konačna odluka, može se osloboditi od kazne. Lažni iskaz predstavlja iskaz, koji ne odgovara činjenicama, izjava koja je suprotna istini u nekom od zakonitih postupaka. Predmet lažnog iskaza mogu biti sve činjenice koje su od značaja za utvrđivanje materijalne istine. Bitan osnov ovog krivičnog dela je da od iskaza u nekom od postupaka zavisi ishod - odluka u tom postupku. Delo može biti počinjeno samo umišljajnom radnjom i svešću da se radi o neistinitim činjenicama, kao i nameri obmane organa koji vode postupak. U osnovnom obliku (stav 1), učinilac krivičnog dela može biti svedok, veštak, prevodilac ili tumač. To znači da lažan iskaz, koji je dao učinilac krivičnog dela, ne može biti osnov za postojanje krivičnog dela. Radnja treba da je umišljajna i da je iskaz dat pred nadležnim organom i u određenom pravno zakonitom postupku. Činjenice iskaza treba da su lažne, tj. da je učinilac svestan da njegov iskaz ne odgovara činjenicama istine u konkretnom slučaju. Uslov je da je iskaz dat pred sudom, u disciplinskom, prekršajnom ili upravnom postupku ili u drugom zakonom propisanom postupku (osim krivičnog). Nije uslov za postojanje neke druge posledice. Delo je izvršeno samim davanjem lažnog iskaza i namerom dovođenja organa koji vode postupak u zabludu o činjenicama važnim za postupak. Iskaz ne mora biti u celini lažan, dovoljno je i da je delimično takav. Učinilac može u toku postupka i da menja iskaz, pa se smatra da ako je neka od stranaka dala u nekom delu postupka lažni iskaz, ali ga na kraju opozvala, pre nego što je doneta konačna odluka, može se osloboditi od kazne. 3 Drugi osnovni oblik (stav 2) postoji ako je delo iz osnovnog oblika počinila stranka, koja prilikom izvođenja dokaza saslušanjem stranaka u sudskom ili upravnom postupku da lažan iskaz, a na njegovom iskazu bude zasnovana odluka donesena u tom postupku. Ovde je reč o dva uslova: da je iskaz dat u sudskom (građanskom) ili upravnom postupku i da je na osnovu lažnog iskaza doneta odluka koja je suprotna činjenicama materijalne istine, odnosno da takva odluka od nadležnog organa ne bi bila doneta da je iskaz bio istinit. 4 Teži oblik (stav 3) uslovljen je vrstom postupka i postoji u dva slučaja: a) ako je lažan iskaz dat u krivičnom postupku ili b) ako je lažni iskaz dat pod zakletvom (tzv. krivokletstvo). Najteži kvalifikovani oblik (stav 4), u vezi je sa težom posledicom. Postoji ako je zbog dela počinjenih iz prethodnih oblika nastupila naročito teška posledica za okrivljenog. Te posledice treba da su nastupile iz ishoda pravosnažne i izvršne sudske odluke (npr. kazna zatvora). 5 Za osnovne oblike (st. 1. i 2.), propisana sankcija za učinioca je kazna zatvora do tri godine, za teži oblik (stav 3), kazna zatvora od tri meseca do pet godina, a za najteži oblik (stav 4), kazna zatvora od jedne do osam godina Iustitia Br. 2/2019

65 Za potrebe analiziranog slučaja, posebnu pažnju treba obratiti upravo na oblike ovog krivičnog dela propisane st. 1. i 2. člana 335. Krivičnog zakonika, a posebno na dužinu zaprećene kazne (do tri godine zatvora), imajući u vidu da će, u nastavku, upravo u tom kontekstu, biti izložen institut zastarelosti krivičnog gonjenja, koji se zasniva na proteku određenog vremena od izvršenja krivičnog dela i dužini propisane kazne za svako krivično delo. Zastarelost krivičnog gonjenja je jedan od zakonskih osnova za prestanak ovlašćenja nadležnih organa da protiv određene osobe preduzmu krivično gonjenje ili da se postupak ne može nastaviti, ako je već pokrenut, usled kojeg se učiniocu krivičnog dela ne može izreći krivična sankcija. Institut zastarelosti krivičnog gonjenja objedinjuje u sebi elemente i procesnog i materijalnog krivičnog prava. S jedne strane, činjenica da se protiv učinioca krivičnog dela ne može pokrenuti, niti voditi postupak, čini zastarelost institutom krivičnog procesnog prava, usled procesnih smetnji, a sa druge strane, nemogućnost da se učiniocu krivičnog dela izrekne neka krivična sankcija, čini zastarelost, institutom krivičnog materijalnog prava. U prvom slučaju, ako krivični postupak još nije pokrenut, nastupanjem zastarelosti krivičnog gonjenja, prestaje pravo nadležnog organa da postupak pokrene. Ukoliko je zastarelost nastupila u toku krivičnog postupka, sud donosi odluku - presudu kojom se postupak prekida, odnosno presudu kojom se optužba odbija, jer se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti. Rokovi zastarelosti krivičnog gonjenja predstavljaju veoma važno pitanje, pa će u tom smislu biti citiran član 103. Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 (ispravka), 107/2005 (ispravka), 72/2009 i 111 od godine): Ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti, kad protekne: 1) dvadeset pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od trideset do četrdeset godina; 2) dvadeset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko petnaest godina; 3) petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko deset godina; 4) deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko pet godina; 5) pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godine; 6) tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine; 7) dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna. Nadalje, član 104. stav 6. Krivičnog zakonika, predviđa da:... zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja. Posmatrano u svetlu analiziranog slučaja, okrivljenom M.O. stavljeno je na teret krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju do tri godine. Kao vreme izvršenja krivičnog dela, naveden je dan 17. oktobar godine. Prvostepena presuda, odnosno presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.3378/10, protiv optuženog M.O., zbog navedenog krivičnog dela, doneta je dana 1. novembra godine. Očigledno, u toku drugostepenog postupka (postupka po žalbi pred Apelacionim sudom u Beogradu), nastupila je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo, imajući u vidu da je sednica veća Apelacionog suda u Beogradu u krivičnom predmetu okrivljenog M.O., održana dana 22. oktobra godine (samo pet dana nakon nastupanja apsolutne zastare krivičnog gonjenja za ovo krivično delo), a da je, u konkretnom slučaju, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za naznačeno krivično delo nastupila 17. oktobra godine. S obzirom na sve navedene okolnosti, mogao bi se izvesti zaključak da je Apelacioni sud u Beogradu ne samo ex offo (po službenoj dužnosti), nego i ex lege (po sili zakona), doneo takvu odluku, odnosno, da se odbija optužba prema okrivljenom M.O. i to na osnovu člana 354. tačka 3) (tada važećeg) Zakonika o krivičnom postupku, tj. presudu kojom se optužba odbija, jer se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog nastupanja apsolutne zastarelosti, što je jedan od osnova koji trajno isključuje krivično gonjenje. Kao posebno, istaknuto je u zahtevu i pitanje pravnih posledica osude, odnosno vrsta pravnih posledica osude. Pravne posledice osude su posebne krivičnopravne mere koje za učinioca krivičnog dela, pored izrečene krivične sankcije, imaju za svrhu prestanak gubitka određenih prava ili zabrane sticanja određenih prava. Pravna činjenica da zbog učinjenog dela ili zbog osude na određenu kaznu, učinilac po sili zakona ne može određeno vreme vršiti neku delatnost ili obavljati određenu dužnost, vremenom i pod određenim uslovima može biti suspendovan. 6 NASTUPANJE PRAVNIH POSLEDICA OSUDE Član 94. Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 (ispravka), 107/2005 (ispravka), 72/2009 i 111 od godine): (1) Osude za određena krivična dela ili na određene kazne mogu imati za pravnu posledicu prestanak, odnosno gubitak određenih prava ili zabranu sticanja određenih prava. (2) Pravne posledice osude ne mogu nastupiti kad je za krivično delo učiniocu izrečena novčana kazna, uslovna Iustitia Br. 2/

66 osuda, ako ne bude opozvana, sudska opomena ili kad je učinilac oslobođen od kazne. (3) Pravne posledice osude mogu se predvideti samo zakonom i nastupaju po sili zakona kojim su predviđene. Glava osma Krivičnog zakonika Republike Srbije reguliše institut pravnih posledica osude u užem smislu. Pravne posledice osude, u širem smislu, u nekim stranim krivičnim pravima obuhvataju i same krivične sankcije. Nasuprot tome, pravne posledice osude u smislu citiranih zakonskih odredaba (član 94. KZ), nastupaju automatski, dakle, ex lege (po sili zakona), kod osude za određena krivična dela ili na određene kazne. Pravne posledice osude su kako u krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije, tako i stranom zakonodavstvu mnogobrojne, predviđene u velikom broju raznih zakona, a po svom dejstvu mogu pogoditi učinioca više nego sama krivična sankcija. Zbog njihovog kaznenog karaktera s jedne strane, a sa druge strane cilja, koji se sastoji u otklanjanju opasnih situacija iz kojih može proizaći ponovno vršenje krivičnih dela, postoji spor oko njihove pravne prirode, pre svega da li su one bliže kazni ili merama bezbednosti. Osude za određena krivična dela ili na određene kazne mogu imati za pravnu posledicu prestanak, odnosno gubitak određenih prava (član 94. stav 1). To znači da su pravne posledice osude u krivičnom pravu Republike Srbije svrstane u dve kategorije: one koje predstavljaju prestanak ili gubitak određenih prava i one koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava. 7 Pravne posledice osude ne mogu nastupiti kada je za krivično delo učiniocu izrečena novčana kazna, uslovna osuda, ako ne bude opozvana, sudska opomena ili kada je učinilac oslobođen od kazne (član 94. stav 2). Upravo imajući u vidu činjenicu da pravne posledice osude nekada teško pogađaju učinioca krivičnog dela, isključeno je njihovo nastupanje kada je izrečena neka blaža krivična sankcija (što podrazumeva da je učinjeno neko lakše krivično delo), odnosno kada je učinilac oglašen krivim, a oslobođen od kazne (stav 2). To znači da pravna posledica osude može nastupiti samo ako je izrečena kazna zatvora. Sporno je da li mogu nastupiti pravne posledice osude u slučaju izricanja kazne rada u javnom interesu i oduzimanja vozačke dozvole. Imajući u vidu rečeno, ne bi bilo opravdano posebnim zakonima kojima se propisuju pravne posledice osude tako nešto predvideti, iako je zakonodavac propustio da unese izričitu zabranu u KZ. Međutim, iz svrhe pravnih posledica osude i njihove prirode, kao i primenom sistematskog i logičkog metoda tumačenja, ako ne mogu nastupiti uz novčanu kaznu i uslovnu osudu, ne bi mogle ni uz rad u javnom interesu ili oduzimanje vozačke dozvole. 8 Pravne posledice osude mogu se predvideti samo zakonom i nastupaju po sili zakona kojim su predviđene (član 94. stav 3). Dakle, propisivanje pravnih posledica osude podzakonskim aktima je izričito zabranjeno, što znači da one mogu biti propisane samo zakonom. 9 VRSTE PRAVNIH POSLEDICA OSUDE Član 95. Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 (ispravka), 107/2005 (ispravka), 72/2009 i 111 od godine): (1) Pravne posledice osude koje se odnose na prestanak ili gubitak određenih prava su: 1) prestanak vršenja javnih funkcija; 2) prestanak radnog odnosa ili prestanak vršenja određenog poziva ili zanimanja; 3) gubitak određenih dozvola ili odobrenja koja se daju odlukom državnog organa ili organa lokalne samouprave. (2) Pravne posledice osude koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava su: 1) zabrana sticanja određenih javnih funkcija; 2) zabrana sticanja određenog zvanja, poziva ili zanimanja ili unapređenja u službi; 3) zabrana sticanja čina vojnog starešine; 4) zabrana dobijanja određenih dozvola ili odobrenja koja se daju odlukom državnih organa ili organa lokalne samouprave. Krivični zakonik Republike Srbije predviđa dve kategorije pravnih posledica osude - prva kategorija se odnosi na prestanak ili gubitak određenih prava, a druga na zabranu sticanja određenih prava. Takođe, u prvu kategoriju se ubraja i gubitak određenih dozvola ili odobrenja koja se daju odlukom državnog organa ili organa lokalne samouprave, dok se u drugu kategoriju ubraja zabrana dobijanja određenih dozvola ili odobrenja koja se daju odlukom državnih organa ili organa lokalne samouprave. Odredbe ovog člana predviđaju vrste pravnih posledica osude koje se mogu propisati drugim zakonima, tako da one istovremeno predstavljaju ovlašćenje, ali i ograničenje zakonodavcu u pogledu propisivanja pojedinih pravnih posledica osude. 10 Pravne posledice osude nastupaju danom pravnosnažnosti presude, a kada se sastoje u zabrani sticanja određenih prava mogu se propisati u trajanju najduže do deset godina, pri čemu se vreme provedeno na izdržavanju kazne ne uračunava u vreme njihovog trajanja. 11 SADRŽAJ I DAVANJE PODATAKA IZ KAZNENE EVIDENCIJE Član 102. Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 (ispravka), 107/2005 (ispravka), 72/2009 i 111 od godine): (1) Kaznena evidencija sadrži lične podatke o učiniocu krivičnog dela, o krivičnom delu za koje je osuđen, podatke o kazni, uslovnoj osudi, sudskoj opomeni, oslobođenju od kazne i oproštenoj kazni, kao i podatke o pravnim posledicama osude. U kaznenu 64 Iustitia Br. 2/2019

67 evidenciju se unose i kasnije izmene podataka sadržanih u kaznenoj evidenciji, podaci o izdržavanju kazne, kao i poništenje evidencije o pogrešnoj osudi. (2) Podaci iz kaznene evidencije mogu se dati samo sudu, javnom tužiocu i organu unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodi protiv lica, koje je ranije bilo osuđeno, organu za izvršenje krivičnih sankcija i organu koji učestvuje u postupku davanja amnestije, pomilovanja, rehabilitacije ili odlučivanja o prestanku pravnih posledica osude, kao i organima starateljstva, kad je to potrebno za vršenje poslova iz njihove nadležnosti. (3) Podaci iz kaznene evidencije, mogu se, na obrazložen zahtev, dati i državnom organu, preduzeću, drugoj organizaciji ili preduzetniku, ako još traju pravne posledice osude ili mere bezbednosti i ako za to postoji opravdani interes zasnovan na zakonu. (4) Niko nema pravo da traži od građanina da podnosi dokaz o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti. (5) Građanima se, na njihov zahtev, mogu davati podaci o njihovoj osuđivanosti ili neosuđivanosti samo ako su im potrebni radi ostvarivanja njihovih prava. Citirane odredbe člana 102. predviđaju koje podatke sadrži kaznena evidencija i kome se, odnosno pod kojim uslovima ti podaci mogu dati. Osim organa predviđenih stavom 2. citiranog člana, pod dodatnim uslovima, od kojih je postojanje opravdanog interesa dosta širok i fleksibilan uslov, krug organa i drugih subjekata, kojima se mogu dati podaci iz kaznene evidencije, dosta je proširen. Predviđena je, naime, pod tim uslovom mogućnost davanja podataka, na obrazložen zahtev, i državnom organu, preduzeću, drugoj organizaciji, ili preduzetniku, ako još traju pravne posledice osude ili mere bezbednosti (stav 3). Odredba stava 4. citiranog člana govori o tome da niko nema pravo da od građana traži da podnose dokaze o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti. Nasuprot tome, kada se radi o ostvarivanju nekog prava, zakonodavac je predvideo mogućnost da se građanima, na njihov zahtev, mogu davati podaci o njihovoj osuđivanosti ili neosuđivanosti (stav 5). 12 Kaznenu evidenciju vode i izvode iz kaznene evidencije izdaju organi unutrašnjih poslova - policijske uprave, prema mestu rođenja i mestu prebivališta osuđenog lica, a podatke o pravnosnažnim sudskim presudama policijskim upravama dostavljaju nadležni sudovi, odnosno, sudovi opšte nadležnosti (osnovni i viši sudovi u Republici Srbiji), po pravnosnažnom okončanju krivičnog postupka (kada prvostepena krivična presuda postane pravnosnažna). Način vođenja kaznene evidencije bliže je određen Zakonom o policiji ( Sl. glasnik RS, br. 101/2005, 63/ odluka Ustavnog suda i 92/2011) i detaljno razrađen podzakonskim propisom - Pravilnikom o kaznenoj evidenciji. Policija vodi više vrsta evidencija ličnih i drugih podataka, i to: evidenciju lica kojima je po bilo kojem osnovu ograničena ili oduzeta sloboda; evidenciju lica za koje postoje osnovi sumnje da su učinila krivična dela i prekršaje; evidenciju učinjenih krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, prekršaja i lica oštećenih tim delima; evidenciju učinjenih krivičnih dela nepoznatih učinilaca za koja se goni po privatnoj tužbi; evidencija traženih lica i predmeta i lica kojima je zabranjen ulazak u zemlju; evidencija provera identiteta lica; evidencija lica nad kojima je sprovedeno utvrđivanje identiteta, daktiloskopiranih lica, fotografisanih lica i DNK analiza; evidencija operativnih izveštaja, operativnih izvora saznanja i lica pod posebnom policijskom zaštitom; evidencija primenjenih operativnih i operativnotehničkih sredstava i metoda; evidencija događaja; evidencija upotrebljenih sredstava prinude i evidencija pritužbi. Brojčani podaci o krivičnim delima, prijavljenim i oštećenim licima, kao i ostali brojčani podaci mogu se koristiti u statističke i analitičke svrhe u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije. Takođe, ovi podaci se mogu dati na korišćenje nadležnim stručnim i naučnim ustanovama i drugim organima i organizacijama za potrebe naučno-istraživačkog rada. Lični podaci se mogu dostavljati drugim organima, ali samo ako su ispunjeni određeni uslovi: da je organ koji traži podatke zakonom ili drugim propisom ovlašćen da traži i prima te podatke; da su organu koji traži podatke, ti podaci neophodni za izvršavanje poslova iz njegove nadležnosti; da te podatke nije moguće pribaviti na drugi način ili ako bi njihovo pribavljanje zahtevalo nesrazmerno visoke troškove. Zakon predviđa da se lični podaci mogu dostaviti i inostranim policijskim organima i određenim međunarodnim organizacijama, na njihov zahtev, u skladu sa utvrđenim pravilima o međunarodnoj policijskoj saradnji. Zaštita ličnih podataka, u skladu sa članom 78. Zakona o policiji ( Sl. glasnik RS, br. 101/2005, 63/ odluka Ustavnog suda i 92/2011), postavljena je tako da se lični podaci ne mogu koristiti protivno svrsi predviđenoj ovim zakonom, kao i drugim propisima kojima se uređuje zaštita ličnih podataka. Takođe, podaci, koji su sadržani u evidencijama, koje vodi policija, mogu se dati samo licu na koje se odnose, i to od njihovog unošenja, pa do brisanja iz evidencije. Nadzor nad delovanjem informacionog sistema u kojem su sadržane evidencije, vrši organ nadležan za zaštitu ličnih podataka (Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti), saglasno zakonu kojim se uređuje zaštita ličnih podataka (Zakon o zaštiti podataka o ličnosti). Važno je naglasiti da podaci o ličnosti, koji se odnose na osude za krivična dela potpadaju pod posebne kategorije podataka (naročito osetljivi podaci) u skladu sa članom 16. stav 1. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ( Sl. glasnik RS, br. 97/2008 i 104/ dr. zakon 68/ odluka Ustavnog suda i 107/2012), pa se u odnosu na njih primenjuju znatno stroži uslovi, imajući u vidu da je reč o takvim Iustitia Br. 2/

68 podacima, koji se mogu koristiti na diskriminatoran način. Ova zakonska odredba nalazi potporu i u članu 42. Ustava Republike Srbije kojim je pravo na zaštitu podataka o ličnosti jedno od Ustavom proklamovanih i zajemčenih prava. S tim u vezi, član 23. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti predviđa ograničenja prava na obaveštenje, uvid i kopiju, kada su u pitanju određene situacije, pa je, između ostalog, pravo na obaveštenje, uvid i kopiju nekog podatka o ličnosti ograničeno ako bi... davanje obaveštenja ozbiljno ugrozilo...radnje sprečavanja, otkrivanja, istrage i gonjenja za krivična dela (član 23. stav 1 tačka 5),... privatnost ili važan interes lica... (član 23 stav 1 tačka 8). Takođe, važno je ukazati na još jedno ograničenje, kada je potrebno neki podatak o ličnosti izneti iz Republike Srbije. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (član 53) dozvoljava iznošenje podataka o ličnosti u druge zemlje, ali podaci mogu da se iznose samo u: - državu članicu Konvencije o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka Saveta Evrope; - državu (odnosno međunarodnu organizaciju u toj državi) ako je u toj državi, odnosno međunarodnoj organizaciji, propisom, odnosno ugovorom o prenosu podataka, obezbeđen stepen zaštite podataka u skladu sa konvencijom - u tom slučaju Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti utvrđuje da li su ispunjeni uslovi i sprovedene mere zaštite podataka prilikom njihovog iznošenja iz Republike Srbije i daje dozvolu za iznošenje. Prema tome, ako se planira iznošenje podataka o ličnosti izvan Republike Srbije, najpre se mora proveriti da li država u koju se žele izneti podaci, ispunjava navedene uslove. To znači da država u koju se podaci iznose mora da bude članica pomenute konvencije ili Poverenik mora da dozvoli iznošenje podataka. 13 UVERENJE DA SE PROTIV FIZIČKOG LICA NE VODI KRIVIČNI POSTUPAK Na zahtev stranke, trećih lica, koja imaju opravdan interes i kada je to propisima određeno, sud izdaje uverenje o činjenicama o kojima vodi službenu evidenciju (IX Glava Poslovanje u sudu, 1. Postupanje sudskog osoblja sa strankama, član 99. stav 1. Sudskog poslovnika - Poslovnik je objavljen u Sl. glasniku RS, br. 110/2009, 70/2011 i 19/2012). Dalje, na osnovu člana 100. Sudskog poslovnika, propisuje se da sud izdaje uverenje da se protiv lica koje podnosi zahtev ne vodi krivični ili prekršajni postupak na teritoriji za koju su sudovi nadležni. Ako sud utvrdi da se krivični ili prekršajni postupak vodi, izdaće uverenje u kome će to konstatovati i navesti broj predmeta, lično ime stranke, jedinstveni matični broj, podatke o stadijumu postupka (zakonski osnov i naziv krivičnog dela). Na zahtev lica, sud izdaje i uverenja da li je lice u određenom periodu kažnjavano za prekršaj ili privredni prestup na području za koje je nadležan, odnosno za teritoriju za koju su nadležni sudovi koji su povezani informaciono-komunikacionim tehnologijama. Uverenja da se protiv fizičkog lica ne vodi krivični postupak izdaju za teritoriju svoje nadležnosti osnovni i viši sudovi Republike Srbije, a po prethodno podnetoj molbi (zahtevu) fizičkog lica. Molba se nalazi na portalu osnovnih i viših sudova i može se preuzeti elektronskim putem. U molbi se navode sledeći podaci podnosioca molbe (zahteva): ime, prezime, za udate-devojačko prezime, ime oca, ime majke, devojačko prezime majke, jedinstveni matični broj građana (JMBG), mesto rođenja, opština rođenja (za rođene u inostranstvu država), zanimanje, razlog zbog kojeg se traži uverenje, mesto stanovanja, ulica i broj, broj lične karte, Policijska uprava, koja je izdala ličnu kartu, datum podnošenja molbe i potpis podnosioca molbe (zahteva). Uz molbu (zahtev) se dostavljaju sledeća dokumenta: fotokopija lične karte dokaz o uplati sudske takse (nezaposlena lica su oslobođena plaćanja sudske takse, stim što podnose uverenje Nacionalne službe za zapošljavanje da se vode kao nazaposlena na evidenciji ove službe). Uverenje, po pravilu, preuzima podnosilac molbe (zahteva) lično, uz ličnu kartu, koju daje na uvid službeniku suda. Zaključak Dužnost javnog tužioca (u skladu sa članom 6. stav 1. aktuelnog Zakonika o krivičnom postupku ( Sl. glasnik RS, br. 72 od , 101 od , 121 od , 32 od , 45 od i 55 od ), koji član sadrži postavku o načelu legaliteta) je da preduzme krivično gonjenje uvek kada raspolaže bar osnovima sumnje - indicijama ili dokazima koji posredno ukazuju na skup činjenica iz kojih proizilazi verovatnost da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo. Radi se o pretpostavljenoj dužnosti, koja nije ni bezuslovna, ni apsolutna, a upravo prvo ograničenje leži u činjenici da je javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Imajući u vidu da se većina krivičnih dela goni po službenoj dužnosti, metodom extra ordinem, u materijalnom krivičnom zakonodavstvu (posebnom delu Krivičnog zakonika Republike Srbije), izričito je propisano koja se krivična dela ne gone po službenoj dužnosti. Dakle, pretpostavka je da se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, od strane javnog tužioca, ukoliko nije izričito drugačije određeno. U konkretnom slučaju, ovlašćenje za krivično gonjenje u odnosu na krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kao i u odnosu na krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zako Iustitia Br. 2/2019

69 nika, pripada javnom tužiocu, jer oba navedena krivična dela pripadaju upravo kategoriji krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti. Aktuelni Zakonik o krivičnom postupku (član 281. stav 1) predviđa da se krivična prijava podnosi nadležnom javnom tužiocu. Prijava se može podneti pismeno, ali i usmeno, ili drugim sredstvom (putem elektronske pošte, SMS poruke i slično). U postupanju po krivičnoj prijavi, odnosno, kako bi mogao da donese pravilnu odluku o potrebi sprovođenja istrage i time otpočinjanja krivičnog postupka, javni tužilac ima nekoliko mogućnosti propisanih članom 282. Zakonika o krivičnom postupku - da sam prikupi potrebne podatke, da poziva građane radi prikupljanja obaveštenja, da podnese zahtev državnim i drugim organima i pravnim licima da mu pruže potrebna obaveštenja. Reč je o jednom od najznačajnijih i najefikasnijih mehanizama, koje javni tužilac ima u predistražnoj fazi postupka, a koji mu omogućava da uspešno selektuje slučajeve kod kojih je opravdano dalje angažovanje vremena i materijalnih resursa sprovođenjem istrage od onih u kojima to nije slučaj. Nadalje, član 331. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku propisuje da javni tužilac podiže optužnicu kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo (dakle, zakonodavac izričito označava da optužnica može biti podignuta samo ukoliko je sumnja sa osnova sumnje gradirala i prerasla u fazu opravdane sumnje). Optužnica se podiže u onom trenutku kada prikupljeni podaci o krivičnom delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova za optuženje. Odluku o podizanju optužnice (optužnog predloga, ukoliko je u pitanju kraći krivični postupak) za krivična dela za koja se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti donosi nadležni javni tužilac i u tom smislu niko nema prava da vrši bilo kakav uticaj na njega (ovo važi za sve učesnike krivičnog postupka; naravno, i za oštećenog). Optužnica se podnosi u roku od 15 dana od kada je završena istraga, a u naročito složenim predmetima ovaj rok se može, na osnovu odobrenja neposredno višeg tužioca, produžiti za još 30 dana (član 331. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku). To što je gospodin M.O. dostavio uverenje o nekažnjavanju (tj. izvod iz kaznene evidencije), koje izdaje nadležna policijska uprava, predstavlja samo dokaz o njegovoj ranijoj osuđivanosti/neosuđivanosti, koji se zasniva na podacima iz kaznene evidencije o pravnosnažnim presudama protiv nekog lica (pravnosnažno okončanim krivičnim postupcima). Dakle, to uverenje nije dokaz da se protiv nekog fizičkog lica vodi/ne vodi krivični postupak - dokaz za tu činjenicu predstavlja uverenje koje izdaju za teritoriju svoje nadležnosti osnovni i viši sudovi Republike Srbije. Nadalje, imajući u vidu da, prema sadašnjem stanju stvari, krivični postupak prema optuženom M.O. još uvek nije pravnosnažno okončan, odnosno, isti se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao dokaz za tu činjenicu, bilo bi neophodno pribaviti uverenje da se protiv fizičkog lica (ne) vodi krivični postupak, a ne uverenje o nekažnjavanju. Literatura: Bošković, M.: Krivično pravo, Novi Sad, Vučinić, V., Trešnjev, A.: Priručnik za primenu zakonika o krivičnom postupku, Beograd, Stojanović, Z.: KOMENTAR KRIVIČNOG ZAKONIKA, Beograd, Zaštita podataka - priručnik za rukovaoce, Beograd, Pravni izvori Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/2006 Krivični zakonik, Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 (ispravka), 107/2005 (ispravka), 72/2009 i 111 od godine Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007, 20/ dr. zakon i 72 od godine Iustitia Br. 2/

70 Zakonik o krivičnom postupku (aktuelni), Službeni glasnik RS, br. 72 od , 101 od , 121 od , 32 od , 45 od i 55 od godine Zakon o policiji, Službeni glasnik RS, br. 101/2005, 63/ odluka Ustavnog suda i 92/2011 Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Službeni glasnik RS, br. 97/2008 i 104/ dr. zakon 68/ odluka Ustavnog suda i 107/2012) Sudski poslovnik, Službeni glasnik RS, br. 110/2009, 70/2011 i 19/ M. Bošković, Krivično pravo, Novi Sad, 2013, str Isto, str , 4, 5 Isto, str Isto, str Z. Stojanović, Komentar krivičnog zakonika, Beograd, 2007, str , 9, 10 Isto, str M. Bošković, Krivično pravo, Novi Sad, 2013, str Z. Stojanović, Komentar krivičnog zakonika, Beograd, 2007, str O tome detaljno: Zaštita podataka - priručnik za rukovaoce, Beograd, Iustitia Br. 2/2019

71 PORUČITE NAŠA IZDANJA PRIRUČNICI KOMENTARI ZBIRKE NA AKTUELNE TEME DETALJNIJE INFORMACIJE I PORUČIVANJE NA AKCIJA ZBIRKA KRIVIČNOPRAVNIH SUDSKIH ODLUKA Odabrane sentence za godinu 1500 din KOMPLET ZA PRIPREMU ZA POLAGANJE ISPITA ZA SLUŽBENIKA ZA JAVNE NABAVKE - 3 KNJIGE 3500 din 1500 din PRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA - KOMPLET OD 2 KNJIGE I ELEKTRONSKO IZDANJE 2500 din ZBIRKA SUDSKIH ODLUKA SUDOVA OPŠTE I POSEBNE NADLEŽNOSTI, ODABRANE SENTENCE ZA GODINU 900 din VODIČ ZA UPRAVLJANJE ZGRADAMA 2500 din KOMPLET KRIVIČNOPRAVNE LITERATURE 2500 din ZAKON O IZVRŠENJU I OBEZBEĐENJU KOMPLET OD 3 KNJIGE 2500 din LAW ON ENFORCEMENT AND SECURITY INTEREST Prevod Zakona o izvršenju i obezbeđenju na engleski jezik 500 din KONTAKT: 011/ / /

72 ŠTAMPANA IZDANJA Budite na pravnoj strani DETALJNIJE NA: